Srpske i nemačke teme u esejistici Anice Savić Rebac (II deo)

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Kakav doživljaj može određena poezija da ostavi na pojedinca vidljivo je u eseju “Milica Stojadinović Srpkinja”, tačnije, već prva rečenica eseja pokazuje kakav utisak poezija Milice Stojadinović Srpkinje ostavlja na Anicu Savić Rebac. I ta prva rečenica1) ukazuje koliko se ovaj esej zasniva na “analizi vlastitog doživljaja”2) poezije. Milica Stojadinović Srpkinja ima to počasno mesto da bude jedini književni poslenik ženskog pola, sa srpskog govornog područja, kome je Anica Savić Rebac u Helenskim vidicima posvetila pažnju. Ovaj esej odiše jednom posebnom nežnošću i toplinom. Anica Savić Rebac je fascinirana načinom na koji Milica Stojadinović Srpkinja peva o Fruškoj gori, te ovaj toponim naziva “majkom Miličinih snova”3) i prirodom sa kojom je, u svojoj poeziji, saživljena. Milica Stojadinović Srpkinja je iz vizure Anice Savić Rebac apsolutni panteista i ključna reč njene poezije je ljubav, kao što je to bila ključna reč života Anice Savić Rebac, stoga eto razloga zbog kog se i nalazi na Aničinoj listi literarno značajnih autora. Melanholija je jedno od raspoloženja Miličine poezije, jer se “snovi i iluzije, teška majska tuga ruše”4) zbog prolaznosti i nesrećne ljubavi.

Kao i svi romantičari i Milica Stojadinović Srpkinja sanja o ujedinjenom narodu, o slobodi, prestanku ugnjetavanja od strane tuđinske vlasti. Ona sanja narod kao jednu kompaktnu celinu. Svoje stavove, poglede na svet i svakodnevicu izkazivala je poezijom.5) Anica Savić Rebac posebno hvali Miličin Dnevnik smatrajući ga veoma vrednom i relevantnom zbirkom za proučavanje, jer je satkan od najčistijih i najiskrenijih osećanja – u njemu je sve jedno, celina. Osim ljubavi prema prirodi i Fruškoj gori, ističe se i njena ljubav prema Srpstvu, jer se svojim identitetom ponosila.6) Kada je o Srpstvu reč, volela je i Vojvodinu, te Anica Savić Rebac ističe Miličin stav da je “Vojvodina Srbinu ‘sopstvena zemlja’ , a Srbiji sa divljenjem nežno tepa”7) i kao što peva o Fruškoj gori peva i o Avali “koja zrači u tešku tamu fruškog brda”8) i koja je kao i to fruško brdo stopljena s Milicom Stojadinović Srpkinjom.

“Fragment o Zmaju” predstavlja sažet prikaz Anice Savić Rebac o Jovanu Jovanoviću Zmaju kao pesniku i kao političaru. Iako Aničinom senzibilitetu ne odgovara Zmajeva poezija dopadalo joj se kod Jovana Jovanovića Zmaja to što je umeo svojom poezijom da prodre do čitalačke publike. “Vera u ljude”9) koju je Jovan Jovanović Zmaj pokazao, posebno kroz pesmu Svetli grobovi, za Anicu Savić Rebac bila je podsticaj da i sama poveruje da naredno vreme, vreme koje dolazi, mora biti bolje od ovog sada. U navedenoj pesmi Anica Savić Rebac je videla “etičku ekstazu” i “ekstazu srca”10) – etičku ekstazu jer se bavio društvenim stanjem i bodrio i uveravao da će budućnost biti bolja, dok ekstaza srca predstavlja tu nesebičnost Jovana Jovanovića Zmaja i ljubav koju i dalje pruža iako je iscrpljen ličnim tragedijama, stoga život, stvaranje i slobodu stavlja u prvi plan. O Jovanu Jovanoviću Zmaju kao čoveku Anica Savić Rebac piše kao o ličnosti “koja nije bila borbena” , dok je kao novinar i političar “dosledno sprovodio svoju slobodarsku delatnost.”11) Iz perspektive Anice Savić Rebac moglo bi se reći da je Jovan Jovanović Zmaj bio dosledna ličnost u svim poljima svog delovanja kako privatnog tako književnog, novinarskog i političkog.

“Laza Kostić kao tumač poezije Zmajeve”  predstavlja Aničin prikaz Knjige o Zmaju Laze Kostića. Anica Savić Rebac ističe da bi ta knjiga mogla postati “dragocen tumač dveju velikih pesničkih ličnosti”12) posmatrajući ih iz pesničkog ugla, ali i prijateljskih odnosa koje su negovali, a pre svega zbog same vrednosti ove monografije Laze Kostića u nauci o književnosti. U daljem tekstu Anica Savić Rebac smatra da je eros kod Jovana Jovanovića Zmaja ostao “u dušinim čistim životnim funkcijama i u ambivalentnom odnosu prema nebu i zemlji – životu i smrti”13) i nije ga ispoljavao zbog ličnih patnji. Anica Savić Rebac pokazuje i različitost tonova i tema koje se prožimaju kroz Đuliće i kroz Uveoke.14) Jovan Jovanović Zmaj je, iako je iskusio obe strane života – idiličnu i tragičnu, pružao blagost kroz svoje pesme. Anica Savić Rebac piše da je Laza Kostić isticao “Zmajev logos – izvor duhovne duše u poeziji”15) te da je Jovan Jovanović Zmaj, pored svoje tuge imao razumevanja za druge i motivaciju da piše. Jedino što Anica Savić Rebac zamera Lazi Kostiću jeste “preterana upotreba reči razum”16) smatrajući da je mogao sa nekim da se konsultuje, kada je reč, o stilu pisanja ove monografije. I na kraju ovog teksta Anica Savić Rebac navodi dve duše17) Jovana Jovanovića Zmaja, ali bez obzira na opoziciju koja je načinjena Zmajev doprinos književnosti je nemerljiv.

“O jednoj pesmi Laze Kostića” je esej kojim Anica Savić Rebac na jedan neobičan način pristupa književnom pregalaštvu Laze Kostića. Naime, Anica Savić Rebac direktno proziva određene književne kritičare18), a samim tim činom i prikazuje kakva je klima na književno – kritičkoj sceni Srbije. Stav povodom stanja naše književne kritike je Anica Savić Rebac izrekla, jer se saosećala sa Lazom Kostićem, s obzirom da ni ona nije bila naročito dobro došla u intelektualnim krugovima. Pesmu Laze Kostića Pevačka himna Jovanu Damaskinu interpretirala je iz vizure heleniste. Naglašava da je Laza Kostić bio upoznat sa helenskom književnošću i ističe da je “helenizam Laze Kostića obimno poglavlje za našu književnu i kulturnu istoriju.”19) U pesmi koju interpretira Anica Savić Rebac vidi uticaj Heraklita20) zbog načina na koji je Laza Kostić u neskladu formirao jedan sklad, celinu, kosmos. Anica Savić Rebac smatra da su Heraklitovoj filosofiji u poeziji jedini pečat dali Laza Kostić i Gete21) čime je pesništvo Laze Kostića dobilo mnogo veći značaj i izazovno je mladim istraživačima upravo zbog vrednote koju poseduje.

“U spomen Milutina Bojića” predstavlja jedan setan topao tekst kojim je Anica Savić Rebac prikazala lik i delo prerano preminulog pesnika. Njegovom smrću, po mišljenju Anice Savić Rebac, evocirane su sve smrti, a ponajviše žali zbog tog “oličenja srpske mladosti neobičnog talenta.”22) Milutin Bojić je za Anicu Savić Rebac bio ambivalentan pesnik koji je dosezao od vrha do dna, pesnik koji je tadašnju sliku sveta i rata kroz poeziju živopisno prikazivao. Apolonski i dionizijski elementi23) koji su sačinjavali njegovu poeziju bili su ono što je narod u ratnom, tifusnom periodu održavalo živim. Milutin Bojić je osim svoga talenta i pogleda u sadašnjost, veoma dobro poznavao svoje korene i iz njih crpeo inspiraciju za svoju poeziju, a tu poeziju prošlosti Anica Savić Rebac najviše i ceni. Zbog odnosa koji ima prema prošlosti poredi ga sa Jovanom Dučićem24), pesnikom generacije kojoj je i sam Milutin Bojić pripadao, ali je Jovan Dučić, za razliku od Milutina Bojića tu prošlost opevao na jedan aristokratski način. Anica Savić Rebac Milutina Bojića poredi i sa Miroslavom Krležom, jer obojica sve oko sebe sagledavaju “kao delić kosmosa, obojici su česta slika jesenje boje, a o životu kao idili pevaju kao o snu.”25) Ma kakvi stavovi bili o Milutinu Bojiću pojedine njegove pesme su se svojim tonom, temom i univerzalnošću izdvojile i biće nezaobilazne kada god se o njemu bude govorilo.

Sada bi možda i mogla da se napravi podrobnija razlika između Milutina Bojića i Jovana Dučića, jer je Anica Savić Rebac u eseju “O Jovanu Dučiću” govorila o aristokratizmu26) kao osnovnom obeležju njegove poezije. Navodi i načelo “lepote naše psihe”27) na samo njemu elegantan, gospodski svojstven način, specifičnom, pažljivo brušenom leksikom. Svaki stih kod Jovana Dučića baš takav treba da bude. Zahvaljujući jezičkom osećanju koje je posedovao mnogobrojne pesme su mu se izdvojile i postale su deo svakodnevice, a to, pritom, ne mislim u banalnom smislu. Jovan Dučić je postao deo opšte kulture. Za Jovana Dučića osim što može da se kaže da je pesnik prošlosti, on je i pesnik toponima, u odnosu na Milutina Bojića koji je pesnik prošlosti i sadašnjosti, posebno opevanjem “Dalmacije, Dubrovnika, Makedonije”28) – opevao ih je kao da slika ulje na platnu. Svaki stih u svesti čitaoca stvara sliku ambijenta i atmosfere, sve je prefinjeno, pažljivo konstruisano, stoga Anica Savić Rebac nije uzalud rekla da je Jovan Dučić “pesnik kulture”.29) U ovom eseju Anica Savić Rebac vodi polemiku sa Dimitrijem Mitrinovićem koji je Jovana Dučića “sveo na dekorativnost”,30) jer smatra da dekorativnost koju Jovan Dučić pruža nije isprazna i nije sročena tek tako – svaki stih ima svoje mesto i značenje, kao i rima i ritam. Čak se, u poslednjim redovima svog eseja, Anica Savić Rebac pravda što “nije mogla pažnju posvetiti i prozi”31), ali je i sa svojih nekoliko stranica posvećenih Jovanu Dučiću doprinela mnogo i ukazala na neke druge motive, manje retko primećene i zanimljivije motive Dučićevog pesništva.

Osim srpskim piscima, Anica Savić Rebac se sa istim žarom bavila prevodilaštvom i nemačkim stvaraocima – možemo njoj da budemo zahvalni što u rukama imamo Tomasa Mana, jer prvi prevodi njegovih dela potiču iz njenog pera. To negde možemo da zahvalimo i njenom poreklu, s obzirom da je njen otac Milan Savić prevodilac Geteovog Fausta, pa je od malih nogu naučila i nemački jezik”32).  S obzirom da se sa književnim opusom Getea upoznala zahvaljujući svome ocu, a pritom i zahvaljujući svom obrazovanju, Anica Savić Rebac je putem eseja “Geteov helenizam” pokazala svoju ljubav prema književnosti, filosofiji i antici. Anica Savić Rebac smatra da i danas taj element iskonskog, antičkog postoji u pojedincu33), da se ta antička mera negde u svakodnevici i danas primenjuje. U ovom eseju se Anica Savić Rebac temeljno posvetila izlaganju razvoja helenističkih elemenata u modernoj književnosti i da podvlači da se “u drugoj polovini XVIII veka počinje stvarati novi lik helenizma”34), jer je Gete “stvorio Heladu kao plastičnu sliku i nadvremenski ideal.”35) Geteovo stvaralaštvo je podrazumevalo sve ono što su bili postulati antičkog načina života, spoj lepog, dobrog, korisnog i umerenog. Anica Savić Rebac nas upoznaje i sa tri grupe dela koja su najvažnija u Geteovom helenizmu,36) te mi tek Aničinom temeljnom podelom i analizom imamo uvid u Geteova dela i uticaje po kojima su ta dela nastala, a ovaj esej predstavlja jedan od najznačajnijih napisanih o ovom nemačkom velikanu, možda čak i najpodrobniji, jer sa jedne strane imamo pregled Geteovog stvaralaštva, a sa druge strane erudiciju i strast ka istraživačkom radu Anice Savić Rebac.

“Hajnrih fon Klajst” je još jedan u nizu stranih autora koji su postali dostupni srpskoj čitalačkoj publici zahvaljujući Anici Savić Rebac. Kao što su filosofski spisi Laze Kostića bili nepriznati među srpskim kritičarima, tako je i Hajnrih fon Klajst bio skrajnut među svojim Nemcima, stoga ga Anica Savić Rebac naziva “usamljenikom, čija je usamljenost bolnija od Helderlinove i Ničeove, te je od svega imao samo svoj genije i svoju bol.”37) Posebnu pažnju je posvetila Klajstovim dramama, a Klajsta kao dramskog stvaraoca je toliko cenila da je smatrala da “njegovo pozorište predstavlja jedan od praoblika dramske umetnosti”38) stavljajući ga na pijedestal i poredeći ga sa atinskim tragičarima, Šekspirom i pozorištima romanskih naroda. Kao dramski pisac je po temperamentu mogao da slovi za preteču ekspresionista, jer su njegovi likovi “više pesnički i retorički glasovi i puni su neke vanljudske demonije”39). Hajnriha fon Klajsta je Anica Savić Rebac poredila sa Lazom Kostićem40) po perfekciji i brižljivom načinu na koji su pisali svoja dela. Dalji tok eseja je u znaku Aničinog predstavljanja Klajstovih dela i životnih segmenata koji su bili nedostupni srpskom kulturnom krugu. Hajnrih fon Klajst je, kako Anica Savić Rebac piše “birao predmete gde je tok događaja ujedno strašni, tučni korak sudbine…”41), što ukazuje da je svoj stav o svetu ubrizgavao u svoje likove, a svojom specifičnošću je obeležio nemačku književnost, bez obzira što je priznanje za njegov rad stiglo, za njega, prekasno.

Esej “Štefan George” je, takođe, slika o manje poznatom nemačkom pesniku, koji je posebno bio inspirativan za Anicu Savić Rebac, jer je u sebi sadržao i ono ljudsko, ali i helensko s obzirom da je “posedovao jasnoću i mirnu ekstazu u duši, ali i božansku meru izraza.”42) I Štefana Georga bismo mogli, na neki način, porediti i sa ekspresionistima, jer je i Štefan George “želeo da stvori novi svet iz haosa, ali s tim da bude vezan za stari svet”43), dok su ekspresionisti želeli u potpunosti da poruše stari svet i iz temelja stvore nova rešenja u književnosti. Štefan George je u svoju poeziju unosio elemente paganizma i helenizma44), te da na taj način unese osveženje u poeziju, da u novom svetu prizove ono što je iskonsko u pojedincu. Štefanu Georgu je u svakom smislu “najveći uzor bio Niče”45), te je umnogome sledio njegove ideje. Za Štefana Georga je Orijent služio kao “veza sa helenizmom”46), jer je u Orijentu tražio momente koji su mogli da se poistovete sa helenskom tradicijom. Prema rečima Anice Savić Rebac, Štefan George se dokazao kao vrstan prevodilac.47) Većina autora koji su zauzimali fokus interesovanja Anice Savić Rebac su bili stvaraoci koji su sebe i doživljaj sveta unosili u svoja dela, a imali su sličan senzibilitet kao i Anica Savić Rebac.

“O pedesetogodišnjici Budenbrokovih” je esej koji označava, kao što i sam naslov kaže, Aničine uspomene na Tomasa Mana i na jubilej knjige koja je uvrštena u klasike svetske književnosti i razvoj stvaralaštva Tomasa Mana. Za Anicu Savić Rebac Tomas Man je predstavljao enigmu u književnom smislu, jer je smatrala da nakon svake objavljene knjige gotovo sve zna o njemu i o njegovom književnom senzibilitetu, ali je, kako je Anica Savić Rebac govorila, “uvek iznenađivao novom spiralom svoga razvoja”48) što samo ukazuje na stvaraoca koji je iznova i stalno učio, a koji je svoja učenja spojio sa svakodnevicom i stvarao remek – dela. Anica Savić Rebac, kao i kod Getea, temeljno navodi periode stvaralaštva Tomasa Mana i dela koja su određeni period reprezentovala, ali i interesovanja za mnoge autore, a jedan od njih je bio Gete,49) što je primetno i u prepisci koju je Anica Savić Rebac vodila sa Tomasom Manom. Tomas Man i Anica Savić Rebac su imali jedan odnos pun poštovanja što se ogleda u činjenici da je Anica Savić Rebac Tomasa Mana oslovljavala u pismima sa “Visoko poštovani maestro” , dok je Tomas Man Anicu Savić Rebac oslovljavao sa “Veoma poštovana gospođo”.50)

Još jedan esej je posvećen Tomasu Manu, a naslovljen je “Tomas Man i Začarani breg” u kojem Anica Savić Rebac govori o platonovskim, lirskim i epskim elementima koje ovaj roman u sebi sadrži, te govoreći o “romanu obrazovanja poredi Geteov roman Vilhelm Majster sa Začaranim bregom  Tomasa Mana”51), ali navodi i literaturu koja je uticala na nastanak ovog Manovog romana.52) Romani koji su uticali na stvaranje Začaranog brega predstavljaju jednu ozbiljnost i želju Tomasa Mana da čitalačku publiku pouči i da čitaoci na književnost posmatraju kao na sopstveni intelektualni razvitak. Ovaj roman je Anica Savić Rebac prikazala kao pitanje čoveka o odnosu sadašnjosti i budućnosti53), odnosno kako da se čovek izbori sa bolnom svakodnevicom, koliko je neophodno preispitivati se i koji su sve životni činioci.

Anica Savić Rebac se u Helenskim vidicima potrudila da pokaže i neko drugo viđenje dela autora o kojima se mnogo pisalo kao što su npr. Njegoš, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, ali je pisala i o nekim manje zastupljenim književnim imenima kao što je Milica Stojadinović Srpkinja, kao i o nekim potpuno nepoznatim stvaraocima kao što su Hajnrih fon Klajst, Štefan George, u srpsko čitalačko iskustvo uvodi Tomasa Mana, a Getea prikazuje na najdetaljniji mogući način. Osim postojećih činjenica, Anica Savić Rebac je u svoje eseje unela i svoju erudiciju, vaspitanje, obrazovanje, sposobnost interpretacije i prevođenja određenih književnih tekstova, a nezasluženo je skrajnuta isto kao što je Laza Kostić skrajnut kao pisac filozofskih tekstova, kao što je Milica Stojadinović Srpkinja skrajnuta kao pesnikinja, kao što su skrajnuti i Štefan George i Hajnrih fon Klajst u svojim zemljama, a pogotovo u inostranstvu, te se nadam da će se neko u budućnosti ozbiljnije baviti radom Anice Savić Rebac, s obzirom da je kompletna bibliografija njenih radova dostupna.54) Eseji Anice Savić Rebac obrazuju podjednako kao i dela onih stvaralaca o kojima je sa žarom i ljubavlju pisala.

Autorka: Marija Živković 

FUSNOTE:   [ + ]

1. “Predeli i duše uzajamno stvaraju jedno drugo.” Isto, 152.
2. Milivoj Solar, Teorija književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1983, 181.
3. Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 152.
4. Isto, 153.
5. “Poeziju je smatrala najdostojnijim izrazom tih osećanja, zato je i pevala.” Isto, 154.
6. Isto, 156.
7. Isto, 157.
8, 13, 16, 23, 27, 35, 38, 45. Isto.
9. Isto, 158.
10. Isto, 159.
11. Isto, 161.
12. Isto, 164.
14. “Naivna aprilska vedrina Đulića i suzno klecanje duše knjige Đulići uveoci zasvođeni su oboje nebom ujedno svečanim i domašnim, najjednostavnijim mitom o sreći i bolu, o duši i Bogu.” Isto.
15. Isto, 165.
17. “Pozitivna strana – direktni govor duše, i negativna – padanje u ne svagda ukusnu prozu i službu povremenim pokretima.” Isto.
18. “Do Nedeljkovićeve studije Laza Kostić svojim filozofskim spisima nije našao priznanja kolika zaslužuje; što se obično dešava piscima čiji radovi izlaze van okvira stručnosti onih ljudi koji kod nas pišu kritike.” Isto, 169.
19. Kao filozofe koji su uticali na razvoj Laze Kostića navodi Empedoklea, pitagorejce, Anaksagoru i Heraklita. Isto, 171.
20. Isto, 172.
21. “Kod Getea heraklitova koncepcija je uslovljena smrću i životom, a kod Laze Kostića je sadržana u uslovljenosti ropstva i oslobođenja.” Isto, 173.
22. Isto, 174.
24. “Prema Dučićevoj njegova kičica je barbarska”. Isto, 175.
25. Isto, 176.
26. “Aristokratizam jedne rase viteza…” Isto, 178.
28. Isto, 179.
29. Isto, 180.
30. Isto, 183.
31. Isto, 184.
32. Tomislav Bekić, Navedeno delo, 6.
33. “Njen neposredni, stvarni uticaj je veoma širok, jer se proteže i na one koji ga primaju svesno, i na one koji ga proživljuju nesvesno – i na one koji priznaju simbolsku vrednost Helade, i na njezine protivnike.” Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 187.
34. Isto, 188.
36. Isto, 190 – 191.
37. Isto, 194.
39. Isto, 195.
40. “Kao Laza Kostić što je celog života nosio u duši svoj dramski ideal, Jevrosimu, i Klajstovo je pesničko delanje kružilo oko jednog nedostižnog pesničkog sna. To je Robert Giskar. U više navrata su svoja dela obrađivali i uništavali.” Isto, 196.
41. Isto, 201.
42. Isto, 213.
43. Isto, 216.
44. Isto, 217
46. Isto, 219.
47. “Preveo je Danteovu Božanstvenu komediju, Bodlera i simboliste prevodio je očuvavši na jedinstven način i spoljnu i unutrašnju muziku originala.” Isto.
48. Isto, 226.
49. Isto, 228.
50. Pogledati fusnotu 1.
51. Isto, 237.
52. Reč je o Rusoovom Emilu, Zelenom Hajnrihu Gotfrida Kelera, Buržeovom Učeniku, Mariju epikurejcu Valtera Petera,  Levani Žana Paula i Geteovom Zapadno – istočnom divanu. Isto, 238.
53. Isto, 240.
54. Tomislav Bekić, Navedeno delo, 4.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *