Srpske i nemačke teme u esejistici Anice Savić Rebac – I deo

U periodu stvaranja pesnika moderne, Prvog svetskog rata i avangardnih manifesta na srpskoj književnoj sceni deluje Anica Savić Rebac čija je oblast interesovanja neoplatonizam i koja tu svoju oblast interesovanja prožima kroz svoj naučno – istraživački rad kako u domenu filosofije tako i u domenu književnosti. Argumente za svoje hipoteze najčešće pronalazi u antičkoj filozofiji, tačnije u neoplatonizmu – svojoj oblasti interesovanja, jer je njeno osnovno polazište da ja sve “deo opšte istorije ideja”1), stoga je svet ideja od krucijalnog značaja u istraživačkom radu Anice Savić Rebac. Bavila se bogomilstvom i kabalizmom koji je “uviđala” u usmenoj književnosti, ali i u Njegoševom književnom opusu, tačnije u Luči mikrokozma. Osim što je bila vrstan filozof, njeno zalaganje na polju književnosti je, takođe, od velike važnosti. Naime, Anica Savić Rebac je, kada je reč o esejistici i prevodilaštvu – naročito nemačkih stvaralaca, srpsku čitalačku javnost upoznala sa književnim radom Hajnriha fon Klajsta, Štefana Georga i Tomasa Mana.2) Ovaj rad ima za cilj način prikaza veza srpske i nemačke književnosti iz ugla Anice Savić Rebac.

Esej “O narodnoj pesmi Car Duklijan i Krstitelj Jovan” je veoma slojevite kompozicije, jer se u njemu Anica Savić Rebac bavila pitanjem  načina interpretacije književnog dela, odnosno samog teksta, i elementima koji sačinjavaju domen interpretacije, te tako Anica Savić Rebac smatra da je “nauka o književnosti estetska i istorijska nauka, a da se između ove dve oblasti nalazi srednja oblast definisana kao istorija motiva”.3) Toj srednjoj oblasti je najviše pažnje i posvetila, jer je smatra osnovom interpretacije kada je reč o tumačenju književnog dela, pozivajući se na stavove Ervina Panofskog, a pored istorije motiva Anica Savić Rebac se fokusira i na “pitanje stila”4) koji ima ambivalentnu ulogu – ličnu i društvenu, jer je jedna od njegovih ključnih osobina fleksibilnost, zato što svaka oblast neguje svoju vrstu stila i ima svoj lingvistički i sintaksički korpus, ali je važna i subjektivnost, jer se stilom iskazuje i “najintimniji i najneposredniji izraz umetnikove ličnosti”.5) Govoreći o stilu, tj. izrazu Anica Savić Rebac smatra da je u “našem srednjem veku kulturna i filozofska pozadina pronašla izraz samo u likovnoj umetnosti, a da je izraz u književnosti jedva bio prisutan, osim, možda, u crkvenoj himnici”.6) Nisam saglasna sa konstatacijom da je stil ili izraz postojao samo u likovnoj umetnosti, a retko u književnosti, jer osim crkvene himnike srpska književnost npr. u svojoj tradiciji baštini Natpis na marmornom stubu i Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića, poeziju Dimitrija Kantakuzina, Ravaničanina III itd, žitija koja, osim postulata koje moraju da poštuju, sadrže u sebi i ton umetničkog kazivanja, kao i stil kojim će biti napisana,a posebno se, po tom umetničkom i stilskom tonu ističe, uverena sam, Žitije despota Stefana Lazarevića Konstantina Filozofa, a kada govorimo o usmenoj poeziji Sveci blago dijele je epska narodna pesma koja svakako zaslužuje da se interpretira i iz društveno – religioznog, iz stilskog i umetničkog ugla kako zbog svoje tematike, tako i zbog arhaičnosti.

Svoju hipotezu o postojanju stila u likovnoj umetnosti u srednjem veku Anica Savić Rebac argumentuje “masama koje traže put uske i suve crkvene dogmatike u raznim pravcima, a jedan od njih je bio bogomilstvo”7), a iz daljeg teksta saznajemo da u “našoj srednjovekovnoj pisanoj književnosti gotovo da i nema tragova bogomilstva, jer su spomenici uništavani, a i ono što posedujemo su latinski prevodi.”8) Poznata je istorijska činjenica da je bogomilstvo u vreme vladavine župana Stefana Nemanje definisano kao jeres, te joj kao takvoj nije ni smelo niti je moglo biti dopušteno da se širi duž njegove države. Smatram da je Anica Savić Rebac u ovom eseju mnogo više prostora posvetila bogomilstvu kao fenomenu nego iznalaženju bogomilskih elemenata u pesmi koju navodi kao primer navedenog fenomena, a i svojom rasplinutošću je skrenula u krajnost. Čak smatram da je primere koje navodi i interpretira kao elemente iranizma i bogomilstva mogla da posmatra iz vizure tradicionalne kulture južnoslovenskih naroda, jer smatram da je tačnija.9) U ovom eseju dragocenost koju nam pruža Anica Savić Rebac jeste uvid u bogomilsku književnost i njeno viđenje sveta, pozivajući se na pouzdane izvore i veoma važna imena u naučnom svetu.10) Anica Savić Rebac se poziva i na Stari Zavet, vavilonsku, egipatsku mitologiju i na njihovo tumačenje dobra i zla i mnogih drugih motiva, koja su slična ili gotovo identična sa tumačenjem principa dobra i zla, motivom ronjenja, fenomenom anđela, astralnim svetom u slovenskoj mitologiji, pa i u hrišćanstvu. Analizu pesme je svela na nekoliko stranica i pritom joj je, tumačeći je iz bogomilske perspektive, mnogo oduzela nego što joj je dala11), a analiza je sve konfuznija zbog navođenja mnogobrojnih varijanata, te je veoma teško snaći se u tekstu. Kada Anica Savić Rebac navodi jedno od bogomilskih učenja u kojima je “Satana tvorac vidljivog sveta”12), u stvari, previđa da je to i hrišćansko učenje, ali i učenje mitskog vremena, jer i hrišćanska dogma sve vidljivo i propadljivo, materijalno pripisuje onostranom, đavolskom, a dušu carstvu nebeskom, raju.

Veoma zanimljiv i jedan od najlepših eseja posvećenih Njegošu svakako je “Pesnik i njegova pozicija”. Naime, u ovom eseju Anice Savić Rebac su, osim viđenja Njegoševe poezije, protkani i načini posmatranja sveta na tadašnji južnoslovenski prostor, ambivalencija koja čini naš nacionalni kod – kod koji se upravo u poeziji najbolje ocrtavao. Ambivalencija koja se ogledala kroz “vizantijsko nasleđe i islamsku kulturu koja je na našim prostorima uvrežena”13) predstavlja jednu vrstu egzotičnosti, šarenolikosti sa jedne strane, a opet i kompaktnosti sa druge strane. Zato Anica Savić Rebac uzima kao primer Getea koji, u ovom slučaju, simboliše čoveka zapadnih prostora, kome je ova poezija “bliska i tuđa, moderno – evropska, egzotično – starinska”…14) Svoju ljubav prema antici Anica Savić Rebac je pokazala smatravši “Crnu Goru projekcijom antičke Spatre u moderno doba ističići njen antički kult herojske požrtvovanosti”15). Društveno – politički i socijalni osnosi Srbije i Crne Gore u XIX veku su prislili narod na pokušaj promene državnog sistema na bilo koji način ili bar, ako ništa drugo, ublažavanje ugnjetavanja. Ta zamisao o slobodi se ispoljila kroz ustanke, a naročito kroz usmenu poeziju. Svoje viđenje kulturnih i društveno – političkih dešavanja zabeležio je i Njegoš koji je, prema rečima Anice Savić Rebac, “opštejugoslovenski veliki pesnik i najpotpunija konkretizacija u poeziji Crne Gore”16) i politički i verski delovao žudeći za slobodom južnoslovenskih naroda. Anica Savić Rebac je poredeći Njegoša sa Brankom Radičevićem pokazala kako u okviru jedne stilske epohe, u ovom slučaju romantizma, možemo videti pristup različitoj tematici, pogledima na svet, te kod Njegoša prepoznajemo elemente ditirampskog, a kod Branka Radičevića uočavamo, takođe,  elemente ditirampskog i, češće, elegijskog tona.

Petar II Petrović Njegoš

Anica Savić Rebac bila je uverena da je književna veličina Petar Drugi Petrović Njegoš imao “najbizarnijeg učitelja Simu Milutinovića Sarajliju koji je pisao najnerazumljivija dela srpske literature”17), a sa tim stavom nisam saglasna jer je Sima Milutinović Sarajlija, bez obzira na neke više ili manje uspešne stihove, pisao upravo u duhu stilske i društveno – političke epohe u kojoj je živeo, stoga smatram da je ova Aničina književna ocena upućena na račun Sime Milutinovića Sarajlije prestroga i neopravdana. U potonjim redovima Anica Savić Rebac pruža ne tako pozitivan portret Sime Milutinovića Sarajlije, ali jedinu svetlu tačku koju vidi u odnosu Sime Milutinovića Sarajlije i Njegoša jeste “žarko rodoljublje, ‘Srpstvo i Slovenstvo’ i povezuje starohelensku prošlost sa srpskom”18), kao i “mističku filosofiju i antički herojski mit.”19) Na primeru Njegoševih dela možemo da vidimo kako Anica Savić Rebac povezuje elemente antičke i srpske kulturne i ratničke tradicije. Anica Savić Rebac antičke ratove poredi sa srpskim ratovima, bunama i ustancima prikazanih kroz poeziju.20)

Gorski vijenac je Anica Savić Rebac, potaknuta stilom i filozofijom njegovom, definisala kao “delo koje je antički koncipirana apoteoza junačkog umiranja”21) jer sama tematika Gorskog vijenca predstavlja taj antički sklad, tu antičku meru i dostojanstvo u letu i padu, a pre svega je akcenat na nedopuštanju gubljenja psihološkog i nacionalnog identiteta. Zanimljiv odeljak ovog eseja jeste i predstavljanje Njegoševe biblioteke. Tu saznajemo da je “posedovao Miltona na ruskom jeziku – te se vide uticaji Izgubljenog raja na Luču , čitao je ruske i francuske pesnike u originalu, a italijanske, engleske i grčke u prevodima, prevodio je rusku narodnu poeziju, Ilijadu, Lamartina, čitao je Pindara”.22) Na osnovu navedene biblioteke, koja je verovatno samo delić Njegoševe intime, možemo delimično da sagledamo eruditnost koju je ovaj veliki pesnik i filozof posedovao, kao i razloge zbog kojih ga Anica Savić Rebac, sa punim pravom, poredi sa antičkim herojima i antičkim stvaraocima. Anica Savić Rebac nije u Njegošu gledala samo pesnika i filozofa XIX veka, eruditu, političara, svešteno lice, nego “starinski Balkan, Balkan junačkih agona”23).

Anica Savić Rebac je Njegoša posmatrala i u paraleli sa Pindarom i u političkom i pesničkom smislu, navodeći da je Njegoš “patriotska religioznost, kao Pindar u Periklovoj Ateni.”24) Iznad svega je Anica Savić Rebac kod Njegoša cenila patrijarhat, ljubav prema svemu, srčanost i veru u boljitak. Leksički korpus koji čini Njegošev pesnički opus, posebno pojedine pesme i stihovi, su posebno primamljivi Anici Savić Rebac zbog svoje najspecifičnije osobenosti – “neprevodivosti – reč je o spoju pesnikova i narodna glasa”25) Kod Njegoša krug predstavlja najsavršeniji geometrijski oblik u svim njegovim delima, jer je cikličnost, pored mistike i herojstva, sveprisutna. Sve što je u vezi sa Njegošem, iz vizure Anice Savić Rebac, kao da je vencem ovenčano. Posebno se Anica Savić Rebac bavila analizom Njegoševe pesme Noć skuplja vijeka koju vidi kao “raspoloženje mističko – erotske ekstaze, a cela pesma je čudesna ‘sveta svadba’“26) , pa u ovoj pesmi lirski subjekat doživljava različite preobražaje.

“Njegoš i bogomilstvo” je jedan u nizu eseja u kojima Anica Savić Rebac pokušava da razvije svoju tezu, sa kojom nisam saglasna, o motivu bogomilstva kako u srpskoj umetničkoj tako i u usmenoj književnosti, s tim da je u ovom eseju akcenat na Luči mikrokozma. Akcenat je stavljen na Njegoševu vezu sa Miltonom i njegovim spevom Izgubljeni raj, jer i Njegoševo i Miltonovo delo “počivaju na trima osnovnim zamislima: na koncepciji pada božanske duše u materiju, na svetlosnoj filozofiji, i na slici kosmičke borbe”27), a sve ove zamisli dovodi u vezi sa prednatalnim grehom, koji takođe smatra bogomilskom, a ne hrišćanskom ili mitskom dogmom, iako je u mitsko vreme nastalo mnoštvo legendi na temu prednatalnog greha, a i hrišćanska misao jeste ta da smo svi svojim rođenjem grešni, stoga smatram neutemeljenim stavove Anice Savić Rebac o bogomilstvu. 28) Takođe, veza Njegoša sa Miltonom postoji i u pogledu borbe za nacionalnu slobodu i indentitet. Drugom koncepcijom Luče je smatrala “svetlosnu filozofiju” i isticala je da je njeno poreklo “verovatno orijentalno”29) , a u sklopu nje tu borbu dva principa.

Smatram da borba svetla i tame ne mora nužno da bude orijentalnog porekla, jer se i u južnoslovenskoj tradicionalnoj kulturi svetlo pominje kao pozitivno, a tama kao negativno markirana strana sveta. Svoja znanja iz helenizma pokazala je na fenomenu “kosmičke borbe među svetlosnim silama, a ona je bila jedna od tema srednjovekovnog neoplatonizma”30), a pored sile svetlosti navodi i mračne sile i naglašava da one postoje “od pamtiveka” (podvukla M. Ž)31), što se kroz verovanja u tradicionalnoj kulturi južnoslovenskih naroda može proveriti na najrazličitije načine.32) Kada govori o neomanihejstvu kod Njegoša Anica Savić Rebac pravi podele na dve grane – odnosno kada govori o zlu prema origenovskoj verziji smatra da je samo reč o udaljavanju od Boga, odnosno da ono nije samostalno nastalo.33) Stoga legende o nastanku sveta imaju svoje poreklo u prapočetku a ne u onim religijsko – filozofskim strujama u kojima ih je tražila Anica Savić Rebac, kao o prisustvo principa svetla i tame u Luči mikrokozma. Dragocen su podatak  kada je reč o bogomilstvu, a koji je Anica Savić Rebac ostavila, imena istraživača, a smatrala je da je i Njegoš još kako bio upoznat sa bogomilstvom i to preko “ruske opšte istorije ili istorije crkve,”34) te da je preko tih izvora i pripremao građu za Luču. Verujem je da je možda ili zasigurno imao te spise u rukama, ali mislim da su osnovni izvori i građa svih njegovih dela preuzeti iz usmene književnosti i hrišćanskih motiva.

“Njegoš, Kabala i Filon” predstavlja još jedan drugačiji način viđenja Njegoševe poezije kroz drugačije religijske dogme. U ovom eseju se Anica Savić Rebac bavila, tačnije upućivala je čitaoce svojih tekstova, na nastanak i razvoj kabalista, a posebno je motiv zla istakla, jer ono u “Kabali nema samostalno postojanje, već je hipertrofija moći suđenja i kažnjavanja i iz te moći se snage zla hrane ljudskim gresima”35) pa takav vid zla povezuje sa Njegoševim prikazom zla u Luči mikrokozma, iako za to, baš i nema nekog utemeljenja. Možda postoje neke naznake i prividi, ali zlo na takav način zasigurno nije predstavljeno u Luči mikrokozma , nego, po mom mišljenju, na način koji sam argumentovala u fusnotama 31 i 32. A da i sama Anica Savić Rebac nema dokaze za svoje tvrdnje pokazuje i njena oprezna konstatacija koju ću izložiti u fusnoti.36) Zanimljive su paralele koje pravi između Njegoša i Viktora Igoa, a posebno između Njegoša i Bajrona, što i ne čudi, s obzirom da su sva trojica predstavnici romantizma, a da su naši prostori, iako siromašni, još kako imali pismeno i obrazovano stanovništvo koje je bilo upućeno u političke, socijalne i kulturne tekovine Evrope.

Anica Savić Rebac vezuje za kabalizam i “ciklično nastajanje i propadanje sveta”37) što se, takođe, ne može smatrati tačnim, jer predstave o cikličnom trajanju vremena sežu u pramitsko doba. Utemeljen odeljak predstavlja poređenje Njegoša sa Bajronom, jer iako pominje Kabalu, Anica Savić Rebac ova dva vrsna književnika poredi prema odlikama stilske epohe u kojoj su stvarali. Zanimljiv element jevrejskog u ovom eseju predstavlja ime Adama Kadmona, nama studentima književnosti poznatog zbog romana Milorada Pavića Hazarski rečnik, tačnije “Žute knjige”38) pračoveka, a u svakom od nas postoji deo njega, a i kod Njegoša simbolizuje “božje slovo i opšti zakon”39). Taj pračovek u Luči postoji, ali ne u kabalističkom smislu. Anica Savić Rebac je iz svog neoplatonističkog ugla posmatrala Njegoša i stoga je sadržinu njegove Luče nazvala “predstavom ideja” , ali je te ideje interpretirala na svoj, a po meni na ne baš proverljiv i tačan, način.40) Filonska predstava ideja koje “su identične sa božjim silama, a one opet sa anđelima koji su posrednici između boga i ljudi”41) je dogma koja je na neki način prihvaćena i u hrišćanstvu, stoga mislim da je na Njegoša uticala hrišćanska vizura pre nego Filon.

Ideja “leta večnosti i vremena”42)takođe predstavlja hrišćansku sliku prolaznosti i propadljivosti ovozemaljskog sveta, a ne nalazi se samo kod mističara i filozofa, pre svega nalazi se kod naših pevača – prenosilaca usmene poezije. Plan neba Anica Savić Rebac iščitava kao spoj Kabale i filonskog uticaja iako je poznato da u našoj tradiciji, posebno usmenoj prozi, “se nebo zamišlja kako je prišvršćeno za planine sveta, te je postojalo gornje nebo vedro i sjajno – mesto Boga i donje nebo oblaka i drugih atmosferskih pojava sa gromovnikom.”43) Anica Savić Rebac u purpurnom plaštu Njegoševom vidi mitsko poreklo44), sa čime sam saglasna – jer purpur je oduvek bio boja vrhovnih vladara. Mit o smaku sveta poznat je i njime su se bavili kako pevači naše usmene književnosti tako i srpski i svetski autori. Smak sveta ima svoj segment i u svetom pismu svih veroipovesti koje u svetu postoje, samo što se drugačije naziva, ali se na isti način posmatra.

Autorka: Marija Živković 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Predrag Palavestra, Istorija srpske književne kritike 1768 – 2007, Matica srpska, Novi Sad, 2008, 320.
2. Anica Savić Rebac je bila prvi srpski prevodilac romana Tomasa Mana. Prepisku Anice Savić Rebac i Tomasa Mana videti u: Tomislav Bekić, Anica Savić – Rebac kao posrednik između srpske i nemačke kulture, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2004.
3. Anica Savić Rebac, Helenski vidici, Srpska književna zadruga, Beograd, 1966, 67.
4. Isto, 68.
5, 6, 8, 15, 16, 31. Isto
7. Isto, 69.
9. Pesmu Car Duklijan i Krstitelj Jovan je mogla da posmatra iz solarnog principa, slovenske mitologije, a ne samo sstvu.
10. “Tako Lia stanovišta religijskih i filozofskih ideja u bogomilber Johannis pretpostavlja izvesnu saradnju između Boga i Satane u kojoj je Satana aktivni tvorac, ali prema intencijama božjim, a kosmički materijal za sunce, mesec i zvezde dobija od anđela” u: Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 76.
11. Motivu jabuke u ovoj pesmi daje negativno značenje iako je poznato da jabuka u tradicionalnoj kulturi ima još kako povlašćeno mesto, a da povlašćeno mesto i u ovoj pesmi ima navodi i Anica Savić Rebac, jer se u njoj “moć nalazi” . Isto, 87.
12. Isto, 90
13. Isto, 94
14. Isto, 95
17. Isto, 97
18. Isto, 99
19. Isto, 100
20. “Naši pesnici, od kraja XVIII veka, pa skoro kroz ceo XIX vek, doživljavali su helenski herojski mit i istoriju putem naše prošlosti i, vice versa, oni su često doživljavali i našu istorijsku prošlost putem helenskog mita i istorije”. Isto, 99.
21. Isto, 100.
22. Isto, 103.
23. Isto, 105.
24. Isto, 107.
25. Isto, 109.
26. Isto, 111.
27. Isto, 117.
28. “Svu besprimernu energiju i ogromnu erudiciju sve je više ulagala u bizarne teme, sve odlučnije se priklanjala jeresima i dogmama, sve jače se zanosila mističkim doktrinama  umrlih vera i nestalih naroda”. Videti u: Milan Kašanin, Susreti i pisma, Pronađene stvari, Misli, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004, 17.
29. Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 118.
30. Isto, 119.
32. Sila svetlosti je u tradiciji sunce koje se iznova rađa, a ponekad se javlja i kao jabuka, dok je tama ili zlo predstavljeno u liku đavola i pakla.  Videti odrednice Sunce i Đavo u: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić: Srpski mitološki rečnik, Nolit, Beograd, 1970, 294, 127 -128.
33. “Po drugoj verziji, najstariji anđeo u raju postao je ohol, često se zamerao Bogu, pa je pokušao da postane stariji od njega. U toj težnji pridobio je uza se neke anđele, pa pošli na Boga. Ali ih je bog preduhitrio i sve isterao iz raja: najgrešnije je oterao u pakao, manje grešne je proterao s neba i oni sada lutaju po vasioni, a kolebljive otpravio na zemlju.” Isto, 127 – 128.
34. Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 129.
35. Isto, 135.
36. “Mi, na žalost ne možemo ukazati na ličnost kabaliste koji je našeg pesnika upoznao sa nekim predstavama Kabale; ali takva ličnost je svakako postojala.” Isto, 136.
37. Isto, 137.
38. “Verovali su da svakom čoveku pripada po jedno od slova azbuke i da svako od tih slova predstavlja telo Adama Kadmona na zemlji i da se u snovima ljudi ta slova kombinuju i oživljuju u Adamovo telo.” Videti: Milorad Pavić, Hazarski rečnik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 198.
39. Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 146.
40. Predstave koje navodi su: filonske, plana svetova, božje krune. Isto. 141 – 144.
41, 42. Isto, 142.
43. Odrednica Nebo u: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Navedeno delo, 222.
44. Anica Savić Rebac, Navedeno delo, 146.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *