Šta nas antički Grci mogu naučiti?

Zašto se bavimo istraživanjem prošlosti? Ovo je pitanje koje je fasciniralo nemačkog filozofa Georga Vilhelma Fridriha Hegela. Do Hegelovog vremena ljudi su na prošlost gledali kao na primitivnu i ponosili su se time koliko je Evropsko društvo napredovalo. Ali, on nije delio ovo mišljenje. Po njemu se svaka era u istoriji čovečanstva može posmatrati kao skladište određene mudrosti. Ovo znači da se mi bavimo istorijom kako bismo izvukli ove mudrosti koje smo zaboravili i primenimo ih danas.

Hegelu je bilo jasno da progres nije linearan, kao i uloga koju istoričar ima u društvu. Biti istoričar, po njemu, znači izučavati prošlost kako bi izvukli mudrosti iz svake etape, time čuvajući i primenjujući one ideje koje su nam danas najpotrebnije. Dakle, uzmimo ovo što je Hegel rekao. Krenimo od lekcija koje nas mogu naučiti antički Grci.

Možda najvažnija stvar koju bismo mogli naučiti od drevnih Grka je kakav odnos ljudi treba da imaju prema filozofiji i čemu ona može služiti u društvu. Atina je bila dom nekih od najvećih filozofa ikada, Sokrata, Platona i Aristotela (između ostalih), a ono čime su se oni bavili je itekako relevantno za naše društvo. Ovi filozofi su se bavili potragom za eudamonijom (cvetanjem čoveka). Tada se na filozofiju gledalo kao na praktičanu stvar, nešto što se može upotrebiti u svakodnevnom životu. Sasvim suprotno od našeg viđenja danas kao nečega apstraktog što nema nikakve veze sa svakodnevnim životom. Filozofi su bili ljudi koji su bili posvećeni mudrosti. Oni su bili tu da tu mudrost prenesu narodu. Sokrat je otac Sokratove metode – načina razmišljanja o temama putem debate u kojoj se postavljaju pitanja i daju odgovori. Metoda je služila da se podstakne kritičko mišljenje između ljudi koji učestvuju u debati. Njegov učenik, Platon, je prvi krenuo da istražuje to kako treba biti uređena idealna država. Tu je i Aristotel koji se bavio krajnje svakodnevnim pitanjima – čemu služe svari. Čemu služi novac, država, umetnost…

Atena, Herakle i Atlas, Olimpija, Muzej, Mermer, Oko 460. g. pre n. e.

Negde od klasične Grčke do danas smo ideju filozofije zarotirali za 180 stepeni. Filozofija je danas akademska disciplina koja služi samo profesorima na fakultetu i nikome više. Danas se ljudi okreću istočnjačkoj filozofiji baš zbog toga što se bavi svakodnevnim životnim stvarima, ali filozofija Zapada bi imala toliko toga da nam ponudi kada bismo je izučavali kao što su je njeni osnivači zamislili. Tu je i simpozijum ili simposion. Ono što mi danas nazivamo simpozijumom (akademski skup) nije ono što je on bio kada su ga Grci stvorili. Simpozijum je bio okupljanje na kome se pilo vino i diskutovalo. Nešto što je zapravo zabavno i korisno, za razliku od današnjih simpozijuma na kojima istraživači sa naočarima čija su sočiva deblja od piksli sede u neudobnim stolicama i slušaju prezentacije svojih kolega. Mogli bismo da naučimo nešto o ulozi koju predstave i filmovi mogu da igraju u društvu. Grci su poznati kao osnivači tragedije i komedije. Postojali su čitavi festivali posvećeni tragedijama kada bi skoro svi stanovnici bili u teatru da posmatraju predstave. Grčke tragedije su se sastojale od nekog prekršaja zakona, nagle pogrešne odluke ili spavanja sa pogrešnom osobom. Kao rezultat ovoga, glavni junak bi obično poginuo. Ovakve predstave su služile kako bi stanovnici uvideli da nije sve u njihovim rukama. Sreća je nešto što igra veliku ulogu u životu. Sa ovakvom porukom, Grci su mogli da gledaju na ljude koji nisu uspeli u životu, ne kao da su nešto zgrešili, već da nisu imali sreće.

Tragedije bi podigle nivo empatije kod ljudi. Sada se setite kako se mi odnosimo prema neuspehu. Tabloidi jedva čekaju da neko poznat propadne u životu i da ga ogovaraju i ocrnjuju. Zato bi treba da poput drevnih Grka i mi budemo sa vremna na vreme izloženi tragediji kako bi uvideli da ne treba odmah suditi ljudima na osnovu loših stvari koje su uradili ili nesreće koja im se desila, jer možda nisu oni krivi za to. Tu je i njihov odnos prema svakodnevnim stvarima, poput arhitekture. Možda biste mislili da je ovo bezvezni deo života, ali nije. Većina ljudi danas živi u gradu, a to znači da su konstantno okruženi zgradama. Okolina u kojoj čovek živi utiče na njega i zato je arhitektura Grcima bila važna. Njihove zgrade reflektuju smirenost, red, harmoniju, dostojanstvo. Ako želimo da negujemo ovakve osobine u društvu, onda naša okolina mora da ih reflektuje. Klasične zgrade utiču na čoveka potpuno drugačije od današnjih zgrada podignutih u vreme socijalizma – potpuno istih, bezdušnih, betonskih solitera.

Lapit i kentaur

Još jedna svakodnevna stvar kojom nas Grci mogu podučiti je sport. Ljudsko telo je bilo obožavano u klasičnoj Grčkoj. Želeli su da ga neguju i zato su posvećivali dosta vremena vežbanju. Sport je bio svakodnevna aktivnost koja je igrala veliku ulogu u životu. Bilo im je jasno da je bitno imati zdrav um, ali je podjednako bitno imati i zdravo telo. Mens sana in corpore sano (lat. u zdravom telu zdrav duh). Danas kada sve više izbegavamo fizičku aktivnost i sve više jedemo nezdravu hranu, možda bi vredelo podsetiti se ove lekcije o našem telu. Čak je i Sokrat držao predavanja u tadašnjim ekvivalentima teretana – gimnazijumima. Ljudi su se trudili da rade na sebi i fizički i umno. Potpuno drugačija slika od današnjeg sveta gde se ljudi odlučuju ili za umno ili fizičko. Osim par izuzetaka, ljudi ili idu u teretane i treniraju ili se posvećuju knjizi. Stereotipi glupog bodibildera i akademika koji na svoje telo gleda kao na prevozno sredstvo za svoj mozak imamo sa razlogom.

Demokratija je nešto što smo nasledili od Atinjana. Akropolj u Atini je postao simbol demokratije, ali mi danas imamo drugačiji pogled na nju od Atinjana kada su je osnovali. Za njih je demokratija bila više demokratski duh, nego uređenje. Na demokratiju se gledalo kao na jednakost svih. Kod njih je svaki punoletni muški stanovnik učestvovao u donošenju zakona, a samim  tim, upravljanjem državom. Ali, nisu samo uzimali demokratiju zdravo za gotovo kao mi.

Dva najveća izuma klasičnih Atinjana su filozofija i demokratija, ali nisu bili u dobrim odnosima. Još je Sokrat pozivao na preispitivanje demokratije kao uređenja. U dijalogu ističe mane demokratije tako što društvo poredi sa brodom. Kako on govori, ako idemo na putovanje morem – ko treba da bira kapetana, svi ili ljudi koji su upućeni u probleme plovidbe morima? Njegov sagovornik odgovara da bi ljudi koji su upućeni trebali da biraju, kao što bi i većina ljudi izabrala. Isti ovaj princip prenosi i na društvo, pitajući zašto onda treba da se svi pitaju oko biranja vođe, a ne oni koji su upućeni u politiku? Ovo je ono što takođe moramo da koristimo danas, sumnja. Grci su stvorili skepticizam. Moramo biti skeptični prema onome što nam demokratija donosi. Moramo preispitivati svako uređenje, tako i demokratiju. Trebamo negovati demokratski duh, ali stalno paziti na naše demokratski izabrane vođe. Mnogi diktatori demokratskim putem dolaze na vlast. Mnogi zakoni se referendumima donose, a lako je uticati na javno mnjenje, pogotovo danas. Većina nije uvek u pravu i to moramo zapamtiti. Ali, daleko od toga da je potrebno biti skeptičan samo kada je politika u pitanju. Danas nam mediji serviraju svakave priče. Lekovi za rak, načini da se obogatiš, propagandu… Živimo u vremenu koje se sa razlogoj naziva “vreme spinovane svarnosti” i zato moramo biti skeptični kada primamo bilo koju informaciju.

Ovu su neke stvari koje smo danas zaboravili, ali koje su bile jasne drevnim Grcima. Nisu neke apstraktne ideje koje nam nisu bitne, već su ideje koje nam mogu pomoći u svakodnevnom životu i zato bi vredelo da ih primenimo u današnjem društvu. Ko zna, možda ga ipak promenimo na bolje uz pomoć istorije, a ne tehnologije.

Autor: Miloš Todorović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *