Смрт језика или губитак идентитета

Два дечака се играју у парку. Овај град је сав њихов свет. Овај парк и ова игра су све оно што је битно. Време је за полазак кући, родитељи зову: „Мирославе, хајде, идемо кући“. „Славене идемо“, позивају родитељи другог дечака. Дечаци одговарају својим родитељима: „Noch fünf Minuten!“, „Noch fünf Minuten, bitte!“ Родитељи у тишини слежу раменима и пуштају поглед у даљину. Дечаци су се тек упознали и одмах су проговорили на немачком језику, језику земље у којој су се родили и у којој живе. Знају они и онај други језик – Serbisch, којим њихови родитељи говоре, али Serbisch остаје резервисан само за круг породице. И то све ређе. У вртићу, парку, у школи, са децом, у продавници, на улици, на телевизији чују само Deutsch. Тако су почели све чешће да га користе и у комуникацији са родитељима.

Деца причају на немачком, родитељи на српском. Некада испливају и мутиране реченице у које се слију оба језика. А у том шаренилу дискурса обема странама је најбитније да се разумеју. Родитељи виде да више нема места за њихов Serbisch под овим кровом. Он губи смисао и функцију у земљи високог стандарда. Они то схватају и слежу раменима. Наслутили су они то оног трена кад су се пред лавину отиснули на Запад – када су у југу 45 кренули тамо где су се вековима пре њихови преци који слове растали од својих немих суседа – она са стомаком до зуба он пун живота. Умрети или живети у туђини? Изабрали су живот. Добили су живот али нешто су ипак морали жртвовати. Добили су живот али су изгубили себе. Изгубили су себе у свим будућим генерацијама. Губи се са њима и део историје. Губе се са њима Ћирилова слова на жутом пергаменту, палимпсести, превођена и руком преписивана јеванђеља и вековно братство Slavia Orthodoxa. Губе се са њима додолске песме, косовски циклуси и десетерци испевани кроз дугачке брке. Губе се са њима све речи икад изговорене српским језиком, реформе, борбе, граматике, правописи и речници. Губи се у њима један народ и традиција богаћена вековима. Гледам како умире језик…

Ауторка: Јадранка Лукић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *