Sparni ogledi o ljubavi

Postoje tela koje se ovlaš dodirnu u prolazu netremice i već se prepoznaju. U blagom sudaru ona se sastave, ali ništa ne odjekne. Po njihovim konstrukcijama moglo bi se očekivati da će izazvati nekakvu kataklizmu, da će uzdrmati bar nečiji lični poredak. Ali ništa! Nakon nekog vremena zalete se tako jako, misleći da će tim novim zaletom nadoknaditi sve što su propustili, ali u tom novom susretu samo se još uverljivije progutaju. Trebalo bi imati dara za diskretnu devijaciju, pa tim telima dati mogućnost da se razmahnu i od sebe udalje. Tako će možda i preživeti svoje savršenstvo.

U životu se dese neki sasvim izvanredni trenuci.

Jedan od takvih je kada se u istoj prostoriji nađete sa bivšim, sadašnjim, i sa onim za koga još uvek ne znate da će biti vaš budući. Od tog trenutka, to više nije pogled ka ljudima koji su činili ili još čine ili će tek činiti vaš život, to je mogućnost da sebe opet sagledate kao nekoga čije su potrebe mnogo sveobuhvatnije od onih koje može zadovoljiti jedna, dve ili tri osobe. To mesto u kom se nalazite vas četvoro, na mapi svakodnevnog, sasvim je nevažno. Ono možda više govori o tome da je nemoguće izbeći taj momenat stalnog zajedništva, bez koga često ne razumevamo sadašnje vlastite poduhvate kada komuniciramo sa novim ljubavima.

Njihovu komunikaciju je uvek doživljavala kao klizanje na ledu. U početku to su bili neverovatni zahvati, piruete, skokovi. Nije ih plašilo to postepeno stanjivanje leda, reklo bi se čak da su uživali u tome da stvari dovedu do pucanja. A onda je nastupilo zatišje, dug period zatišja, u kom su se upoznavali. Zato sad koncentrisano nameštaju klizaljke, razmahnu se tako da skoro i ne vrše pritisak na led, tek ovlaš, koliko da ih podseti gde su. I da opet lako mogu izgubiti kontrolu. Jedan susret dvoje ljudi u pogrešno vreme u stanju je da potpuno amputira svekolike mogućnosti tog susreta u drugačijim okolnostima. Što znači da je daleko teže privoleti jedan vremenski odsečak na svoju stranu, nego jednog čoveka.

Najteže je naučiti srce na stilistički rad. Tako ga mnogo privlači nestilizovanost. Svakom muškarcu koji joj je nešto značio, rekla je: radi na mom srcu. Ne prepuštaj ga silama mog tela.

Njen hobi je bio da neguje sve muškarce koje je ikad upoznala, kao zasebne kulture, iako odavno nisu rasli na njenom vlasničkom zemljištu. Pre nego što krene na posao, svakog jutra uzimala je kanticu sa vodom, koja bi odstajala preko noći, kako bi slivanje vode bilo nežno, mlako, nimalo napadno, skoro pa neosetno, ali ipak osvežavajuće. Eto, zašto su svi ti mušakarci i dalje imali potrebu za njom; čak i posle toliko godina bez nje, znali bi da se osećaju živo i svečano.

Ljubav je stalna napetost između prošlih stranih tela koja još uvek žive u nama, opstajući na račun svog domaćina, i ovih sadašnjih tela koja uporno pobijaju svaku sumnju da će nam jednom biti strana.

Muškarac koji je privržen samo jednoj ženi, ne priznajući postojanje drugih u svojoj glavi je varalica, jer tek u dosluhu sa mnogim drugim ženama koje svakoga dana susreće jedan muškarac, u prolazu, dok žurnim koracima ide na sastanak, ili dok kupuje kajsije, dok se namešta da udobno popije svoju prvu jutarnju kafu u zastakljenom kafeu, on opaža da su sve te žene samo produžetak one iste koju već voli godinama, i tim svojim postojanjima sve one ga uvek iznova podsećaju, pri slučajnim susretima, da ga ta pomisao umiruje, skoro da ga leči.

Daleko je sve to od nje: šuštanje, lakoća osećaja, usmerenost. Suviše je sklona sebi, svojoj samoironiji, samorefleksiji, samoonanisanju.

Lako je stvarima da se premetnu u svoju suprotnost. Ona te moli, da se ne znojiš nigde van ovog grada, da ne isparavaš, ne učestvuješ ni u kakvom kruženju materije, ne postaneš elemenat bez koga nije moguće održanje. Ostaj čovek, daj samo ono što je ljudsko, smrtno i prosečno. Ne ustručavaj se. Savršenstvo bi vas potpuno obezvoljilo. Pustila je Majlsa Dejvisa, uhvatila se za flašu vinjaka. Prepoznao bi je da si je sreo u Berlinu ili u Vizbadenu, u sobi broj 204, u kvartu 6 ili na uglu Beogradske. Svuda ta neizlečiva potreba za pripadanjem negde, za uranjanjem u nešto teško i strmoglavljujuće. Ko zna koliko vam još ostaje pokušaja, koliko pokušaja i pogrešaka dok se ne vratite jedno drugom? A onda kraći period zastoja, barikade, radovi na putu. Može se desiti da zaurla u sebi kao hijena, da se uspravi i nauči kako se podnosi svaki trzaj sopstvenog tela, preplanulog od iščekivanja. Nema ničega previše ni premalo, nema ni onoliko koliko vam je dovoljno. Ljuštite se u tim međuprostorima, oboljevate i kože vam mirišu na barut. Ako biste planuli bila bi to dobra posledica nečega što dolazi, ali što po vas neće doći, i mostovi koji jedne povezuju, druge su udaljili. Reči samo treba prenebregnuti da se ne biste ujedali za jezik i lebdeli od nadimanja.

Džulijan Barns u knjizi Ljubav, itd. kaže da se ljudi dele u dve grupe: jedni, za koje je ljubav sve, a sve ostalo samo jedno itd, i oni drugi, koji smatraju da je ono što je čoveku potrebno obuhvaćeno samo tim itd; tako i Jana pripada ovoj drugoj grupaciji, pa prema tome, ne sedi i ne traga, ona je već za sebe dokučila odgovor time što je odabrala da život provodi u nabrajanju, među zarezima. Da je tog dana bila tu, ona bi se prepustila drvenoj konstrukciji ležaljke, i ne bi razmišljala o tome zašto bi ljubav mogla biti nalik na vodu, ona koja opušta hrabre, dajući im novu dimenziju na prolaženje, a uplašene zauvek potapa. Ne. Jana bi se pridigla, pre nego što joj nadiranje vode osenči lice. Zatim bi otišla po mohito, samozadovoljno se smešeći konobaru. On bi bio osvežen njenim ‘jedan mohito, molim’, ona pak, jednim dubokim, zauvek u njoj nestalim gutljajem.

Nakon samo par sekundi bila bi već pod talasima, ne razmišljajući da li je hrabra ili se boji. Plivala je muškim stilom, ne razmatrajući da li je to metafora za ono kako muškarci plivaju kroz njen život. Onoj ženi, što je i dalje leškarila na ležaljci pored njene, čitajući Barnsa, na pamet je dolazila jedna misao: Letnje ljubavi, tako kratke, živopisne i ohole, ne dešavaju se, nažalost, samo u toku leta. Dešavaju se stalno.

Nisu svi ljudi, koji su u nekom trenutku oko nas, oni koji su zaista za nas. Njihova uloga možda jeste da nas dotaknu, ali ne i da dopru do nas, da uznemire sve naše dubine i skrivenosti. Neki nam susreti rašire pluća, napune nas velikim rezervama kiseonika, toliko da i pored toga možemo još puno da lutamo, i da padamo i da gubimo, ali to opet ništa ne znači. Sećam se jedne knjige Rejčel Kask u kojoj se u nekom trenutku pojavljuje mladić koji odlazeći u teretanu jednog dana zapazi jednu devojku koja mu se toliko dopadne da mu postaje etalon za svaku vrstu napora i izdržljivosti. Gledajući je kako čita knjigu i trči na pokretnoj traci, on oseća predivnu lakoću bola, neometani rad teskobe i zadovoljstva. Mišići mu se konstantno naprežu, ali on zna da je to samo laki i zanosni ples njegovih telesnih i unutrašnjih spletova.

Posle nekoliko dana više je nije bilo. Kada bi ta devojka znala kako je svojom disciplinom razorila jedan svet, jednu čulnost i opsesiju! Tako se i N. seća jednog aprila u kom je mislila da je upoznala čoveka svog života, da je to baš onaj kojeg je čekala, koji je isto kao i ona tako dugo išao u pogrešnom pravcu otvorenog srca i uma. Već prve noći njihovog poznanstva uzbudili su sva čula i poglede, opipali, pa razneli prošlosti kao mala osunčana ostrva. Rekao joj je: taj film moraš da pogledaš, ona mu je rekla: tu knjigu moraš da pročitaš. Govorili su, celu noć i celo jutro, a u pauzama premeštali se s reči na telo, raspoređivali zebnje i drhtanja i delili ih na pola. Bio je njena polovina koju je oduvek sanjala, tako je tada mislila. Za dva meseca je trebalo da se ponovo vide kad se N. opet vrati u taj grad, a to se nikad više nije desilo. U iščekivanju tog susreta čitala je mnogo brže na sat, disala kao da u njoj stanuju i neka nova, veća i raskalašnija pluća, pravila je planove, iscrtavala male korake, odjednom znala šta tačno hoće, a šta više neće. A on nije bio njen čovek, bio je samo jedan od onih koji su je samo podržali na njenom putu, tako što su je izbacili iz prethodnog ležišta i otvorili je za nove izdržljivosti.

Autorka: Milica Milosavljević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *