Spisak knjiga kao element poetike i kulturnih istraživanja Umberta Eka

Monasterium sine libris, est sicut civitas sine opibus, castrum
sine numeris, coquina sine suppellectili,mensa sine cibis,
hortus sine herbis, pratum sine floribus, arbor sine foliis.

Umberto Eko, jedan od vodećih intelektualaca druge polovine XX i retkih (do skoro) preostalih istinskih mislilaca početka XXI veka, veliki deo svojih interdisciplinarnih istraživanja kulture i umetnosti posvetio je fenomenu nabrajanja. Eko svoja predavanja o modernoj književnosti u čast Ričarda Elmana završava sledećim iskazom: „Spiskovi: uživanje za čitanje i pisanje. Ovo su ispovesti mladog1) romanopisca”.2) Kako je intertekstualnost jedna od osnovnih poetičkih odlika postmoderne, razumljivo je piščevo interesovanje za istraživanjem beskrajnih spiskova, na koje nailazimo svuda oko nas. Element koji se u ovom radu izdvaja jeste nabrajanje knjiga koje ne predstavlja samo retorički trik – gomilanje naslova bez ikakvog reda i smisla, često s aspekta predstavljanja površnog znanja o književnosti zasnovanog na taksativnom navodjenju postojeće literature, već se često kroz biblioteke i antibiblioteke3) pomenute u književnim delima, u podtekstu saznaju važne činjenice o likovima i njihovim kreatorima (na primer, jedno od prvih pitanja koje se nameće tokom proučavanja Evgenija Onjegina jeste lektira koja je izgradila ličnosti Puškinovih junaka).

Autor, napajan tradicijom katoličkih molitvenih nabrajanja4), i sam teži sastavljanju celokupnog spiska sopstvenih spiskova, ali kako smatra da taj poduhvat zahteva mnogo vremena, u Ispovestima navodi odabrane sopstvene liste, koje poredi sa nekim od najvećih kataloga svetske književnosti. Eko izdvaja dve vrste kataloga: prvi, praktični, predstavlja konačni spisak postojećih predmeta u prodavnici, biblioteci ili rečniku; dok pesnički spiskovi pretpostavljaju „i tako dalje“5), sa ciljem da sugerišu bezbroj lica, dogadjaja i predmeta, jer je – ili nemoguće da sve bude navedeno, ili pisac uživa u eufoniji neprekidnog nabrajanja.

Autor na čija dela nailazimo na mnogim listama6) najznačajnijih beletrističkih i teorijskih dela postmodernizma, izdvaja književne kataloge koji su izvršili odlučujući uticaj na razvoj  njegovog stvaralaštva, pre svega Rableov spisak igara iz Gargantue i mali deo XVII poglavlja Džojsovog Uliksa, gde Leopold Blum istražuje sadržaj svog kredenca. Eko neretko dokazuje da je istorija književnosti puna opsesivnih zbirki predmeta, mesta i lica, još od Homerove retardacije izvršene katalogom brodova u drugom pevanju Ilijade, do grandioznog opisa knjižare u prvom poglavlju Kalvinovog romana Ako jedne zimske noći neki putnik. U jednoj od svojih kolumna u magazinu L’Espresso, Umberto Eko ističe da „kada je Džojs u pitanju, da biste razumeli njegovu prilično jedinstvenu književnu erotiku, ne tražite dalje od Uliksa, a posebno obratite pažnju na poslednje poglavlje.“7); tako pri traženju spiskova knjiga u kulturnim istraživanjima i Ekovoj poetici ne treba tražiti izvan dela koja je napisao i priredio. Za studije kulture najznačajnije su Ekove monografije, u ovom slučaju, pre svega, Beskrajni spiskovi, čije dvadeseto poglavlje-esej, Zamene izmedju praktičnog i poetskog spiska, potvrdjuje da „zapravo ono što često razlikuje poetski spisak od praktičnog samo j[est]e namera sa kojom smo tom spisku pristupili.“8) U daljem tekstu ovaj stav pojašnjava navodjenjem citata Marija Praca, koji 1931, u tekstu za Katalog br. 15 Knjižare Fjera Leteraria kaže, „da nijedno čitanje nije izazvalo tako hitru i uzbudljivu akciju kao što je to čitanje jednog zanimljivog kataloga“.9) Eko pomenuto poglavlje ilustruje pomoću pet odlomaka iz delâ različitih epoha evropske književnosti, počevši od Diogena Laertija koji daje vrtoglav spisak Teofrastovih knjiga u delu Život Teofrastov10); ova lista svoju pragmu gubi u kontaktu sa Erosom, žudnjom za znanjem savremenog čitaoca, koji pokušava da razumom obuhvati Teofrastov izgubljeni opus i sopstvenom maštom, uz taksativno navedene naslove, rekonstruiše njegov sadržaj. Naredni autor čije delo koje priredjivač citira za potrebe manifestacije Vertiges de la liste, koju je organizovao Luvr u novembru 2009. godine, jeste već pomenuti Fransoa Rable. Sedmo poglavlje druge knjige Gargantue i Pantagruela daje popis lepih knjiga u biblioteci opatije Sveti Viktor, „praktičan na izgled, ali poetski, zato što knjige ne postoje11) i nije jasno da li su u pitanju neprikladni naslovi ili dimenzije spiska koji nam omogućuje da bacimo pogled na beskrajnost bestijalnosti.“12)

Nakon prikaza lektire Don Kihota koju Servantes parodira i odlomka iz prvog poglavlja Uismansovog najčuvenijeg romana Nasuprot, prikazuje se svojevrsna ideja antibiblioteke; u enterijeru knjižare koju posećuju Kalvinovi Čitatelj i Čitateljka, „savladjujući prepreke u vidu Knjiga Koje Nisi Pročitao koje te namrgodjeno posmatraju sa tezgi i polica pokušavajući da te zastraše […] izmedju njih [se] prostiru kilometri Knjiga Koje Baš I Ne Moraš Da Pročitaš, Knjiga Koje Nisu Za Čitanje Već Za Neku Drugu Upotrebu, Knjiga Koje Kao Da Si Već Pročitao Iako Ih Nisi Ni Otvorio Budući Da Spadaju U Kategoriju Već Pročitanih Pre Nego Što Su I Napisane[…] Knjiga Koje Kada Bi Večno Živeo Drage Volje Bi Ih Pročitao Ali Na Žalost Nemaš Ni Dana Više Od Onoga Koliko Ti Je Sudjeno […]  Knjiga Koje Nameravaš Da Pročitaš Ali Pre Toga Bi Trebalo Da Obavezno Pročitaš Neke Druge, Knjiga Koje Su Suviše Skupe Ali Bi Možda Mogao Da Ih Kupiš Kada Budu Na Rasprodaji, Knjiga Isto Kao Gore Kada Budu Odštampane U Džepnom Izdanju, […] Knjiga Koje Su Svi Čitali Te Je Gotovo Isto Kao Da Si Ih I Sam Čitao […] I najzad, preletevši hitro pogledom preko naslova izloženih u knjižari, uputio si se prema gomili naslaganih primeraka knjige Ako jedne zimske noći neki putnik, sveže odštampanih, zgrabio si jedan primerak i poneo ga na kasu kako bi postao njegov zakoniti vlasnik.“13)

Govoreći o sopstvenim spiskovima u Ispovestima, autor pominje da bi beskonačni katalog biblioteke predstavljao poetski spisak, a zatim povezuje sedamnaestovekovna razmišljanja Paula Guldina o kombinatorici (zaključak je da od 23 slova tadašnjeg alfabeta može nastati preko sedamdeset hiljada milijardi milijardi reči) i Borhesovu Vavilonsku biblioteku; u eseju Borhes i moja muka s uticajima kaže: „sasvim je očigledno da sam pomišljao na Borhesa prilikom gradjenja biblioteke. Pročitate li moju odrednicu Codice y Enciclopedia Einaudi, videćete kako u jednom pasusu pravim eksperiment s Vavilonskom bibliotekom. Naime, tu sam odrednicu napisao 1976, dve godine pre no što sam započeo Ime ruže, što znači da me je borhesovska biblioteka poodavno opsedala. Prirodno je što mi je, kad sam roman započeo, na pamet pala biblioteka, a s njom i slepi bibliotekar, kom sam nadenuo ime Horhe iz Burgosa.”14)

„Otkrivao sam tako ono što su pisci oduvek znali (i toliko puta nam rekli): knjige uvek govore o drugim knjigama i svaka priča pripoveda neku već ispripovedanu priču. Znao je to Homer, znao je Aristotel, o Rableu i Servantesu da i ne govorimo.“15) Tako se pored samih knjiga i ideja, i izvesna književna nabrajanja preuzimaju i rekreiraju. Na primer, Volter u Zadigu koristi detekciju kakvu kasnije smišlja16) Artur Konan Dojl, stvarajući lik jednog od najčuvenijih literarnih detektiva, Šerloka Holmsa, dok takav metod i Eko pripisuje svom Vilijemu iz Baskervila, a Orhan Pamuk navodi izvore o tome kako treba da izgleda savršen konj – koji su slični pogledu na svet kom su učeni Ekovi junaci u manastirskim školama. Volter ispravnu logiku svog lika iskazuje na sledeći način:

„- To je [...] najbolji galopirajući konj; visok je pet stopa, kopito mu je malo i tvrdo; ima rep dug tri i po stope, ukrasi na njegovoj žvali su od dvadesettrokaratnog zlata; potkovice su mu od srebra od jedanaest denara.– Kojim putem je otišao? Gde je? – upita vodja lova.– Nisam ga video – odgovori Zadig – i nikada nisam za njega čuo.“17); razgovor Vilijema i manastirskog ekonoma teče sličnim tokom:4

„'Kada ste ga videli?', upita ekonom.

'Uopšte ga nismo videli, nije li tako, Adso?', reče Vilijem, s osmehom se okrećući ka meni.

'Ali ako tražite Brunela, ta životinja ne može biti nigde drugde do tamo gde sam vam rekao da je.' Ekonom je oklevao. Pogledao je u Vilijema, pa u stazu, i na kraju upitao:

'Brunela? Otkud znate?' 'Ta očigledno je', reče Vilijem, 'da tražite Brunela, Opatovog omiljenog konja, najboljeg galopera u vašoj ergeli, vranca visokog pet stopa, raskošnog repa, malih okruglih kopita, ali prilično pravilnog galopa; ima sitnu glavu, majušne uši, ali velike oči. Otišao je nadesno, kažem vam, i svakako požurite.'“18)

Objašnjenja ovakvih tehnika istrage su takodje slična i zasnivaju se na obraćanju pažnje na okolinu, odnosno transponujući predstave o idealnim bićima usled zaključka da su životinje koje se traže upravo takve, zbog velike pometnje usled njihovog nestanka. Eko za ovo koristi Etymologiae Isidora iz Sevilje, koji je nabraja da „lepota konja iziskuje da ‘ut sit exiguum caput et siccum prope pelle ossibus adhaerente, aures breves et argutae, oculi magni, nares patulae, erecta cervix, coma dansa et cauda, ungularum soliditate fixa rotundas.’“19), s druge strane Pamuk sliku idealnog konja pronalazi u Traktatu o veterini Fadlana od Buhare, lektiri minijaturista u vremenu kad se javlja pretnja od  franačkog20) uticaja, koji bi poremetio etička načela srednjovekovne estetike zbog promene perspektive, koja više ne bi bila gledana božjim, već ljudskim očima, na sličan način na koji bi druga knjiga Aristotelove Poetike, prema mišljenju slepog monaha Horhea, poremetila manastirsko i božansko ustrojstvo preispitujući temelje sholastike. Tako „izvrstan konj treba da je lijepolik, sa očima kao u gazele, s tankim i pravim, a široko razmaknutim ušima; dobar konj treba da ima sitne zube, izbočeno čelo, vitke obrve, da je visok, dugodlak, hrbat da mu je uzak, njuška mala, ramena sitna, ledja pljosnata, sapi nabrekle, vrat dugačak, prsa jaka, zadnjica široka, medjunožje mesnato. Da je ponosit i otmen, a dok hoda, kao da pozdravlja ljude s obje strane“.21)

Umberto Eko, takodje, u svojim delima pravi kataloge zasnovane na drugim tekstovima, tako u Beskrajnim spiskovima nabraja andjele, od Abdizuela do Zutiela i djavole od Abigora do Zepara, u dnevničkom zapisu Igre rečima navodi kako bi neki od književnih likova i pisaca odgovorili na pitanje: „Kako ste?“22), u istoj zbirci daje spisak zagonetki zasnovanih na književnim delima i klasika koji bi današnji izdavači odbili, kao i njihova obrazloženja za takav postupak; dok u eseju Valoa u izmaglici pravi tabele sa listama euforičnih i disforičnih elemenata Nervalove Silvije23), a čitav roman Tajanstveni plamen kraljice Loane predstavlja svojevrstan omaž spiskovima antikvara koji se nakon infarkta budi s amnezijom.

Pored svih navedenih aspekata, ne treba prenebregnuti ni nabrajanjâ saveta za organizovanje javne i objašnjavanje lične biblioteke, pravljenje inventara i pisanje knjiga, koje Umberto Eko neretko ističe, na primer, tokom sukoba sa medijima koji su tvrdili da je roman Fukoovo klatno (1988) sastavio računar; na šta autor daje ironično uputstvo: „Pre svega je, dabome, potreban jedan kompjuter, a to je jedna inteligentna mašina koja razmišlja umesto tebe – i to bi mnogima pogodovalo. Dovoljan je program od nekoliko redova, i dete bi umelo da ga napravi. Zatim se u kompjuter ubaci sadržaj stotinak romana, naučnih dela, Biblija, Kuran i podosta telefonskih imenika (što je vrlo korisno zbog imena likova). Recimo, sto dvadeset hiljada strana. Potom se pomoću nekog drugog programa randomizira, što će reći, svi se tekstovi izmešaju, uz malo doterivanja, na primer uklone se sva slova a. Tako se i ovaj lipogram dobije pride, uz roman. Onda se pritisne print i otpočne štampanje. Budući da su sva a uklonjena, izadje nešto manje od sto dvadeset hiljada strana. Pošto se pažljivo pročitaju, po nekoliko puta, i pošto se ispodvlače najbitniji odlomci, utovare se u neki veliki kamion i odnesu na spaljivanje. Nakon toga valja da sednemo pod neko drvo, dohvatimo plajvaz marke Fabrijano i, pustivši mašti na volju, napišemo dva reda, na primer: ‘Mesec je visoko na nebu – šumi gaj.’ Možda neće odmah ispasti roman, nego japanski haiku, ali bitno je početi.“24)

Nakon izloženog izbora iz spiskova autora romanâ Ime ruže, Fukoovo klatno, Ostrvo dana predjašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Praško groblje i Nulti broj, može se izvesti zaključak da opsesija nabrajanjem u poetici i kulturnim istraživanjima Umberta Eka igra veliku ulogu, dok svoje korene vuče još iz doba kada je slušao rimokatoličke panegirike, nailazio na nabrajanja u Tomu Sojeru (dok je Rablea još čitao u izdanjima prilagodjenim za decu), razvijajući se proučavanjem delâ srednjovekovnih letopisaca, mukama s uticajima Borhesa i Džojsa; katalozima od Homera, preko Dantea, do Mana, Ziskinda i Kalvina. Široj javnosti ta opsednutost postaje poznata 1980, kada Eko na svetlost dana donosi lavirint-biblioteku opatije skrivene negde u italijanskim Alpima, dok vrhunac istraživanja vrtoglavosti25) spiskova autor dostiže erudicijom u zbirci ilustrovanih eseja Beskrajni spiskovi (2009), koju je kritika opisala kao: „profuse, plethoric, prolix, plentiful, playful, populous, picaresque, picturesque; copious, cornucopian, congested, clotted; incontinent, infested, infectious; omnivorous, orgiastic, odd; abundant, redundant; multifarious, multitudinous; glutted, gargantuan, inclusive, elusive, and … exhaustive.“26)

Ovaj nepotpuni haotični spisak spiskova onog koji odjekuje27) i posthumno, valjalo bi završiti onako kako on sam okončava delimični katalog-ispovest priča o Šerloku Holmsu; jednim: Amin.

Literatura:

Eko, U., Kako sam putovao s lososom, elektronsko izdanje prema prevodu M. Djukić Vlahović (Beograd, 1998), http://www.skripta.info/umberto-eko-kako-sam-putovao-s-lososom-pdf-download/
Eko, U., Ime ruže, Beograd, 2004.
Konan Dojl, A., Srebrna zvezda, Novi Sad, 2005.
Schama, The joy of excess, Financial Times, https://www.ft.com/content/9d9ea4ba-ef7b-11de-86c4-00144feab49a, 23.12.2009.
Bajar, P., Anticipirani plagijat, Beograd, 2010.
Eko, U., Beskrajni spiskovi, Beograd, 2011.
Batler, K., Postmodernizam: sasvim kratak uvod, Beograd, 2012.
Eko, U., Ispovesti mladog romanopisca, Beograd, 2013.
Pamuk, O., Zovem se Crveno, Podgorica, 2013.
Eko, U., O književnosti, Beograd, 2015.
Najveće kolumne Umberta Eka (dodatak magazinu Nedeljnik), 26.2.2016.
http://www.umbertoeco.com/en/

Autor: Vladimir Papić

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. „Ova predavanja nose naslov Ispovesti mladog romanopisca, i čovek bi se mogao zapitati zašto, s obzirom na to da sigurno kročim prema svojoj sedamdeset sedmoj godini. Desilo se, mećutim, da sam svoj prvi roman, Ime ruže, objavio 1980, što znači da sam romansijersku karijeru započeo pre samo dvadeset osam godina. Zato sebe smatram vrlo mladim i, svakako, perspektivnim romanopiscem, koji je do sada objavio samo pet romana i koji će ih objaviti još mnogo tokom sledećih pedeset godina.“, vidi u: U. Eko, Ispovesti mladog romanopisca, Beograd, 2013, str. 7.
2. Isto, str. 177.
3. Poznato je Ekovo smatranje antibiblioteke važnim elementom za proučavanje i sticanje umnosti, jer nepročitane knjige stvaraju požudu za znanjem, dakle, što sami više znamo, to ćemo imati veću antibiblioteku sa nepreglednim poljem informacija koje tek želimo da istražimo. Sam autor je posedovao preko trideset hiljada knjiga.
4. „Osnovni karakter molitava jeste da se ponavljaju. Obično je reč o spiskovima pohvalnih izraza, kao što je slučaj sa molitvama upućenim Bogorodici: „Sancta Maria“, „Sancta dei genitrix“, „Sancta Virgo virginum“, „Mater Christi“, „Mater divinae gratiae“, „Mater purissima“ i tako dalje.“, vidi u: U. Eko, Ispovesti mladog romanopisca, str. 109.
5. „Jedina svrha dobrog kataloga jeste da prenese ideju beskonačnosti i vrtoglavicu onoga i tako dalje.“, vidi u: Isto, str. 115-116.
6. Ime ruže, roman koji je veoma teško žanrovski klasifikovati, možemo naći, kako na listama najznačajnijih knjiga visoke literature dvadesetog veka, tako i one zabavne, širom sveta; na primer: The Top 100 Crime Novels of All Time (Crime Writer’s Association, 1990), Les cent livres du siècle (Le Monde, 1999), The Big Read (BBC, 2003), Goljamoto četene (Bьlgarska nacionalna televizija, 2009), 東西ミステリーベスト100 (週刊文,2012)…
7. U. Eko, Cena uživanja u fetišizmu, u: Najveće kolumne Umberta Eka (dodatak magazinu Nedeljnik), 26. februar 2016, str. 12.
8. U. Eko, Beskrajni spiskovi, Beograd, 2011,  str. 371.
9. Isto, str. 377.
10. Eko isti spisak navodi i u Ispovestima mladog romanopisca.
11. „Zaista, jedan od ranih majstora nepostojanih spiskova bio je Rable, koji je takve spiskove koristio baš zato da bi podrio strogi poredak srednjovekovnih akademskih Summae.“, vidi u: U. Eko, Ispovesti mladog romanopisca, str. 153.
12. U. Eko, Beskrajni spiskovi, str. 377.
13. Prevod A. Srbinović Kalvinovog romana Ako jedne zimske noći neki putnik, naveden je prema: U. Eko, Beskrajni spiskovi, str. 392.
14. U. Eko, Borhes i moja muka s uticajima, u: O književnosti, Beograd, 2015, str. 125.
15. U. Eko, Postile uz Ime ruže (1983), u: Ime ruže, Beograd, 2004, str. 456-457.
16. Opširnije o ovom fenomenu u: P. Bajar, Anticipirani plagijat, Beograd, 2010, str. 28-36. Uporediti i sa: A. Konan Dojl, Srebrna zvezda, Novi Sad, 2005, str. 5-49.
17. Prevod Volterovog Zadiga naveden je prema: P. Bajar, Nav. delo, str. 30.
18. U. Eko, Ime ruže, str. 24-25.
19. Isto, str. 26.
20. Pridev franački u nav. delu Orhana Pamuka označava svaku nemuslimansku drugost, hrišćanski zapad.
21. O. Pamuk, Zovem se Crveno, Podgorica, 2013, str. 340.
22. „… Prozerpina: ‘Nešto sam down.’, Prometej: ‘Nešto me nagriza…’, Tezej: ‘Sve dok ima konca…’, [….] Lucifer: ‘Kako Bog zapoveda.’, Jov: ‘Ne žalim se.’ […] ‘ Onan: ‘Zadovoljavam se.’ […] Šeherezada: ‘Ukratko ću vam reći…’, Dante: ‘Na sedmom sam nebu.’ […] Šekspir: ‘Kako vam drago.’ […] Kazanova: ‘Završavam.’ […] Džojs: ’Fine, yes yes yes.’ ….“, vidi u, U. Eko, Kako sam putovao s lososom, elektronsko izdanje, http://www.skripta.info/umberto-eko-kako-sam-putovao-s-lososom-pdf-download/, str. 64-65.
23. U. Eko, Valoa u izmaglici, u: O književnosti, str. 45.
24. U. Eko, Kako pišem, u: Isto, str. 329.
25. Delo Beskrajni spiskovi u italijanskom originalu nosi naslov La Vertigine della Lista.
26. Schama, The joy of excess, Financial Times, https://www.ft.com/content/9d9ea4ba-ef7b-11de-86c4-00144feab49a, December 23, 2009.
27. Aluzija na piščevo prezime, eso na italijanskom označava odjek, eho.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *