Signaliziranje – rikošetiranje čitaoca

Signalizam u tekstovima Jelene Marićević 

Autohtoni domaći neoavangardni pravac, signalizam, više od pola veka postoji i razvija se, ne samo u Srbiji, već i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije. Kažemo autohtoni, jer ovaj pravac je iznikao na plodnom domaćem tlu, a nigde u svetu nema mu pandana. Osnivač signalizma, Miroljub Todorović, već decenijama unazad uspeva da čar izučavanja i stvaranja u signalističkom maniru, približi generacijama koje stupaju u prve dodire sa književnošću. Kroz niz tekstova koji signalizam dovode u vezu sa filmom, fejsbukom, eksperimentima, delima klasične književnosti i slično, vrsna književna kritičarka, Jelena Marićević, dokazala je da je signalizam sveprisutna i uvek aktuelna tema.

Omnibus Legitimacija za signalizam (Everest Media, Beograd, 2016) predstavlja sklop od 13 tekstova koji su napisani u rasponu od 2012. do 2016. godine. Autorkina težnja za celovitošću napisanog, kako bi se iz toga moglo iščitati nešto novo, vidljiva je i u samom rasporedu tekstova, koji tvori zanimljivu putanju po kojoj bi čitalac trebalo da se kreće kako bi dostigao najviši rang u tumačenju signalizma, odnosno, kako bi postao „super čitalac“:

„Za otključavanje signalizma potrebno je bezbroj ključeva ili jedan koji otvara sve brave, raskovnik, llave maestra. To je dvostruka prednost. Jedan ključ iskoristiće istraživač koji u signalizmu traži svoje primarno polje istraživanja, pa će tako iščitati signale iz perspektive intertekstualnosti, jezičkih eksperimenata, srednjovekovne književnosti itd. Signalizam dopušta takav pristup, štaviše, njegova raznolikost i računa sa time da će zainteresovati čitaoce sa sasvim udaljenih tačaka. Tako je čitaocu signalizam sporedan, a signalizam time dobija sporednog čitaoca. Ipak, neuporedivo vrednija veza za obe strane nastaje kada se pojavi signalistički super čitalac“ (Trifunjagić 2016).

Na primeru reminescencije iz detinjstva autorke, uočavamo da je upravo signalizam zaslužan za njeno potonje stasavanje u „super čitaoca“. Ovom pravcu ona duguje to što ona nije umrla na onoj stranici Hazarskog rečnika, koja je svojevrsno (ne)literarno groblje Milorada Pavića1) (koji je bio jedan od prvih pretplatnika na reviju Signal). Kako je dečji časopis Tik-tak razbuktavao maštu svojih najmlađih čitalaca, dopuštajući im da mitove koji su dati u naznakama završe na svoj način, pričom ili crtežom, tako i signalizam svoje čitaoce podstiče da sami dopišu svoje tumačenje u datu priču: „Signalistički pucanj je apel za učestvovanjem u građenju smisla signalističkog dela, apel za maštom, igrom i za završavanjem započetog dela“ (Marićević 2016: 13). I kao što u tekstovima Jelene Marićević treptaji različitih dela obrazuju novi smisao (Vinaver ima Gromobran svemira, Todorović piše o srcu na vrhu gromobrana, za Drainca je srce „odiseja najkrvavijih reči“, a sve to pulsira u Orfelinovoj slici koja prikazuje isprepletano srce ispod notnog zapisa), tako i u svesti svakog novog čitaoca signalističkih crtica i dela može nastati neko novo, do tada nepoznato sagledavanje kroz mešavinu različitih prizmi, jer „signal nije samo znak, nije samo signalizacija, apel za razmišljanjem, već i uspostavljanje veza i značenja tih veza“ (Marićević 2016: 25).

Signalizam ima jednu interesantnu vezu sa hororom – jedan je žanr, drugi je pravac, a oba su određena paradoksima.2) Paradoks signalizma leži u težnji autora da šokira, sa jedne strane, a sa druge govori o njegovoj promašenosti ukoliko tekst padne na neplodno tle, odnosno – do te mere šokira čitaoca da ovaj odustane.

Kroz niz primera o „fekalizciji umetnosti“, Jelena Marićević ukazuje na vezu između signalizma i „kultur džeminga“: povezivanjem iskaza koje su o defekaciji ostavili Đorđo di Đenova, Miroljub Todorović i Liton Strejči, ona izvodi konkluziju da su kanibalizam i koprofagija jedinstven način povezivanja umetnika, čitaoca i dela. Osim toga, Marićevićeva pokazuje kako oštrica signalističke giljotine prati u stopu svet tehnologizacije, čak ga i pretiče. Umesto glava, na ramenima ljudi su mašine. Svojevrsnu zamenu glave drugim objektima praktikovali su i pisci poput Save Damjanova, Dušana Matića i Branka Ve Poljanskog. Signalizam nudi složeniju teoriju, ukazujući na animalizaciju ljudi čije ponašanje se sve češće svodi na njihove osnovne nagone. Oni se i opredmećuju, čime signalizam upućuje na to kako moderno doba utiče na nastanak mehaničkih zveri: u pesmi sa početka knjige Svinja je odličan plivač nalazi se mađioničar

„koji vadi fotografiju zeca, a na mestu mađioničareve glave, od nosa do temena nalazi se novinski isečak u obliku kvadrata; zatim, u romanu Apeiron – taj deo čovekove glave zamenjen je odgovarajućom polovinom kunine glave; u Blajbingeru uz poglavlje ‘Podilkanio’ nalazimo kolaž iz kog bih izdvojila detalj ljudske lobanje koja umesto vilice i nosa ima revolver (nos je cev, usta su oroz, a ruka na orozu stisnuta u pesnicu predstavlja vrat); uz poglavlje ‘Odlepio’, jeste odraz čoveka u iskrivljenom ogledalu kome se glava od nosa naviše izdužuje, tj. ‘odlepljuje’, dok je uz šatro priču ‘Vruće sestre’ kolaž po kojem je na mestu glave gimnastičarke postavljena zadnjica u obliku jabuke sa pojednim okom na svakom guzu; i na kraju, pomenula bih fotopoeme iz Lunomera, sa slikom deteta čija je lobanja podeljena mesečevom kupolom“ (Marićević 2016: 19).

Problematika odvajanja glave od tela ostvarena je i u filmu Dečko koji obećava, o kojem Jelena Marićević piše u poglavlju „Šatro signalizacija: kino čitanje ‘Šatro priča’ i romana ‘Boli me blajbinger’ Miroljuba Todorovića“. Ona odlično zapaža kako je prvi kadar u filmu – kadar bez glave, kome se pridružuje close-up kasetofona. Sa ovim filmom Miloša Radivojevića,3) kao i sa filmom Mlad i zdrav kao ruža, koji je Jovan Jovanović snimio deset godina ranije, 1971. godine, Miroljub Todorović ostvaruje efektan dijalog. Naslovni junaci filmova nalikuju Todorovićevim šatro likovima. Radi se o buntovnicima, čija delatnost se uglavnom svodi na hedonističko zadovoljavanje svojih potreba. U oba filma, kao i u šatro pričama, vidimo ljude čiji su razgovori žvake, odnosno pobuna ostvarena uličnim govorom. Oni se bave sumnjivim poslovima, kriminalnim radnjama i seksualnim ekspereimentima, jasno ukazujući na pobunu koju tvore protiv sveta građanstva od kojeg su otpali. Pretvaranje u mašinu nagovešteno je i automobilima, sa čijim delovima i Todorović i reditelji upoređuju ženu: za Jovanovićevog junaka Stiva, žena je auto koji katkad ima dobru karoseriju i služi za vozanje, a kod Todorovića automobilskoj leksici podležu i muškarci i žene koji imaju dobre auspuhe, trepću žmigavcima, čuju blatobranima, vide farovima… Šatro priče na ovaj način govore o otuđivanju, ali sa druge strane, njihov specifičan jezik je spomenik jednoj vrsti govora koji je nestao ili promenio značenje, a o kojem mlađe generacije ne bi znale da nije zabeležen na ovaj način.

Marićevićeva povezuje sve grane drveta umetnosti, koje ima veliki raspon. To je odlika gotovo svih tumača signalizma, koji su i stasali za superčitaoce. Zanimljivo je što svako na svoj način može da donese novo čitanje. Uvreženo tumačenje ne postoji, sve može i ništa ne mora biti tačno. Ono značenje koje čitalac pripiše signalističkom tekstu jedino je ispravno. Svi književni tumači nalikuju jedni na druge, ali svaki signalistički jedinstven je na svoj način. Od kada je nastao, signalizam je okupljao velike umetnike, poput Marine Abramović, Judite Šalgo, Slavka Matkovića i drugih. O njemu su pisali (i dalje to čine) veliki proučavaoci književnosti: Julijan Kornhauzer (koji je prvi signalizam izabrao kao temu svoje doktorske disertacije (Signalizam – srpska neoavangarda) 1981. godine, Ilija Bakić, Slobodan Škerović, Milivoje Pavlović… Svako ko je makar jednom ispratio krilaticu ovog pravca – Razmišljajte o signalizmu, učinio to, i napisao nešto povodom tokova svojih misli, u velikoj meri je doprineo čitaocima koji se tek upoznavaju sa signalizmom. Njima je potreban vodič, kako bi im se dveri ovog velikog pravca otvorile, a te dveri su načičkane brojnim studijama i zbornicima, tekstovima autra poput Oskara Daviča i Ivana Negrišorca, koji su među prvima dali legitimizam pravcu koji je bio i beskućnik i čergar i starosedelac (Negrišorčeva knjiga zove se Legitimacija za beskućnike, a naslov Jelene Marićević Legitimacija za signalizam je omaž velikom profesoru koji joj je poklonio knjigu Miroljuba Todorovića). Milivoje Pavlović je pisao:

„Signalizam, zahvaljujući Miroljubu Todoroviću i grupi koja ga sledi, glavinim svojim tokom predstavlja onaj luk koji stvaralački povezuje avangardna stremljenja iz međuratnog perioda sa savremenim razdobljem, donoseći dragocene inovacije kojima se srpska umetnost ravnopravno uključuje u moderne svetske procese. Radikalnom teorijom i pesničkom praksom, destrukcijom tradicionalizma ali i prihvatanjem i sintetisanjem njegovih vrednosti sa srećno iznađenim novinama, vizionarskim širenjem prostora literarnog iskustva, ukazivanjem na nove mogućnosti jezika i znaka Miroljub Todorović bitno je izmenio estetski kod naše umetnosti i obnovio poetsku reč u svetlosti jutra novog milenijuma“ (Pavlović 1999: 118).

O ovoj teoriji i praksi godinama se raspravljalo i pisalo, a mnogi zbornici o signalizmu rezultat su kritičarskih promišljanja. Ipak, najveći deo njih otpadao je na vrednovanje i poetička načela. Pomenuti kritičari i teoretičari (i mnogi drugi) signalizam su videli kao korak koji srpska književnost čini napred. Jelena Marićević je svojim esejima postupno pokazala kao izgleda evolucija tog koraka, kao i šta se tim njime može postići. Pomoću primera koji su bliski njenoj generaciji (koja se tek rađala kada je signalizam bio u najboljim godinama), ona ide napred u odnosu na druge kritičare (koji samo konstantuju pravac, njegove odlike i prednosti i mane), i na pravi način približava ovaj pravac generacijama koje tek počinju da se bave literaturom. Potrebno je osmisliti kako privoleti današnju omladinu koja je navikla da sve dobije instant, na čitanje nečeg kao što je signalizam. Tekst koji govori o fejsbuk signalizaciji pre će privući pažnju nego neki drugi iz istog ili različitog korpusa. A čitalac će iz njega izaći i teorijski potkovan. Kod današnjeg mladog proučavaoca književnosti, Eros i Po(r)nos signalizma sigurno ne bi ostao po strani, jer čak i njegov naslov obećava vrcavo tumačenje.

Jedan od elemenata koji se često marginalizuje, ne samo u signalizmu već u književnosti uopšte je erotska komponenta. Nju Jelena Marićević postavlja naspram erotografije Save Damjanova i time pravi sjajnu i funkcionalnu paralelu između dva načina pisanja o onome što širi granice umetničkog:

„negujući postojeće jezičke mogućnosti, obojica umetnika nisu se libila da improvizuju, eksperimentišu, stvaraju neologizme, šatroviziraju standardne ili dijalekatske reči, kombinuju, sažimaju ili proširuju semantička polja postojećih“ (Marićević 2016: 116).

A sve u cilju pomeranja granica našeg velikog i neiscrpnog jezika. Tako su likovi šatro romana Boli me blajbinger, kao što smo pomenuli, svedeni na onu funkciju koja ih i imenuje (pušike, rasturače i slično), a kojom se, kako Marićevićeva uočava, upućuje na deformitete društva. Muškom polnom organu najčešće je dat status ličnosti (Miško, Marinko) ili je animalizovan (pevac, majmun) – sve u formi subjekta, dok je žena objektizovana. Na sličan način Damjanov imenuje svoje likove (Đokica Pičkojević, Kurcijus Picofilijus). Kroz jezičku igru, koja gotovo uvek ima primese humora, kritikuje se sve: od ideologije, preko svetskog poretka, do društva. Kako i sam Damjanov navodi, ne postoji ništa toliko ozbiljno da mu se ne možemo podsmehnuti. Ovi primeri će najpre naći put do savremenog čitaoca, jer svako bi barem na tren zastao pred tekstovima Miroljuba Todorovića i Save Damjanova koji su bremeniti erotskim. A još duže pred „vizuelnim orgazmima“, sličicama koje idu u prilog takvim tekstovima…

Marićevićeva pravi i dobar uvod u svet signala, predstavljajući široku lepezu žanrova ovog pravca: tu su i vizuelna, šatro, scijentistička, fenomenološka, tehnološka, readymade, kompjuterska, kinetička, gestualna poezija, mail art i slično. Kao specifične žanrove navodi esejističke munjograme koji se mogu posmatrati zasebno ili skokovito, kao i dnevnike signalizma koji u velikoj meri podsećaju na današnje fejsbuk tajmlajnove (korelacija citat-status, zvezdica u isticanju prijatelja, zaključavanje zida-selekcija, testovi, ponude, oglasi). Čak i posvete koje su signalisti razmenjivali mogu se posmatrati kao pisma. Zanimljive su i Todorovićeve pošiljke umrlima i crnohumorna pisma za NATO, što spada u onaj korpus epistolarne građe koju je teže klasifikovati. Ali, „dovoljno je samo imati oči“ (Marićević 2016: 70), jer vrednost onog što vidimo zavisi od načina na koji to posmatramo.

U eseju o dnevnicima Miroljuba Todorovića i Judite Šalgo, Marićevićeva povlači linije između bliskih iskaza i stavova dva pisca. I Dnevnici signalizma začetnika ovog pravca, i Radni dnevnik Judite Šalgo imaju dvojaku formu – to su i fragmenti i celine koji se smenjuju. U oba dnevnika detektovane su metafore bolesti i crnila izazvanih ratovima (kancerofobija i spektri drugih bolesti), a samo neki od zajedničkih imenitelja su Danilo Kiš i Hazarski rečnik.

Jedan zanimljiv popis Marićevićeva pravi u tekstu „Kosmističko putovanje u signalizam: ‘Moje srce na vrhu gromobrana’“. Navodeći stihove još iz tradicionalnih lirskih pesama o svadbama nebeskih tela, preko Domentijanovih, Vidakovićevih, Njegoševih zapisa o kosmizmu, ukazaće na duboko ukorenjenu tradiciju signalizma, koji broji znatan korpus dela koja se često bave istom tematikom (kao što je Todorovićeva Planeta ili Putovanje u Zvezdaliju). Popis se nastavlja Kostićevom Vilovankom, ugašenim zvezdama u očima Rakićeve Simonide, Vinaverovim Gromobranom svemira, i ide sve do „tviter semenki“ Miloša Jocića, Kvest i kosmos. Kosmizam, koji je nastao sa prvim pesmama u našem narodu koji je veliki značaj davao sprezi nebeskih sila, ostao je jedna od najvažnijih tema i lajtmotiva u srpskoj književnosti. Kao pravi baštinik tradicije, i signalizam u svojoj srži čuva dosta od tih simbola „univerzalnog jedinstva sveta“. Da nije tako, zar znak signalizma ne bi imao neki drugi oblik, no ima sunca?

Tekst „Pucanj u čitaoca“ ističe problem hiperprodukcije, jedne od pošasti sa kojima se čitaoci danas masovno sreću. Zoran Živković u svom najnovijem romanu Tumač fotografija govori o budućoj čitalačkoj kataklizmi, o vremenu kada će svi biti pisci. Na to nas je davno upozorio i Branko Miljković. Ali hiperprodukcija se odnosi i na prenatrpanost svim sadržajima: hranom, odećom i slično. Sa svim što se proizvodi mašinski. Kao odgovor na mogućnosti saradnje čoveka i kompjutera, Todorović pravi specifičan vid poezije, koja će odsustvom pravopisnih znakova nedvosmisleno uputiti na otvorenost dela i na poziciju čitalaca koji su slobodni da iz haosa sami grade smisao. U tome leži još jedna od čari signalističke poezije: ne mora se čitati linearno, nijedno tumačenje nije konačno i svaka kreativnost je dobrodošla. Stoga, čitalac mora odreagovati na pucanj. Ako reakcija izostane, onaj paradoks sa početka može ga progutati, kao što može zaglušiti pucanj.

Kroz analizu polemičkih tekstova Miroljuba Todorovića, Marićevićeva ukazuje na gorući problem, kako Julijan Kornhauzer kaže „obolelih slavističkih katedri“. I ne samo njih. Nemo propheta in patria naslov je Todorovićeve knjige polemika sa tradicionalistima i nekim neoavangardistima, ali i rečenica kojom pomenuti pisac Zoran Živković već decenijama odgovara na pitanje o nepriznatosti u svojoj zemlji, ali popularnosti van granica Srbije. Legitimacija za signalizam je upravo izraz odupiranja tome i pokušaja da ono što je naše prigrlimo i spoznamo njegovu pravu vrednost. Jelena Marićević se u ovoj knjizi bavi postavljanjem signalizma tamo gde izvorno pripada: u srpsku književnost, gde je i nastao i koja je stalno mesto njegovog boravka.

Legitimacija za signalizam je odlična smernica za one koji žele da se bave ovim pravcem, a podsticaj za one koji to do sada nisu učinili da se konačno odvaže, jer autorka na krajnje zanimljiv način otvara put kojim se može poći u šumu simbola, odnosno – signala. Ohrabrivanjem da je svako tumačenje legitimno, ona čitaocima daje slobodu da sve prepuste mašti i slobodnim asocijacijama.

Literatura

Marićević J. (2016): Legitimacija za signalizam, Beograd, Everest Media
Pavlović M. (1999): Ključevi signalističke poetike, Beograd: Prosveta
Trifunjagić D. Prototip signalističkog super-čitaoca, http://casopiskult.com/kult/carte-diem/prototip-signalistickog-super-citaoca/ (10.2.2017)

Autorka: Marijana Jelisavčić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Još je zanimljivije što je doktorski rad Jelene Marićević upravo o Miloradu Paviću i baroku u njegovom belestrističkom opusu.
2. O hororu kao žanru određenom paradoksima, pisao je Dejan Ognjanović u Poetici horora (vidi: Dejan Ognjanović, Poetika horora, Novi Sad: Orfelin izdavaštvo, 2014).
3. Marićevićeva nagoveštava da ovaj film Miloša Radivojevića nije jedini u kojem je junak obezglavljen: to se vidi i u završnom kadru filma Kvar.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *