SIVI, SUMORNI TABU

I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako

(„Sivo, sumorno nebo“, V. Ilić)

Pitanje je šta bi danas moglo da predstavlja tabu, kako u književnosti, tako i najšire uzev. Prema promišljanjima Save Damjanova koje iznosi u članku „Umesto pogovora: tabu – šta je to?“, rađa se epoha nekih sasvim novih tabua, dakle – i novih svetinja, nedodirljivih, zabranjenih zona. Koliko je seksualnost danas tabu zona, vrlo je upitno. Ona jeste (kao i pornografija) najšire prisutna i u svakodnevici, pa i u određenom tipu literature. Štaviše, možda deluje isprva paradoksalno, ali spram očekivanog seksa, kao tabua, pre se ljubav, pa i orgazam mogu označiti ovim pojmom.

Primera radi, o orgazmu, metafizici i prirodi orgazma više sam saznala čitajući petnaestak stranica „Manifesta orgazma“ Dejvida Kupera (koga autor Rober Mišambled u knjizi Orgazam i Zapad: Istorija užitka od 16. veka do danas niti na jednom mestu ne citira), nego udubljujući se u 352 stranice ove knjige o orgazmu. Isprva zbunjena ovom konstatacijom, pitala sam se šta nedostaje u Mišambledovim iscrpnim, studioznim, konkretnim i naučnim pristupima temi. Ljubav! I to ne samo zbog očite asocijacije na kultnu De Ružmonijevu studiju Ljubav i Zapad, već i zbog toga što ima toliko malo ljubavi kod Mišambleda, pa i one ljubavi koja je posredovana intimnom metafizičkom spoznajom prilikom seksualnog vrhunca, a toliko mnogo „konkretnog orgazma“, seksualnih pomagala (mašina za neprestano svršavanje na primer), kraćih ili dužih sukanja… kao da ljubav sa orgazmom nema nikakve veze, kao da ih ne povezuje ni batajevska „mala smrt“.

contact1-patrick-earl-hammie-significant-other-cosmic-orgasm-artist-feature-nude-oil-painting
PATRICK EARL HAMMIE – CONTACT

Kako je moglo da dođe do ovog problema, do razilaženja kategorija ljubavi i orgazma, naznačava upravo Kuper ukazujući na s jedne strane „puko jebanje“ namesto „orgazma-doživljaja, koji se neprestano obrće, koji revolucioniše ljubav a ljubav revolucioniše njega“. Mišambled nije baš ni pokušao da definiše orgazam, Kuper ga suptilno određuje kao „van-vremenski trenutak u kojem preobilje životnosti (telo), na putu kao obnovljenom životu, luči smrt (ne-razum nasuprot shvatanju razuma kao hegemonije ‘glave’ koja podjarmljuje i htela bi da poništi niže telesne centre)“. Ako, dakle, orgazam podrazumeva ne-razum, njegovo potiskivanje značilo bi razum, a to je najgrublje gledano – negiranje srca, tj. ljubavi. Međutim, čini se da kategorija orgazma za Mišambleda postaje, budući istorijski sagledana – povod da se progovori o masturbaciji, uživanju u bolu, opčinjenosti javnim pogubljenjima i sakaćenjima, prostituciji, veneričnim bolestima, a sve u svrhu pokušaja odgovora na pitanje uzročnika seksualnih revolucija u 20. veku, tj. ključne postavke – da li je seksualnost ključ moderne civilizacije?

Možda deluje grubo, ali čini mi se da je i ova Mišembledova knjiga o osvajanju orgazma zapravo knjiga o nekakvom sivom, sumornom orgazmu, posebno ako imamo u vidu da je rezultat pukog mehaničkog trenja i seksualnog neprožimanja, ali i krajnje domete knjige: „Prvi put u istoriji čovečanstva, ženski orgazam raskida sa ulogom u službi začeća i prelazi na stranu slobodne volje žena. Ovde je izvor prave revolucije!“ i pitanje „Doživljavamo li istinsku revoluciju žudnje i užitka ili prosti prodor hedonizma, koji bi mogla pratiti nova represivna ofanziva, kao kada je viktorijanski 19. vek potisnuo pobednički erotizam prosvetiteljstva?“ Možda i grešim razmišljajući u ovom pravcu, ali usuđujem se da stvar postavim šire, jer pravi odgovori leže upravo u onim starim mediteranskim zemljama (malena Pompeja sa 17 bordelja) i nekim istočnijim putanjama. Deni de Ružmon nije se libio da u Ljubavi i Zapadu iznese pretpostavku da trubadura ne bi bilo da velika manihejska struja s izvorištem u Iranu nije potekla preko Male Azije i Balkana do Italije i Francuske, noseći ezoterijsko učenje o Sofiji-Mariji i ljubavi prema svetlećem liku. To je bila priča o prožimanju kultura, poimanja ljubavi, erosa, pa u konačnici i orgazma kao krune i zaloga doticanja metafizičkih spoznaja. Kod Mišambleda o kulturološkim uticajima, dodirima i orgazmima nema pomena ili pretpostavki. Čak se i njegov „Zapad“ svodi na Britaniju, Francusku i SAD.

study-for-labor
PATRICK EARL HAMMIE – STUDY FOR LABOR

Iz navedenog možemo donekle zaključiti da ljubav kao kategorija podrazumeva međusobno prožimanje, u književnom smislu ona i jeste – interkulturalna jer se kulture ovakvim susretima nužno ukrštaju, dakle, dobijaju plod. Međutim, puki koitus, orgazam bez ljubavi, isto je što i multikulturalizam – mehaničko egzistiranje različitih kultura jedna do druge, bez ikakvog kontakta. Tako ono što je suštinski INTER, iskonski dodir i ljudi i kultura, u praksi se deklariše kao tabu.

S tim u vezi jeste i RADOST, radost pisanja je tabu (zar ne govore svi da je pisanje težak i mukotrpan posao, a čitanje – bezmalo teži!). Ma, zabranjeno je radovati se uopšte, zabranjeno je pisati, čitati radosno i osetiti egzaltaciju, sunce književnog teksta. Zar osim u staroegipatskim himnama suncu, u sumatraističkim obroncima ili scijentističkim dodirima planeta, ne mogu da osetim barem malo pesničke toplote. Nije to potreba za zlatnim dobom, utopijom ili rajem, već za malo optimizma, za malo svetlosti i mogućnosti da se uopšte imaginira. Kako maštati bez zlatne jabuke, devet paunica, bez voćke ku ili cvetnog botičelija!? To nam je tako potrebno, kao kriška jutra, kao gutljaj meda, jer se ona njegoševska žuč ne pije u sirovom obliku.

picI, da, ne manje važan tabu – euforija otkrića i epifanija u čitanju književnih tekstova. Kao da je kanda zabranjeno pisati eseje (pa i naučne radove) u raskošnoj, nadahnutoj egzaltiranosti. Kao da iza svake okuke rečenice vreba Urok na konju, tako pišemo o književnim delima; obazrivo, šturo i šablonski. Toliko istih beživotnih i besadržajnih članaka, toliko tautologija i truizama, toliko malo hazard interpretacija… Baci čoveče kocku, inače nikada nećeš preći reku koja te deli od istinske radosti, od ljubavi, od malo apstrakcije i upliva u nemoguće, u čudo – od kojeg književnost i živi. Nije li sve drugo onda gnusna laž, mašinski orgazam, odsustvo ljubavi!? Konačno, možemo se zapitati i zašto bi uopšte ljubav bila u situaciji da se latentno tabuizira. Moguće je da je to zbog toga što je ona u srži humanistike, a sa prokazanošću humanistike ide i tabuizacija najuzvišenije estetske i etičke kategorije, jedne od najviših apstrakcija.

Literatura:

  1. Dejvid Kuper, „Manifest orgazma“, prev. Nevena Novović, u knjizi: Goropadni eros: ogledi o erotizmu, prir. Milan Komnenić, Prosveta, Beograd 1981, str. 190-202.
  2. Deni de Ružmon, Ljubav i Zapad, prev. Milan Komnenić, Službeni glasnik, Beograd 2011.
  3. Rober Mišambled, Orgazam i Zapad: Istorija užitka od 16. veka do danas, prev. Marko Drča, Akademska knjiga, Novi Sad 2016.
  4. Sava Damjanov, „Umesto pogovora: tabu – šta je to?“, Srpski erotikon, Službeni glasnik, Beograd 2011, str. 291-297.

Autorka: Jelena Marićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *