СИВИ, СУМОРНИ ТАБУ

И киша досадно сипи, и спровод пролази тако,
Побожно и полако

(„Сиво, суморно небо“, В. Илић)

Питање је шта би данас могло да представља табу, како у књижевности, тако и најшире узев. Према промишљањима Саве Дамјанова које износи у чланку „Уместо поговора: табу – шта је то?“, рађа се епоха неких сасвим нових табуа, дакле – и нових светиња, недодирљивих, забрањених зона. Колико је сексуалност данас табу зона, врло је упитно. Она јесте (као и порнографија) најшире присутна и у свакодневици, па и у одређеном типу литературе. Штавише, можда делује испрва парадоксално, али спрам очекиваног секса, као табуа, пре се љубав, па и оргазам могу означити овим појмом.

Примера ради, о оргазму, метафизици и природи оргазма више сам сазнала читајући петнаестак страница „Манифеста оргазма“ Дејвида Купера (кога аутор Робер Мишамблед у књизи Оргазам и Запад: Историја ужитка од 16. века до данас нити на једном месту не цитира), него удубљујући се у 352 странице ове књиге о оргазму. Испрва збуњена овом констатацијом, питала сам се шта недостаје у Мишамбледовим исцрпним, студиозним, конкретним и научним приступима теми. Љубав! И то не само због очите асоцијације на култну Де Ружмонијеву студију Љубав и Запад, већ и због тога што има толико мало љубави код Мишамбледа, па и оне љубави која је посредована интимном метафизичком спознајом приликом сексуалног врхунца, а толико много „конкретног оргазма“, сексуалних помагала (машина за непрестано свршавање на пример), краћих или дужих сукања… као да љубав са оргазмом нема никакве везе, као да их не повезује ни батајевска „мала смрт“.

contact1-patrick-earl-hammie-significant-other-cosmic-orgasm-artist-feature-nude-oil-painting
PATRICK EARL HAMMIE – CONTACT

Како је могло да дође до овог проблема, до разилажења категорија љубави и оргазма, назначава управо Купер указујући на с једне стране „пуко јебање“ наместо „оргазма-доживљаја, који се непрестано обрће, који револуционише љубав а љубав револуционише њега“. Мишамблед није баш ни покушао да дефинише оргазам, Купер га суптилно одређује као „ван-временски тренутак у којем преобиље животности (тело), на путу као обновљеном животу, лучи смрт (не-разум насупрот схватању разума као хегемоније ‘главе’ која подјармљује и хтела би да поништи ниже телесне центре)“. Ако, дакле, оргазам подразумева не-разум, његово потискивање значило би разум, а то је најгрубље гледано – негирање срца, тј. љубави. Међутим, чини се да категорија оргазма за Мишамбледа постаје, будући историјски сагледана – повод да се проговори о мастурбацији, уживању у болу, опчињености јавним погубљењима и сакаћењима, проституцији, венеричним болестима, а све у сврху покушаја одговора на питање узрочника сексуалних револуција у 20. веку, тј. кључне поставке – да ли је сексуалност кључ модерне цивилизације?

Можда делује грубо, али чини ми се да је и ова Мишембледова књига о освајању оргазма заправо књига о некаквом сивом, суморном оргазму, посебно ако имамо у виду да је резултат пуког механичког трења и сексуалног непрожимања, али и крајње домете књиге: „Први пут у историји човечанства, женски оргазам раскида са улогом у служби зачећа и прелази на страну слободне воље жена. Овде је извор праве револуције!“ и питање „Доживљавамо ли истинску револуцију жудње и ужитка или прости продор хедонизма, који би могла пратити нова репресивна офанзива, као када је викторијански 19. век потиснуо победнички еротизам просветитељства?“ Можда и грешим размишљајући у овом правцу, али усуђујем се да ствар поставим шире, јер прави одговори леже управо у оним старим медитеранским земљама (малена Помпеја са 17 бордеља) и неким источнијим путањама. Дени де Ружмон није се либио да у Љубави и Западу изнесе претпоставку да трубадура не би било да велика манихејска струја с извориштем у Ирану није потекла преко Мале Азије и Балкана до Италије и Француске, носећи езотеријско учење о Софији-Марији и љубави према светлећем лику. То је била прича о прожимању култура, поимања љубави, ероса, па у коначници и оргазма као круне и залога дотицања метафизичких спознаја. Код Мишамбледа о културолошким утицајима, додирима и оргазмима нема помена или претпоставки. Чак се и његов „Запад“ своди на Британију, Француску и САД.

study-for-labor
PATRICK EARL HAMMIE – STUDY FOR LABOR

Из наведеног можемо донекле закључити да љубав као категорија подразумева међусобно прожимање, у књижевном смислу она и јесте – интеркултурална јер се културе оваквим сусретима нужно укрштају, дакле, добијају плод. Међутим, пуки коитус, оргазам без љубави, исто је што и мултикултурализам – механичко егзистирање различитих култура једна до друге, без икаквог контакта. Тако оно што је суштински ИНТЕР, исконски додир и људи и култура, у пракси се декларише као табу.

С тим у вези јесте и РАДОСТ, радост писања је табу (зар не говоре сви да је писање тежак и мукотрпан посао, а читање – безмало тежи!). Ма, забрањено је радовати се уопште, забрањено је писати, читати радосно и осетити егзалтацију, сунце књижевног текста. Зар осим у староегипатским химнама сунцу, у суматраистичким обронцима или сцијентистичким додирима планета, не могу да осетим барем мало песничке топлоте. Није то потреба за златним добом, утопијом или рајем, већ за мало оптимизма, за мало светлости и могућности да се уопште имагинира. Како маштати без златне јабуке, девет пауница, без воћке ку или цветног ботичелија!? То нам је тако потребно, као кришка јутра, као гутљај меда, јер се она његошевска жуч не пије у сировом облику.

picИ, да, не мање важан табу – еуфорија открића и епифанија у читању књижевних текстова. Као да је канда забрањено писати есеје (па и научне радове) у раскошној, надахнутој егзалтираности. Као да иза сваке окуке реченице вреба Урок на коњу, тако пишемо о књижевним делима; обазриво, штуро и шаблонски. Толико истих беживотних и бесадржајних чланака, толико таутологија и труизама, толико мало хазард интерпретација… Баци човече коцку, иначе никада нећеш прећи реку која те дели од истинске радости, од љубави, од мало апстракције и уплива у немогуће, у чудо – од којег књижевност и живи. Није ли све друго онда гнусна лаж, машински оргазам, одсуство љубави!? Коначно, можемо се запитати и зашто би уопште љубав била у ситуацији да се латентно табуизира. Могуће је да је то због тога што је она у сржи хуманистике, а са проказаношћу хуманистике иде и табуизација најузвишеније естетске и етичке категорије, једне од највиших апстракција.

Литература:

  1. Дејвид Купер, „Манифест оргазма“, прев. Невена Нововић, у књизи: Горопадни ерос: огледи о еротизму, прир. Милан Комненић, Просвета, Београд 1981, стр. 190-202.
  2. Дени де Ружмон, Љубав и Запад, прев. Милан Комненић, Службени гласник, Београд 2011.
  3. Робер Мишамблед, Оргазам и Запад: Историја ужитка од 16. века до данас, прев. Марко Дрча, Академска књига, Нови Сад 2016.
  4. Сава Дамјанов, „Уместо поговора: табу – шта је то?“, Српски еротикон, Службени гласник, Београд 2011, стр. 291-297.

Ауторка: Јелена Марићевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *