Šator svevremenog rečništva

Dušan Zaharijević, Antologija savremenog pesništva/ Antilogija svevremenog rečništva, Brankovo kolo, Sremski Karlovci – Novi Sad 2017.

Pišući o pesničkoj knjizi Gorice Radmilović Striži masku, konak nemaš, istakla sam odnos koji pesnikinja ima prema Životu: „Život, sam po sebi, postaje stoga važan topos ove knjige, što je naglašeno i u izvodu iz recenzije Nenada Grijičića, pod naslovom ’Pesme koje život znače’. Život je knjiga pred nama: ’Uzmite ispred sebe život/ listajte, kidajte i sažvaćite’ (’Uputstvo’) … ’Duša nam je gola/ na korama života/ u godovima smrti’ (’Dve (stotine) reči’), ’Osetila sam/ sobu svog života … Znaš li koliko u toj sobi/ mrtve prirode nosi ceo život’ (’Soba mog života’) … Život je za pesnikinju ono što nam daje svojim pesmama, ona je u to usadila ljubav, golu dušu i osudjenost na ’komoru’ i ’sobu’“. Za Dušana Zaharijevića, medjutim, „Svaka je pesma/ postanak bića/ bolno saznanje života/ iščezavanje/ nedogledna je punoća/ život/ voda što preliva svoje korito/ reč-talas teži/ da potopi more“ („Sve tiše“). I dok se kod Gorice Radmilović Život izjednačava sa zbirkom njene poezije, odiše unutrašnjim svetom, sumatraističkim „korama života“, za Dušana Zaharijevića Život nije knjiga, već „svaka pesma“ postaje voda, „reč-talas“. Život se radja iz „reči-talasa“. U „Predgovoru“ pesnik to autopetički potcrtava: Antilogija „predstavlja nešto živo, ona je život koji se ne može zauvek odrediti i definisati. Ni pesma, koja je život, ne može potpuno da ga obuhvati“, možda je zato podesno analogizovati ga sa vodom i talasima.

U talasanju pesama i reči u knjizi Antologija savremenog pesništva/ Antilogija svevremenog rečništva jeste vaganje izmedju naizgled protivrečnih delova naslova. Ako dodje do „izdaje“ – „Krajnosti su preteške/ da bi sredina izdržala“ („Glad“), ali pesnik pronalazi način da prevlada krajnosti u ideji spoja: antilogije, rečništva i, što je najvažnije, svevremenosti. Ove kategorije, naime, nisu opozitne antologiji, savremenosti i pesništvu. Antologija znači – cvetnik i podrazumeva izbor, suprotnost mu ne bi bilo pobijanje, tj. antilogija, već zbirka – svi cvetovi. Savremenosti bi antonim bio anahronost, a pesništvu verovatno proza iliti muk, nikako rečništvo. Stoga, enigmu naslova otkriva preslikavanje ovih pojmova iliti ulivanje ovih pojmova jedan u drugi. Pesnik bira reči iz kojih je mogućno da se rodi Život, zato je njegova knjiga Antologija, ali uz pomoć tradicije savremenog pesništva na koje se nastavlja njegova poetika, kao iz minulog talasa u novi talas. On ih, u skladu sa značenjem reči antilogija – brani, on čini da reč postane pesma i da bude svevremena, tj. da traje u večnoj sadašnjosti.

U eseju Miodraga Pavlovića „O književnoj tradiciji“ ukazuje se na ograničenja usredsredjenosti pesnika samo na sadašnjost: „Naša je psihološka i objektivna nužnost da izdvojimo sadašnjost kao samostalan isečak vremena, a pokušamo li to, vidimo da izdvajanje ne može biti nimalo radikalno: bezbrojne veze nas vežu za književnu prošlost“. Ivan V. Lalić postavio je srodna pitanja: „Može li pesma da zaustavi trenutak vremena u onom delu pokreta koji se naziva sadašnjost? Postoji li za pesmu sadašnjost? To je mogućno samo u sklopu jedne celokupne slike vremena, a pesma je najpozvanija da vrednuje iskustvo vremena.“ Dušan Zaharijević ne govori o kategoriji sadašnjosti, već pokušava da je savlada svevremenošću, pa svoj „Predgovor“ naziva i „pretpevanjem“ i „pevanjem“ i „postpevanjem“, „jer je sve to u isto vreme“.

U promišljanju svevremenosti, Zaharijević se poziva na poetiku Vaska Pope u pesmi „Da je Popa živ“, jer je promišlja sa stanovišta sopstvene savremenosti i ispituje njenu svevremenost: „Da je Popa živ,/ pisao bi pesme/ sličicama umesto rečima./ Morao bi da se uhvati u kolo emotikona/ kako bi pisao pesmu“. Takodje, Zaharijević konstituiše poetiku rečništva posredstvom poezije Stevana Raičkovića, a naročito pesme „Ruke bola“, koja je sva izatkana od potrage za odabranim rečima. On uspostavlja čvrstu relaciju sa njom u pesmama „Niz“, „Reč o slovu“ i „Rodjenje“. Raičkovićevom „Daj reči guste ko smola/ I reči kao krv neophodne/ Za naše prazne ruke bola/ Podignute u svetlo podne … Daj reči koje imaju telo/ I u telu srce crveno,/ Sve one koje će gorko čelo/ Naći u svetu razbijeno“, odgovara Zaharijevićevo: „Primi moje ruke/ prazne ruke/ teške ruke/ to su moje ruke/ nose bol“ i „Spustili smo ruke/ u svetlo podne/ ostavili/ pesmu da krvari/ prostorom potonulog smisla/ prazne ruke zvone/ prave šator/ za večiti Smisao“, te „Raširene ruke/ grlile su smrt/ potres je rušio/ svest/ kroz krv i rane/ raspeti bol/ napor je pevao/ da rodi reč … uzavrelo srce/ sad reč peva/ napor da rodi“. Kod pesnika su ruke spuštene i teške od bola, a ne podignute u svetlo podne da prime reč. Reč kod Zaharijevića dolazi iz smrti, iz „Grobobrana sveta“: „U životu malo smrti/ U smrti mnogo života … Jedino u smrti/ sećam se rodjenja“ i tišine koja se manifestuje kao „telo“ kod pesnika Antologije.

Dobitnici ovogodišnje nagrade “Stražilovo”: Rastko Lončar, Gorica Radmilović, Dušan Zaharijević i autorka teksta – Jelena Marićević.

Reč za kojom pesnik traga, dakle, ima telo od tišine, a, evidentno, zvuci predstavljaju dušu. Pesnik stvara reč, kao što Bog stvara čoveka: „U početku beše muk … Tišina rodi šum/ šum rodi/ reč“ („Postanje“), „reči šume/ rodjenje“ („Trag“), „Reč –/ izgužvani sjaj … bićemo zvuk“ („Niz“). Pesnik reči ne proteruje iz svog raja, pretvarajući ih u „vodopad“, ne bi li nastavile da teku, tj. tvore Život i „otkriju istinu“: „Telo je vodopad/ što slobodno pada/ u svet … Samo tada otkriva istinu/ telo kad legne/ u svoju senku“ („Spokolj“), „Vodopad/ beše/ reka/ pada/ da/ se/ nastavi“ („Vodopad beše reka“). On „pušta(m) iz sebe/ v/ o/ d/ o/ p/ a/ d/ tišine“ („Napor“), tj. „tela“, kako bi reč dobila dušu i rodila se kroz zvuk vode koja nastavlja da teče.

Tek takva reč, praktično reč-čovek: „Stvaram pesmu po svom liku/ a ona i vraća istom merom … Pesma liči na pesmu/ ali pesma nema moj lik“ („Pesma“) kadra je da postane „Metafora“, tj. „meta fora“ sa početka pesničke knjige. Pesnik stvara pesmu po svom liku, kao što je Bog stvorio čoveka prema svom liku, ali kada „pesma vrati istom merom“, tj. pokuša da po svom liku stvori pesnika/ Boga, ispostavlja se da nema lik Boga. Zaharijević nam je ovim vešto sugerisao da je Bog stvorio svet i čoveka koji je tek deo sveta, a da bi pesnik bio Bog on mora da učini da ta Reč za kojom traga ne bude samo reč-čovek, već da postane metafora za svet, da se razdvoji na nebo i zemlju, na „meta foru“ i da onda „kaplje svetlost“ sa neba na kome vise obešena slova („Glad“). Drugim rečima, reč-meta fora bila bi ladja (nalik na siluetu sa korica knjige), koja nudi utočište, „šator za večiti Smisao“, tj. spas od „potopa reči“ razgnevljenog pesnika/ Boga.

Autorka: Jelena Marićević 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *