Шта је то ејџизам?

С обзиром на све драстичнији пораст удела старог становништва, како у Европи, тако и у Србији, неопходно је обратити пажњу на неке од проблема који су повезани са овим делом популације. Поред бројних проблема са којима се стари сусрећу, један од данас најзаступљенијих јесте ејџизам, односно старосна дискриминација.

УКРАТКО О СТАРОСТИ И СТАРЕЊУ

Када се говори о процесу старења становништва, немогуће је прецизно дефинисати шта он тачно подразумева. С тога се у демографској теорији могу наћи различите формулације овог процеса, а као најадекватнија може се узети та да старење становништва значи пораст броја и повећање удела становништва старијег од 65 година у укупном становништву. Сам интензитет овог процеса условљен је не само порастом удела старих у укупном становништву, већ и променама у закону о раду (односно поимању радно способног становништва од стране државе и његовим променама), као и у смањењу удела младих (Мијоч, 2015).

Што се самог старог становништва тиче, чињеница је да светско становништво убрзано стари, без обзира на то да ли се посматра удео становништва старијег од 65 година или пораст њиховог броја. Овај процес карактеристичан је пре свега за Европу, која је све више називана ,,старим континентом”. С обзиром на размере овог процеса, старење постаје важна детерминанта демографских и друштвених процеса.

Ако се узме у обзир то да је старост друштвено-историјска и културолошка категорија, могуће је закључити да се она не вреднује свуда на исти начин. Тако се долази до врло важног питања које гласи: ,,Шта значи бити стар?”. Ово питање је прилично умесно управо из разлога према којем не можемо исто посматрати људе из популације која је тек прешла демографски дефинисану границу старости од 65 година и људе који су живи готово цео век. У демографији се као стари посматрају људи који су навршили 65 година, али се у бројним другим теоријама и уџбеницима могу наћи подаци где се под старим становништвом подразумевају људи који су навршили 60 година. Иако је немогуће све старије од 60 или 65 година посматрати на исти начин, за различите врсте истраживања неопходно је користити овај критеријум који се, упркос недостацима, може показати као врло погодан. Ипак, данас је у истраживањима и теоријама најзаступљенији праг од 65 година, управо зато што би, ако би се и даље уважавала граница од 60 година, друштво било много старије него што се данас поима. Поред тога, граница од 65 година релевантнија је и због продужења животног века укупног светског становништва, а такође и због тога што се може посматрати као граница у којој престаје човеков радни век (Девеџић и Стојиљковић Гњатовић, 2015).

Само подизање старосног прага могуће је посматрати и као уважавање повећане виталности старих током еволуције, смањења њихове смртности и продужења животног века. Чак и праг од 65 година у задње време постаје низак у различитим областима у земљама са високим животним стандардом.

Што се тиче саме важности процеса старења, она се може увидети када се погледају конкретни демографски подаци. Наиме, број старих лица у свету је порастао само у току друге половине 20. века са 131 милион на 417 милиона, у релативном погледу са 5% на 7%. У 21. веку овај процес постаје знатно бржи, те је пројектовано да се сваке године у овај део популације прилива око 10 милиона људи. Тако се број старијих од 65 година већ половином овог века предвиђа на 1.487 милиона, односно као удео од око 16%, док се у развијеним земљама предвиђа на око четвртину укупног становништва. Што се саме Европе тиче, чињеница је да њу насељава најстарије становништво, те је већ почетком 21. века насељава око 15% старијих од 65 година. Изузев Јапана, готово све демографски најстарије земље су са тла Европе, а међу њима је и Република Србија, са 1.250.316 старих становника, односно 17,4% укупног становништва (Девеџић и Стојиљковић Гњатовић, 2015).

Све ово указује на то да стари, чинећи велики удео у укупној популацији, представљају један веома важан друштвени чинилац. С тога је врло важно бавити се њиховим друштвеним положајем, квалитетом живота и другим областима које се за њих везују, јер њихови проблеми заправо представљају проблеме једног огромног дела како светске, тако и наше, локалне популације.

ЕЈЏИЗАМ

С обзиром на све већи пораст удела старе популације, односно на све већи тренд старења становништва, неминовно је јављање бројних проблема којима је овај део популације изложен. Један од друштвених феномена који се врло неповољно одражавају на старе јесте и ејџизам.

Овај термин први пут је употребио Роберт Батлер (амерички психијатар и геронтолог) 1969. године ,,како би у једној речи изразио систематско стереотипизирање и дискриминацију базирану на годинама старости” (Ђорђевић и др, 2007: 1). Ова појава постаје све више распрострањена, а везује се за све старосне групе, како старе, тако и оне средовечне и младе. Дискриминација овог типа се, после сексизма и расизма, сматра трећом највећом предрасудом, могуће је рећи и на глобалном нивоу (Ђорђевић и др, 2007).

Нас конкретно интересује старосна дискриминација која обухвата старе, односно, оне који су старији од 65 година. У том смислу, стари се углавном посматрају као изразито хомогена група, одликована особинама  које су интерпретиране као непожељне  или неспојиве са устаљеним друштвеним вредностима. ,,Доминантни и моћни дискурси представљају старе као […] сенилне, ментално неспособне, асексуалне и незапошљиве.” (Phelan, према Перишић, 2016: 63). Тако су стари представљани као технолошки неписмени и неспремни за стицање нових знања, као непродуктивни, повезивани са бројним болестима, неактивношћу, због чега се у свим сегментима, па чак и у здравству сматрају увећаним трошком.

На тај начин, ејџизам се може сматрати и формом друштвеног тлачења, повезаног са све чешћим основама политика које подстичу занемаривање старијег дела популације. Све то води у специфично поступање професионалаца ангажованих у областима пружања помоћи и подршке старима које се рефлектује посредством деперсонализованог приступа старима уопште. Овде се може говорити о институционалном ејџизму, који је рефлектован у све већем присуству апатије у организовању и пружању услуга старима, а у екстремним случајевима, ово може довести и до ускраћивања неких услуга и права старима. У пракси ово је видљиво у све лошијем квалитету услуга пружених старијој популацији (Перишић, 2016).

Поред видова дискриминације и стереотипизације од стране других, могуће је увидети и пораст само-стереотипизације и интраиндивидуалног процеса дискриминисања. Ово се односи на прихватање и поунутравање наученог потчињавања. Све то може резултирати активним одбијањем старих да приме туђу помоћ јер сматрају да је не заслужују, самомаргинализацијом у друштвеном животу јер сматрају да неке акције нису у складу са њиховим годинама и слично (Перишић, 2016).

На основу већ наведеног, можемо доћи и до две основне компоненте ејџизма, а то су управо: предрасуде и дискриминација. Концепт предрасуда је углавном такав да оне обезвређују одређену групу људи (у овом случају старих) и подводе их под стереотипе. Одликује их могућност лаког ширења, а самим тим и продирање у друштвене ставове, притом утичући на формирање негативног мишљења о конкретној групи. За разлику од предрасуда, дискриминацију је лакше уочити, те се макар на институционалном нивоу може борити против ње прокламовањем једнаких права за све. Упркос томе, предрасуде и индивидуална дискриминација представљају фактор који је тешко искоренити и представља озбиљан друштвени проблем (Ђорђевић и др, 2007).

Само опстајање ејџистичких ставова се, на иднивидуалном и групном нивоу, може увидети кроз различите теорије.

Неке од таквих теорија јесу оне које наглашавају страх од смрти као фактор који подстиче ејџизам. Неминовна је чињеница да је смрт данас постала табу тема, те се више не посматра као нормална животна околност или догађај. Као одбрамбених механизам који подстиче ејџизам, стари се одгурују на маргине, физички и психолошки (Норт, према Перишић, 2015).

Као фактор опстајања ејџизма, у одређеним теоријама може се увидети и фокус на друштвено-културолошким трендовима. Ове теорије виде као прекретницу индустријску револуцију и развој штампарија. На тај начин, мудрост, искуство и генерално реч старијих постаје мање важна, те је учење окренуто ка писаној форми преношења, напуштајући вербалне наративе старих и ,,искусних”.

Поред тога, постоје и теорије које позиционирају ејџизам у контекст међугенерацијских тензија. Ове теорије се одвајају од страха од смрти и више се баве практичним и симболичким аспектима (радна места, здравствена и социјална заштита, хладноћа у односима…). Ејџизам се посматра као производ међугенерацијских тензија око ресурса, где  се у први план ставља тежња ка томе да стари направе место за младе и то дословно, уз очекивања финансијске подршке и преноса богатства млађима (Норт, према Перишић, 2016).

Упркос томе што се ејџизам углавном поима као појава која се везује за савремено друштво, он то уствари није. Ово се може видети и у Платоновој Држави , где се наводи да стари људи трпе увреде чак и од својих укућана. Дискриминација је раније била итекако заступљена, али је углавном остајала у оквиру породице и невидљива у очима јавности. Оно што је учинило да се ова појава повеже са савременим друштвом јесте чињеница да је савремени начин живота ову појаву учинио очигледнијом и заступљенијом. До тога долази пре свега развојем науке и медицине што доприноси расту квалитета живота, а самим тим и продужењу животног века и расту броја старих широм света. Затим, долази до распада традиционалне породице за коју је карактеристична била брига о старима у оквиру ње, а сада се та брига преноси на друштво. На крају, мења се и систем вредности у коме више нема места за старост и све оно што старост са собом носи (Ђорђевић и др, 2007).

Поред свих фактора који утичу на опстанак ејџизма у савременом друштву, потребно је обратити пажњу и на процесе социјализације. Наиме, још од рођења и стицања првих когнитивних способности код детета, јавља се разликовање између старих и младих. На тај начин, старија популација индивидуи је од ,,малих ногу” представљена у светлу у каквом је виде агенси социјализације (Мауровић, 2015).

РАДИТИ НА РАЗВОЈУ КОНЦЕПТА АКТИВНОГ СТАРЕЊА!

Као покушај ублажавања последица, као и превенције ејџизма, од великог значаја јесте усмеравање пажње на концепт активног старења. У готово свим европским државама у центру интересовања геронтолошких организација, као, све чешће, и самог државног апарата, јесте управо овај концепт. Оваква политика, која се у Европи тежи све више заступити, омогућила би квалитетан вид старења уз очување способности за самостално обављање различитих врста животних активности, као и унапређење и побољшање интеграције старих у нове друштвене токове.

Ова политика подразумева све већи акценат на повећању физичке активности старих лица, очувању радне способности, настављању процеса образовања у трећем добу, укључивање старих у медијске садржаје, као и свеукупно укључивање старих у активан друштвени живот. Све ово могуће је једино уз формирање квалитетнијих видова пружања социјалних и здравствених услуга старијој популацији, социјалне помоћи у циљу развијања мрежа пријатеља код старих, развијање услуга за помоћ и негу у кућним условима, повећање квалитета услуга у геронтолошким центрима, повећање квалитета превозних и других јавних услуга за потребе старије популације (Малтар, н.г.).

Активно старење тако подразумева политику смањења проблема старих. То би, између осталог, значило омогућење особама старије животне доби да се баве послом који су раније обављали, или послом који су некада желели а нису били у могућности, створити им услове за хоби, различите друштвене активности и учење нових вештина.

Слабљење телесних и менталних функција значајно се може успорити бригом о здрављу и здравим начином живота, што између осталог укључује и кретање и правилну исхрану. Стално учење и стицање нових вештина може омогућити очување менталних способности код старијих лица, а самим тим и помаже у држању корака са савременим технологијама  чиме би старије особе биле у способности да у већем обиму остварују друштвене контакте, информишу се, прилагоде се променама у друштву, и остану његов активни члан својом укљученошћу у свакодневицу (Малтар, н.г.).

Старијој популацији се овако омогућује укљученост, активност примерена њиховим могућностима, што се може показати као корисно за њихов осећај задовољства, као и душевно и физичко здравље. На тај начин, могуће је уклонити баријере између различитих генерација, које су пре свега резултат различитих видова предрасуда, стереотипа и дискриминације.

Литература:
Девеџић, М. и Ј. Стојиљковић Гњатовић (2015). Демографски профил старог становништва Србије. Београд: Републички завод за статистику.
Ђорђевић, З. и др.(2007). Митови и предрасуде према старењу. У: Геријатријски практикум. Ур: Тасић, М. и др. Београд: Драслар партнер.
Мауровић, Д. (2015). Стереотипи и предрасуде према старијим особама. Осијек: Филозофски факултет.
Малтар, А. (н.г.). Активно старење и међугенерацијска солидарност. Нови Мароф: ЦЗСС.
 Перишић, Н. (2016). Ејџизам и ејџистичка пракса. У: Јавност, старији људи и медији. Ур: Манић, Љ. и Н. Симеуновић Бајић. Београд: Геронтолошко друштво Србије.

Аутор: Немања Милошевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *