Шатор свевременог речништва

Душан Захаријевић, Антологија савременог песништва/ Антилогија свевременог речништва, Бранково коло, Сремски Карловци – Нови Сад 2017.

Пишући о песничкој књизи Горице Радмиловић Стрижи маску, конак немаш, истакла сам однос који песникиња има према Животу: „Живот, сам по себи, постаје стога важан топос ове књиге, што је наглашено и у изводу из рецензије Ненада Гријичића, под насловом ’Песме које живот значе’. Живот је књига пред нама: ’Узмите испред себе живот/ листајте, кидајте и сажваћите’ (’Упутство’) … ’Душа нам је гола/ на корама живота/ у годовима смрти’ (’Две (стотине) речи’), ’Осетила сам/ собу свог живота … Знаш ли колико у тој соби/ мртве природе носи цео живот’ (’Соба мог живота’) … Живот је за песникињу оно што нам даје својим песмама, она је у то усадила љубав, голу душу и осуђеност на ’комору’ и ’собу’“. За Душана Захаријевића, међутим, „Свака је песма/ постанак бића/ болно сазнање живота/ ишчезавање/ недогледна је пуноћа/ живот/ вода што прелива своје корито/ реч-талас тежи/ да потопи море“ („Све тише“). И док се код Горице Радмиловић Живот изједначава са збирком њене поезије, одише унутрашњим светом, суматраистичким „корама живота“, за Душана Захаријевића Живот није књига, већ „свака песма“ постаје вода, „реч-талас“. Живот се рађа из „речи-таласа“. У „Предговору“ песник то аутопетички потцртава: Антилогија „представља нешто живо, она је живот који се не може заувек одредити и дефинисати. Ни песма, која је живот, не може потпуно да га обухвати“, можда је зато подесно аналогизовати га са водом и таласима.

У таласању песама и речи у књизи Антологија савременог песништва/ Антилогија свевременог речништва јесте вагање између наизглед противречних делова наслова. Ако дође до „издаје“ – „Крајности су претешке/ да би средина издржала“ („Глад“), али песник проналази начин да превлада крајности у идеји споја: антилогије, речништва и, што је најважније, свевремености. Ове категорије, наиме, нису опозитне антологији, савремености и песништву. Антологија значи – цветник и подразумева избор, супротност му не би било побијање, тј. антилогија, већ збирка – сви цветови. Савремености би антоним био анахроност, а песништву вероватно проза илити мук, никако речништво. Стога, енигму наслова открива пресликавање ових појмова илити уливање ових појмова један у други. Песник бира речи из којих је могућно да се роди Живот, зато је његова књига Антологија, али уз помоћ традиције савременог песништва на које се наставља његова поетика, као из минулог таласа у нови талас. Он их, у складу са значењем речи антилогија – брани, он чини да реч постане песма и да буде свевремена, тј. да траје у вечној садашњости.

У есеју Миодрага Павловића „О књижевној традицији“ указује се на ограничења усредсређености песника само на садашњост: „Наша је психолошка и објективна нужност да издвојимо садашњост као самосталан исечак времена, а покушамо ли то, видимо да издвајање не може бити нимало радикално: безбројне везе нас вежу за књижевну прошлост“. Иван В. Лалић поставио је сродна питања: „Може ли песма да заустави тренутак времена у оном делу покрета који се назива садашњост? Постоји ли за песму садашњост? То је могућно само у склопу једне целокупне слике времена, а песма је најпозванија да вреднује искуство времена.“ Душан Захаријевић не говори о категорији садашњости, већ покушава да је савлада свевременошћу, па свој „Предговор“ назива и „претпевањем“ и „певањем“ и „постпевањем“, „јер је све то у исто време“.

У промишљању свевремености, Захаријевић се позива на поетику Васка Попе у песми „Да је Попа жив“, јер је промишља са становишта сопствене савремености и испитује њену свевременост: „Да је Попа жив,/ писао би песме/ сличицама уместо речима./ Морао би да се ухвати у коло емотикона/ како би писао песму“. Такође, Захаријевић конституише поетику речништва посредством поезије Стевана Раичковића, а нарочито песме „Руке бола“, која је сва изаткана од потраге за одабраним речима. Он успоставља чврсту релацију са њом у песмама „Низ“, „Реч о слову“ и „Рођење“. Раичковићевом „Дај речи густе ко смола/ И речи као крв неопходне/ За наше празне руке бола/ Подигнуте у светло подне … Дај речи које имају тело/ И у телу срце црвено,/ Све оне које ће горко чело/ Наћи у свету разбијено“, одговара Захаријевићево: „Прими моје руке/ празне руке/ тешке руке/ то су моје руке/ носе бол“ и „Спустили смо руке/ у светло подне/ оставили/ песму да крвари/ простором потонулог смисла/ празне руке звоне/ праве шатор/ за вечити Смисао“, те „Раширене руке/ грлиле су смрт/ потрес је рушио/ свест/ кроз крв и ране/ распети бол/ напор је певао/ да роди реч … узаврело срце/ сад реч пева/ напор да роди“. Код песника су руке спуштене и тешке од бола, а не подигнуте у светло подне да приме реч. Реч код Захаријевића долази из смрти, из „Гробобрана света“: „У животу мало смрти/ У смрти много живота … Једино у смрти/ сећам се рођења“ и тишине која се манифестује као „тело“ код песника Антологије.

Добитници овогодишње награде „Стражилово“: Растко Лончар, Горица Радмиловић, Душан Захаријевић и ауторка текста – Јелена Марићевић.

Реч за којом песник трага, дакле, има тело од тишине, а, евидентно, звуци представљају душу. Песник ствара реч, као што Бог ствара човека: „У почетку беше мук … Тишина роди шум/ шум роди/ реч“ („Постање“), „речи шуме/ рођење“ („Траг“), „Реч –/ изгужвани сјај … бићемо звук“ („Низ“). Песник речи не протерује из свог раја, претварајући их у „водопад“, не би ли наставиле да теку, тј. творе Живот и „открију истину“: „Тело је водопад/ што слободно пада/ у свет … Само тада открива истину/ тело кад легне/ у своју сенку“ („Спокољ“), „Водопад/ беше/ река/ пада/ да/ се/ настави“ („Водопад беше река“). Он „пушта(м) из себе/ в/ о/ д/ о/ п/ а/ д/ тишине“ („Напор“), тј. „тела“, како би реч добила душу и родила се кроз звук воде која наставља да тече.

Тек таква реч, практично реч-човек: „Стварам песму по свом лику/ а она и враћа истом мером … Песма личи на песму/ али песма нема мој лик“ („Песма“) кадра је да постане „Метафора“, тј. „мета фора“ са почетка песничке књиге. Песник ствара песму по свом лику, као што је Бог створио човека према свом лику, али када „песма врати истом мером“, тј. покуша да по свом лику створи песника/ Бога, испоставља се да нема лик Бога. Захаријевић нам је овим вешто сугерисао да је Бог створио свет и човека који је тек део света, а да би песник био Бог он мора да учини да та Реч за којом трага не буде само реч-човек, већ да постане метафора за свет, да се раздвоји на небо и земљу, на „мета фору“ и да онда „капље светлост“ са неба на коме висе обешена слова („Глад“). Другим речима, реч-мета фора била би лађа (налик на силуету са корица књиге), која нуди уточиште, „шатор за вечити Смисао“, тј. спас од „потопа речи“ разгневљеног песника/ Бога.

Ауторка: Јелена Марићевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *