Sinkretizam žanrova u delu Borisava Stankovića (II deo)

Drame. Da Stankovićeva dela međusobno korespondiraju i razmenjuju motive, pokazuje činjenica da su podsticaji za sižee njegovih dramskih ostvarenja Koštana  i Tašana pronađeni upravo u pripovetkama. Sudbina hadžike Tašane, koja ispašta mladalačko ogrešenje o konvencije patrijarhalnog društva, tako što doživotno dvori maloumnika Paraputu, tema je istoimene crtice u zbirci Božji ljudi. Jedan od elemenata pripovetke Naš Božić, priču o fatalnoj Ciganki Fatimi, koja zanosnom pesmom i igrom unosi nemir u varoške muškarce i odvlači ih od kuća, pa su je vlasti morale prisilno udati, asocijativno povezujemo sa još čuvenijom dramom o Koštani. Od početka je bila namenjena scenskom izvođenju, naglašenim prisustvom muzike i igre kao, po rečima Ljiljane Bajić, funkcionalnih činilaca dramske radnje. Petar Konjović, pripremajući postavljanje istoimene opere, ističe unutrašnje prožimanje muzičkih elemenata i narodnog lirizma sa tekstom kao posebnu lepotu dela. 

Pomeranje okvira dramskih žanrova sugerisano je Stankovićevim dvoumljenjem u pogledu vrste i dramske forme Koštane. U mnogobrojnim verzijama i izmenama teksta, označavao ju je najpre kao „komad s pevanjem“, potom „dramsku priču” i, konačno, „pripovetku“. Skerlić Koštanu naziva „jednom od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti“ (iz eseja „O Koštani Borisava Stankovića“, podvukla I.Đ.). Stvarana u duhu tradicije komada s pevanjem, prevazilazi zadatosti žanra i pokazuje se kao izrazito moderan dramski tekst. Lirski, psihološki i filozofski sadržaji čine je uvek aktuelnom i interesantnom. 

Tragični sukobi u Stankovićevim  delima uslovljeni su nerazrešivim neskladom između individualne slobode i kolektivne uslovljenosti, ali i kobnim shvatanjem sudbine, životnim neskladom koji nije moguće prevazići, ni preboleti. Vizijom širine i beskraja simbolizovan je večiti san o apsolutnoj slobodi. Koštana je njeno oličenje, poletnom mladošću, ogromnom životnom strašću i vitalističko-romantičarskom čežnjom za beskrajem, svojom poetičnom i osećajnom dušom. Ona je otelotvoreni zanos mladosti, dok je kroz lik Mitke predstavljen poražen i melanholičan, ali, još uvek osetljiv i zanosa željan duh.

Razvijene i poetizovane didaskalije, naročito uvodni opis enterijera hadži-Tominog doma (Po ćilimu igra klonuo sunčev zrak. Sa ulice dopire svirka, graja.) uvode epski, narativni momenat u dramu. Brižljivost i detaljnost deskripcije prostora u kojima se odigravaju činovi, otkriva tendenciju da se i ovim putem izvrši karakterizacija junaka i bliže predoče njihove sudbine. Kontrasti uobičajeno nagoveštavaju dramski nesklad: hadžijska kuća je bogato i uredno dekorisana, ali, hladna i sterilna; dok je Sobina potpuno drugačije zamišljen prostor, u koji se sklanja iz uređenog, varoškog sveta kako bi se ponovo došlo u kontakt sa izvornom, prirodnom duševnošću i osećajnošću. Koštanina zagledanost u mračnu, zastrašujuću, ali, beskrajnu goru simbolizuje privlačnost slobodne, mada neizvesne širine ničim uslovljavanog života. Istovremeno, taj život je dalek, nedohvatan i neostvarljiv u datim okolnostima. 

Pesme i lirski monolozi preovladavaju nad uobičajenim dijaloškim deonicama u drami. Koštana akcenat stavlja na ispovedne momente, kada se duša junaka slobodno otkriva i podstaknuta muzikom, lepotom i emocijama, doživljava makar trenutni uzlet. Pesme su znakovite i asocijativno birane, njihov sadržaj uglavnom ima simboličku vezu sa samim junacima koji ih izvode ili traže, kroz pesme i povodom pesama se razotkriva tragika Mitkinog, Tominog, Koštaninog, pa čak i života njenih roditelja. Prema tome, može se zaključiti da je u pitanju „lirska drama“ (LJ. Bajić), u kojoj pesma i poetske ispovesti junaka  izražajnošću i sugestivnošću psihološki oblikuju opisani svet i ljude u njemu, istovremeno ubedljivo prenoseći večito važeće istine o životu.

Roman. Neosporno je da Nečista krv i Gazda Mladen spadaju u red  prvih modernih, lirskih romana u našoj književnosti. Povezivanjem elemenata romana lika sa psihološkim, naturalističkim i istorijskim, kao i neobičnim rešenjima što se pripovedne perspektive i usložnjene motivacije tiče, uključili su srpsku književnost na prelazu vekova u evropske tokove. Sam po sebi, lirski roman  je hibridni žanr. U prvi plan dolazi sasvim novi tip književnog junaka, menjaju se tačka gledišta i narativni ideal, a prozni tekst nastoji da se približi poeziji novim tretmanom i predočavanjem pitanja ljudskog udesa. Novica Petković je smatrao Stankovića jednim od začetnika moderne srpske proze, a Nečistu krv prekretničkim delom. Razlozi su brojni, a sam roman kruna Stankovićevog stvaralaštva, primer upotrebljenih i na osoben način modifikovanih (do sada istaknutih)  elemenata.

Nečista krv u prvi plan dovodi prvu istinsku i sasvim jedinstvenu književnu junakinju kod nas, tragičnu lepoticu Sofku „efendi-Mitinu“, preko čije znamenite i neobične sudbine autor nastoji da naslika sudar dva sveta na raskršću vremena i sve njegove tragične posledice. S obzirom na to da je Sofka kao malo koji lik obdarena samosvešću i neobičnim osećanjem sebe i sveta, te gorde izdvojenosti – ali i usamljenosti, preovladavaju psihološka i senzorna deskripcija. Naslovom nagoveštena biološka tematika biva potisnuta dvema dominantnijim: etičkom i psihološkom, što stvara efekat izneverenog čitalačkog očekivanja. To je tek prvo u nizu žanrovskih prestupanja koja uočavamo kroz analizu ovog romana.

Gradacijsko kretanje ka Sofkinoj tragediji sugerisano je usmenim, epskim manirom. Mračne slike prate junakinjino otkrivanje pogubnih odluka kojima se njen život usmerava ka sunovratu, najavljujući Sofkino stradanje i izražavajući  egzistencijalnu strepnju. Psihosomatske reakcije koje prate njena otkrića daju priči snažna obeležja naturalizma, a njihova naglašena samosvest psihologizma. Čulnost, izražajnost pokreta, osetljivost, svedoče o uspelom spoju naturalističkih i psiholoških elemenata. Kao mitska Persefona, junakinja „silazi“ u drugi, mračniji svet; istovremeno, naslućuje se motiv žrtvovane kćeri (Ifigenije), što zaziva još jedan mitološki sloj  u sklopu dela. Tužna sudbina izuzetne i čuvene devojke čini da roman u velikoj meri podseća na povest o zlosrećnim lepoticama, povezujući priču sa usmenom poezijom, srednjovekovnim baladama, donekle i bajkama (čak Sofka, osećajući se poput plena ugrabljenog od strane Markovih seljaka, sebe zamišlja kao otetu princezu, a kuću kao nekakav karavan, logor usred divljeg bespuća).

Sofkino okruženje je u potpunosti uronjeno u običaje. Zbog toga se mnogo pažnje i prostora poklanja opisima obreda, bili to svadbeni, pogrebni, ili njihova mešavina, koja takođe anticipira buduće stradanje glavne junakinje. Čuvena scena kupanja devojaka u amamu, u noći pred svadbu, uključuje veliki broj umetnutih pesama i rituala koji su, u kontekstu Sofkinog doživljaja i svesti o pravom značenju skrivenom iza predstojećeg čina, namenjeni pojačavanju tragičnog utiska. Folklorno oblikovana scena Tomčinog priviđanja Sofke kao rusalke, rečne vile, još jedan je značajan primer uključivanja narodnih, usmenih, mitoloških slojeva u cilju građenja mistične, jezovite atmosfere.

Spomen kuća B. Stankovića

Izuzetno je značajan i više puta istaknut motiv kuće, uz simboliku predmeta. Sofka kuću doživljava kao metonimiju sopstvene ličnosti, prostor izvan koga se oseća ugroženo i uplašeno. Usled toga i dolazi do pogrešno shvaćene kupovine kuće, zapravo prodaje same devojke koja sebe vezuje i poistovećuje sa porodičnim domom. U širem smislu, identifikacija polazi od ponosa starinom, bogatstvom i ugledom porodice, nasleđa koje je u osnovi lične gordosti i samopouzdanja. Dominacija deskriptivnih elemenata nad narativnim i ekspresivni potencijal opisa prostora posebno su karakteristični u kontrastima uspostavljenim između Sofkinog prefinjenog i gazda-Markovog primitivnog sveta. Najupadljivije suprotnosti nalaze se u opisima enterijera njihovih domova. Način na koji se dati opisi grade indikativni su za proučavanje: dok primamljiva stilizovanost mnoštva detalja u Todorinoj sobi nagoveštava svet predviđen za istančana čula i njihovo uživanje, opis Markovog „sopčeta“ pruža sliku ogoljenosti, rastakanja i trošnosti ljudskog života. Na isti način, u prethodno spominjanim pripovetkama i drami, predmetnost svojom deskripcijom dočarava tragičnu kob književnih junaka koji su njome okruženi.

Primer sauslovljenosti sa piščevim konceptom čitaoca nalazimo u romanu Nečista krv, gde autor tematizujući odnos čitaoca i dela skreće pažnju na recepciju samog teksta. Na zamerke zbog „zgužvanog, previše ubrzanog završetka“, Stanković se pravdao, između ostalog, odlukom da čitaocu dopusti da i sam donese zaključke, takoreći „izmašta“ mogući kraj romana. Već na početku XX veka računa se, dakle, na figuru čitaoca otvorenog za delo i prijemčivog za sugestije koje mu ono pruža. Mada nije reč o konceptu implicitnog čitaoca, on je svejedno adekvatan namerama autora, ali, realan i individualizovan.

Bibliografija

Bajić, Ljiljana; Književno delo Borisava Stankovića u nastavi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.
Bužinjska, Ana; Markovski, Pavel ; Književne teorije XX veka, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Velek, Rene; Voren, Ostin ; Teorija književnosti, Nolit, Beograd, 1991.
Eko, Umberto;  Granice tumačenja, Paideia, Beograd, 2001.
Kaler, Džonatan; Teorija književnosti: Sasvim kratak uvod, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1985.
Solar, Milivoj; Pitanja poetike, Školska knjiga, Zagreb, 1971.
Stanković, Borisav;  Stari dani/Božji ljudi, Prosveta/Slovo ljubve, Beograd, 1979.
Hirš, Erik D; Načela tumačenja, Nolit, Beograd, 1983.

Autorka: Isidora Đolović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *