Сигнализирање – рикошетирање читаоца

Сигнализам у текстовима Јелене Марићевић 

Аутохтони домаћи неоавангардни правац, сигнализам, више од пола века постоји и развија се, не само у Србији, већ и на читавом простору бивше Југославије. Кажемо аутохтони, јер овај правац је изникао на плодном домаћем тлу, а нигде у свету нема му пандана. Оснивач сигнализма, Мирољуб Тодоровић, већ деценијама уназад успева да чар изучавања и стварања у сигналистичком маниру, приближи генерацијама које ступају у прве додире са књижевношћу. Кроз низ текстова који сигнализам доводе у везу са филмом, фејсбуком, експериментима, делима класичне књижевности и слично, врсна књижевна критичарка, Јелена Марићевић, доказала је да је сигнализам свеприсутна и увек актуелна тема.

Омнибус Легитимација за сигнализам (Everest Media, Београд, 2016) представља склоп од 13 текстова који су написани у распону од 2012. до 2016. године. Ауторкина тежња за целовитошћу написаног, како би се из тога могло ишчитати нешто ново, видљива је и у самом распореду текстова, који твори занимљиву путању по којој би читалац требало да се креће како би достигао највиши ранг у тумачењу сигнализма, односно, како би постао „супер читалац“:

„За откључавање сигнализма потребно је безброј кључева или један који отвара све браве, расковник, llave maestra. То је двострука предност. Један кључ искористиће истраживач који у сигнализму тражи своје примарно поље истраживања, па ће тако ишчитати сигнале из перспективе интертекстуалности, језичких експеримената, средњовековне књижевности итд. Сигнализам допушта такав приступ, штавише, његова разноликост и рачуна са тиме да ће заинтересовати читаоце са сасвим удаљених тачака. Тако је читаоцу сигнализам споредан, а сигнализам тиме добија споредног читаоца. Ипак, неупоредиво вреднија веза за обе стране настаје када се појави сигналистички супер читалац“ (Трифуњагић 2016).

На примеру реминесценције из детињства ауторке, уочавамо да је управо сигнализам заслужан за њено потоње стасавање у „супер читаоца“. Овом правцу она дугује то што она није умрла на оној страници Хазарског речника, која је својеврсно (не)литерарно гробље Милорада Павића1) (који је био један од првих претплатника на ревију Сигнал). Како је дечји часопис Тик-так разбуктавао машту својих најмлађих читалаца, допуштајући им да митове који су дати у назнакама заврше на свој начин, причом или цртежом, тако и сигнализам своје читаоце подстиче да сами допишу своје тумачење у дату причу: „Сигналистички пуцањ је апел за учествовањем у грађењу смисла сигналистичког дела, апел за маштом, игром и за завршавањем започетог дела“ (Марићевић 2016: 13). И као што у текстовима Јелене Марићевић трептаји различитих дела образују нови смисао (Винавер има Громобран свемира, Тодоровић пише о срцу на врху громобрана, за Драинца је срце „одисеја најкрвавијих речи“, а све то пулсира у Орфелиновој слици која приказује испреплетано срце испод нотног записа), тако и у свести сваког новог читаоца сигналистичких цртица и дела може настати неко ново, до тада непознато сагледавање кроз мешавину различитих призми, јер „сигнал није само знак, није само сигнализација, апел за размишљањем, већ и успостављање веза и значења тих веза“ (Марићевић 2016: 25).

Сигнализам има једну интересантну везу са хорором – један је жанр, други је правац, а оба су одређена парадоксима.2) Парадокс сигнализма лежи у тежњи аутора да шокира, са једне стране, а са друге говори о његовој промашености уколико текст падне на неплодно тле, односно – до те мере шокира читаоца да овај одустане.

Кроз низ примера о „фекализцији уметности“, Јелена Марићевић указује на везу између сигнализма и „култур џеминга“: повезивањем исказа које су о дефекацији оставили Ђорђо ди Ђенова, Мирољуб Тодоровић и Литон Стрејчи, она изводи конклузију да су канибализам и копрофагија јединствен начин повезивања уметника, читаоца и дела. Осим тога, Марићевићева показује како оштрица сигналистичке гиљотине прати у стопу свет технологизације, чак га и претиче. Уместо глава, на раменима људи су машине. Својеврсну замену главе другим објектима практиковали су и писци попут Саве Дамјанова, Душана Матића и Бранка Ве Пољанског. Сигнализам нуди сложенију теорију, указујући на анимализацију људи чије понашање се све чешће своди на њихове основне нагоне. Они се и опредмећују, чиме сигнализам упућује на то како модерно доба утиче на настанак механичких звери: у песми са почетка књиге Свиња је одличан пливач налази се мађионичар

„који вади фотографију зеца, а на месту мађионичареве главе, од носа до темена налази се новински исечак у облику квадрата; затим, у роману Apeiron – тај део човекове главе замењен је одговарајућом половином кунине главе; у Блајбингеру уз поглавље ‘Подилканио’ налазимо колаж из ког бих издвојила детаљ људске лобање која уместо вилице и носа има револвер (нос је цев, уста су ороз, а рука на орозу стиснута у песницу представља врат); уз поглавље ‘Одлепио’, јесте одраз човека у искривљеном огледалу коме се глава од носа навише издужује, тј. ‘одлепљује’, док је уз шатро причу ‘Вруће сестре’ колаж по којем је на месту главе гимнастичарке постављена задњица у облику јабуке са поједним оком на сваком гузу; и на крају, поменула бих фотопоеме из Луномера, са сликом детета чија је лобања подељена месечевом куполом“ (Марићевић 2016: 19).

Проблематика одвајања главе од тела остварена је и у филму Дечко који обећава, о којем Јелена Марићевић пише у поглављу „Шатро сигнализација: кино читање ‘Шатро прича’ и романа ‘Боли ме блајбингер’ Мирољуба Тодоровића“. Она одлично запажа како је први кадар у филму – кадар без главе, коме се придружује close-up касетофона. Са овим филмом Милоша Радивојевића,3) као и са филмом Млад и здрав као ружа, који је Јован Јовановић снимио десет година раније, 1971. године, Мирољуб Тодоровић остварује ефектан дијалог. Насловни јунаци филмова наликују Тодоровићевим шатро ликовима. Ради се о бунтовницима, чија делатност се углавном своди на хедонистичко задовољавање својих потреба. У оба филма, као и у шатро причама, видимо људе чији су разговори жваке, односно побуна остварена уличним говором. Они се баве сумњивим пословима, криминалним радњама и сексуалним експереиментима, јасно указујући на побуну коју творе против света грађанства од којег су отпали. Претварање у машину наговештено је и аутомобилима, са чијим деловима и Тодоровић и редитељи упоређују жену: за Јовановићевог јунака Стива, жена је ауто који каткад има добру каросерију и служи за возање, а код Тодоровића аутомобилској лексици подлежу и мушкарци и жене који имају добре ауспухе, трепћу жмигавцима, чују блатобранима, виде фаровима… Шатро приче на овај начин говоре о отуђивању, али са друге стране, њихов специфичан језик је споменик једној врсти говора који је нестао или променио значење, а о којем млађе генерације не би знале да није забележен на овај начин.

Марићевићева повезује све гране дрвета уметности, које има велики распон. То је одлика готово свих тумача сигнализма, који су и стасали за суперчитаоце. Занимљиво је што свако на свој начин може да донесе ново читање. Уврежено тумачење не постоји, све може и ништа не мора бити тачно. Оно значење које читалац припише сигналистичком тексту једино је исправно. Сви књижевни тумачи наликују једни на друге, али сваки сигналистички јединствен је на свој начин. Од када је настао, сигнализам је окупљао велике уметнике, попут Марине Абрамовић, Јудите Шалго, Славка Матковића и других. О њему су писали (и даље то чине) велики проучаваоци књижевности: Јулијан Корнхаузер (који је први сигнализам изабрао као тему своје докторске дисертације (Сигнализам – српска неоавангарда) 1981. године, Илија Бакић, Слободан Шкеровић, Миливоје Павловић… Свако ко је макар једном испратио крилатицу овог правца – Размишљајте о сигнализму, учинио то, и написао нешто поводом токова својих мисли, у великој мери је допринео читаоцима који се тек упознавају са сигнализмом. Њима је потребан водич, како би им се двери овог великог правца отвориле, а те двери су начичкане бројним студијама и зборницима, текстовима аутра попут Оскара Давича и Ивана Негришорца, који су међу првима дали легитимизам правцу који је био и бескућник и чергар и староседелац (Негришорчева књига зове се Легитимација за бескућнике, а наслов Јелене Марићевић Легитимација за сигнализам је омаж великом професору који јој је поклонио књигу Мирољуба Тодоровића). Миливоје Павловић је писао:

„Сигнализам, захваљујући Мирољубу Тодоровићу и групи која га следи, главиним својим током представља онај лук који стваралачки повезује авангардна стремљења из међуратног периода са савременим раздобљем, доносећи драгоцене иновације којима се српска уметност равноправно укључује у модерне светске процесе. Радикалном теоријом и песничком праксом, деструкцијом традиционализма али и прихватањем и синтетисањем његових вредности са срећно изнађеним новинама, визионарским ширењем простора литерарног искуства, указивањем на нове могућности језика и знака Мирољуб Тодоровић битно је изменио естетски код наше уметности и обновио поетску реч у светлости јутра новог миленијума“ (Павловић 1999: 118).

О овој теорији и пракси годинама се расправљало и писало, а многи зборници о сигнализму резултат су критичарских промишљања. Ипак, највећи део њих отпадао је на вредновање и поетичка начела. Поменути критичари и теоретичари (и многи други) сигнализам су видели као корак који српска књижевност чини напред. Јелена Марићевић је својим есејима поступно показала као изгледа еволуција тог корака, као и шта се тим њиме може постићи. Помоћу примера који су блиски њеној генерацији (која се тек рађала када је сигнализам био у најбољим годинама), она иде напред у односу на друге критичаре (који само константују правац, његове одлике и предности и мане), и на прави начин приближава овај правац генерацијама које тек почињу да се баве литературом. Потребно је осмислити како приволети данашњу омладину која је навикла да све добије инстант, на читање нечег као што је сигнализам. Текст који говори о фејсбук сигнализацији пре ће привући пажњу него неки други из истог или различитог корпуса. А читалац ће из њега изаћи и теоријски поткован. Код данашњег младог проучаваоца књижевности, Ерос и По(р)нос сигнализма сигурно не би остао по страни, јер чак и његов наслов обећава врцаво тумачење.

Један од елемената који се често маргинализује, не само у сигнализму већ у књижевности уопште је еротска компонента. Њу Јелена Марићевић поставља наспрам еротографије Саве Дамјанова и тиме прави сјајну и функционалну паралелу између два начина писања о ономе што шири границе уметничког:

„негујући постојеће језичке могућности, обојица уметника нису се либила да импровизују, експериментишу, стварају неологизме, шатровизирају стандардне или дијалекатске речи, комбинују, сажимају или проширују семантичка поља постојећих“ (Марићевић 2016: 116).

А све у циљу померања граница нашег великог и неисцрпног језика. Тако су ликови шатро романа Боли ме блајбингер, као што смо поменули, сведени на ону функцију која их и именује (пушике, растураче и слично), а којом се, како Марићевићева уочава, упућује на деформитете друштва. Мушком полном органу најчешће је дат статус личности (Мишко, Маринко) или је анимализован (певац, мајмун) – све у форми субјекта, док је жена објектизована. На сличан начин Дамјанов именује своје ликове (Ђокица Пичкојевић, Курцијус Пицофилијус). Кроз језичку игру, која готово увек има примесе хумора, критикује се све: од идеологије, преко светског поретка, до друштва. Како и сам Дамјанов наводи, не постоји ништа толико озбиљно да му се не можемо подсмехнути. Ови примери ће најпре наћи пут до савременог читаоца, јер свако би барем на трен застао пред текстовима Мирољуба Тодоровића и Саве Дамјанова који су бременити еротским. А још дуже пред „визуелним оргазмима“, сличицама које иду у прилог таквим текстовима…

Марићевићева прави и добар увод у свет сигнала, представљајући широку лепезу жанрова овог правца: ту су и визуелна, шатро, сцијентистичка, феноменолошка, технолошка, readymade, компјутерска, кинетичка, гестуална поезија, mail art и слично. Као специфичне жанрове наводи есејистичке муњограме који се могу посматрати засебно или скоковито, као и дневнике сигнализма који у великој мери подсећају на данашње фејсбук тајмлајнове (корелација цитат-статус, звездица у истицању пријатеља, закључавање зида-селекција, тестови, понуде, огласи). Чак и посвете које су сигналисти размењивали могу се посматрати као писма. Занимљиве су и Тодоровићеве пошиљке умрлима и црнохуморна писма за НАТО, што спада у онај корпус епистоларне грађе коју је теже класификовати. Али, „довољно је само имати очи“ (Марићевић 2016: 70), јер вредност оног што видимо зависи од начина на који то посматрамо.

У есеју о дневницима Мирољуба Тодоровића и Јудите Шалго, Марићевићева повлачи линије између блиских исказа и ставова два писца. И Дневници сигнализма зачетника овог правца, и Радни дневник Јудите Шалго имају двојаку форму – то су и фрагменти и целине који се смењују. У оба дневника детектоване су метафоре болести и црнила изазваних ратовима (канцерофобија и спектри других болести), а само неки од заједничких именитеља су Данило Киш и Хазарски речник.

Један занимљив попис Марићевићева прави у тексту „Космистичко путовање у сигнализам: ‘Моје срце на врху громобрана’“. Наводећи стихове још из традиционалних лирских песама о свадбама небеских тела, преко Доментијанових, Видаковићевих, Његошевих записа о космизму, указаће на дубоко укорењену традицију сигнализма, који броји знатан корпус дела која се често баве истом тематиком (као што је Тодоровићева Планета или Путовање у Звездалију). Попис се наставља Костићевом Вилованком, угашеним звездама у очима Ракићеве Симониде, Винаверовим Громобраном свемира, и иде све до „твитер семенки“ Милоша Јоцића, Квест и космос. Космизам, који је настао са првим песмама у нашем народу који је велики значај давао спрези небеских сила, остао је једна од најважнијих тема и лајтмотива у српској књижевности. Као прави баштиник традиције, и сигнализам у својој сржи чува доста од тих симбола „универзалног јединства света“. Да није тако, зар знак сигнализма не би имао неки други облик, но има сунца?

Текст „Пуцањ у читаоца“ истиче проблем хиперпродукције, једне од пошасти са којима се читаоци данас масовно срећу. Зоран Живковић у свом најновијем роману Тумач фотографија говори о будућој читалачкој катаклизми, о времену када ће сви бити писци. На то нас је давно упозорио и Бранко Миљковић. Али хиперпродукција се односи и на пренатрпаност свим садржајима: храном, одећом и слично. Са свим што се производи машински. Као одговор на могућности сарадње човека и компјутера, Тодоровић прави специфичан вид поезије, која ће одсуством правописних знакова недвосмислено упутити на отвореност дела и на позицију читалаца који су слободни да из хаоса сами граде смисао. У томе лежи још једна од чари сигналистичке поезије: не мора се читати линеарно, ниједно тумачење није коначно и свака креативност је добродошла. Стога, читалац мора одреаговати на пуцањ. Ако реакција изостане, онај парадокс са почетка може га прогутати, као што може заглушити пуцањ.

Кроз анализу полемичких текстова Мирољуба Тодоровића, Марићевићева указује на горући проблем, како Јулијан Корнхаузер каже „оболелих славистичких катедри“. И не само њих. Nemo propheta in patria наслов је Тодоровићеве књиге полемика са традиционалистима и неким неоавангардистима, али и реченица којом поменути писац Зоран Живковић већ деценијама одговара на питање о непризнатости у својој земљи, али популарности ван граница Србије. Легитимација за сигнализам је управо израз одупирања томе и покушаја да оно што је наше пригрлимо и спознамо његову праву вредност. Јелена Марићевић се у овој књизи бави постављањем сигнализма тамо где изворно припада: у српску књижевност, где је и настао и која је стално место његовог боравка.

Легитимација за сигнализам је одлична смерница за оне који желе да се баве овим правцем, а подстицај за оне који то до сада нису учинили да се коначно одваже, јер ауторка на крајње занимљив начин отвара пут којим се може поћи у шуму симбола, односно – сигнала. Охрабривањем да је свако тумачење легитимно, она читаоцима даје слободу да све препусте машти и слободним асоцијацијама.

Литература

Марићевић Ј. (2016): Легитимација за сигнализам, Београд, Everest Media
Павловић М. (1999): Кључеви сигналистичке поетике, Београд: Просвета
Трифуњагић Д. Прототип сигналистичког супер-читаоца, http://casopiskult.com/kult/carte-diem/prototip-signalistickog-super-citaoca/ (10.2.2017)

Ауторка: Маријана Јелисавчић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Још је занимљивије што је докторски рад Јелене Марићевић управо о Милораду Павићу и бароку у његовом белестристичком опусу.
2. О хорору као жанру одређеном парадоксима, писао је Дејан Огњановић у Поетици хорора (види: Дејан Огњановић, Поетика хорора, Нови Сад: Орфелин издаваштво, 2014).
3. Марићевићева наговештава да овај филм Милоша Радивојевића није једини у којем је јунак обезглављен: то се види и у завршном кадру филма Квар.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *