Sofiološki motivi u srpskoj književnosti 13. veka

Na viševekovnom raskršću istoka i zapada, dve tradicije i kulture koje su ostavile dubok trag na evropskom tlu – vizantijsko i latinsko srednjovekovlje, pod velom istorijskih i društvenih uticaja, koji poput tamjana lebde nad oltarima slovenskih crkava i manastira, svoj put utirala je i srpska srednjovekovna kultura. Otrgnuta od zapada sa odlikama i specifičnostima antičke tradicije i hrišćanstvom kao vodećom državnom religijom uz tragove istočnjačkih elemenata, „sirijske i koptske, iranske i srednjoazijske“ (Bogdanović 1982: 5) kulture, vizantijska tradicija posebno je uticala na oblikovanje srednjovekovne kulture kako Slovena, tako i Srba. Kako navodi Dimitrije Bogdanović, Srbija je „prihvatajući istočno pravoslavlje još u vreme pokrštavanja, a naročito u doba pokreta za stvaranje autokefalne srpske crkve (XII v) […] u potpunosti preuzela od Vizantije oblike i sadržinu njenih kultova“ (Bogdanović 1997: 245).

Od pokrštavanja Slovena, koje su 860. godine započeli solunska braća Ćirilo i Metodije, otpočinje doba kada su crkve i manastiri imali vodeću ulogu u društvenim zbivanjima, gde su se „sabirali tokovi duhovnog života naroda“ (Bogdanović 1997: 175) i narodu uzvraćalo „višim sadržajima“ (Bogdanović 1997: 175). Svojom formom manastir je težio najboljem mogućem zajedničkom životu, ucrtavajući na taj način osnove budućeg urbanog života, predstavljajući, kako Luis Mamford ističe, „Nebeski grad“. Otuda manastire možemo posmatrati ne samo kao čuvare unutrašnje istine, vere i tradicije, već i kao poseban smisaoni segment značajan za oblikovanje porodičnog i društvenog života.

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Tražeći uklanjanje greha i poništavanje zadovoljstva u svakodnevici, ali i nagradu za mučeništvo u zagrobnom životu, srednjovekovni čovek je u manastiru pronalazio „centar duhovnog života, kao spomenik religiozno-liturgijske simbolike i živopisa kojim se kazuju istine jevanđelja […] monaške askeze i mistike“ (Bogdanović 1997: 181). Tako se i smisao manastira potvrđuje u egzistenciji naroda u kome se čoveku otvaraju novi vidici i stecišta nesvakidašnjih saznanja. Simboličko-asocijativno otkrivanje onoga što su u prošlosti čuvali visoki manastirski bedemi unutar kojih se širilo dejstvo božanske mudrosti putem napisane ili izgovorene reči manastirskih đakona i poglavara prelivalo se na celokupni narod. Otuda nam manastir može ukazati na značaj osnivanja „doma Premudrosti“, kao mesto „na kome čovek potajno čeka Premudrost“ (Bojović, Krstić 2011: 40) na šta nas upućuje i završetak osmog poglavlja Priče Solomonove: „Blago čovjeku koji me sluša stražeći na vratima mojim svaki dan i čuvajući pragove vrata mojih“ (Biblija 2008: 564).

Pod okriljem manastirskih kupola, ali i van njih, kroz vekove prožimala se misao da je sve bogosluženje pravoslavne crkve sažeto u rečima Sina Božjeg, Hrista, kao davaoca Premudrosti. Otuda su ostale da lebde reči i verovanja, da što je čovek bogougodniji to je i mudriji. Tome nas poučavaju i Priče Solomonove u kojima se o Premudrosti najviše i govori.

Izvorno preteča Božje Premudrosti i stecište Premudrosti u čovekovoj prirodi predstavljao je manastir u kome će spas svoje duše pronaći i prvi srpski arhiepiskop, vladar, mudrac i spasitelj srpskog naroda u brojnim nedaćama Sveti Sava, ali i njegov otac Sveti Simeon. Njihovi „agiološki likovi“ (Lazić 1997: 38) u Domentijanovim žitijima „imaju istovetnu estetičku manastirsku orjentaciju: izraženu brigu za uređenje manastira, kao idealnog mesta za življenje monaškog života u duhu najviših religioznih ideala“ (Lazić 1997: 38-39). Time će se u Domintijanovim žitijima istići i estetička uloga manastira u kome su „monaške podvižničke usmerenosti ka eshatonu, odnosno ka carstvu nebeskom“ (Lazić 1997: 41) prestavljale duhovno ukrašeni i usavršeni put monaha, koji „postaju simvol nosilaca blagodeti Svetog Duha“ (Lazić 1997: 42).

Manastirski prostor kao centar i ključ razotkrivanja najuzvišenije duhovnosti postaje stecište Božje Premudrosti unutar koga vlada ipostasnost Logosa, odnosno Reči. U tom pogledu crkva je sinonim Premudrosti videla jedino u trojstvu – Otac, Sin, Sveti Duh je Bog. „Jedna od funkcija Premudrosti da poziva ljude na život. To je […] u skladu sa […] osnovnom osobinom sofiološke literature – da predstavlja Premudrost u ulogama i funkcijama koje se normativno odnose na Boga kao subjekta“ (Bojović, Krstić 2011: 20-21). Premudrost Božja pojavila se i u stvaranju sveta i podizanju hramova jer Bog sve premudrošću stvori, „Premudrost sazda sebi kuću, i otesa sedam stupova“ (Biblija 2008: 564).

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Okupljanje i širenje porodice pod manastirskom kupolom ujedno je značilo i osnivanje i očuvanje porodičnog doma. Socijalnu utemeljenost doma čine roditelji, otac i majka, koji svojim potomcima i sledbenicima utiru put života, ukazujući poukama na pravo vreme sticanja životnih mudrosti i reagovanja na neizbežnu nadolazeću smrt. Time se pored prorodice kao najznačajnijeg socijalnog konteksta „prenošenja biblijske sofiologije“ (Bojović, Krstić 2011: 118) mora ukazati i na značaj „dvor vladar kao još jedna socijalna matrica za nastanak, očuvanje i prenošenje sofiološke literature“ (Bojović, Krstić 2011: 118). Prema tome u tumačenjima Dragiše Bojovića i Darka Krstića, porodica i dvor su „dva glavna kanala prenošenja biblijske sofiologije, onda Sveti Sava ne bira slučajno da Žitije Svetog Simeona, i naročito njegove oproštajne govore oboji izrazito sofiološki“ (Bojović, Krstić 2011: 118-119). Sveti Sava stavljajući u središte pažnje oproštajni govor svog oca i ističući izuzetni vladarski značaj Stefana Nemanje za istoriju jednog naroda, direktno anticipira „dom, kao mesto poruke oca sinu, i dvor“ (Bojović, Krstić 2011: 119), koji „konvergiraju u jedinstvenu istorijsku i narativnu stvarnost“ (Bojović, Krstić 2011: 119).

Preneto iz manastirskog okrilja kao stecišta blagočovečnosti, duhovnosti i premudrosti, sam termin premudrost se dovodi u vezu i sa prevodom grčke reči Sofija, koja znači „mudrost“, „premudrost“ i terminološki se vezuje za sofijanizam, odnosno ima obeležje jednog u nizu religiozno-filozofskih pravaca koji su dublje utemeljenje pronašli u Sofiji (Premudrosti Božje). Time nas sofiologija usmerava na učenje o  Premudrosti koja je u biblijsko-svetootačkom bogoslovu uopšte, a posebno u bogoslovu o Logosu utemeljeno na eklisijalno-eshatološkom doživljaju Premudrosti, to jest Logosa Božjeg. Nova istraživanja pažnju usmeravaju na to da se kult Sofije – Premudrosti, odvoji od ipostasnog jedinstva koje je određivalo Boga Sina, Isusa Hrista, kao nekog ko je uzeo ljudsku prirodu, a istovremeno u potpunosti ostao Bog, i da se pre svega usmeri na jedno posebno učenje o Premudrosti.

Međutim, važno je istaći da „učenje o Sofiji ili Premudrosti Božjoj spaja Stari i Novi Zavet, starozavetne mudronosne knjige i novozavetne tekstove, naročito Svetog Jovana Bogoslova i Svetog apostola Pavla“ (Bojović 2014: 357-358), s neraskidivom karikom u lancu vezanom za ključne misli iz Priča Solomonovih.

U tumačenjima Dragiše Bojovića pronalazimo da se sofiološki motivi prvi put sreću u crkvenoslovenskoj književnosti  u „Prostranom žitiju Ćirilovom u epizodi o Konstantinovom snu u kome on bira Sofiju za životnu saputnicu. To je, u stvari, Konstantinov izbor Logosa Božjeg, njegovo opredeljenje za Hrista praćeno je rečima njegovih roditelja preuzetih iz Priča1) i Premudrosti Solomonovih“ (Bojović 2014: 572). Bojović svoje tumačenje prisutnih motiva u Premudrostima i Pričama Solomonovim usmerava na širi plan analize u kome se izdvaja Trpeza Premudrosti, u „kontekstu predstave Premudrosti, kao davateljke hrane“ (Bojović, Krstić 2011: 22). Posledica jednog takvog tumačenja predstave Premudrosti jeste nastanak svojevrsnog „toposa u prikazivanju Premudrosti i artikulisanju teološke misli sofiologije“ (Bojović, Krstić 2011: 23).

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Motiv Premudrosti pored literarnog stvaralaštva svoje značajno mesto zauzima i u likovnoj umetnosti, odnosno on se „u slikarstvu vezuje za cara Davida. Karakteristična je njegova predstava u Minhenskom psaltiru. U sceni Davida sa muzom, devojka je dobila i divna, velika krila i postala anđeo“ (Bojović 2014: 377). U skladu sa tim „ikonografska predstava Trpeze Premudrosti u srpskom slikarstvu prve polovine XIV veka potpuno se približava atmosferi književnog stvaranja (Bojović 2014: 377).

Prava ocena teološkog značaja i važnosti predstavljanja Premudrosti u Pričama Solomonovim uočava se tek detaljnijom analizom i uspostavljanjem analogije sa delom Žitije Svetog Simeona Svetog Save. Komparativnom analizom dolazi se do sinonimnih iskaza iz Priča Solomonovih, odnosno do njihovog oživljavanja od strane velikog vladara Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona, koji na samrti želi svojim sledbenicima da uputi koju mudru reč kao zaveštanje. Jednom takvom analizom pokreće se misao o jednom drugačijem poimanju sveta i ukorenjenosti našeg stabla života.

Sofiološki motivi u Žitiju Svetog Simeona Svetog Save

Pod okriljem velikih srpskih duhovnih centara gde se „primala književnost hrišćansko-vizantijskog duhovnog sveta u novim prevodima sa grčkog i u prepisima stare slovenske verzije, a stvarala su se i originalna srpska dela“ (Bogdanović 1997: 187) stasala je i priča o novoj eposi u istoriji stare srpske književnosti. Naša večna priča o novom razdoblju počinje prvih godina 13. veka, sa obrazovanjem jedinstvene države Nemanjića,  sa životom i delom Svetog Save i razvojem autokefalne srpske crkve.

Prolazeći kroz vrlo nepovoljna vremena, srpska pisana reč kao i čitavo srpsko nasleđe pretrpela je brojne promene. Iako okrnjena srpska tradicija odolela je teškom zubu vremena. Iz nje je izrasla svetlost duha i dela veoma obrazovana čoveka, koji se pre svega ostvario kao originalni pisac koji je doneo nešto novo u srpskoj književnosti. Pojava Svetog Save dogodila se u „vreme kada srpska dinastija dobija obrise i započinje znatniji uspon, ostvaren vladavinom njegovog oca, velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije koja je po višestrukim ostvarenjima obeležila čitavu dinastiju“ (Jovanović 1998: VIII). Veličina i značaj Svetog Save ne samo kao vladara, već i kao prvog srpskog književnika ogleda se i u činjenici da od njega počinje „značajno prisustvo sofiologije“ (Bojović 2014: 379), odnosno kod njega „preovladava starozavetna sofiologija“ (Bojović 2014: 379), koju ćemo jasno uočiti analizom Žitija Svetog Simeona s posebnim akcentom na oproštajnom govoru Stefana Nemanje upućenom sinovima.

Stvarajući Studenički tipik prilagođavanjem Hilandarskog tipika, Sveti Sava učinio ga je posebnim svojim delom Žitije Svetog Simeona postavivši ga u njegovoj uvodnoj glavi. Ovo prvo Savino delo napisano sa izrazito književnim obeležjima, zamišljeno je da monasima manastira Studenica predoči uzorni život ktitora. Obojene poetskim tonovima scene u Žitiju prate odnos između oca i sina sa posebnim naglaskom na značaj završetka Žitija i poslednje trenutke opraštanja Svetog Simeona od Svetog Save. Poruke iznete u tom delu obojene su biblijskim lirizmom posebne vrste.

Biblijski elementi uneti u samo Žitije primetni su već nakon uvodnog dela u kome se ističe vladarska moć i značaj Stefana Nemanje koji „svojim primerom blagovernost pokaza, a potom i druge povede, crkve osveti, manastire sazda, svetitelje u slast slušajući, jereje štujući, a prema monasima veliku smernost i ljubav imajući“ (Sveti Sava 1998: 151). Sveti Sava svojom preciznom rečju i uspostavljanje analogije sa carem Solomonom koji je prema predanju predstavnik i začetnik mudrosti, ali i „rodonačelnik biblijske sofiološke književnosti“ (Bojović, Krstić 2011: 119) i Stefan Nemanju izdvaja kao mudar vladar, koji je u „okvirima biblijske sofiologije osoba sa kredibilitetom da daje mudre i korisne savete mlađim i neiskusnijim osobama“ (Bojovović, Krstić 2011: 119). Time je predstavljanje Svetog Simeona, oslikano veštom rukom Svetog Save kao mudrog vladara još jedan značajan topos biblijske sofiološke literature.

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Na samom početku Žitija Svetog Simeona, Sveti Sava opisuje svoga oca kao veštog i mudrog vladara, koji ne samo što je „obnovio očevu dedovinu“, već je još više i utvrdio „Božjom pomoću i svojom mudrošću datom mu od Boga, i podiže propalu svoju dedovinu i pridobi od Pomorske zemlje Zetu sa gradovima, a od Rabana Pilota oba, od Grčke zemlje Patkovo, Hvosno celo i Podrimlje, Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Ljipan, Dubočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu“ (Sveti Sava 1998: 149). Sve je to Stefan Nemanja svojom mudrošću i trudom pridobio, posebno „mudrošću darovanom od Boga, što je još jedna karakteristika biblijske sofiologije“ (Bojović, Krstić 2011: 119). Tim Sveti Sava Žitijem objedinuje i usložnjava topos biblijske sofiološke literature u kojoj je neizostavana uloga mudrog vadara koji poseduje Premudrost Božju, kao preduslov dobre i poštene vladavine. Uz upotrebu reči „mudrost“ ide i reč „razum“ koje kao „uobičajeni par reči“ (Bojović 2014: 379) Sveti Sava „pozajmljuje iz Priča Solomonovih“ (Bojović 2014: 379).

Gotovo lirskom rečju Svetog Save ističe se ne samo biblijska slika Svetog Simeona kao mudrog vladara ispunjenog Premudrošću, već se oslikava i njegova komparacija sa premudrim carem Solomonom. Sveti Simeon borio se protiv ljudskog neznanja mudrošću darovanom od Boga, „jer sam Bog zna, a ni od ljudi nije utajeno koliki podvig njegov je bio za nas i za ljudska neznanja, koji ima Solomonovu premudrost, Davidovu krotost, Josifovu dobru narav; svima divan i strašan vladar vladarima i gospodar gospodarima, i prosto reći – drugi se ni približiti ne može njemu“ (Sveti Sava 1998: 155).  U ovom Savinom Žitiju njegovo često preuzimanje reči i poređenja iz Priča Solomonovih vodiće nas ka lakšem sagledavanju sofioloških motiva ali će nam ukazati i na činjenicu „da je Sava bio okrenut, pre svega, sofiologiji iz Priča Solomonovih“ (Bojović 2014: 573).

Kroz opis lika i dela Svetog Simeona, Sveti Sava nas podseća i ukazuje nam i na  jednu od njegovih omiljenih lektira koju je svesrdno proučavao i sa kojom je duhovno uzrastao, a to je Psaltir. U skladu sa time su i tumačenja Dragiše Bojovića i Darka Krstića u kojima se navodi „da nas ne čudi spominjanje Davida kao biblijskog prototipa Nemanjinih vrlina, uz rame sa Solomonovom mudrošću. Pored Davida i Solomona, tu je i Josif kao Nemanjina biblijska paradigma, čime Sveti Sava upotpunjuje sofiološku predstavu Stefana Nemanje primerima iz Svetog pisma“ (Bojović, Krstić 2011: 121). Time smo u potpunosti saglasni sa zaključkom da Sveti Sava „namerno koristi primere Solomona, Davida i Josifa kao biblijske paradigme u prikazu života svetog oca, jer su sva trojica, kao mudri vladari i upravitelji naroda, bili idealan sofiološki prototip mudrog vladara i učitelja Stefana Nemanje“ (Bojović, Krstić 2011: 121).

Izuzetni vladar i mudrac, Stefan Nemanja u kom „Hristova ljubav rastijaše […] i razgorevaše srce njegovo kao dom njemu spremljen i sasud prečisti Duhu njegovom Svetom […] skupi blagorodnu svoju decu“ (Sveti Sava 1998: 155) s blagošću koju od Hrista primi i mudrim umom svojim, potomcima uputio je nadublje i najčistije savete i pouke. Za sobom Stefan Nemanja ostavio je tri sina. Najmlađi od njih „učini kao bludni sin, ostavivši dobrog oca i gospodina, i blaženu mater“ (Sveti Sava 1998: 167). Sveti Sava stvarajući izuzetno delo o svome ocu u pojedinim opisima unosi i sebe upoređujući se sa „bludnim sinom“ što nas asocira na novozavetnu priču u kojoj je čovek imao dva sina od kojih je mlađi tražio deo svog bogatstva, a zatim otišao iz očeve kuće i potrošio novac koji mu je otac dao. Kasnije zlopateći se po svetu jer nije imao više novca, a ni hrane, odlučuje da se vrati svome ocu. Otac srećan zbog povratka sina saopštava da je sin umro pa je oživeo, da je bio izgubljen, ali sada je opet pronađen. Radost zbog povratka sina upotpunio je velikim slavljem. Upravo i Sveti Savo aludira na ovu novozavetnu priču. Međutim, potrebno je istaći da ovde „bludni“ znači sin koji je „zalutao“ i potiče od stroslovenskog glagola „bluditi“, što znači „lutati“. Ovde možemo uočiti da Sveti Sava pre svega ima jednu grižu savesti koja je izazvana odlaskom u manastir bez roditeljskog blagoslova. Poznat nam je Savin beg sa dvora, napustanje vladarskog života i odlazak sa svetogorskim monasima na Atos gde se zamonašio.

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

U Žitiju Svetog Simeona saznajemo i za odlazak Svetog Simeona za Svetim Savom i to iz dva razloga. Prvi je da pronađe svoga sina, a drugi da spase svoju dušu. Ovde pronalazimo analogiju sa pomenutom osnovnom funkcijom manastira kao svetog mesta u kome se pronalazi bogougodnost, mir i spokoj, odnosno sa domom, u kome se stiče i čuva zapovest roditelja koja prenosi mudrosti o životu i sam život. Detaljnijom analizom ovog dela nailazimo na zanimljivu činjenicu. Ovde imamo zamenu uloga, sin postaje duhovni otac svome ocu, odnosno Sveti Sava postaje neko koga Sveti Simeon prati. To nas direktno upućuje na to da se Premudrost može dosegnuti u različitim životnim dobima i da kao takva nije okovana godinama života.

Na tom putu dosezanja Premudrosti u samom delu prethodi još jedan važan čin – zamonašenje vladara. Zamonaštiti se pre svega znači odreći se ovozemaljskog života i svega materijalnog. Jedino što može izazavati dilemu pri jednoj takvoj odluci jeste pitanje motivacije. Šta je to što nagna jednog takvog čoveka kakav je bio Stefan Nemanja da se zamonaši? Odgovor bismo mogli pronaći u činjenici da kako čovek stari njegovi pogledi na život se menjaju, počinje da dominira unutrašnji čovek na štetu spoljašnjeg čoveka. Simbolički rečeno ovde bi nam spoljašnji čovek predstavljao ono materijalno, a unutrašnji čovek sve duhovno. Za ovakvu analizu potporu pronalazimo u kompoziciji Biblije gde uočavamo životni putokaz koji nas upućuje na to da kada čovek uspe u svom životu da sjedini reč (knjige zakona) i dela (knjige istorije), kada bude govorio ono što radi i radio ono što govori on će doći do stepenika Premudrosti. Sveti Simeon sjedinjujući reč i delo postaje mudar. Upravo je mudrost onaj motiv koji ga vuče da ode za svojim sinom u manastir.

Pomenuto tumačenje da sin postaje duhovni otac svome ocu postaje nam time još jasnije uz dodatnu napomenu da je Sveti Sava još kao mladić uspeo da sjedini reči i dela i zato je pre došao do nadilaženja okvira i do Premudrosti. Obojica će doći do najvišeg stepenika na životnom putu, a to je prevazilaženje svoje prirode, na šta nas još jednom upućuje kompozicija Biblije u kojoj je to metaforički predočeno proročkim knjigama koje pobeđuju vreme i prostor.

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Prevazilaženje sopstvene prirode postiže se jedino stečenom Premudrošću i stvaralaštvom. Otuda u Žitiju imamo i jedan aktivan stvaralački odnos prema životu i stvaranju, koji se ogleda u građenju Studenice i Hilandara, ali i ostalih manastira2), koji ostaju kao amanet potomcima i narodu gde će i oni moći da dosegnu do iste one mudrosti koju su stekli njegovi graditelji. „Takođe, gradnja manastira i njegovo stvaranje iz duha i materije ktitora kao i svih onih koji su slobodno i krajnje duhovno sebe i svoj materijalni prilog i žrtveni prinos ugrađuju u stvaranje mikro-kosmosa manastira, sa osećanjem sadržajnog duhovnog shvatanja učestvovanja u stvaranju skaralne lepote sveta postaje prvorazredni estetički čin kulture naroda“ (Lazić 1997: 44). U skladu sa tim, ostaviti sagrađeni duhovni dom kao zaveštanje svome narodu predstavlja izlazak iz okvira prirode i života. Ujedno u ovome se ogleda i jedna od vekovnih ljudskih potreba – biti deo nečega što te prevazilazi, stvaralaštvom gradimo nešto što je veće od nas. Time Sveti Sava u svom Žitiju sofiološki topos predstavljen putem mudrog vladara ispunjenog Premudrošću Božjom, upotpunjuje i opisom „mudrog vladara kao graditelja“. I ovaj biblijski opis ima svoju komparativnu sliku u opisu Premudrosti Božje koja gradi svoj dom u Pričama Solomonovim: „Premudrost sazda sebi kuću, i otesa sedam stupova“ (Biblija 2008: 564). S obzirom da je Sveti Sava dobro poznavao biblijsku sofiološku literaturu i opis mudrog vladara kao graditelja upotpunjen je sofiološkim toposom Premudrosti Božje, pomoću koje je Sveti Simeon sve to trudom i stekao: „I potpomaganjem Božijim mir i tišinu dobi vladavina njegova odasvud“ (Sveti Sava 1998: 153).

Sastavni deo prevazilaženja sopstvene prirode i dočaravanja Premudrosti jesu podvizi. Simeon je imao jednu vrstu podvizništva koje je predstavljalo divljenje drugih monaha te su oni dolazili kod njega na blagoslov, a to ujedno znači da je on time predodređen da drugima daje ono što je i sam dostigao. U ovom Žitiju Sveti Simeon daje konkretan odgovor na pitanje kako doći do prevazilaženja sopstvene prirode? Najpre je potrebno služenje jer „ko hoće da bude stariji neka bude mlađi i svima sluga“, zatim neophodna je nezlobivost jer „ako ne budete nezlobivi kao deca nećete ući u carstvo nebesko“, potom trpljenje „blaženi su ništi duhom jer je takvih carstvo nebesko“ i na kraju smirenje. Ovo je ujedno i putokaz dolaženja do toga da možemo da blagosiljamo time što smo dosegli ne samo mudrost, već smo prevazišli sopstvenu prirodu. Ova četiri putokaza direktno odgovaraju i ljudskom biću. Simbolički predstavljeno služenje je telo, nezlobivost je racio, trpljenje je srce, a smirenje je duh. Uspostavljanjem jedinstva između duha i tela, srca i razuma dosežemo do najvećih životnih podviga i mogućnosti da stečenu mudrost kao kakva blagoslov prenosimo na druge. „Sve ovo blaženi ovaj starac ispunivši, provede u manastiru ovom našem dve godine, i umnoži stado Hristovo monaškog čina“ (Sveti Sava 1998: 167).

Sliku bogoljubivog čoveka koji je uspeo na svom putu uspinjanja i dosezanja Premudrosti predstavlja u Žitiju i metafora drveta. „I dostigavši livadu spokoja, među drveta krasna uzrastom i plodovima, na kojima pojahu slatke ptice, gde slušavši i požive miran i nemetežan bogougodni život, i pravoverjem dobro ukorenivši se i svetlo sijajući, kao drvo divno stajaše u pristaništu dobrom, to jest Svetoj Gori“ (Sveti Sava 1998: 173). Drvo je krasno s plodovima i pticama koje na njemu poju. Slika visokog drveta simbolizuje sliku čoveka koji je uspeo, koji ide ka nebu sa jedne strane, ali sa druge strane zbog plodova koje rađa, on se i razgranava i širi ka drugim ljudima. Ptice su te koje poju i koje pesmom daju radost životu. „Dobro ukorenivši se“ simbolizuje jak i dubok koren koji je pod zemljom, duboko u mraku, ali nas to metaforički upućuje i na to da svako od nas u sebi mora da spoji zanos cvetanja i rađanja jer ne postoji nijedan podvig za koji ne postoji određena vrsta napora. Samo poređenje Svetog Save Stefana Nemanje sa drvetom jedna je od upečatljivijih i lepših slika ovog Žitija. Analogno ovoj slici u Pričama Solomonovim nalazimo iskaz u kome se drvo života poredi sa Premudrošću: „Drvo je životno onima koji se hvataju za nju, i ko je god drži srećan je“ (Biblija 2008: 560). Slika opisa drveta života saglasna je sa prethodno istaknutom slikom nadilaženja spostvene prirode, koje se postiže znanjem, razumom, razboritošću, umom i mudrošću. Međutim, ona nas usmerava i na prikaz drveta znanja (dobra i zla) u Pričama Solomonovim, što prema tumačenju Bojovića i Krstića ukazuje na mogućnost redefinisanja „sudbine Adama (čovek)“ (Bojović, Krstić 2011: 43). Naime „jedenje sa drveta znanja“ (Bojović, Krstić 2011: 43), koje je sama Premudrost stvorila načinivši svoju Trpezu pozivajući: „Hodite, jedite hljeba mojega, i pijte vina koje sam stvorila“ (Biblija 2008: 564) upućuje pored nadilaženja spostvenog života i na „izvor života za čoveka (’adam‛ na jevrejskom)“ (Bojović, Krstić 2011: 43), što ujedno ne predstavlja više poziv na smrt, već razlog da se duša uzdigne, živi i dosegne do „izvor života“. „Premudrost nije samo drvo u rajskom vrtu. Premudrost je sam rajski vrt, ona je sama rajska Trpeza, na koju su pozvani ljudi, od Adama do poslednjeg čoveka, da bi u njoj našli život“ (Bojović, Krstić 2011: 45).

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Pored ove slike umetnički snažnija i u duhovnom pogledu značajnija jeste slika spajanja sina sa ocem u kojoj se izlio sav odnos između Svetog Save i Svetog Simeona. Do pravog spajanja dolazi se tek u jednom duhovnom polju, kada Stefan Nemanja postane Simeon, a Rastko postane Sava. U tom trenutku može se ostvariti celina jer znamo da je zadatak svakog od nas da bude celovit. Tek u susretu s nekim drugim mi možemo učestvovati celim bićem u življenju, „pet čula premudrih naslađivaše: gledanje, slušanje, miris, glasanje i dodir“ (Sveti Sava 1998: 173). Postigavši celinu učvršćujemo Premudrost koja se više ne može rastočiti niti izgubiti.

Najobimnije deo Žitija Svetog Simeona ujedno i glavni deo u kojem se otkriva smisao postojanja i sticanja Premudrosti za života, jeste opraštanje oca na samrti od sina praćeno nizom pouka. Ovaj deo posebno je važan jer se u njemu oblikovanjem tematskog motiva oproštajnog govora – „a to je obraćanje oca sinu“ (Bojović, Krstić 2011: 117) ističe „ključni sofiološki topos. Obraćanje oca sinu sa ’Sine moj‛ predstavlja osnovni modus prenošenja znanja i saveta u biblijskoj sofiologiji“ (Bojović, Krstić 2011: 117).

Ovaj segment je posebno važan za direktnu primenu sofioloških motiva tumačenih kao Logos bogoljubivog i mudrog čoveka. Posebno je važno ukazati na to da Sveti Sava u sceni oproštajnog govora Svetog Simeona pred smrt, prikazuje oca koji citira stihove programske knjige o Premudrosti, Priče Solomonove. Otuda su nam ovi citati ključ otkrivanja Premudrosti u Žitiju jer oni dolaze „kao mudrost ne ljudske, već Božje“ (Bojović, Krstić 2011: 127). Na taj način Sveti Sava prikazuje mudrost svoga oca kao „svetopsalmsku, bogonadahnutu mudrost, a ne samo kao ključnu visprenost u inteligenciji“ (Bojović, Krstić 2011: 127).

Iz Žitija usmerenost Simeonovih reči Savi, da poštuje pretke, odnosno „čuvaj, sine zakon oca tvoga, ne odbacuj pouke matere tvoje“ (Sveti Sava 1998: 175) usmerava nas na afirmaciju odnosa prema precima jer oni su tu, stalno prisutni i oni nas obavezuju da čuvamo njihov zakon. U Pričama Solomonovim kaže se: „Slušaj, sine, nastavu oca svoje, i ne ostavljaj nauke matere svoje“ (Biblija 2008: 559). Priklonivši se Simeonovim rečima Sava time poštuje i pretke svoje. Slušajući očeve savete Sava menja i svoj ugao gledanja jer slušati u pravom smislu te reči znači slušati ne samo ušima nego i srcem. „Ko je mudra srca, prima zapovjesti; a ko je ludijeh usana, pašće“ (Biblija 2008: 565).

Simeon će savetovati: „Reči moje pazi, ka mojim, pak, rečima priklanjaj uho, i da ne oskudevaju istočnici života tvoga, sačuvaj ih u svom srcu, jer život su svima koji ih nađu“ (Sveti Sava 1998: 175) Usmeravajući pažnju na reč „istočnik“ otkrivamo i njeno osnovno značenje, a to je „izvornik, izvor“, odnosno ove reči premudrog vladara i duhovnog oca upućuju na to da pazimo da ne presuše izvori našeg života jer nas oni mogu usmeriti i na put ka Premudrosti. Pitanje istočnika života ujedno je i pitanje smisla života, a u njemu se pronalazi i odgovor na pitanje šta sve sačinjava Premudrosti? Nije cilj samo pronaći smisao života, već kada smisao pronađemo, odnosno kada pronađemo istočnike našeg života, onda moramo i da ih sačuvamo, da ne nestanu, ne presuše, moramo da ih pročišćavamo, da ih objašnjavamo sebi i onima oko nas i nikako ne dozvolimo da presahnu. Životodavna funkcija Premudrosti analogna je slici Trpeze Premudrosti koja je „simbolička predstava života koji čovek uživa sledujući Premudrost“ (Bojović, Krstić 2011: 41). Time se Trpeza Premudrosti dodatno usložnjava u Žitiju Svetog Simeona jer će u sebi objediniti Premudrost kao duhovno uzdizanje, Premudrost kao drvo života, Premudrost kao drvo znanja kome je direktni ekvivalent Sveti Simeon, što će u celini usmeriti pažnju na „predstavljanju životodavne uloge Premudrosti“ (Bojović, Krstić 2011: 43), koja se razvija u „predstavu jedenja od ploda Premudrosti, što je ekvivalent poslušanju Premudrosti“ (Bojović, Krstić 2011: 43).

Otkrivši smisao života i njegov izvor preostaje nam da to saznanje oblikovano i shvaćeno u glavi prenesemo i u srce jer ako do njega ne dođe može se lako zaboraviti. Kad otkrijemo istočnike života i na njih nailazimo onda možemo da inspirišemo druge i svakim njihovim čuvanjem čuvamo i svoje srce „jer tu se nalazi ishodište života“ (Sveti Sava 1998: 175). Zato će Sveti Simeon savetovati Svetog Savu da čuva srce svoje, time što će voditi računa o tome šta će ono gledati, šta će slušati jer se u njemu nalazi iskrenost, dobrota, poštenje i mudrost. Treba sebe da čuvamo od zlobe i uvrede drugih ljudi. „Sine, moju premudrost pazi, a ka mojim rečima prikljanjaj tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a osećaj mojih usana kazujem ti“ (Sveti Sava 1998: 175).

Analogija iznetih stavova iz Žitija Svetog Simeona i onih u Bibliji ogleda se i u citatima: „Sine moj, ne idi na put s njima, čuvaj nogu svoju od staze njihove. […] Da pazi uho tvoje na mudrost, i prigneš srce svoje k razumu. […] Ostavite ludost i bićete živi, i idite putem razuma. […] Ko je lud? Neka se uvrati ovamo. I bezumnome govori: Voda je kradena slatka, i hljeb je skriven ugodan“ (Biblija 2008: 559-565). Simeon svog „bludnog sina“ takođe savetuje da jedino ide putem razuma jer nas on može jedino usmeriti na put koji odvaja razum od bezumlja, udaljavajući nas od bezumnih ljudi, od onih koji ne razmišljaju o „istočnicima“ svoga života, nemaju razum svoj. Analogno iskazu u Pričama Solomonovim: „Kaži mudrome, i bićeš još mudriji; pouči pravednog, i znaćeš više“ (Biblija 2008: 564), Simeon će Savu usmeriti na put na kome je potrebno da traži mudrost da bi živeo: „Zaišti premudrost, da poživiš“(Sveti Sava 1988: 175). Na tom životnom putu uznošenja i dosezanja Premudrosti smisla ima „umudrivati jedino mudre da bi bili još mudriji, dok su bezumnici izgubljeni slučajevi“ (Bojović, Krstić 2011: 32).

Ukoliko smo racionalni a to znači i razumni, ne treba da se nalazimo pred dilemom, niti da razmišljamo o različitim putevima, već da idemo jedino onim pravim. Time Sveti Simeon svoga sina podseća da ne skreće ni desno ni levo, jer levim putem precenjujemo sebe, a desnim potcenjujemo sebe, „jer desne puteve zna Bog, a razvraćeni su oni koji su s leva“ (Sveti Sava 1998: 175). Svojom tvoračkom rečju, Logosom, Sveti Simeon je na sve što je kazao stavio pečat, stvoren po obziru bogonadahnutog čoveka, koji je u svojoj duši udahnuo britak pojam Premudrosti, kao Lica Božjeg. Izvor Premudrosti je „strah Gospodnji“ (Sveti Sava 1998: 177), ali i um koji sve osvešćuje i sve razume. S toga je razumno strahovati od Boga. „Strah Gospodnji dodaje dane, a bezbožnicima se godine prekraćuju“ (Biblija 2008: 565).

Poruke mudrog oca na samrti upućene sinu usmerene su i na jedan od osnovnih vidova koji obrazuju stubove koji drže vekovni hram i čine jasnijom sliku Premudrosti jer „premudrost sazda sebi kuću, i otresa sedam stupova“ (Biblija 2008: 564). U ovim navodima možemo prepoznati simboliku sedam stubova koje je sazdao sin Božji, Isus Hrist, podigavši sebi Dom (crkvu), odnosno i simboliku vrata, ulaza u Dom ili Hram, koji će pružiti mir, spokoj i utočište. Pominjanjem svetog broja sedam ističe se veličina i značaj Doma koji je sebi sazdala Premudrost. „Premudrost gradi sebi dom da bi mogla da ugosti sve povezane sa Trpezom. Veoma je značajan momenat da Premudrost ne koristi nečiji tuđi dom, već ima želju da sagradi svoj dom u kome će spremiti Trpezu ljudima“ (Bojović, Krstić 2011: 25).

Studeničko Raspeće – 1208/9. godina, izvor: manastirstudenica.rs

Stubovi su od pamtiveka bili simbol svetog, ali i simbol stremljenja ka visinama, ka nebu. Otuda su stubovi predstavljali vezu između „gornjeg“ božanskog sveta i „donjeg“ čovečanskog sveta. Kao čvrsti i stameni oslonac simbolizovali su i čovekovu želju i stremljenje ka visinama, da se dosegne do božanskog trona, gde bi saznao istinu i dobio Mudrost.

Čineći paralelu pouka Svetog Simeona sa izrekama o Premudrosti u Pričama Solomonovim, uočavamo i naglasak ka izazovu koji čovek treba da prihvati da bi primio Premudrost, jer kako ističe ktitor Simeon uznoseći reči iz Priča Solomonovih, sa prihvaćenom Premudrošću „mnogo ćeš poživeti i produžiće ti se godine života“.  „Život koji nuda Premudrost Božja prikazan je konkretno kao Trpeza Premudrosti, na koju su pozvani ljudi da bi učestvovali u životu i da bi izbegli smrt“ (Bojović, Krstić 2011: 25). U skladu sa tim je posebno važno istaći zapažanje Bojovića i Krstića koje je usmereno na sofiološko shvatanje besmrtnosti koje „ne znači neumiranje, pošto su smrt i umiranje zajedničko iskustvo svih ljudi“ (Bojović, Krstić 2011: 129). Zato Sveti Simeon na rastanku teši svoga sina rečima: „A ti, čedo, ne tuguj gledajući moj rastanak, jer čaša ova svima je zajednička“ (Sveti Sava 1998: 177). Time se jasno prezentuje još jedan biblijski topos učenja o sudbini smrtnika koja je svima zajednička, od „Adamovih potomaka, pa samim tim i vladara“ (Bojović, Krstić 2011: 130). Jedino ono što isijava iz reči Svetog Simeona jeste činjenica da mudrog vladara od običnog smrtnika razlikuje „bliskost sa životodavnom Premudrošću, kojom se nadilazi tragika smrti“ (Bojović, Krstić 2011: 130) jer prema rečima Solomona, Premudrost obezbeđuje bivstvovanje u Božjoj blizini. Iz reči Svetog Simeona oslikava se još jedna važna sofiološka crta, a to je „tradicionalno sofiološko učenje o (pravom) vremenu“ (Bojović, Krstić 2011: 130). Simeon kao mudar vladar ispunjen Premudrošću Božjom saopštava sinu pravo vreme i pravi čas njegove smrti u koju će sa mirom poći.

Analizom Žitija Svetog Simeona uočavamo ne samo izuzetnu sposobnost pisanja Svetog Save i njegovu nepresušnu nadahnutost stečenu upijanjem znanja izučavanjem biblijske sofiologije, čije je motive kao nepresušne izvore života uneo u svoje delo, već se sa predstavljanjem Svetog Simeona kao mudrog valadara ispunjenog Premudrošću Božjom analogno mudrom Solomonu, ukazuje i na jedan drugačiji pogled na svet, na drugačije sagledavanje ukorenjenja našeg stabla života, koje ostavljamo kao zaveštanje našim potomcima, učeći ih da je važno biti deo nečega što prevazilazi svakodnevne okvire prirode i života, što nas ujedno čini boljim i većim.

Autorka: Jelena Aleksov

FUSNOTE:   [ + ]

1.  „Čuvaj, sine moj, zapovesti oca svojega, i ne ostavljaj matere svoje (Priča 6, 20). Reci mudrosti: sestra si mi; i prijateljicom zovi razboritost (Priča 7, 4)“ (Biblija 2008: 562-653). „Ovo je neka vrsta himne i Premudrosti i Bogu Logosu i objavljeno ’venčanje‛ Konstantinovo s Premudrošću“ (Bojović 2014: 572). 
2. „Sam, pak, sazda manastire: i prvo u Toplici Stog oca Nikole, i drugi tamo Svetu Bogorodicu i Toplici, potom opet sazda manastir Svetog Đorđa u Rasu. I svim tim manastirima postavi upravu kao što dolikuje. A posle tih ovaj naš sveti manastir sazda, koji i posveti imenu Presvete Vladičice naše Bogorodice Dobročiniteljke, sazdavši od malog pa do velikog“ (Sveti Sava 1998: 152).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *