Signalistička mašina

Nakon gotovo pedeset godina postojanja signalizma, u koji sam se (početkom 21. veka) spontano uključio jer je bio jedini artikulisani kontekst u kojem sam mogao da nastavim sa svojim eksperimentima i nastojanjima da rasklonim „velove“ sa suštine svih dešavanja, odnosno da razlučim egzistencijalno od obmanjujućeg, i koji me je stoga inspirisao – pokušaću da kritički sagledam posledice ovog međudejstva i uopšte „dejstvo“ signalizma u društvenom ali i prirodnom kontekstu.

U svakom čoveku postoji otpor da se nešto novo nauči, pa shodno tome i strah od „uticaja“ i podleganja njima, a to se može pripisati gluposti ili inerciji – odnosno težnji da se sva raspoloživa energija potroši na održavanje postojeće forme – što je sa stanovišta inteligencije čisto samoubistvo, a sa stanovišta „tradicije” nužna žrtva zarad „opstanka”. Napor da se nauči nešto novo zahteva da se probije ljuska jajeta; u suprotnom, u jajetu će se pre ili kasnije dogoditi – mućak! Naravno, važan je i tajming, jer „pile” mora da bude dovoljno zrelo da bi se ispililo.

U tom smislu, iako je signalizam uveliko ukazivao na ovaj problem, i malobrojni ali kvalitetni autori svojim primerom pokazivali kako se dolazi do originalnih i vrednih dela, ispostavilo se da je ono što se obično naziva, grubo rečeno, „nacionalna kultura” ili „društvena kulturna nadgradnja”, u dobroj meri, tj. najvećma, sklono uživanju u sopstvenom propadanju unutar te zamišljene ljuske. U prilog tome svedoči i sveopšta tabloidnost i degeneracija te iste „nacionalne kulture” i to, verovali ili ne, u svetskim razmerama.

Ovakva komparacija dva stanja nema za cilj grdnju i nerviranje zbog toga što neko drugi ne može ili prosto ne želi da oproba malo bolji metod stvaranja (tj. da misli kao mi), jer razlog za to nije prosto bezobrazna nevoljnost ili odurnost dotičnih karaktera već je to sâmo prirodno stanje, koje u sebi sadrži nepremostive slojevite barijere, koje čine čak i male razlike u inteligenciji, pa se time komunikacija i prenošenje znanja i iskustva onemogućuje. Te barijere odnosno razlike u inteligenciji jesu prirodno stanje i svi napori prosvetiteljstva, ranijeg i kasnijeg, lomili su se o njih. Ako je i stvorena, od strane odabranih, ogromna baza znanja u književnosti i nauci, ona se ni na koji način ne može ljudima nametnuti, jedino može stajati na raspolaganju onima kojima je stalo do toga da razvijaju sopstvenu inteligenciju odnosno ličnost. Istina je očigledna, ali je istovremeno nevidljiva shodno postojećim društvenim inhibicijama – taj zajednički imenitelj „čovečanstvo” ili „civilizacija” u potpunosti negira postojanje te bitne razlike – nivoa inteligencije kojom raspolažu, a i sama nauka se više bavi genetikom i morfologijom, a kada se bavi inteligencijom čini to pogrešno tražeći inteligenciju u pristanku na tj. poznavanju određene logike odnosno smisla.

Signalizam, tako, nastavlja svoje putešestvije ne obazirući se na prateće teškoće izazvane nerazumevanjem i nesposobnošću da se ostvari neposredni dodir različitih kulturnih formacija i nivoa. Ako je, zahvaljujući neumornom pregalaštvu Miroljuba Todorovića i drugih značajnih i vrednih pripadnika signalističkog pokreta, signalizam zadobio svoje mesto u kulturnoj i umetničkoj nadgradnji, to nije posledica „mešanja” tj. interakcije s ostalim kulturnim slojevima i kapacitetima, odnosno integracije s njima, već pre bi se moglo reći da je posledica originalnog graditeljskog napora dok se istovremeno na istom tom društvenom polju javlja duboki vakuum opadanja i nedostatka bilo kakve kritičke nadogradnje kao i originalnog i autorskog delovanja u umetnosti i uopšte kulturi. Sve ono što je važilo kao „norma” suprotstavljena signalizmu u dugotrajnim trenucima njegovog nastajanja, u velikoj se meri osulo, raspalo i nestalo s pozornice. Istorijski kontekst akumulacije kulture sada već sasvim izostaje, globalizacija i marketinški mentalitet odneli su prevagu, danas je doslovno sve „umetnost”, svako ima „demokratsko pravo“ da bude Pikaso, izložbene galerije preselile su se u elektronske medije, glavni književni tekstovi pišu se tekstovanjem u autobusima, plasman takve „umetnosti“ dešava se u veselom i raspršenom mnoštvu elektronskih mreža, a središte i gravitacija u potpunosti su se fraktalizovali pa više nemamo kapitalna umetnička dela niti velike umetnike, filozofe ni naučnike već bezmerni kaleidoskopski slajd-šou kojem je jedini kuolifajer najobičnija emotivna reakcija. Upravo se to dogodilo: ono što je nekad s velikom pažnjom i zanimanjem bivalo organizovano po određenim društveno-političkim i ideološkim merilima kako bi ličilo na kulturno „nešto” sada jednostavno izostaje. Nikoga više nije briga za to. Javni kulturni referentni sistem prestao je da postoji.

Hoću da kažem sledeće: signalizam ili umetnost, nemaju baš nikakve veze s društvenim dešavanjima, nemaju svoj izvor u njima, ne postoje u zoni mediokritetstva, niti postoje zbog društva i ljudi – jer su to dve odvojene zone, koje se međusobno ne dodiruju i iz njih nema nikakvog prelivanja iz jedne u drugu. Veoma je bitno da se to shvati i da se izbegnu hridi na koje su se neke dosadašnje umetnosti i avangarde nasukavale u pokušaju da se predstave kao deo društvene nadgradnje. Umetnost nikad nije bila deo društvene nadgradnje, društvena nadgradnja su tradicija, zakon, ropstvo, lanac komandovanja, raspodela vrednosti, ali ne i umetnost. Jer umetnost podrazumeva inteligenciju, uvid, a to je ono što u društvu ne postoji i nikada neće postojati kao stvarnost ili kao vrednost. Tako se umetnost javlja kao kritička reakcija na društvene pojave, a zatim se ona prisvaja ali istovremeno meće u bunker, kako ne bi imala političkog uticaja.

Stvaralački mehanizam je izdvojen i nije deo društvenog mehanizma. Nema smisla govoriti o viševekovnim naporima da se dokaže suprotno, nije se zapravo mnogo ni bavilo dokazivanjem već više ideološkim ili utopijskim nametanjem određenih normi i rešenja, ali danas se vidi da su te nametnute norme (kao školstvo i obrazovne metode, na primer) zapravo u funkciji nečeg veoma zlokobnog, jedne zlokobne namere da se obezbedi odgovarajuća kvalifikovana radna snaga koje bi opsluživala postojeću globalnu mašineriju proizvodnje grand iluzije o navodnom smislu čovečanskog postojanja i opravdanosti takvog galimatijasa, a ne kako bi se uvećala inteligencija čovekova.

U tom smislu sam i naslovio ovo poglavlje Signalistička mašina, jer signalizam se u vidljivoj sferi javlja unutar te globalne sklepotine, iako je u suštini potekao s drugog i drugačijeg mesta, a cilj mu je, bez obzira na određene predrasude proistekle iz korišćenja društvenog referentnog sistema, ipak bio nešto drugo, naime radikalna promena ljudskog ponašanja i težnji, isuviše radikalna da bi bio opšteprihvaćen. Stoga se i desilo da se signalizam etablirao kao vidljiva i opipljiva građevina, ali s veoma malo zasluga koje bi se pripisale društvenom prijemu. Dejstvo signalističke mašine isključivo se dešava u oblasti ličnog, u oblasti stvaralaštva samih signalista.

Signalizam versus rijaliti šou?  ipak mislim da tu nema nikakvog dodira u suprotstavljanju, već o potpunoj egzistenciji dve zasebne – zone.

Osnovni problem ljudskih bića, za razliku od možda mrava, jeste u tome što ona mogu da opaze obe zone, no jedan deo ljudi (bez upuštanja u statistiku i uopštavanje, jer nekad se čini da ih je velika većina) nije u stanju ili prosto ne želi da  svoju pažnju obrati onoj zoni u kojoj obitava znanje, već, najverovatnije zbog prijatnosti afekcije nadanja da će biti bolje, ili prosto lenstvovanja, odustaje od te sfere i ostaje da se muči u oblasti neznanja i slatkog ali kratkog radovanja. To je osnovni izvor društvenog i pojedinačnog vrednovanja, jer se vrednost pridaje uzrocima prijatnosti, a ulaganje napora u sticanje znanja je veoma neprijatno i retko donosi materijalnu korist. Umetnost je uvek bila procenjivana od strane novčano bogatih, te je tako otuđivana i prisvajana i u velikoj meri mistifikovana i vezivana za materijalno bogatstvo. Tako su velike pljačkaške zemlje postale vlasnici ogromnog umetničkog blaga kojim se diče kao da je ono stvarno njihova stvaralačka zasluga.

Mera u kojoj je signalizam izbegao da postane potrošno dobro istovremeno omogućuje postojanje signalističke zone u kojoj se dešavanje odvija mimo opštih vrednosnih medija (novca). Stvaralaštvo koje svoj izvor ima u znanju ne proizvodi marketing, ne pokušava da stvori sadržaj koji se može prodati, i ne može se kupiti. Akcenat je u potpunosti na razvoju ličnosti a time se i definiše pripadnost drugoj zoni. Jer društvena jedinka je prosto funkcija društvenog mehanizma, a ličnost to nije pošto sledi sasvim drugačije protokole.

Ono što prosto bije iz društvene sfere jeste pitanje smisla, svrsishodnosti i taj smisao se pokazuje upravo kao protokol – funkcija roba koja mu i određuje vrednost na osnovu koristi, a to osećanje korisnosti je ujedno i nagrada i satisfakcija robu, koji zbog ugodnosti iste pristaje na sve. Zbog toga se s te pozicije signalizam sagledava kao beskoristan jer ne doprinosi opštem blagostanju i samozadovoljstvu robova.

No, ono što je jednima bezvredno, drugima je sve – ukoliko signalizam kao metod raspoznavanja elemenata stvarnosti pomaže dosezanju ličnosti koja obitava u znanju, onda je život kao niz uslovljenosti i njima sledstvanih protokola i te kako vredan žrtvovanja, pa zabuna jedino može da proistekne iz nedovoljnog razumevanja nepremostive različitosti usredotočenja osnovnog napora u jednoj od dve oblasti tj. zone.

Sama signalistička mašina je analitičko sagledavanje opšteg sistema afekcija (tj. živog bića i života, čitave vaseljene) i zahtev da se sačuva izdvojenost i neosetljivost na afekcije, koje inteligencijom bivaju neutralisane i tek kao takve asimilovane u korpus ličnosti. To su te dve zone.

Sigurno se može s ovog stanovišta ispratiti istorijska putanja signalizma. U početku je, tada još uvek postojeći društveni kulturni mehanizam percepcije, reagovao na signalizam i u njemu (reaktivno) prepoznao kao nekakvu opasnost po poredak jer je ovaj, budući analitički i kritički nastrojen, dovodio u pitanje sistemske reference, pa su dežurni brigovaoci morali da zarade svoje plate i penzije proizvodeći uhogolicljive tepošanke i šalabajze na dežurnim zidnim novinama, na šta je signalizam reagovao lajanjem na đonove.

No, zaista, istrajnost signalizma versus rijaliti šoua, budući zasnovana na drugačijim temeljima, pokazala se superiornom i stvarnom. Referentni sistem signalizma je isključivo lični referentni sistem i ne zavisi od opšteg društvenog / prirodnog rasapa. Sada signalizam ima kontinuitet koji nije zasnovan na ideološkim premisama niti bilo kakvoj hijerarhiji i javlja se – ne kao organizovani sistem već kao organski – i to kao jedan jedini „zajednički” napor, trenutno u Srbiji. Ovo „zajednički” je zanimljiva reč, pošto je signalistima zajednički metod ali ne i projekcija „daljeg razvoja”, kako to obično biva u društveno-političkoj sferi dešavanja.

I samo još reč-dve o inteligenciji odnosno referentnom sistemu. Inteligencija postoji i bez referentnog sistema, ali je u tom slučaju – mutava. Ona može da postoji kao čisti potencijal, apstrakt, u utihnuću ili nirvani. No, ukoliko kao ljudi, koji postojimo u dve preklopljene zone, želimo da koristimo inteligenciju, moramo da stvorimo referentni sistem, odnosno posteljicu (placentu) u kojoj naš duh može da živi i da se slobodno kreće i diše. Problem s implementacijom inteligencije u društveni sistem je upravo u tome – društveni (ideološki, religijski i sl.) sistemi nisu kompatibilni s inteligencijom, jer kao osnov imaju projekciju sistema koji je sam sebi reklama i opravdanje. U društvenim i prirodnim sistemima život predstavlja reklamu beskrajnog življenja ali to je samo težnja. To je sila teže koja neprekidno melje i ubija, pošto izolovani sistemi (kao besmrtnost ili apsolutna bezbednost npr.) ne postoje. Uslov svakog postojanja kao život jeste, stoga, neznanje. S druge strane, s pozicije znanja, ovo susretanje s večnošću razrešava se, naravno, neaficiranošću. Nastavak življenja, preživljavanje, nisu deo referentnog sistema u signalizmu tj. umetnosti. Jer: umetnost je večna, a život je kratak. Inteligencija je sredstvo umetnosti ili egzistencijalističke filozofije, ona nije sadržaj – o tome je zona inteligencije za razliku od zone neinteligencije, koja je u potpunosti o sadržaju, o istorizaciji, o priči.

Tako se umetnost može definisati kao spoznajna alatka, a sve ostalo, koje pripada prirodnoj zoni, nije umetnost jer se bavi nečim drugim: dekoracijom, statistikom, zabavom, različitim sadržajima i praksama. Dakle, ukoliko iz toga možeš nešto da naučiš, onda jeste umetnost. Ako ne, onda nije umetnost.

Autor: Slobodan Škerović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *