СМЕХ У ИМЕ ЖИВОТА

Изгледа да је човеку својствена потреба да открије законе по којима се ствари догађају – о чему је Станислав Винавер писао у есеју Икаров лет. Отуда све оне филозофске теорије које представљају „ухваћене законе“ природе. Религије и митски обичаји су, како Винавер даље пише, основна питања решавали на практичан начин – „претпоставивши да је све јасно и тачно, да се зна који је бог и на који начин нешто створио – они су тражили како практично да поступимо да би нам на земљи било добро“[1].

Дакле, не ради се о сазнавању ствари из духовне радозналости, већ због праксе – одређивања правила како се треба понашати. С друге стране, филозофи су то чинили из радозналости. Желели су да продру у срж бића и ствари чак и када то не користи много животу. Тако је Винавер одредио два типа човека: етичара и метафизичара, а у ову класификацију улази и песник као трећи тип.

 Владимир Захаријевић

За разлику од „законодавца“ (религиозног, државног, социјалног) који на основу закона васионе жели да створи своје законе помоћу којих би се људи снашли у животу и метафизичара који не гради своје законе, већ тежи да продре у законе васионе и расветли их, песник „не даје своје законе света, нити васионске законе, он се интересује и за једне и за друге, проживљује их врло често, у њих верује врло често, у њих сумња, али за њега је доживљај и обиље живота и сна важније него оквири и закони тог доживљаја“[2].

И док се људи упињу да пронађу законе из практичних разлога или из радозналости, у митовима, предањима, народним причама, понавља се мотив о забрањеном – о табуу. То је оно што се не сме видети, слутити, додирнути, о чему се не сме говорити па ни мислити. Тако табу постаје ограничење – забрана. Већ поменути „законодавци“ изградили су систем табуа, забрањених ствари које не смемо дирати и о којима не смемо говорити јер би то могло бити лоше по нас. Филозофи су се, пак, бавили управо забрањеним стварима, покушавајући да их до краја објасне и тако развеју и укину. Да покажу да нема табуа. По Кантовом мишљењу, то је истина, суштина ствари до које не можемо допрети, јер не можемо спознати ствар по себи. Тако је табу граница нашег сазнања.

Винавер песнике сматра посебном врстом људи. Они не одређују законе који би уредили живот нити теже да разбију табу. Они су истовремено и срећни и несрећни што граница постоји. Њима није циљ да напусте живот и укину све границе, већ „да буду свуд, али такође и да свега буде“[3]. Постојање забрана које нам ствари чине неприступачним или мирење са тим да је све забрањено води у задовољавање ништавилом. Песник се не задовољава светом у коме нешто недостаје. Потребна му је пуноћа бића, ствари, догађаја. Потребна му је и препрека и превазилажење. Сам Винавер није признавао да постоји Ништа, сматрао је да су празнину измислили људи јер нису били у стању да осете обиље свега у свету. А због тог обиља Винавер је страховао да неће успети да пронађе форме за све нове садржаје. Отуда и став да је песницима потребна и препрека и превазилажење, јер прекорачење забране је њено укидање, што води у ништавило као и прихватање ограничења. А како за њега не постоји Ништа, не постоји ни коначност, већ  је све вечито грађење веза, кретање, делање – све је вечито наилажење на забране и њихово превазилажење.

 Владимир Захаријевић

Песника је Винавер видео као саучесника божанства које је створило свет. Он долази после бога (творца) и још једном пред нама ствара тај исти свет:

Метафизичар проналази тајне разлоге што је бог овако или онако учинио. Етичари и социјални мислиоци остварују у оквиру непознатих закона, који нас надмашују, оквир разумљивих закона које ће нас одржати. А песник опева оно што је пред нама, налазећи увек нових хармонија и дисхармонија, новог оправдања и нових апсурда.[4]

Док су етичари и метафизичари сувопарни, песник је полетан и необјашњив, живи и стварношћу и нестварношћу овог света, и сном и јавом.[5]

Како смо већ поменули забране, односно границе на које уметник (и човек уопште) наилази, добро ће доћи осврт на други Винаверов есеј Загонетна суштина Прустовог дела. На једном месту у овом есеју он каже да сваки прави стваралац наилази на границе које не може прећи. Уколико покуша да их пређе, прети му лудило.[6] И не само лудило. Прети му и друштвена анатема која прети свакоме ко се на било који начин приближи табуу или покуша да га разоткрије. Последњи корак пре склизнућа у лудило је смех који, када се о њему говори код Винавера, али и код Пруста, треба посматрати као утицај Бергсона. Наиме, Винавер овако објашњава Бергсоново схватање смеха (карикатуре): „… живот је покрет, а ми се смејемо (ваљда из освете, из протеста, из добро схваћене животне потребе) ономе што би покрет да заустави, ономе што је, усред свеопштега покрета, механичко. Ми се дакле смејемо смрти и застоју, у име живота и покрета.“[7]

 Владимир Захаријевић

Смешан је сваки прекид живота, пауза, све што је механичко. Пруст је, како је Винавер у поменутом есеју писао, покушавао да дође до „многолике истине“, али у томе није успео. Зато је у таквим тренуцима немогућности прибегавао карикатури. Тако место на којем се јавља карикатура представља место где је писац стао, препреку коју не може да превлада, па карикатуром свесно подвлачи своју немоћ. Отуда је јасан Бергсонов став да сваки прекид, свако застајање изазива смех. Ово може да се односи и на Винавера, тј. на његова пародијска дела. Сваки такав прекид, односно зид показује докле смо стигли, ударили главом у њега и даље не можемо. Зато Винавер каже: „Смех је неуспех, опипљиво оличен.“[8] Свакако да ове препреке нису коначне, већ их у надахнутијим моментима можемо превладати. Из овога видимо да смех функционише као одбрана од лудила у које падамо услед немогућности да схватимо свет и превладамо препреку, али је истовремено и потврда наше немоћи и неуспеха. Једино још остаје питање како можемо бити срећни када се смејемо, што Винавер објашњава тиме да је смех срећан онда када се правимо задовољни својим неуспехом и помиримо се са њим, а када то не прихватамо смех је болан, као што је случај код Пруста.

Ко се помири са тим да не можемо сазнати истину и продрети у суштину ствари и света може се од срца смејати и једино што од свега остаје је пркос. У супротном остаје болан смех немирења са немогућностима. Иако је жалосна утеха – како каже Винавер, смех је ипак једина утеха. Последњи одјек чежње за схватањем света, напор у нестајању. Све ово указује на недовољност сваког нашег метода којим желимо да објаснимо природу и свет. Још један забрањен пролаз, још једна граница, напор и смех. Табу је на почетку и на крају свега – како закључује Винавер.

Аутор текста: Душан Захаријевић
Аутор цртежа и скулптура: Владимир Захаријевић

Литература:
[1] Станислав Винавер: „Икаров лет“, у: Надграматика, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1963, стр. 53.
[2] Исто, стр. 57.
[3] Исто, стр. 56.
[4] Исто, стр. 57.
[5] Види: Исто, стр. 69.
[6] Види: Станислав Винавер: „Загонетна суштина Прустовог дела“, у: Надграматика, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1963, стр. 334.
[7] Исто, стр. 331.
[8] Исто, стр. 332.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *