Софиолошки мотиви у српској књижевности 13. века

На вишевековном раскршћу истока и запада, две традиције и културе које су оставиле дубок траг на европском тлу – византијско и латинско средњовековље, под велом историјских и друштвених утицаја, који попут тамјана лебде над олтарима словенских цркава и манастира, свој пут утирала је и српска средњовековна култура. Отргнута од запада са одликама и специфичностима античке традиције и хришћанством као водећом државном религијом уз трагове источњачких елемената, „сиријске и коптске, иранске и средњоазијске“ (Богдановић 1982: 5) културе, византијска традиција посебно је утицала на обликовање средњовековне културе како Словена, тако и Срба. Како наводи Димитрије Богдановић, Србија је „прихватајући источно православље још у време покрштавања, а нарочито у доба покрета за стварање аутокефалне српске цркве (XII в) […] у потпуности преузела од Византије облике и садржину њених култова“ (Богдановић 1997: 245).

Од покрштавања Словена, које су 860. године започели солунска браћа Ћирило и Методије, отпочиње доба када су цркве и манастири имали водећу улогу у друштвеним збивањима, где су се „сабирали токови духовног живота народа“ (Богдановић 1997: 175) и народу узврaћало „вишим садржајима“ (Богдановић 1997: 175). Својом формом манастир је тежио најбољем могућем заједничком животу, уцртавајући на тај начин основе будућег урбаног живота, представљајући, како Луис Мамфорд истиче, „Небески град“. Отуда манастире можемо посматрати не само као чуваре унутрашње истине, вере и традиције, већ и као посебан смисаони сегмент значајан за обликовање породичног и друштвеног живота.

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

Тражећи уклањање греха и поништавање задовољства у свакодневици, али и награду за мучеништво у загробном животу, средњовековни човек је у манастиру проналазио „центар духовног живота, као споменик религиозно-литургијске симболике и живописа којим се казују истине јеванђеља […] монашке аскезе и мистике“ (Богдановић 1997: 181). Тако се и смисао манастира потврђује у егзистенцији народа у коме се човеку отварају нови видици и стецишта несвакидашњих сазнања. Симболичко-асоцијативно откривање онога што су у прошлости чували високи манастирски бедеми унутар којих се ширило дејство божанске мудрости путем написане или изговорене речи манастирских ђакона и поглавара преливало се на целокупни народ. Отуда нам манастир може указати на значај оснивања „дома Премудрости“, као место „на коме човек потајно чека Премудрост“ (Бојовић, Крстић 2011: 40) на шта нас упућује и завршетак осмог поглавља Приче Соломонове: „Благо човјеку који ме слуша стражећи на вратима мојим сваки дан и чувајући прагове врата мојих“ (Библија 2008: 564).

Под окриљем манастирских купола, али и ван њих, кроз векове прожимала се мисао да је све богослужење православне цркве сажето у речима Сина Божјег, Христа, као даваоца Премудрости. Отуда су остале да лебде речи и веровања, да што је човек богоугоднији то је и мудрији. Томе нас поучавају и Приче Соломонове у којима се о Премудрости највише и говори.

Изворно претеча Божје Премудрости и стециште Премудрости у човековој природи представљао је манастир у коме ће спас своје душе пронаћи и први српски архиепископ, владар, мудрац и спаситељ српског народа у бројним недаћама Свети Сава, али и његов отац Свети Симеон. Њихови „агиолошки ликови“ (Лазић 1997: 38) у Доментијановим житијима „имају истоветну естетичку манастирску орјентацију: изражену бригу за уређење манастира, као идеалног места за живљење монашког живота у духу највиших религиозних идеала“ (Лазић 1997: 38-39). Тиме ће се у Доминтијановим житијима истићи и естетичка улога манастира у коме су „монашке подвижничке усмерености ка есхатону, односно ка царству небеском“ (Лазић 1997: 41) престављале духовно украшени и усавршени пут монаха, који „постају символ носилаца благодети Светог Духа“ (Лазић 1997: 42).

Манастирски простор као центар и кључ разоткривања најузвишеније духовности постаје стециште Божје Премудрости унутар кога влада ипостасност Логоса, односно Речи. У том погледу црква је синоним Премудрости видела једино у тројству – Отац, Син, Свети Дух је Бог. „Једна од функција Премудрости да позива људе на живот. То је […] у складу са […] основном особином софиолошке литературе – да представља Премудрост у улогама и функцијама које се нормативно односе на Бога као субјекта“ (Бојовић, Крстић 2011: 20-21). Премудрост Божја појавила се и у стварању света и подизању храмова јер Бог све премудрошћу створи, „Премудрост сазда себи кућу, и отеса седам ступова“ (Библија 2008: 564).

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

Окупљање и ширење породице под манастирском куполом уједно је значило и оснивање и очување породичног дома. Социјалну утемељеност дома чине родитељи, отац и мајка, који својим потомцима и следбеницима утиру пут живота, указујући поукама на право време стицања животних мудрости и реаговања на неизбежну надолазећу смрт. Тиме се поред прородице као најзначајнијег социјалног контекста „преношења библијске софиологије“ (Бојовић, Крстић 2011: 118) мора указати и на значај „двор владар као још једна социјална матрица за настанак, очување и преношење софиолошке литературе“ (Бојовић, Крстић 2011: 118). Према томе у тумачењима Драгише Бојовића и Дарка Крстића, породица и двор су „два главна канала преношења библијске софиологије, онда Свети Сава не бира случајно да Житије Светог Симеона, и нарочито његове опроштајне говоре обоји изразито софиолошки“ (Бојовић, Крстић 2011: 118-119). Свети Сава стављајући у средиште пажње опроштајни говор свог оца и истичући изузетни владарски значај Стефана Немање за историју једног народа, директно антиципира „дом, као место поруке оца сину, и двор“ (Бојовић, Крстић 2011: 119), који „конвергирају у јединствену историјску и наративну стварност“ (Бојовић, Крстић 2011: 119).

Пренето из манастирског окриља као стецишта благочовечности, духовности и премудрости, сам термин премудрост се доводи у везу и са преводом грчке речи Софија, која значи „мудрост“, „премудрост“ и терминолошки се везује за софијанизам, односно има обележје једног у низу религиозно-филозофских праваца који су дубље утемељење пронашли у Софији (Премудрости Божје). Тиме нас софиологија усмерава на учење о  Премудрости која је у библијско-светоотачком богослову уопште, а посебно у богослову о Логосу утемељено на еклисијално-есхатолошком доживљају Премудрости, то јест Логоса Божјег. Нова истраживања пажњу усмеравају на то да се култ Софије – Премудрости, одвоји од ипостасног јединства које је одређивало Бога Сина, Исуса Христа, као неког ко је узео људску природу, а истовремено у потпуности остао Бог, и да се пре свега усмери на једно посебно учење о Премудрости.

Међутим, важно је истаћи да „учење о Софији или Премудрости Божјој спаја Стари и Нови Завет, старозаветне мудроносне књиге и новозаветне текстове, нарочито Светог Јована Богослова и Светог апостола Павла“ (Бојовић 2014: 357-358), с нераскидивом кариком у ланцу везаном за кључне мисли из Прича Соломонових.

У тумачењима Драгише Бојовића проналазимо да се софиолошки мотиви први пут срећу у црквенословенској књижевности  у „Пространом житију Ћириловом у епизоди о Константиновом сну у коме он бира Софију за животну сапутницу. То је, у ствари, Константинов избор Логоса Божјег, његово опредељење за Христа праћено је речима његових родитеља преузетих из Прича1) и Премудрости Соломонових“ (Бојовић 2014: 572). Бојовић своје тумачење присутних мотива у Премудростима и Причама Соломоновим усмерава на шири план анализе у коме се издваја Трпеза Премудрости, у „контексту представе Премудрости, као даватељке хране“ (Бојовић, Крстић 2011: 22). Последица једног таквог тумачења представе Премудрости јесте настанак својеврсног „топоса у приказивању Премудрости и артикулисању теолошке мисли софиологије“ (Бојовић, Крстић 2011: 23).

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

Мотив Премудрости поред литерарног стваралаштва своје значајно место заузима и у ликовној уметности, односно он се „у сликарству везује за цара Давида. Карактеристична је његова представа у Минхенском псалтиру. У сцени Давида са музом, девојка је добила и дивна, велика крила и постала анђео“ (Бојовић 2014: 377). У складу са тим „иконографска представа Трпезе Премудрости у српском сликарству прве половине XIV века потпуно се приближава атмосфери књижевног стварања (Бојовић 2014: 377).

Права оцена теолошког значаја и важности представљања Премудрости у Причама Соломоновим уочава се тек детаљнијом анализом и успостављањем аналогије са делом Житије Светог Симеона Светог Саве. Компаративном анализом долази се до синонимних исказа из Прича Соломонових, односно до њиховог оживљавања од стране великог владара Стефана Немање, касније монаха Симеона, који на самрти жели својим следбеницима да упути коју мудру реч као завештање. Једном таквом анализом покреће се мисао о једном другачијем поимању света и укорењености нашег стабла живота.

Софиолошки мотиви у Житију Светог Симеона Светог Саве

Под окриљем великих српских духовних центара где се „примала књижевност хришћанско-византијског духовног света у новим преводима са грчког и у преписима старе словенске верзије, а стварала су се и оригинална српска дела“ (Богдановић 1997: 187) стасала је и прича о новој епоси у историји старе српске књижевности. Наша вечна прича о новом раздобљу почиње првих година 13. века, са образовањем јединствене државе Немањића,  са животом и делом Светог Саве и развојем аутокефалне српске цркве.

Пролазећи кроз врло неповољна времена, српска писана реч као и читаво српско наслеђе претрпела је бројне промене. Иако окрњена српска традиција одолела је тешком зубу времена. Из ње је израсла светлост духа и дела веома образована човека, који се пре свега остварио као оригинални писац који је донео нешто ново у српској књижевности. Појава Светог Саве догодила се у „време када српска династија добија обрисе и започиње знатнији успон, остварен владавином његовог оца, великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије која је по вишеструким остварењима обележила читаву династију“ (Јовановић 1998: VIII). Величина и значај Светог Саве не само као владара, већ и као првог српског књижевника огледа се и у чињеници да од њега почиње „значајно присуство софиологије“ (Бојовић 2014: 379), односно код њега „преовладава старозаветна софиологија“ (Бојовић 2014: 379), коју ћемо јасно уочити анализом Житија Светог Симеона с посебним акцентом на опроштајном говору Стефана Немање упућеном синовима.

Стварајући Студенички типик прилагођавањем Хиландарског типика, Свети Сава учинио га је посебним својим делом Житије Светог Симеона поставивши га у његовој уводној глави. Ово прво Савино дело написано са изразито књижевним обележјима, замишљено је да монасима манастира Студеница предочи узорни живот ктитора. Обојене поетским тоновима сцене у Житију прате однос између оца и сина са посебним нагласком на значај завршетка Житија и последње тренутке опраштања Светог Симеона од Светог Саве. Поруке изнете у том делу обојене су библијским лиризмом посебне врсте.

Библијски елементи унети у само Житије приметни су већ након уводног дела у коме се истиче владарска моћ и значај Стефана Немање који „својим примером благоверност показа, а потом и друге поведе, цркве освети, манастире сазда, светитеље у сласт слушајући, јереје штујући, а према монасима велику смерност и љубав имајући“ (Свети Сава 1998: 151). Свети Сава својом прецизном речју и успостављање аналогије са царем Соломоном који је према предању представник и зачетник мудрости, али и „родоначелник библијске софиолошке књижевности“ (Бојовић, Крстић 2011: 119) и Стефан Немању издваја као мудар владар, који је у „оквирима библијске софиологије особа са кредибилитетом да даје мудре и корисне савете млађим и неискуснијим особама“ (Бојововић, Крстић 2011: 119). Тиме је представљање Светог Симеона, осликано вештом руком Светог Саве као мудрог владара још један значајан топос библијске софиолошке литературе.

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

На самом почетку Житија Светог Симеона, Свети Сава описује свога оца као вештог и мудрог владара, који не само што је „обновио очеву дедовину“, већ је још више и утврдио „Божјом помоћу и својом мудрошћу датом му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од Поморске земље Зету са градовима, а од Рабана Пилота оба, од Грчке земље Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Љипан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу“ (Свети Сава 1998: 149). Све је то Стефан Немања својом мудрошћу и трудом придобио, посебно „мудрошћу дарованом од Бога, што је још једна карактеристика библијске софиологије“ (Бојовић, Крстић 2011: 119). Тим Свети Сава Житијем објединује и усложњава топос библијске софиолошке литературе у којој је неизоставана улога мудрог вадара који поседује Премудрост Божју, као предуслов добре и поштене владавине. Уз употребу речи „мудрост“ иде и реч „разум“ које као „уобичајени пар речи“ (Бојовић 2014: 379) Свети Сава „позајмљује из Прича Соломонових“ (Бојовић 2014: 379).

Готово лирском речју Светог Саве истиче се не само библијска слика Светог Симеона као мудрог владара испуњеног Премудрошћу, већ се осликава и његова компарација са премудрим царем Соломоном. Свети Симеон борио се против људског незнања мудрошћу дарованом од Бога, „јер сам Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања, који има Соломонову премудрост, Давидову кротост, Јосифову добру нарав; свима диван и страшан владар владарима и господар господарима, и просто рећи – други се ни приближити не може њему“ (Свети Сава 1998: 155).  У овом Савином Житију његово често преузимање речи и поређења из Прича Соломонових водиће нас ка лакшем сагледавању софиолошких мотива али ће нам указати и на чињеницу „да је Сава био окренут, пре свега, софиологији из Прича Соломонових“ (Бојовић 2014: 573).

Кроз опис лика и дела Светог Симеона, Свети Сава нас подсећа и указује нам и на  једну од његових омиљених лектира коју је свесрдно проучавао и са којом је духовно узрастао, а то је Псалтир. У складу са тиме су и тумачења Драгише Бојовића и Дарка Крстића у којима се наводи „да нас не чуди спомињање Давида као библијског прототипа Немањиних врлина, уз раме са Соломоновом мудрошћу. Поред Давида и Соломона, ту је и Јосиф као Немањина библијска парадигма, чиме Свети Сава употпуњује софиолошку представу Стефана Немање примерима из Светог писма“ (Бојовић, Крстић 2011: 121). Тиме смо у потпуности сагласни са закључком да Свети Сава „намерно користи примере Соломона, Давида и Јосифа као библијске парадигме у приказу живота светог оца, јер су сва тројица, као мудри владари и управитељи народа, били идеалан софиолошки прототип мудрог владара и учитеља Стефана Немање“ (Бојовић, Крстић 2011: 121).

Изузетни владар и мудрац, Стефан Немања у ком „Христова љубав растијаше […] и разгореваше срце његово као дом њему спремљен и сасуд пречисти Духу његовом Светом […] скупи благородну своју децу“ (Свети Сава 1998: 155) с благошћу коју од Христа прими и мудрим умом својим, потомцима упутио је надубље и најчистије савете и поуке. За собом Стефан Немања оставио је три сина. Најмлађи од њих „учини као блудни син, оставивши доброг оца и господина, и блажену матер“ (Свети Сава 1998: 167). Свети Сава стварајући изузетно дело о своме оцу у појединим описима уноси и себе упоређујући се са „блудним сином“ што нас асоцира на новозаветну причу у којој је човек имао два сина од којих је млађи тражио део свог богатства, а затим отишао из очеве куће и потрошио новац који му је отац дао. Касније злопатећи се по свету јер није имао више новца, а ни хране, одлучује да се врати своме оцу. Отац срећан због повратка сина саопштава да је син умро па је оживео, да је био изгубљен, али сада је опет пронађен. Радост због повратка сина употпунио је великим слављем. Управо и Свети Саво алудира на ову новозаветну причу. Међутим, потребно је истаћи да овде „блудни“ значи син који је „залутао“ и потиче од стрословенског глагола „блудити“, што значи „лутати“. Овде можемо уочити да Свети Сава пре свега има једну грижу савести која је изазвана одласком у манастир без родитељског благослова. Познат нам је Савин бег са двора, напустање владарског живота и одлазак са светогорским монасима на Атос где се замонашио.

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

У Житију Светог Симеона сазнајемо и за одлазак Светог Симеона за Светим Савом и то из два разлога. Први је да пронађе свога сина, а други да спасе своју душу. Овде проналазимо аналогију са поменутом основном функцијом манастира као светог места у коме се проналази богоугодност, мир и спокој, односно са домом, у коме се стиче и чува заповест родитеља која преноси мудрости о животу и сам живот. Детаљнијом анализом овог дела наилазимо на занимљиву чињеницу. Овде имамо замену улога, син постаје духовни отац своме оцу, односно Свети Сава постаје неко кога Свети Симеон прати. То нас директно упућује на то да се Премудрост може досегнути у различитим животним добима и да као таква није окована годинама живота.

На том путу досезања Премудрости у самом делу претходи још један важан чин – замонашење владара. Замонаштити се пре свега значи одрећи се овоземаљског живота и свега материјалног. Једино што може изазавати дилему при једној таквој одлуци јесте питање мотивације. Шта је то што нагна једног таквог човека какав је био Стефан Немања да се замонаши? Одговор бисмо могли пронаћи у чињеници да како човек стари његови погледи на живот се мењају, почиње да доминира унутрашњи човек на штету спољашњег човека. Симболички речено овде би нам спољашњи човек представљао оно материјално, а унутрашњи човек све духовно. За овакву анализу потпору проналазимо у композицији Библије где уочавамо животни путоказ који нас упућује на то да када човек успе у свом животу да сједини реч (књиге закона) и дела (књиге историје), када буде говорио оно што ради и радио оно што говори он ће доћи до степеника Премудрости. Свети Симеон сједињујући реч и дело постаје мудар. Управо је мудрост онај мотив који га вуче да оде за својим сином у манастир.

Поменуто тумачење да син постаје духовни отац своме оцу постаје нам тиме још јасније уз додатну напомену да је Свети Сава још као младић успео да сједини речи и дела и зато је пре дошао до надилажења оквира и до Премудрости. Обојица ће доћи до највишег степеника на животном путу, а то је превазилажење своје природе, на шта нас још једном упућује композиција Библије у којој је то метафорички предочено пророчким књигама које побеђују време и простор.

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

Превазилажење сопствене природе постиже се једино стеченом Премудрошћу и стваралаштвом. Отуда у Житију имамо и један активан стваралачки однос према животу и стварању, који се огледа у грађењу Студенице и Хиландара, али и осталих манастира2), који остају као аманет потомцима и народу где ће и они моћи да досегну до исте оне мудрости коју су стекли његови градитељи. „Такође, градња манастира и његово стварање из духа и материје ктитора као и свих оних који су слободно и крајње духовно себе и свој материјални прилог и жртвени принос уграђују у стварање микро-космоса манастира, са осећањем садржајног духовног схватања учествовања у стварању скаралне лепоте света постаје прворазредни естетички чин културе народа“ (Лазић 1997: 44). У складу са тим, оставити саграђени духовни дом као завештање своме народу представља излазак из оквира природе и живота. Уједно у овоме се огледа и једна од вековних људских потреба – бити део нечега што те превазилази, стваралаштвом градимо нешто што је веће од нас. Тиме Свети Сава у свом Житију софиолошки топос представљен путем мудрог владара испуњеног Премудрошћу Божјом, употпуњује и описом „мудрог владара као градитеља“. И овај библијски опис има своју компаративну слику у опису Премудрости Божје која гради свој дом у Причама Соломоновим: „Премудрост сазда себи кућу, и отеса седам ступова“ (Библија 2008: 564). С обзиром да је Свети Сава добро познавао библијску софиолошку литературу и опис мудрог владара као градитеља употпуњен је софиолошким топосом Премудрости Божје, помоћу које је Свети Симеон све то трудом и стекао: „И потпомагањем Божијим мир и тишину доби владавина његова одасвуд“ (Свeти Сава 1998: 153).

Саставни део превазилажења сопствене природе и дочаравања Премудрости јесу подвизи. Симеон је имао једну врсту подвизништва које је представљало дивљење других монаха те су они долазили код њега на благослов, а то уједно значи да је он тиме предодређен да другима даје оно што је и сам достигао. У овом Житију Свети Симеон даје конкретан одговор на питање како доћи до превазилажења сопствене природе? Најпре је потребно служење јер „ко хоће да буде старији нека буде млађи и свима слуга“, затим неопходна је незлобивост јер „ако не будете незлобиви као деца нећете ући у царство небеско“, потом трпљење „блажени су ништи духом јер је таквих царство небеско“ и на крају смирење. Ово је уједно и путоказ долажења до тога да можемо да благосиљамо тиме што смо досегли не само мудрост, већ смо превазишли сопствену природу. Ова четири путоказа директно одговарају и људском бићу. Симболички представљено служење је тело, незлобивост је рацио, трпљење је срце, а смирење је дух. Успостављањем јединства између духа и тела, срца и разума досежемо до највећих животних подвига и могућности да стечену мудрост као каква благослов преносимо на друге. „Све ово блажени овај старац испунивши, проведе у манастиру овом нашем две године, и умножи стадо Христово монашког чина“ (Свети Сава 1998: 167).

Слику богољубивог човека који је успео на свом путу успињања и досезања Премудрости представља у Житију и метафора дрвета. „И достигавши ливаду спокоја, међу дрвета красна узрастом и плодовима, на којима појаху слатке птице, где слушавши и поживе миран и неметежан богоугодни живот, и правоверјем добро укоренивши се и светло сијајући, као дрво дивно стајаше у пристаништу добром, то јест Светој Гори“ (Свети Сава 1998: 173). Дрво је красно с плодовима и птицама које на њему поју. Слика високог дрвета симболизује слику човека који је успео, који иде ка небу са једне стране, али са друге стране због плодова које рађа, он се и разгранава и шири ка другим људима. Птице су те које поју и које песмом дају радост животу. „Добро укоренивши се“ симболизује јак и дубок корен који је под земљом, дубоко у мраку, али нас то метафорички упућује и на то да свако од нас у себи мора да споји занос цветања и рађања јер не постоји ниједан подвиг за који не постоји одређена врста напора. Само поређење Светог Саве Стефана Немање са дрветом једна је од упечатљивијих и лепших слика овог Житија. Аналогно овој слици у Причама Соломоновим налазимо исказ у коме се дрво живота пореди са Премудрошћу: „Дрво је животно онима који се хватају за њу, и ко је год држи срећан је“ (Библија 2008: 560). Слика описа дрвета живота сагласна је са претходно истакнутом сликом надилажења споствене природе, које се постиже знањем, разумом, разборитошћу, умом и мудрошћу. Међутим, она нас усмерава и на приказ дрвета знања (добра и зла) у Причама Соломоновим, што према тумачењу Бојовића и Крстића указује на могућност редефинисања „судбине Адама (човек)“ (Бојовић, Крстић 2011: 43). Наиме „једење са дрвета знања“ (Бојовић, Крстић 2011: 43), које је сама Премудрост створила начинивши своју Трпезу позивајући: „Ходите, једите хљеба мојега, и пијте вина које сам створила“ (Библија 2008: 564) упућује поред надилажења споственог живота и на „извор живота за човека (’адам‛ на јеврејском)“ (Бојовић, Крстић 2011: 43), што уједно не представља више позив на смрт, већ разлог да се душа уздигне, живи и досегне до „извор живота“. „Премудрост није само дрво у рајском врту. Премудрост је сам рајски врт, она је сама рајска Трпеза, на коју су позвани људи, од Адама до последњег човека, да би у њој нашли живот“ (Бојовић, Крстић 2011: 45).

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

Поред ове слике уметнички снажнија и у духовном погледу значајнија јесте слика спајања сина са оцем у којој се излио сав однос између Светог Саве и Светог Симеона. До правог спајања долази се тек у једном духовном пољу, када Стефан Немања постане Симеон, а Растко постане Сава. У том тренутку може се остварити целина јер знамо да је задатак сваког од нас да буде целовит. Тек у сусрету с неким другим ми можемо учествовати целим бићем у живљењу, „пет чула премудрих наслађиваше: гледање, слушање, мирис, гласање и додир“ (Свети Сава 1998: 173). Постигавши целину учвршћујемо Премудрост која се више не може расточити нити изгубити.

Најобимније део Житија Светог Симеона уједно и главни део у којем се открива смисао постојања и стицања Премудрости за живота, јесте опраштање оца на самрти од сина праћено низом поука. Овај део посебно је важан јер се у њему обликовањем тематског мотива опроштајног говора – „а то је обраћање оца сину“ (Бојовић, Крстић 2011: 117) истиче „кључни софиолошки топос. Обраћање оца сину са ’Сине мој‛ представља основни модус преношења знања и савета у библијској софиологији“ (Бојовић, Крстић 2011: 117).

Овај сегмент је посебно важан за директну примену софиолошких мотива тумачених као Логос богољубивог и мудрог човека. Посебно је важно указати на то да Свети Сава у сцени опроштајног говора Светог Симеона пред смрт, приказује оца који цитира стихове програмске књиге о Премудрости, Приче Соломонове. Отуда су нам ови цитати кључ откривања Премудрости у Житију јер они долазе „као мудрост не људске, већ Божје“ (Бојовић, Крстић 2011: 127). На тај начин Свети Сава приказује мудрост свога оца као „светопсалмску, богонадахнуту мудрост, а не само као кључну виспреност у интелигенцији“ (Бојовић, Крстић 2011: 127).

Из Житија усмереност Симеонових речи Сави, да поштује претке, односно „чувај, сине закон оца твога, не одбацуј поуке матере твоје“ (Свети Сава 1998: 175) усмерава нас на афирмацију односа према прецима јер они су ту, стално присутни и они нас обавезују да чувамо њихов закон. У Причама Соломоновим каже се: „Слушај, сине, наставу оца своје, и не остављај науке матере своје“ (Библија 2008: 559). Приклонивши се Симеоновим речима Сава тиме поштује и претке своје. Слушајући очеве савете Сава мења и свој угао гледања јер слушати у правом смислу те речи значи слушати не само ушима него и срцем. „Ко је мудра срца, прима заповјести; а ко је лудијех усана, пашће“ (Библија 2008: 565).

Симеон ће саветовати: „Речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу“ (Свети Сава 1998: 175) Усмеравајући пажњу на реч „источник“ откривамо и њено основно значење, а то је „изворник, извор“, односно ове речи премудрог владара и духовног оца упућују на то да пазимо да не пресуше извори нашег живота јер нас они могу усмерити и на пут ка Премудрости. Питање источника живота уједно је и питање смисла живота, а у њему се проналази и одговор на питање шта све сачињава Премудрости? Није циљ само пронаћи смисао живота, већ када смисао пронађемо, односно када пронађемо источнике нашег живота, онда морамо и да их сачувамо, да не нестану, не пресуше, морамо да их прочишћавамо, да их објашњавамо себи и онима око нас и никако не дозволимо да пресахну. Животодавна функција Премудрости аналогна је слици Трпезе Премудрости која је „симболичка представа живота који човек ужива следујући Премудрост“ (Бојовић, Крстић 2011: 41). Тиме се Трпеза Премудрости додатно усложњава у Житију Светог Симеона јер ће у себи објединити Премудрост као духовно уздизање, Премудрост као дрво живота, Премудрост као дрво знања коме је директни еквивалент Свети Симеон, што ће у целини усмерити пажњу на „представљању животодавне улоге Премудрости“ (Бојовић, Крстић 2011: 43), која се развија у „представу једења од плода Премудрости, што је еквивалент послушању Премудрости“ (Бојовић, Крстић 2011: 43).

Откривши смисао живота и његов извор преостаје нам да то сазнање обликовано и схваћено у глави пренесемо и у срце јер ако до њега не дође може се лако заборавити. Кад откријемо источнике живота и на њих наилазимо онда можемо да инспиришемо друге и сваким њиховим чувањем чувамо и своје срце „јер ту се налази исходиште живота“ (Свети Сава 1998: 175). Зато ће Свети Симеон саветовати Светог Саву да чува срце своје, тиме што ће водити рачуна о томе шта ће оно гледати, шта ће слушати јер се у њему налази искреност, доброта, поштење и мудрост. Треба себе да чувамо од злобе и увреде других људи. „Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима прикљањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана казујем ти“ (Свети Сава 1998: 175).

Аналогија изнетих ставова из Житија Светог Симеона и оних у Библији огледа се и у цитатима: „Сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове. […] Да пази ухо твоје на мудрост, и пригнеш срце своје к разуму. […] Оставите лудост и бићете живи, и идите путем разума. […] Ко је луд? Нека се уврати овамо. И безумноме говори: Вода је крадена слатка, и хљеб је скривен угодан“ (Библија 2008: 559-565). Симеон свог „блудног сина“ такође саветује да једино иде путем разума јер нас он може једино усмерити на пут који одваја разум од безумља, удаљавајући нас од безумних људи, од оних који не размишљају о „источницима“ свога живота, немају разум свој. Аналогно исказу у Причама Соломоновим: „Кажи мудроме, и бићеш још мудрији; поучи праведног, и знаћеш више“ (Библија 2008: 564), Симеон ће Саву усмерити на пут на коме је потребно да тражи мудрост да би живео: „Заишти премудрост, да поживиш“(Свети Сава 1988: 175). На том животном путу узношења и досезања Премудрости смисла има „умудривати једино мудре да би били још мудрији, док су безумници изгубљени случајеви“ (Бојовић, Крстић 2011: 32).

Уколико смо рационални а то значи и разумни, не треба да се налазимо пред дилемом, нити да размишљамо о различитим путевима, већ да идемо једино оним правим. Тиме Свети Симеон свога сина подсећа да не скреће ни десно ни лево, јер левим путем прецењујемо себе, а десним потцењујемо себе, „јер десне путеве зна Бог, а развраћени су они који су с лева“ (Свети Сава 1998: 175). Својом творачком речју, Логосом, Свети Симеон је на све што је казао ставио печат, створен по обзиру богонадахнутог човека, који је у својој души удахнуо бритак појам Премудрости, као Лица Божјег. Извор Премудрости је „страх Господњи“ (Свети Сава 1998: 177), али и ум који све освешћује и све разуме. С тога је разумно страховати од Бога. „Страх Господњи додаје дане, а безбожницима се године прекраћују“ (Библија 2008: 565).

Поруке мудрог оца на самрти упућене сину усмерене су и на један од основних видова који образују стубове који држе вековни храм и чине јаснијом слику Премудрости јер „премудрост сазда себи кућу, и отреса седам ступова“ (Библија 2008: 564). У овим наводима можемо препознати симболику седам стубова које је саздао син Божји, Исус Христ, подигавши себи Дом (цркву), односно и симболику врата, улаза у Дом или Храм, који ће пружити мир, спокој и уточиште. Помињањем светог броја седам истиче се величина и значај Дома који је себи саздала Премудрост. „Премудрост гради себи дом да би могла да угости све повезане са Трпезом. Веома је значајан моменат да Премудрост не користи нечији туђи дом, већ има жељу да сагради свој дом у коме ће спремити Трпезу људима“ (Бојовић, Крстић 2011: 25).

Студеничко Распеће – 1208/9. година, извор: manastirstudenica.rs

Стубови су од памтивека били симбол светог, али и симбол стремљења ка висинама, ка небу. Отуда су стубови представљали везу између „горњег“ божанског света и „доњег“ човечанског света. Као чврсти и стамени ослонац симболизовали су и човекову жељу и стремљење ка висинама, да се досегне до божанског трона, где би сазнао истину и добио Мудрост.

Чинећи паралелу поука Светог Симеона са изрекама о Премудрости у Причама Соломоновим, уочавамо и нагласак ка изазову који човек треба да прихвати да би примио Премудрост, јер како истиче ктитор Симеон узносећи речи из Прича Соломонових, са прихваћеном Премудрошћу „много ћеш поживети и продужиће ти се године живота“.  „Живот који нуда Премудрост Божја приказан је конкретно као Трпеза Премудрости, на коју су позвани људи да би учествовали у животу и да би избегли смрт“ (Бојовић, Крстић 2011: 25). У складу са тим је посебно важно истаћи запажање Бојовића и Крстића које је усмерено на софиолошко схватање бесмртности које „не значи неумирање, пошто су смрт и умирање заједничко искуство свих људи“ (Бојовић, Крстић 2011: 129). Зато Свети Симеон на растанку теши свога сина речима: „А ти, чедо, не тугуј гледајући мој растанак, јер чаша ова свима је заједничка“ (Свети Сава 1998: 177). Тиме се јасно презентује још један библијски топос учења о судбини смртника која је свима заједничка, од „Адамових потомака, па самим тим и владара“ (Бојовић, Крстић 2011: 130). Једино оно што исијава из речи Светог Симеона јесте чињеница да мудрог владара од обичног смртника разликује „блискост са животодавном Премудрошћу, којом се надилази трагика смрти“ (Бојовић, Крстић 2011: 130) јер према речима Соломона, Премудрост обезбеђује бивствовање у Божјој близини. Из речи Светог Симеона осликава се још једна важна софиолошка црта, а то је „традиционално софиолошко учење о (правом) времену“ (Бојовић, Крстић 2011: 130). Симеон као мудар владар испуњен Премудрошћу Божјом саопштава сину право време и прави час његове смрти у коју ће са миром поћи.

Анализом Житија Светог Симеона уочавамо не само изузетну способност писања Светог Саве и његову непресушну надахнутост стечену упијањем знања изучавањем библијске софиологије, чије је мотиве као непресушне изворе живота унео у своје дело, већ се са представљањем Светог Симеона као мудрог валадара испуњеног Премудрошћу Божјом аналогно мудром Соломону, указује и на један другачији поглед на свет, на другачије сагледавање укорењења нашег стабла живота, које остављамо као завештање нашим потомцима, учећи их да је важно бити део нечега што превазилази свакодневне оквире природе и живота, што нас уједно чини бољим и већим.

Ауторка: Јелена Алексов

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1.  „Чувај, сине мој, заповести оца својега, и не остављај матере своје (Прича 6, 20). Реци мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост (Прича 7, 4)“ (Библија 2008: 562-653). „Ово је нека врста химне и Премудрости и Богу Логосу и објављено ’венчање‛ Константиново с Премудрошћу“ (Бојовић 2014: 572). 
2. „Сам, пак, сазда манастире: и прво у Топлици Стог оца Николе, и други тамо Свету Богородицу и Топлици, потом опет сазда манастир Светог Ђорђа у Расу. И свим тим манастирима постави управу као што доликује. А после тих овај наш свети манастир сазда, који и посвети имену Пресвете Владичице наше Богородице Доброчинитељке, саздавши од малог па до великог“ (Свети Сава 1998: 152).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *