Sinkretizam žanrova u delu Borisava Stankovića (I deo)

Već Jovan Skerlić uočava prekretnički značaj Stankovićevog stila, što proizilazi iz same prirode pripovednog opusa pisca i epohe moderne u kojoj se pojavljuje. Proza, koja predstavlja sintezu lirskih i epskih sa dramskim elementima i postupcima, najbolji je pokazatelj autorove neprekidne potrage za žanrom koji bi na adekvatan način izrazio, ne samo kompleksnost i dubinu osećanja, već i odabranu problematiku. Otuda se njegova dela opiru konvencionalnom smeštanju u okvire tradicionalnih rodova i vrsta. Moglo bi se čak primetiti da donekle sazivaju romantičarski princip prožimanja i harmonične sinteze sva tri roda u sklopu jednog dela.

Na simboličkom planu, gotovo jednako kao i poetičkom, Stanković je svojom autorskom ličnošću bio izuzetno dobar primer za ovaj karakteristični postupak. Piščeva eksplicitna poetika upućuje na duboko proživljavano stvaralaštvo (svaku svoju pripovetku odbolujem, govorio je Simi Panduroviću), sa ciljem da u čitaocu pokrene neka plemenitija osećanja (iz razgovora sa Borom Ćosićem) – u suprotnom, ne radi se o pravoj umetnosti. Dučić u svom eseju primećuje kako je Bora prvi pisao iz krvi i srca, rođen na raskršću Istoka i Zapada, toj izloženoj i naročito vrlo složenoj vetrometini, što predstavlja značajnu simboliku i svojevrsni sinkretizam. 

Za Stankovićevu prozu, karakteristični su osetljivost, duševna napetost, melanholija, granične situacije, psihološko-fiziološko, psihosomatsko ispoljavanje: dakle, sve odlike moderne književnosti na čijem pragu stoji. Spoj lirskih opisa (čulnost, intenzivna i delikatna komešanja unutar ljudske duše) i dramatičnih dijaloga, gestova, interakcije među junacima, uz umetnute pesme i istančanu deskripciju, govore u prilog žanrovskoj protežnosti. 

Podsetimo se da Štajger epski stil vezuje za predstavljanje, lirski za sećanje, a dramski za napetost očekivanja. Složeni sukobi unutar i između junaka Stankovićeve proze motivišu dramatiku zbivanja, a ispoljavaju se izrazito lirski naglašeno, često stilizovani kroz snoviđenja u duhu folklornih predstava. Poznato je njegovo poniranje u ambivalenciju i tajanstvenost rascepa prirode junaka, posežući za psihološkom, biološkom, naturalističkom motivacijom. Tu su i simbolično predočavanje svojstava prostora i predmetnosti koja okružuje junake, afektivna izražajnost pripovedanja iz prvog lica, ispoljavanje kroz pesmu, igru i teatralne monologe, što sve skupa doprinosi uspešnom preplitanju proznih i pesničkih žanrova, a u skladu sa stremljenjima epohe i modernim procesom poetizacije proze. Ove odlike obuhvataju čitavo njegovo stvaralaštvo, nezavisno od književne vrste, prepoznatljive su i međusobno korespondiraju, povezujući piščev opus u jedinstvenu celinu.

Spomen-kuća B. Stankovića

Pripovetke. Posebnost pripovedne proze ogleda se otvorenosti da primi, u sebi poveže i kombinuje mnoštvo lirskih i dramskih sadržaja i postupaka. Kao polivalentna forma, pogodna za žanrovsku prohodnost i međuprelaznost, sasvim odgovara tendencijama moderne za relativizovanjem trijadnog rodovskog sistema. Pesnički i prozni žanrovi se u ovom periodu, na tragu romantičarskog iskustva, međusobno prepliću i približavaju. Prof. Ljiljana Bajić ukazuje na značaj pojedinih podnaslova Stankovićevih pripovedaka kao signala posebne postavke žanrovskih činilaca: recimo, Uvela ruža→ iz dnevnika, ili U noći → crtica sa sela u Srbiji (podvukla I.Đ.). Iz kritike Pavla Marinkovića izdvajamo: „Uvela ruža“ je pravi roman, osakaćen i zgužvan u četrdeset pet strana. Lirsko stanovište je u ovoj razvijenoj pripoveci izraženo kroz pseudodnevničku, epistolarnu formu, pripovedanje u prvom licu (u službi afektivne izražajnosti) i istaknuto mesto deskripcije. Poetska atmosfera, lomljenje i prožimanje principa Erosa i Etosa, tačnije, ljubavi i savesti, kroz napeta duševna stanja, govor kojim se više prećutkuje nego otkriva, motiv svetlosti, sve su to sličnosti sa lirikom, koji hroniku jedne osujećene ljubavi i unesrećenog života čine prvorazrednim primerom žanrovske polivalentnosti. Isto se može reći za priču U noći, ali i najveći broj objavljenih u zbirkama Iz starog Jevanđelja i Stari dani, koje obiluju lirskim i dramskim elementima.

Više nego bilo koji drugi autor pre i posle njega, Bora Stanković u svoju prozu unosi pesme, folkor, boje, mirise, istočnjački čulne senzacije. Kod njega sve pršti i puca od siline životnog osećanja, ujedno i duboke tuge zbog determinisanosti, osuđenosti na rastakanje, propadanje i nikada dovoljno uživanje postojanja. Tu je sve puno pare, magle, mirisa, zvukova i njihovog jakog, dubokog, pokretačkog zova, iskonskih i arhetipskih treperenja iz same srži i dubine bića, zemlje, kolektivnog iskustva, mračnih i tajanstvenih ponora podsvesti. Njegova rečenica deluje na sva čitaočeva čula, budi aktivnu imaginaciju i empatijski odnos prema junacima, izražava melanholičnu i bolnu poeziju prošlosti. Obično se otvara deskripcijom, dočaravanjem pejzaža i prostora u koji je smešteno dešavanje, pri čemu se poetizovani opisi u daljem toku priče neprekidno prepliću (kao pozadinski dekor) sa napetim, dramatičnim interakcijama likova. Lirski su i završeci, čime se pripovedni krug zatvara, sugerišući i pojačavajući setu, lepotu i tragiku predočenog. Stankovićevi pripovedni postupci raspolažu u prvom redu sugestivnošću, što čini njegovo delo prijemčivim, bliskim, dugotrajnim u sećanju čitalaca. 

Primer epizode „vađenja mantafe“ iz pripovetke Đurđevdan pokazuje znalačko unošenje jednog folklornog, tradicionalnog običaja u narativnu liniju, upotpunjenog dramatikom iščekivanja i dijaloga, a lirikom opisa detalja i osećanja. Priča U vinogradima u celini je zasnovana na ispovedanju iz prvog lica, koje podseća na pesmu u prozi i poetičnu evokaciju mladosti. Uvođenje lika Ciganke gatare pojačava mističnu atmosferu priče. Ipak, najveći lirski potencijal poseduje pripovetka Nuška. Glavna junakinja izrazitom čulnom samosvešću, izgaranjem za nekom nedefinisanom, a sveprožimajućom životnom žudnjom i širinom, objedinjuje karakteristike kasnijih likova Koštane i Sofke. Njene reagkcije na zvuke svadbenog veselja koji dopiru iz susednog dvorišta, predavanje muzici i specifičnom vranjanskom dertu, strast koja muči Mladena, elementi su koji uspostavljaju vezu sa ostalim delima pisca i na taj način formiraju opsesivni tematsko-simbolički krug. 

Umetnutim pesmama obiluje i priča Stari dani, u koju čitaoce uvodi nostalgični pripovedač, suprotstavljajući neredu i teskobi čaršijske svakodnevnice eteričnu sliku prošlosti:….Staro, staro mi dajte! Ono što miriše na suh bosiljak i što sada tako slatko pada. Pada i greje, srce greje. Pasa i Tomča su tipični junaci iz Stankovićeve „galerije“ koji umesto reči koriste pokret i glas za ispoljavanje najskrivenijih radosti i muka. Središnja epizoda slave puna je različitih oglašavanja, melodija, muzike koja govori rečitije i više od likova sputanih obzirima i konvencijama patrijarhalnog sveta u kome žive, a sama slavska atmosfera asocira na karnevalsku, gde se bar na određeno vreme razobručavaju stroge stege i pruža katarzični beg od životne uslovljenosti. Motiv noći ima poseban značaj za Stankovićevu prozu. Osim što je najčešće reč o tipično lirskom, pesnicima omiljenom motivu, predstavlja ambijent u kome se odigravaju presudne scene, razotkrivaju maske književnih likova i dolazi do potpunog oslobađanja suspregnute duše. Noć je pozornica i za Aničine strašne psihičke krize u Pokojnikovoj ženi, priči sa izrazitim dramskim potencijalom, gde sukob nazora zatvorene sredine i ukroćenog vitalizma mlade žene dovodi do sloma životnog, obnavljajućeg načela i same individue.

Zbirka Božji ljudi ciklično povezuje gotovo crtice, objedinjene zajedničkom temom „božjaka“, neraskidivo povezane u veliku, panoramsku sliku koja dočarava opštu atmosferu posredstvom pojedinačnih priča posvećenih svakom od likova. Sam autor u pismu Milanu Saviću ističe njihovu jedinstvenu povezanost, koja bi rasparčavanjem bila izgubljena i sa sobom odnela celinu, utisak i karakter dela. Zbog složenosti zagonetnog umetničkog sveta koji čitaocima nudi, a pre svega folklornim slojevima, kultom mrtvih i animizmom, pratećim obredima, sujeverjem i običajima, kroz vantekstovne činioce približen je arhaični svet patrijarhalne sredine koja neguje sasvim specifičan pogled na prosjake kao mitske pretke i u skladu sa tim upražnjava ritualne radnje o praznicima, pomenima ili zadušnicama. Patološki porivi, ludilo i bizarne strasti ulivaju se u jedan tok sa etnografskim, mitološkim i folklorno-legendarnim elementima, krećući se prema čudesnom i tajanstvenom nepoznatom, skrivenom u drevnosti doživljaja sveta, kolektivnom nesvesnom i arhetipskom. Na taj način, paganska predstava biva približena iskustvu modernog čoveka.

Biološki motivi hladnoće i gladi, beskućništvo i nagon za posedovanjem/ čuvanjem/gomilanjem, povezani su sa nadređenim motivima egzistencijalne osujećenosti i uskraćenosti, iz koje proizilazi potreba za stabilnošću i uslovljava njihovo ponašanje. S tim u vezi, otvara se pitanje odnosa društva prema „božjacima“, a koji je takođe ambivalentan i kreće se od gnušanja do sažaljenja i bogobojažljivosti pred, kako se veruje, oličenim precima. Sve je bez razlike podređeno kolektivnom duhu sredine koja neguje kult mrtvih i ritualne radnje, u čijem su središtu marginalizovani prosjaci, poput posrednika do onostranog. „Božjaci“ su u ovom slučaju pripadnici svojevrsnog paralelnog univerzuma, koji postoji uz onaj „zvanični“, bez mogućnosti da se ikada u njega integriše. Dva sveta egzistiraju uporedo, znajući jedan za drugi, ali, nikada se ne spajajući. Pri tom su izopštenici iskrivljeni odraz prihvatljivog sloja društva. Nasuprot zajednici i njenim kodeksima, nalazi se kafanski svet, koji „božjake“ tretira često surovo, kroz šegačenje i traženje lake zabave u ismevanju.

Načini pripovedanja su od velikog značaja i potrebno je skrenuti pažnju na dinamičko i akustičko predstavljanje likova, opise i situaciono slikanje. Kontrastiranjem kolektivnog, masovnog pojavljivanja u uvodnoj priči Zadušnica i pojedinačnih pojava, živopisnih portreta, uočava se izdvajanje ličnosti iz grupe, karakterno oslikavanje u svim osobenostima, pa ponovno „utapanje“ u zajedničku nesreću i izopštenost. Novelistička pripovedačka poenta uspostavlja vezu sa Čehovljevom tradicijom, skrećući pri tom pažnju na pripovedača. On pripada kolektivu, pouzdan je i prisutan, komentariše i konstatuje tragičnu stalnost, nepromenljivost zle sudbine „svojih“ junaka. Te sudbine su bez obrta i razrešenja, a njegovo svedočanstvo obeleženo pamćenjem i vrednovanjem kolektiva povezuje zbirku Božji ljudi sa još jednim značajnim žanrom – u pitanju je hronika. Kroz prikazivanje pojedinačnih sudbina, po jednog trenutka u vremenu, pisac sastavlja zapis o istoriji čitavog perioda i sredine. Lirski udeo je znatan kroz inkorporirane pesme, tužbalice, usmeni i folklorni sloj, koji je u pripovetkama prisutan radi što potpunije karakterizacije „božjaka“. Nisu zanemarljivi ni zvučni i jezički izraz, koji sugerišu neiskazivu dramu, kao ni kinetička karakterizacija kao tipično scenski deo. Naglašena dinamika kretanja likova pobuđuje aktivno zamišljanje slike, dočaravajući nam njihove nesređene živote.

Autorka: Isidora Đolović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *