Smrt Gogolja

Fantazmagorija

11. veljače 1852.

Te se noći Gogolj dugo molio sam u svojoj sobi. U tri sata u noći pozvao je svoga mladog slugu i upitao ga jesu li sobe na drugom kraju kuće zagrijane (boravio je u moskovskoj kući grofa A. P. Tolstoja, vatrenog sljedbenika oca Mateja). Momak je odgovorio da nisu. Daj mi ogrtač - rekao je Gogolj - i hodi sa mnom, moram tamo nešto obaviti. Pošao je sa svijećom u ruci i činio znak križa u svakoj sobi kroz koju su prolazili. U jednoj od njih zapovjedio je momku da tiho otvori odušku na peći, tako da nikog ne probudi, pa da mu donese jednu određenu mapu koja leži u komodi. Kad mu je momak donio mapu, Gogolj je izvadio iz nje svežanj bilježnica povezanih vrpcom, gurnuo ih u peć i potpalio svijećom. Momak je (kako nam Pogodin kazuje u svom opisu spaljivanja drugog i trećeg dijela „Mrtvih duša”) shvatio što se događa, pa je pao na koljena i počeo ga preklinjati neka odustane od svog nauma. - Šta te briga - rekao je Gogolj - radije se pomoli!  Momak je zajecao i nastavio moljakati. Gogolj je opazio da se vatra gasi, a da su tek rubovi bilježnica nagorjeli. Stoga je izvukao svežanj, razvezao vrpcu i razmjestio teke tako da lakše gore, pa ih ponovo potpalio svijećom, a onda je sjeo na stolac ispred vatre i čekao da sav papir izgori. Kad je sve bilo gotovo, prekrižio se, vratio u svoju odaju, poljubio momka, legao na počivaljku i briznuo u plač. Možda se osjećaj olakšanja izmiješao sa osjećajem da se zbila nesreća.

4. ožujka 1852.

Umro je Gogolj.

Vladimir Nabokov
(„Nikolaj Gogolj - Životopis”, Znanje, Zagreb 1983, str. 161-162)

Redovi gore, pokazali su šta se zbilo s nastavkom Mrtvih duša, i s njenim autorom. Ali, šta se dešavalo posle 4. ožujka, gorepomenute godine?

Gogoljevo telo su uredili, spremili, obukli u odelo najkvalitetnijeg nemačkog štofa i cipele od jelenjske kože, koje je iz svoje kolekcije dao gorespomenuti grof A. P. Tolstoj. Brijanje pokojnikovog lica nije bilo ni potrebno, jer je Gogolj u poslednjim fazama svoje bolesti bio toliko iscrpljen da mu ni brada više nije rasla („lice mu je bilo meko i glatko kao u bebine guze”, pričao je kasnije grof A. P. Tolstoj). Telo su po Gogoljevoj poslednjoj volji1) čuvali sve dok se nisu pojavili prvi znaci raspadanja (Gogolj je očevidno bolovao od straha da ga živog ne sahrane2)). Od uobičajenih trzaja obraza, uha ili guše, koji su bili skoro neprimetni, glasnog izlaska nagomilanog vazduha u plućima kroz nos i usta, i ostalih propratnih reakcija svežeg mrtvaca, nije bilo ničeg neuobičajenog. Jedina zanimljiva stvar jeste ta: da je Gogolju neprekidno iz nosa curila neobična bezbojna, bezmirisna i rastegljivatečnost (poput gustog sirupa od voćnog soka, ili pak, retke marmelade ili džema). Jedna starica, sitna i povijena do zemlje, bila je zadužena da ta tri dana Nikolaju Vasiljeviču, koliko je telo čuvano u kući grofa A. P. Tolstoja, maramicom briše nos i skuplja tu neobičnu tečnost, kako mu ne bi prešla na odelo i umazala ga. Bilo se tu oko odra okupilo „lepo društvance”: Carski guverner Moskve, Petar Petrovič Žitovov, Delegati iz družbe pisaca Rusije, nekoliko Moskovskih mitropolita, izaslanika Ruskog patrijarha, prijatelji grofa A. P. Tolstoja, poznanici i naravno – Otac Matvej.

Punč i votku služile su najamljene služavke i redovna posluga u domu grofa A. P. Tolstoja. Kao i pored svakog odra vodio se inatljivi svađalački razgovor, što o pokojniku, što o sasvim drugim temama. Valja, sve to preskočiti: kako je Moskovski guverner Petar Petrovič u jarosti pljunuo u čašu Prvom moskovskom mitropolitu Agapiju, ličnom i glavnom vikaru Ruskog patrijarha i time izazvao neviđeni skandal; kako je Otac Matvej držao „govor” prijateljima i poznanicima Gogoljevim i Grofovim o Puškinovoj i Gogoljevoj prisnosti, o tome da su jedan od drugog prepisivali i jedan drugom pisali dela; o najvećoj prevari u ruskoj i svetskoj književnosti: da je Puškin lično napisao Revizora i Kabanicu, a Gogolj Borisa Godunova i da on za to ima dokaze; kako je grof A. P. Tolstoj zaskočio jednu od najamljenih služavki (koja je, kako se kasnije ispostavilo dugogodišnja Grofova ljubavnica, sa kojom je imao čak i vanbračno dete-devetogodišnjeg sina Kolju), dole u podrumu kuće, gde se spremalo jelo za Gogoljev sprovod, a sve na oči grofove žene, koja je to krišom gledala i šest godina kasnije na spavanju ubila Grofa sekirom za drva; o tome kako su se prisutni lekari zbunjeno i unezvereno domunđavali i došaptavali među sobom, ne znajući da objasne otkuda onolika tečnost izlazi iz Gogoljevog nosa, i šta je to uopšte? Valja sve to preskočiti i doći na 7. mart, tj. tri dana po smrti i dan sahrane Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Moskovskie gazetы su pisale „o smrti najvećeg ruskog književnika posle Puškina”. Telo je taj treći dan u kovčegu poprimilo za oči svakog živog i gadljivog stvora neprijatnomučnu sivu boju sa braon kolutovima po licu i vratu; iz nosa beše uminu onolika tečnost, curiše jedva neprimetno. Opelo je nad otvorenim grobom i kovčegomu porti Manastira Svetog Danila održao Moskovski mitropolit Agapije uz prisustvo mnogo naroda. U kovčeg je, pored Gogoljevog tela, stavljeno i nekoliko trešanja, koje je Nikolaj Vasiljevič neobično voleo, kao i pitu od njih. Kovčeg je zakucan sa šest dugačkih eksera (dugačkih poput dva sastavljena palca odraslog čoveka) s obe strane kovčega, i tri iznad glave i ispod nogu. Kovčeg je spušten u raku, nepraktično duboku (oko dva metra i dvadeset santimetara). Prijatelji i poznanici po pravoslavnom običaju priđoše i ubaciše po grumen zemlje; te se jedan dečak, dete Grofovog poznanika Ivanova dočepa povećeg grumena zemlje, i kako ne uspe s obe ruke da ga digne, šutnu ga u raku, ono puče o hrastov kovčeg, kao da ga je probilo. Narod se ubrzo razišao, grob je ograđen čeličnom lančanom ogradom, na grobu su zasađene ruže i ljubičice, a na mesto krsta, posle nedelju dana, postavljena je bista Gogoljevog poprsja, uprkos njegovoj izričitoj zabrani.3)

Bista je bila napravljena od lošeg gipsa, presvučena zelenim bakrom najlošije kategorije (koji se u Feudalnoj Rusiji koristio za pravljenje najjeftinijih čibuka i muštikli za činovnike četrnaeste klase), te se posle prve kiše izobličila i skoro istopila. Zamenjena je bronzanom bistom iste veličine, koja i danas stoji na moskovskom groblju Novodevičje, gde su Gogoljevi posmrtni ostaci 1931. preneti iz Manastira Svetog Danila, sedamdesetak kilometara južno od Moskve. Trebalo bi sada preskočiti nekih sedamdeset i devet godina i doći do 1931. Dakle, dana Trećeg marta navedene godine, komisija od šest stručnjaka je izvodila iskopavanje Gogoljevog groba, kako bi njegovi ostaci bili preneti na moskovsko groblje. Sami grobari bili su iznenađeni da i posle dva metra kopanja u zemlji nema kovčega; o tome su izvestili Komisiju kojom je rukovodio Lazar Lazarevič Fervičkin (poreklom Nemac) i preneli mu sumnju da u rupi nema ničega sem, za čudo, veoma plodne, rastresite, crne zemlje, kakve skoro nije bilo nigde u tadašnjoj Sovjetskoj Rusiji (ovaj po ekonomiju Rusije značajan podatak biće povod za kasnije izdavanje Staljinove direktive iz godine 1938-39, da se Manastir Svetog Danila i osam sela okolo poruše, živalj iseli, a zemljište preore, preradi i prilagodi uzgajivanju pomorandži, čije je seme doneo profesor Ribakov iz Kolumbije, dok njegov je rođeni deda Anton, po struci gastroenterolog nekih sedamdeset i devet godina ranije i sam sa gomilom doktora bezuspešno lečio samog Gogolja; naravno ova priča o rušenju Manastira i najplodnijoj zemlji u tom delu Rusije zaslužuje pažnju, ali to valja ispričati drugom prilikom). Grob je tu, postoji još živih svedoka, dece iz tog perioda koji su se sećali Gogoljeve sahrane i njegovog tela u kovčegu nad rakom, prema tome, rekao je Lazar Lazarevič Fervičkin, kopajte dalje. Bilo-kako-bilo, kovčeg je pronađen, doduše poluraspadnut (što ukazuje da je pogrebno preduzeće „Sv. Andronije” 5. marta 1852, dakle sutradan po Gogoljevoj smrti, podvalilo grofu A. P. Tolstoju kovčeg od bukve, premazan specijalnim lakom i bojom da izgleda kao da je hrastov). Kovčeg je izvađen.

Prema verzijama pričama koje su posle kružile kovčeg je izvađen sa istrulelim poklopcem, u kovčegu se nalazio skelet nižeg i sitnijeg muškarca u dobi od četrdesetak godina, bez glave: u drugoj priči glave nije bilo i takav skelet je prenet u Novodevičje; po trećoj verziji glava je pronađena u susednom grobu, pomerena od tela zbog podzemnih voda, u četvrtoj verziji glava je bila na svom mestu, samo okrenuta ulevo, ruke su bile položene sa strane (dakle nisu bile sklopljene na prsima pokojnika kao kada je kovčeg zatvoren i zakucan) i nekoliko prstiju je bilo polomljeno na obe šake, a zna se da Gogolj u trenutku smrti nije imao nijednu polomljenu koščicu u svom telu. To su dakle jedine priče i verzije, jer je trag, tj. dokument i zapisnik o iskopavanju Gogoljevog tela, sa potpisom šest čalnova Komisije na čelu sa rukovodiocem Lazarom Lazarevičem Fervičkinom izgubljen. Dakle, to su priče o tome događaju, nagađanja, nepotpuna. A, ovo bi trebalo da bude istina o svemu: Kovčeg je izvađen, polako i prenet na travnjak. Poklopac je otvoren, bolje reći, ostaci poklopca su skinuti, a unutra nije bilo ničega. Baš ničega. Kovčeg je bio prazan. Odmah je uočeno obijanje: poklopac je nasilno otvaran ranije, zaključio je Lazar Lazarevič Fervičkin.

Izvor: livrezon.ru

Tri od šest eksera sa leve i četiri od šest eksera s desne uzdužne strane kovčega su izvađeni, a iznad glave i ispod nogu, kovčeg je doslovce razbijen. To je dalo povoda za veliko uznemirenje. Odmah su obavešteni oni na vrhu, Jagoda4) i Staljin lično. Vremena za temeljnu istragu nije bilo, jer je sahrana Gogoljevih ostataka bila zakazana za sutradan, kao zvanična državna ceremonija na koju su pozvani mnogi strani diplomatski i kulturni činovnici, tako da je u novi kovčeg (koji je ovoga puta zaista bio od hrastovine) stavljen leš nedavno pogubljenog komesara narodne milicije jednog podmoskovskog sela. Pre toga leš je stavljen u metalni kovčeg koji je nekoliko puta zavaren, tako da ga je skoro nemoguće otvoriti, a da se ne uništi ceo, a onda u hrastov, drveni kovčeg, koji je uza sve počasti položen u Novodevičje Četvrtog marta, tačno na sedamdeset i devetu godišnjicu smrti velikog pisca. Jer, kada je utvrđeno da Gogoljevih posmrtnih ostataka nema, nije se moglo izaći i narodu saopštiti:  „Znate drugovi, moramo da odložimo sahranu do daljeg jer nam je mrtvak nestao”. Čitavom ceremonijom po Staljinovoj naredbi rukovodio je Prvi pisac Sovjetske Rusije Maksim Gorki. Na tu ceremoniju pozvan je svako ko je bar nešto značio u kulturnom životu mlade Sovjetske države. To je jedina istina.

Međutim, šta je doista bilo sa Gogoljevim telom i je li on umro zaista 4. marta 1852? Da, umro, to je nedvosmisleno, ali da li baš tog Četvrtog marta? Gogoljevo telo je, opet, po jednoj priči, za koju skoro niko u Rusiji ne zna, jer niko ni ne zna da ispod Gogoljevog groba u moskovskom groblju ne počiva Gogolj, već „nemoralni” komesar milicije jednog podmoskovskog sela, koja kaže da je jedne noći, dok nije postavljena mermerna ploča na njegovom grobu, takoreći ukraden iz svog groba. Kako i zašto? Evo kako: priča se da su kradljivci potplatili jednog kaluđera Manastira Svetog Danila da te večeri napije nekolicinu monaha, tako da ovi mogu da obave posao. Grob je posle „pljačke”izgledao nedirnut. Lopovi su vodili računa, cveće nije uništeno, već je ponovo zasađeno, a busenje vraćeno na mesto, tako da se nije moglo ništa primetiti. Zašto je Gogoljev leš ukraden i gde je odnešen, ni to nikada nećemo saznati. Ali, postoji još jedna priča, a ona kaže: da je u to vreme Oto Fon Bizmark5) (u tom trenutku poslanik u parlamentu Pruske) bolovao od strahovitih bolova u želucu, koje su lekari opisivali kao katar želuca, najtežeg oblika. Oto Fon Bizmark nije mogao da jede niti da pije. Štucao je i kada bi pomislio na hranu. Nemački lekari su svuda tražili leka. Pronašli su rešenje: naime, postoji jedna tekućina6) koja se stvara u čovekovom mozgu u njegovim poslednjim časovima života, tada se sve žlezde u čovekovom mozgu naprežu i stvaraju izuzetnu blagotvornu i lekovitu vrstu tečnosti koja nema boju niti miris, ni ukus, ta tečnost izlazi obično na uši, nos ili usta; ima je zaista mnogo, zavisi kada se javi i u kom času života umirućeg: što umirući duže umire, tečnost duže i više izlazi; postoje pisani podaci iz Starog Rima i Egipta da se u nekim slučajevima može nakupiti i oko litar i po te tekućine; ovaj fenomen je zastupljen kod jednog od milion ljudi. Ta tekućina se može upotrebljavati u svrhe bilo koje bolesti, ispijanjem ili mazanjem na mesto povrede i donosi potpuno izlečenje u vrlo kratkom roku. Kao jedan od budućih i najverovatnije mogućih nemačkih kancelara, koje je za to odredio nemački car Vilhem Prvi, zdravlje Ota Fon Bizmarka bilo je pitanje broj jedan u tadašnjoj Pruskoj. Lek za Bizmarkovu bolest su tražili svi lekari u Pruskoj, a i šire. Svim nemačkim poslanicima u drugim zemljama ovo je bilo dobro poznato. Raširila se široka mreža informacija i saznanja šta može pomoći mladom i budućem nemačkom kancelaru Bizmarku? Svaki nemački poslanik u bilo kojoj evropskoj državi je pored redovnih obaveštenja od vladara te države o stanju u toj zemlji, imao kao poseban zahtev i molbu Vladaru i medicinarima te države za pomoć u pronalaženju leka za mladog Bizmarka, za koji bi se Prusko Carstvo odužilo valjano. Imajući u vidu i činjenicu da je tadašnji Carski guverner Moskve Petar Petrovič Žitovov imao veoma prisne i bliske, takoreći najboljeprijateljske odnose sa tadašnjim nemačkim poslanikom u Petrogradu, Adolfom Leopoldom Bizmarkom, inače bliskim rođakom Ota Fon Bizmarka, i s obzirom da je bio upoznat u istoriju bolesti Ota Fon Bizmarka, vrlo se lako da naslutiti šta je Petar Petrovič Žitovov preduzeo kada je video šta curi iz Gogoljevog nosa ta tri dana dok je Gogolj ležao na odru 4-7. marta 1852. Treba reći i to: da Petar Petrovič Žitovov nije bio nimalo glup čovek, znao je nemački, francuski, srpski i hebrejski jezik, i pritom je mnogo voleo novac. Starica koja je skupljala tekućinu iz Gogoljevog nosa, poput slina, je ubrzo nestala, kao i maramice koje je koristila da briše Gogoljev nemali nos. Kada je Gogoljev leš ukraden? Ni to se pouzdano ne zna, ali se da pretpostaviti da se to desilo odmah po sahrani ili sutradan, zbog svežine i kvaliteta tekućine koje su potraživali nemački lekari: zna se i to da je čuvar groblja Jevgenij Pavlov nestao te noći posle sahrane, i da se nikada više nije pojavio. Gde je ostatak Gogoljevog tela završio, ni to se ne zna. Ali ovo se vrlo dobro zna, postoje dokumenti koji to govore, ko je zalazio po berlinskim arhivima, pročitaće: da je Herman Gering7)(inače strastveni kolekcionar umetničkih slika, skulptura, oružja, a u toku rata 1939-45. i kolekcionar neobičnih stvari kao što su: zubi poznatih ljudi, francuskih čarapa iz 18. veka, penkala pravljena od kokosovog i bambusovog drveta, ali i neobičnih lobanja ratnih zarobljenika koje mu je posle svojih seciranja doturivao doktor Mengele) 22. avgusta 1943. godine kupio od Hermana Špera, 93-godišnjeg po struci primarijusa doktora lobanju ruskog pisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja kako su pisale nemačke novine Kampfblatt der nationalsozialistischen Bewegung Großdeutschlands8), međutim, niko ovu vest nije uzimao kao senzacionalnu, vest je zaboravljena i prošla vrlo nezapaženo, kako zbog rata i strahovitih savezničkih bombardovanja nemačkih gradova. Ni kasnije se ovom vešću niko nije bavio, jer je nisu objavile ni jedne strane novine, pa ni moskovska Pravda, čiji je spoljnopolitički reporter narednog dana, pošto je upitao glavnog urednika, sme li da objavi ovu vest u odeljku Nemačke ratne propagande i laži, poslat u Sibir sa porodicom. Geringova kuća u najelitnijem delu Berlina, Potsdamer Platz, gde su se nalazile njegove manijakalne kolecije slika, satova, zuba, penkala i gde se potencijalno nalazila lobanja ruskog pisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja je porušena u sovjetskom bombardovanju 19. aprila 1945, do temelja, a time i mogućnost da se sazna konačna istina o posmrtnim ostacima N. V. Gogolja, sve dok se ne donese valjana odluka o ponovnom iskopavanju groba pomenutog pisca na moskovskom groblju Novodevičje

Autor: Aleksa Đukanović 

FUSNOTE:   [ + ]

1. N. V. Gogolj – ZAVEŠTANJE (N. V. Gogolj „Izabrana dela” IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad 2012). Pri punoj svesti i zdravom razumu iznosim ovde svoju poslednju volju. Prvo: Zaveštavam da se moje telo ne sahranjuje sve dok se ne pokažu jasni znaci raspadanja. Napominjem to zato što su me još u toku same bolesti obuzimali trenuci onemoćalosti, a srce i puls mi prestajali da biju; zato što sam u svom životu bio svedok mnogih tužnih događaja zbog naše brzopletosti u svim poslovima, pa čak i u takvima kao što je sahranjivanje; izjavljujem to ovde u samom početku svog zaveštanja, u nadi da će možda moj posmrtni glas podsetiti na obazrivost. Neka se moje telo preda zemlji ne birajući mesta gde će ležati i neka se ništa ne dovodi u vezu s njegovim prahom; neka se…
2. Tafofobija predstavlja nenormalan, patološki strah kod čoveka da će biti živ sahranjen. Tafofobija kao reč nastala je od grčkih reči τάφος, taphos, što predstavlja grob i φόβος, phobos, što jeste strah, te se to prevodi kao strah od grobova. U davna vremena pre pojave savremene medicine, strah takve vrste bio je prirodan. U čitavoj ljudskoj istoriji, bilo je mnogo istinitih svedočanstava da su ljudi slučajno bili sahranjeni živi. Legende o ljudima koji su slučajno zakopani živi bile su svuda rasprostranjene. Takve priče uključuju događanja i situacije da se neko ko je bio u stanju dugog ili dubokog sna ili kome, probudio godinama kasnije i preminuo strašnom smrću. Druge legende govore o kovčezima koji su otvoreni i u kojima su nađeni leševi sa dugom bradom ili leševi sa podignutim rukama, izgrebanim poklopcem i dlanovima okrenutim nagore, prema poklopcu.
3. N. V. Gogolj – ZAVEŠTANJE (isto). Drugo: Zaveštavam da se nada mnom ne postavlja nikakav spomenik i da se i ne pomišlja na tu glupost, nedostojnu hrišćanina. Onaj, pak, od bliskih prijatelja, kome sam stvarno bio drag, neka mi podigne drugačiji spomenik –spomenik u sebi samome, svojom nepokolebljivom postojanošću u življenju i bodrenjem i razvedravanjem svih oko sebe. (…)
4. Genrih Jagoda (1891-1938), rođen u jevrejskoj porodici. Bio šef Staljinove tajne policije NKVD (Narodnый komissariat vnutrennih del) 1934-36. Staljin ga je likvidirao 1938.
5. Oto Fon Bizmark (1815-1898) nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen Nemački kancelar (1862-90). Imao je nadimak „Čelični”. Bio je pobožni hrišćanin.
6. Izlučevina kod čoveka, takve vrste, nauci i medicini, danas nije poznata.
7. Herman Gernig (1893-1946), bio je nemački nacistički političar, pilot, vojni zapovednik, i doglavnik Adolfa Hitlera. Posle Hitlera bio je jedan od najvažnijih ljudi Trećeg Rajha. Osuđen na smrt, ali se pre izvršenja presude ubio u Nirnbergu.
8. Borbene novine nacionalsocijalističkog pokreta Velike Nemačke, su bile zvanični list Hitlerove Nacističke partije od 1920 pod nazivom Narodni posmatrač Völkischer Beobachter. Nakon zabrane NSDAP, i Minhenskog puča (1923) list je zabranjen, da bi se ponovo pojavio 1925. Poslednji broj novina je pripremljen 30. aprila 1945, ali nije izašao zbog skore kapitulacije Nemačke 8. Maja 1945.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *