Smrt jezika ili gubitak identiteta

Dva dečaka se igraju u parku. Ovaj grad je sav njihov svet. Ovaj park i ova igra su sve ono što je bitno. Vreme je za polazak kući, roditelji zovu: „Miroslave, hajde, idemo kući“. „Slavene idemo“, pozivaju roditelji drugog dečaka. Dečaci odgovaraju svojim roditeljima: „Noch fünf Minuten!“, „Noch fünf Minuten, bitte!“ Roditelji u tišini sležu ramenima i puštaju pogled u daljinu. Dečaci su se tek upoznali i odmah su progovorili na nemačkom jeziku, jeziku zemlje u kojoj su se rodili i u kojoj žive. Znaju oni i onaj drugi jezik – Serbisch, kojim njihovi roditelji govore, ali Serbisch ostaje rezervisan samo za krug porodice. I to sve ređe. U vrtiću, parku, u školi, sa decom, u prodavnici, na ulici, na televiziji čuju samo Deutsch. Tako su počeli sve češće da ga koriste i u komunikaciji sa roditeljima.

Deca pričaju na nemačkom, roditelji na srpskom. Nekada isplivaju i mutirane rečenice u koje se sliju oba jezika. A u tom šarenilu diskursa obema stranama je najbitnije da se razumeju. Roditelji vide da više nema mesta za njihov Serbisch pod ovim krovom. On gubi smisao i funkciju u zemlji visokog standarda. Oni to shvataju i sležu ramenima. Naslutili su oni to onog trena kad su se pred lavinu otisnuli na Zapad – kada su u jugu 45 krenuli tamo gde su se vekovima pre njihovi preci koji slove rastali od svojih nemih suseda – ona sa stomakom do zuba on pun života. Umreti ili živeti u tuđini? Izabrali su život. Dobili su život ali nešto su ipak morali žrtvovati. Dobili su život ali su izgubili sebe. Izgubili su sebe u svim budućim generacijama. Gubi se sa njima i deo istorije. Gube se sa njima Ćirilova slova na žutom pergamentu, palimpsesti, prevođena i rukom prepisivana jevanđelja i vekovno bratstvo Slavia Orthodoxa. Gube se sa njima dodolske pesme, kosovski ciklusi i deseterci ispevani kroz dugačke brke. Gube se sa njima sve reči ikad izgovorene srpskim jezikom, reforme, borbe, gramatike, pravopisi i rečnici. Gubi se u njima jedan narod i tradicija bogaćena vekovima. Gledam kako umire jezik…

Autorka: Jadranka Lukić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *