Смисао као лек: Виктор Франкл и логотерапија

„Сив је јутарњи сумрак око тебе, сиво и небо, сив снег, сиви дроњци који на нама висе, сива и наша лица. Још једном започнеш свој дијалог с драгим бићем, или можда по хиљадити пут започињеш своју кукњаву и шаљеш небу своја питања. По хиљадити пут тражиш смисао својих патњи, своје жртве, и у последњем пропињању против смрти која те захвата осећаш како ти дух продире изнад неутешног и бесмисленог света…”

Виктор Емил Франкл, повратник из концентрационих логора, био је персона која је зрачила мирноћом и самоконтролом до тог степена да га је једном приликом француски филозоф Габриел Марцел назвао „емисаром из другог света”. На свет који га није штедео дошао је 26. марта 1905. у Бечу, од оца Габриела, човека од дисциплине и самопрегора из Моравије (данашња Словачка) који је имао успон од стенографа до државног чиновника, и мајке Елзе, прашке жене срца мекшег од Викторовог родитеља. Радозналог духа и од малена заинтересован за људе и њихове односе, још у четвртој години живота је себи прижељкивао позив психијатра. Годину дана након дипломирања, лично је упознао Сигмунда Фројда са којим је вршио интензивну кореспонденцију, иако се лично осећао ближим идејама Алфреда Адлера. Већ крајем 20-их је установио термин „логотерапија” под којим је одржао низ врло запажених и посећених предавања, незаустављиво се устоличавајући на престолу младих снага све брже сазревајуће психолошке науке.

„Не пита се човек о смислу живота, већ живот њему поставља питања на која он треба да одговори. А истина се намеће сама по себи и не треба јој посредник.”

Током тридесетих година, чинило се да ће успеси и даље стизати као на траци. Стечени докторат у медицини, промовисање у асистента, коначно и отварање своје праксе за неурологију и психијатрију 1937. пресечени су свом силином накардности идеологије из суседног Трећег Рајха. Хитлерове трупе анексирају Аустрију, а Франкл, иако у поседу исељеничке визе за САД, забринут за своје остареле родитеље пушта да виза истекне и стоички се препушта вихору мрачног усуда.

Као интелектуалцу, пружена му је једна лажна шанса: постављен је за шефа неуролошког одељка болнице Ротшилд, где је многе јевреје спасио еутаназије постављањем лажних дијагноза. Међутим, 1942., исте године када се и оженио, заједно са супругом, мајком, оцем и братом бива ухапшен и испоручен у концентрациони камп у Терезинштаду. Отац му је тамо умро од глади, мајка и брат су му убијени у Аушвицу 1944. године, а вољена жена са којом му није било суђено да проживи ни дуго ни срећно заједништво, умрла је у Берген-Белсену пред завршетак рата. Франклова вера да ће једнога дана наставити живот са најмилијима, као и каријеру која се показала спасоносном за прегршт његових пацијената, одржавала је његову наду у најбезнадежнијој ситуацији у којој се људско биће икада нашло.

По ослобођењу његовог логора (где је преживео и тежак облик грознице) и по повратку у Беч, Франкл бива сломљен сазнањем о судбини својих вољених. Потпуно сам на свету, смогао је снаге да настави даље на неки натприродни начин извлачењем многих далекосежних и трансформишућих закључака из ужаса који је преживео. Реконструисао је неке своје прекинуте радове из сећања а за само 9 дана издиктирао је и његову кључну књигу, „Човекова потрага за смислом” која је, до његове смрти, продата у девет милиона примерака. Као куриозитет је остало забележено да је своје терапеутске сеансе са пацијентима започињао питањем „Зашто се нисте убили?”. Њихови одговори су му пружали даље смернице у поступку лечења и помагали да у њему сазри индивидуалистичка слика особе на чијем опоравку ради. Године 1992. у његову част установљен је институт Виктор Франкл, а пет година касније, оставивши велико наслеђе свету за који се надао да више никада неће проћи кроз оно кроз шта он јесте, издахнуо је у коначном миру своје тешко стечене старости.

„У човеку не може постојати нешто попут религиозног нагона […], нити је за душевну хигијену најпре потребна равнотежа, стање без напетости. Човеку је за здравље неопходније стање тежње и борбе за циљ којег је достојан.”

Франклов психолошки приступ се незванично назива и „трећом бечком школом психотерапије” – уз Фројдову психоанализу и Адлерову индивидуалну психологију. Од ове двојице великана који су на свој начин допринели звању психолошке Меке коју овај град-драгуљ средње Европе носи, за Франклов метод се каже да се разликује најпре по томе што је Фројдово учење било ослоњено на вољу за задовољством, а Адлерово на (ничеовску) вољу за моћ. Логотерапија је науспрот томе одраз воље за смислом, истражује пацијентову свест уместо прошлости, разбија егоцентризам и тежи отклањању свих „зачараних кругова” који су умногоме основ већине неуроза.

У свом нацрту логотерапије, Франкл напомиње да смисао не произлази из човекове егзистенције, већ се са њом егзистенција суочава, открива га. Ова потрага за вредностима не установљава стање равнотеже и духовног мира, већ напетости – али такве која је предуслов есенцијалног мира и менталног здравља. Наводећи свој случај логораша којем је одузет рукопис дела у настајању те чија је несагорива жеља да га изнова напише била гориво за преживљавање, он проглашава напетост између онога што већ јесмо и онога што можемо и требамо бити основним чиниоцем овог позитивног дисбаланса. Стању непродуктивне хомеостазе (биолошке равнотеже) претпоставља ноо-динамику, његов термин за ово ментално „клатно” између два пола, човека и смисла („Када архитекте желе да учврсте несигуран лук, они ће повећати терет који га притиска јер се тако чвршће повезују његови елементи.”).

Један од примарних појмова логотерапије је „егзистенцијални вакуум” – управо она тескоба о чијој растућој актуелности је било речи у уводним пасусима. Створивши своју личну верзију природе, културу и цивилизацију и утрвши пут одвојеној еволуцији, човек је изгубио неке инстинкте и базичне нагоне и добио врло ломљиву и несигурну могућност одабира. Други губитак који је засновао појаву егзистенцијалног вакуума, сматра Франкл, јесте слабљење традиције као механизма на којем се подражавало понашање. Како више не постоје као смернице делања, оскрнављени човек прибегава конформизму као замени за инстинкт и чини оно што други чине или тоталитаризму, супституцији традиције, и чини оно што се од њега очекује. До сада, као пошаст постмодерног света и све веће аутоматизације живљења, начин је на који се овај специфичан вакуум манифестује. Осим ње, Франкл упозорава на маскиране појавне облике воље за моћи у виду воље за новцем или пренаглашене сексуалности, јефтином облику воље за ужитком, као начине за компензовање несносне животне празнине.

Био је један од најгласнијих и најречитијих критичара тзв. пандетерминизма – претпоставке тада доминантних психолошких струја да су сви људи у глобалу подједнако предодређени за животне изазове и могућности које су пред њима. На овој „one size fits all” политици грађена су модерна друштва индустријске ере, са темељом у стриктним, унапред одређеним опредељењима која су, у име целовитости друштва, наметана долазећим генерацијама људи чија је особеност или превиђана или намерно игнорисана и потискивана. У том смислу, логотерапија је изразито индивидуалистичка и човеку признаје и подразумева право на самоодређење. Под тим светлом, и сама дефиниција животног смисла не може бити општа – не само да се смисао разликује од човека до човека, већ се и код саме јединке разликује од једног до другог доба живота, па чак и из дана у дан. Логотерапија тако постаје тек алат за разоткривање спектра смисла и понуђених вредности који не намеће решења, опомињући човека на његову одговорност, пре свега, ка себи и ка само-надмашивању, пре него ка само-остваривању које је утолико недостижније што се човек више око њега труди и ако се прогласи довољном сврхом.

Следствено свему томе, логотерапија наглашава три полазне тачке за досезање смисла: остваривање дела, доживљавање вредности и трпљење. Под другом тачком, доживљавања вредности, Франкл понајвише мисли на смисао коју пружа љубав и вредновање суштине друге особе, као начин да се она схвати до самог језгра. У љубави, уочавају се скровити потенцијали особе која је предмет љубави и којој буђењем свести кроз љубав омогућавамо да те потенцијале спозна и оствари. Такође, уколико се трпљењу да смисао – поготово смисао жртве – оно престаје да буде трпљење. У самом корену логотерапије не лежи потрага за начинима избегавања бола јер се бол подразумева као неминован, саставни део живота у чију сврху такође ваља проникнути. Франкл се отворено противи распрострањеном гледишту да је коначна сврха постојања сваке индивидуе максимална количина среће – он вели да то придаје једну врло негативну конотацију стању несреће и ствара општу друштвену климу у којој се на људе са патњом гледа са одбојношћу и непожељношћу а они сами своје стање сматрају понижавајућим.

Франклова јединствена школа лечења смислом храбри и теши, али одбацује илузије и не улепшава стварност. Поштујући и позивајући на признавање неумитности пролазности живота, логотерапија није песимистички већ чист активистички систем. Коначна судбина свих нас, одређена пропадљивошћу наше биологије, не значи ништа – оно што је заиста пролазно су животне шансе. Уколико их искористимо и предамо их складишту прошлости, оне су сигурне од смрти. На нама је само одговорност да тако и поступимо са временом које нам је дато.

Аутор: Андреј Видовић (ПУЛСЕ)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *