Шта нас антички Грци могу научити?

Зашто се бавимо истраживањем прошлости? Ово је питање које је фасцинирало немачког филозофа Георга Вилхелма Фридриха Хегела. До Хегеловог времена људи су на прошлост гледали као на примитивну и поносили су се тиме колико је Европско друштво напредовало. Али, он није делио ово мишљење. По њему се свака ера у историји човечанства може посматрати као складиште одређене мудрости. Ово значи да се ми бавимо историјом како бисмо извукли ове мудрости које смо заборавили и применимо их данас.

Хегелу је било јасно да прогрес није линеаран, као и улога коју историчар има у друштву. Бити историчар, по њему, значи изучавати прошлост како би извукли мудрости из сваке етапе, тиме чувајући и примењујући оне идеје које су нам данас најпотребније. Дакле, узмимо ово што је Хегел рекао. Кренимо од лекција које нас могу научити антички Грци.

Можда најважнија ствар коју бисмо могли научити од древних Грка је какав однос људи треба да имају према филозофији и чему она може служити у друштву. Атина је била дом неких од највећих филозофа икада, Сократа, Платона и Аристотела (између осталих), а оно чиме су се они бавили је итекако релевантно за наше друштво. Ови филозофи су се бавили потрагом за еудамонијом (цветањем човека). Тада се на филозофију гледало као на практичану ствар, нешто што се може употребити у свакодневном животу. Сасвим супротно од нашег виђења данас као нечега апстрактог што нема никакве везе са свакодневним животом. Филозофи су били људи који су били посвећени мудрости. Они су били ту да ту мудрост пренесу народу. Сократ је отац Сократове методе – начина размишљања о темама путем дебате у којој се постављају питања и дају одговори. Метода је служила да се подстакне критичко мишљење између људи који учествују у дебати. Његов ученик, Платон, је први кренуо да истражује то како треба бити уређена идеална држава. Ту је и Аристотел који се бавио крајње свакодневним питањима – чему служе свари. Чему служи новац, држава, уметност…

Атена, Херакле и Атлас, Олимпија, Музеј, Мермер, Око 460. г. пре н. е.

Негде од класичне Грчке до данас смо идеју филозофије заротирали за 180 степени. Филозофија је данас академска дисциплина која служи само професорима на факултету и никоме више. Данас се људи окрећу источњачкој филозофији баш због тога што се бави свакодневним животним стварима, али филозофија Запада би имала толико тога да нам понуди када бисмо је изучавали као што су је њени оснивачи замислили. Ту је и симпозијум или симпосион. Оно што ми данас називамо симпозијумом (академски скуп) није оно што је он био када су га Грци створили. Симпозијум је био окупљање на коме се пило вино и дискутовало. Нешто што је заправо забавно и корисно, за разлику од данашњих симпозијума на којима истраживачи са наочарима чија су сочива дебља од пиксли седе у неудобним столицама и слушају презентације својих колега. Могли бисмо да научимо нешто о улози коју представе и филмови могу да играју у друштву. Грци су познати као оснивачи трагедије и комедије. Постојали су читави фестивали посвећени трагедијама када би скоро сви становници били у театру да посматрају представе. Грчке трагедије су се састојале од неког прекршаја закона, нагле погрешне одлуке или спавања са погрешном особом. Као резултат овога, главни јунак би обично погинуо. Овакве представе су служиле како би становници увидели да није све у њиховим рукама. Срећа је нешто што игра велику улогу у животу. Са оваквом поруком, Грци су могли да гледају на људе који нису успели у животу, не као да су нешто згрешили, већ да нису имали среће.

Трагедије би подигле ниво емпатије код људи. Сада се сетите како се ми односимо према неуспеху. Таблоиди једва чекају да неко познат пропадне у животу и да га оговарају и оцрњују. Зато би треба да попут древних Грка и ми будемо са времна на време изложени трагедији како би увидели да не треба одмах судити људима на основу лоших ствари које су урадили или несреће која им се десила, јер можда нису они криви за то. Ту је и њихов однос према свакодневним стварима, попут архитектуре. Можда бисте мислили да је ово безвезни део живота, али није. Већина људи данас живи у граду, а то значи да су константно окружени зградама. Околина у којој човек живи утиче на њега и зато је архитектура Грцима била важна. Њихове зграде рефлектују смиреност, ред, хармонију, достојанство. Ако желимо да негујемо овакве особине у друштву, онда наша околина мора да их рефлектује. Класичне зграде утичу на човека потпуно другачије од данашњих зграда подигнутих у време социјализма – потпуно истих, бездушних, бетонских солитера.

Лапит и кентаур

Још једна свакодневна ствар којом нас Грци могу подучити је спорт. Људско тело је било обожавано у класичној Грчкој. Желели су да га негују и зато су посвећивали доста времена вежбању. Спорт је био свакодневна активност која је играла велику улогу у животу. Било им је јасно да је битно имати здрав ум, али је подједнако битно имати и здраво тело. Менс сана ин цорпоре сано (лат. у здравом телу здрав дух). Данас када све више избегавамо физичку активност и све више једемо нездраву храну, можда би вредело подсетити се ове лекције о нашем телу. Чак је и Сократ држао предавања у тадашњим еквивалентима теретана – гимназијумима. Људи су се трудили да раде на себи и физички и умно. Потпуно другачија слика од данашњег света где се људи одлучују или за умно или физичко. Осим пар изузетака, људи или иду у теретане и тренирају или се посвећују књизи. Стереотипи глупог бодибилдера и академика који на своје тело гледа као на превозно средство за свој мозак имамо са разлогом.

Демократија је нешто што смо наследили од Атињана. Акропољ у Атини је постао симбол демократије, али ми данас имамо другачији поглед на њу од Атињана када су је основали. За њих је демократија била више демократски дух, него уређење. На демократију се гледало као на једнакост свих. Код њих је сваки пунолетни мушки становник учествовао у доношењу закона, а самим  тим, управљањем државом. Али, нису само узимали демократију здраво за готово као ми.

Два највећа изума класичних Атињана су филозофија и демократија, али нису били у добрим односима. Још је Сократ позивао на преиспитивање демократије као уређења. У дијалогу истиче мане демократије тако што друштво пореди са бродом. Како он говори, ако идемо на путовање морем – ко треба да бира капетана, сви или људи који су упућени у проблеме пловидбе морима? Његов саговорник одговара да би људи који су упућени требали да бирају, као што би и већина људи изабрала. Исти овај принцип преноси и на друштво, питајући зашто онда треба да се сви питају око бирања вође, а не они који су упућени у политику? Ово је оно што такође морамо да користимо данас, сумња. Грци су створили скептицизам. Морамо бити скептични према ономе што нам демократија доноси. Морамо преиспитивати свако уређење, тако и демократију. Требамо неговати демократски дух, али стално пазити на наше демократски изабране вође. Многи диктатори демократским путем долазе на власт. Многи закони се референдумима доносе, а лако је утицати на јавно мњење, поготово данас. Већина није увек у праву и то морамо запамтити. Али, далеко од тога да је потребно бити скептичан само када је политика у питању. Данас нам медији сервирају свакаве приче. Лекови за рак, начини да се обогатиш, пропаганду… Живимо у времену које се са разлогој назива “време спиноване сварности” и зато морамо бити скептични када примамо било коју информацију.

Ову су неке ствари које смо данас заборавили, али које су биле јасне древним Грцима. Нису неке апстрактне идеје које нам нису битне, већ су идеје које нам могу помоћи у свакодневном животу и зато би вредело да их применимо у данашњем друштву. Ко зна, можда га ипак променимо на боље уз помоћ историје, а не технологије.

Аутор: Милош Тодоровић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *