SMEH U IME ŽIVOTA

Izgleda da je čoveku svojstvena potreba da otkrije zakone po kojima se stvari događaju – o čemu je Stanislav Vinaver pisao u eseju Ikarov let. Otuda sve one filozofske teorije koje predstavljaju „uhvaćene zakone“ prirode. Religije i mitski običaji su, kako Vinaver dalje piše, osnovna pitanja rešavali na praktičan način – „pretpostavivši da je sve jasno i tačno, da se zna koji je bog i na koji način nešto stvorio – oni su tražili kako praktično da postupimo da bi nam na zemlji bilo dobro“[1].

Dakle, ne radi se o saznavanju stvari iz duhovne radoznalosti, već zbog prakse – određivanja pravila kako se treba ponašati. S druge strane, filozofi su to činili iz radoznalosti. Želeli su da prodru u srž bića i stvari čak i kada to ne koristi mnogo životu. Tako je Vinaver odredio dva tipa čoveka: etičara i metafizičara, a u ovu klasifikaciju ulazi i pesnik kao treći tip.

 Vladimir Zaharijević

Za razliku od „zakonodavca“ (religioznog, državnog, socijalnog) koji na osnovu zakona vasione želi da stvori svoje zakone pomoću kojih bi se ljudi snašli u životu i metafizičara koji ne gradi svoje zakone, već teži da prodre u zakone vasione i rasvetli ih, pesnik „ne daje svoje zakone sveta, niti vasionske zakone, on se interesuje i za jedne i za druge, proživljuje ih vrlo često, u njih veruje vrlo često, u njih sumnja, ali za njega je doživljaj i obilje života i sna važnije nego okviri i zakoni tog doživljaja“[2].

I dok se ljudi upinju da pronađu zakone iz praktičnih razloga ili iz radoznalosti, u mitovima, predanjima, narodnim pričama, ponavlja se motiv o zabranjenom – o tabuu. To je ono što se ne sme videti, slutiti, dodirnuti, o čemu se ne sme govoriti pa ni misliti. Tako tabu postaje ograničenje – zabrana. Već pomenuti „zakonodavci“ izgradili su sistem tabua, zabranjenih stvari koje ne smemo dirati i o kojima ne smemo govoriti jer bi to moglo biti loše po nas. Filozofi su se, pak, bavili upravo zabranjenim stvarima, pokušavajući da ih do kraja objasne i tako razveju i ukinu. Da pokažu da nema tabua. Po Kantovom mišljenju, to je istina, suština stvari do koje ne možemo dopreti, jer ne možemo spoznati stvar po sebi. Tako je tabu granica našeg saznanja.

Vinaver pesnike smatra posebnom vrstom ljudi. Oni ne određuju zakone koji bi uredili život niti teže da razbiju tabu. Oni su istovremeno i srećni i nesrećni što granica postoji. Njima nije cilj da napuste život i ukinu sve granice, već „da budu svud, ali takođe i da svega bude“[3]. Postojanje zabrana koje nam stvari čine nepristupačnim ili mirenje sa tim da je sve zabranjeno vodi u zadovoljavanje ništavilom. Pesnik se ne zadovoljava svetom u kome nešto nedostaje. Potrebna mu je punoća bića, stvari, događaja. Potrebna mu je i prepreka i prevazilaženje. Sam Vinaver nije priznavao da postoji Ništa, smatrao je da su prazninu izmislili ljudi jer nisu bili u stanju da osete obilje svega u svetu. A zbog tog obilja Vinaver je strahovao da neće uspeti da pronađe forme za sve nove sadržaje. Otuda i stav da je pesnicima potrebna i prepreka i prevazilaženje, jer prekoračenje zabrane je njeno ukidanje, što vodi u ništavilo kao i prihvatanje ograničenja. A kako za njega ne postoji Ništa, ne postoji ni konačnost, već  je sve večito građenje veza, kretanje, delanje – sve je večito nailaženje na zabrane i njihovo prevazilaženje.

 Vladimir Zaharijević

Pesnika je Vinaver video kao saučesnika božanstva koje je stvorilo svet. On dolazi posle boga (tvorca) i još jednom pred nama stvara taj isti svet:

Metafizičar pronalazi tajne razloge što je bog ovako ili onako učinio. Etičari i socijalni mislioci ostvaruju u okviru nepoznatih zakona, koji nas nadmašuju, okvir razumljivih zakona koje će nas održati. A pesnik opeva ono što je pred nama, nalazeći uvek novih harmonija i disharmonija, novog opravdanja i novih apsurda.[4]

Dok su etičari i metafizičari suvoparni, pesnik je poletan i neobjašnjiv, živi i stvarnošću i nestvarnošću ovog sveta, i snom i javom.[5]

Kako smo već pomenuli zabrane, odnosno granice na koje umetnik (i čovek uopšte) nailazi, dobro će doći osvrt na drugi Vinaverov esej Zagonetna suština Prustovog dela. Na jednom mestu u ovom eseju on kaže da svaki pravi stvaralac nailazi na granice koje ne može preći. Ukoliko pokuša da ih pređe, preti mu ludilo.[6] I ne samo ludilo. Preti mu i društvena anatema koja preti svakome ko se na bilo koji način približi tabuu ili pokuša da ga razotkrije. Poslednji korak pre skliznuća u ludilo je smeh koji, kada se o njemu govori kod Vinavera, ali i kod Prusta, treba posmatrati kao uticaj Bergsona. Naime, Vinaver ovako objašnjava Bergsonovo shvatanje smeha (karikature): „… život je pokret, a mi se smejemo (valjda iz osvete, iz protesta, iz dobro shvaćene životne potrebe) onome što bi pokret da zaustavi, onome što je, usred sveopštega pokreta, mehaničko. Mi se dakle smejemo smrti i zastoju, u ime života i pokreta.“[7]

 Vladimir Zaharijević

Smešan je svaki prekid života, pauza, sve što je mehaničko. Prust je, kako je Vinaver u pomenutom eseju pisao, pokušavao da dođe do „mnogolike istine“, ali u tome nije uspeo. Zato je u takvim trenucima nemogućnosti pribegavao karikaturi. Tako mesto na kojem se javlja karikatura predstavlja mesto gde je pisac stao, prepreku koju ne može da prevlada, pa karikaturom svesno podvlači svoju nemoć. Otuda je jasan Bergsonov stav da svaki prekid, svako zastajanje izaziva smeh. Ovo može da se odnosi i na Vinavera, tj. na njegova parodijska dela. Svaki takav prekid, odnosno zid pokazuje dokle smo stigli, udarili glavom u njega i dalje ne možemo. Zato Vinaver kaže: „Smeh je neuspeh, opipljivo oličen.“[8] Svakako da ove prepreke nisu konačne, već ih u nadahnutijim momentima možemo prevladati. Iz ovoga vidimo da smeh funkcioniše kao odbrana od ludila u koje padamo usled nemogućnosti da shvatimo svet i prevladamo prepreku, ali je istovremeno i potvrda naše nemoći i neuspeha. Jedino još ostaje pitanje kako možemo biti srećni kada se smejemo, što Vinaver objašnjava time da je smeh srećan onda kada se pravimo zadovoljni svojim neuspehom i pomirimo se sa njim, a kada to ne prihvatamo smeh je bolan, kao što je slučaj kod Prusta.

Ko se pomiri sa tim da ne možemo saznati istinu i prodreti u suštinu stvari i sveta može se od srca smejati i jedino što od svega ostaje je prkos. U suprotnom ostaje bolan smeh nemirenja sa nemogućnostima. Iako je žalosna uteha – kako kaže Vinaver, smeh je ipak jedina uteha. Poslednji odjek čežnje za shvatanjem sveta, napor u nestajanju. Sve ovo ukazuje na nedovoljnost svakog našeg metoda kojim želimo da objasnimo prirodu i svet. Još jedan zabranjen prolaz, još jedna granica, napor i smeh. Tabu je na početku i na kraju svega – kako zaključuje Vinaver.

Autor teksta: Dušan Zaharijević
Autor crteža i skulptura: Vladimir Zaharijević

Literatura:
[1] Stanislav Vinaver: „Ikarov let“, u: Nadgramatika, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1963, str. 53.
[2] Isto, str. 57.
[3] Isto, str. 56.
[4] Isto, str. 57.
[5] Vidi: Isto, str. 69.
[6] Vidi: Stanislav Vinaver: „Zagonetna suština Prustovog dela“, u: Nadgramatika, Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd, 1963, str. 334.
[7] Isto, str. 331.
[8] Isto, str. 332.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *