Спреман сам, Господе!

У речнику поред именице бард, као објашњење, треба написати следеће значење: Виљем Шекспир и Ленард Коен. Ми, савременици, имали смо част живети у исто време када је последњи прави романтичар корачао Земљом. Да ли су савременици Виљема Шекспира били свесни његове величине? За нас се може рећи да свакако јесмо свесни наследства које нам је подарио глас љубави, чежње, бола и лепоте. Замислите да Ви представљате тај глас. Имате моћ разорити, расплакати и освојити срца сваке живе јединке – да ли бисте то учинили? Са таквим даром, ретко ко може живети. Ви носите прву ватру; отварате врата и упознајете осећања или бар некоме помажете да се упусти у најдубљу нит смртнога. Претежак је терет осећати све и путовати кроз тунеле самоспознаје, а још је теже бити у могућности исказати кроз каква путовања пролази тај немаран дух.

Ленард Коен представља један од ретких лутајућих гласова који су успели да нађу своје уточиште и своју музу. Искра – то је потребно како би се човек одржао у овом бешчашћу, а сведок нам је управо биће које је своју искру упознао, сада већ давне 1960. године. Оно што је она запалила у њему – никада се неће угасити.

У животноме добу Барда, сударају се реке супротнога тока; религијски пут светлости и књижевни пут мрака. Јеврејског порекла, отворено се дивио Исусу Христу, сматрајући да је вероватно најдивније биће које је ходало овом планетом. Контрадикторно, зар не?! Управо на овоме примеру исказује свеопште прихватање другачијих култура, самим тим сопствену отвореност према животу уопште. Широкогрудност Ленарда омогућила му је спајање светлости и мрака. Сву ону бол, сву опседнутост чежњом претаче у речи, стварајући круг нових осећања и руком, као Бог, додирује срце свакога смртника, доносећи благостање усамљеном и изгубљено духу. Симболиком нам упорно скреће пажњу на нераскидиве односе онога божанскога у бићу и онога грешнога. Када би се за највећим грехом сматрала љубав, Ленард Коен налазио би се на првоме месту листе највећих грешника од времена Постања. Све његове стихове и мелодије краси симбол љубави као свеобухватног добра, нечега од чега не треба бежати, већ читаво наше бивствовање утопити у ту патњу и тугу кроз коју је он прошао – жудећи за недодирљивим.

Генијалност се може пронаћи у стиховима песме So Long, Marianne:

„Your letters they all say that you're beside me now
 Then why do I feel alone?
 I'm standing on a ledge and your fine spider web
 Is fastening my ankle to a stone.”

Та немогућност отарасити се усамљености, иако те ватра греје, доказује да је тело само шупљина без покретачке енергије. Божја је милост срести своје надахнуће које ће завртети рингишпил бескрајне мелодије. Контраст између самоће и присности; слободе и окованог чланка, јасно нам указује на непрестани сукоб двају сила, покушавајући их објединити и напокон осетити слободу – испружиће крила и полетити са оне жице која га је задржавала.

Ленард Коен подарио нам је, поред његове генијалности, и привид како би се понашао Бог у људскоме облику – сасвим скромно, повучено и заљубљено у сваки фрагмент његовог живота. Купао се у валовима туге; брисао сузе запаљеним завесама позоришта; без страха отимао срца и бацао их у заборав; љубио са таквом храброшћу да је спаљивао сопствену прошлост, одлазивши у понор пасије, не могавши окренути главу и погледати руину обичнога смртника. Увек је желео више, ходавши бос по ужареном камењу.

Ништа га није могло зауставити, осим његовог надахнућа и његова бит, која је напустила овај свет 2016. године. Ленардов пламен више није сијао као некада, напустивши нас недуго након њеног преминулог духа. Последње речи својој музи, уједно и своме животе, гласиле су: “…our bodies are falling apart and I think I will follow you very soon. Know that I am so close behind you that if you stretch out your hand, I think you can reach mine.”

Сећање на искру, чије је земаљско име Ленард Коен, вечно ће плутати по телима, будећи душе у овоме животу или неком другом. Ленардова оставштина превелика је за наше схватање људскога.

Аутор: Немања Лука

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *