Šarlota Salomon: Orfej u ratnom paklu

„Život? Ili pozorište?” je jedino delo mlade umetnice koja je stvarala u vihoru Drugog svetskog rata, a muzika, ludilo i samoubistva samo su neke od tajni koje su u njemu naslikane. „Život je lep i verujem u njega. Živeću za sve njih!”, bila je misao koja je vodila Šarlotu Salomon.

Da je Šarlota Salomon živa, ove godine bi slavila sto drugi rođendan. Međutim, ova nemačko-jevrejska slikarka i književnica nije imala sreću da preživi nacistički logor Aušvic, kakvu je, recimo, imao austrijski psihijatar i filozof Viktor Frankl (1905–1997). Kritičari i umetnici su tek od nedavno počeli da proučavaju njeno delo koje je jedinstveno u svojoj složenosti i neraskidivo povezano sa njenom tužnom životnom pričom.

Šarlota Salomon

Šarlota Salomon rođena je 1917. u Berlinu, u uglednoj porodici. Njeni roditelji upoznali su se tokom Prvog svetskog rata; otac Albert (1883–1976) bio je lekar, a majka Franciska Grunvald (Franziska Grunwald) bolničarka na frontu. Osim toga, Šarlotin otac bio je profesor na berlinskom univerzitetu, a takođe, smatra se začetnikom mamografije. Ćerka je dobila ime po Franciskinoj sestri koja se 1913. godine ubila skočivši u jezero. Opijum i depresija su, po svoj prilici, naveli Francisku da i ona sebi oduzme život. Skočila je kroz prozor porodične kuće, a maloj Šarloti, koja je tada imala osam godina, odrasli su rekli da je majka umrla od prehlade.

Doktor Salomon se ponovo oženio 1930. godine. Šarlotina maćeha bila je tada poznata nemačka operska pevačica jevrejskog porekla, Paula Lindberg (Paula Lindberg,1897–2000), koja je oko sebe okupljala brojne poznate ličnosti tog vremena. Izvori navode da su nemački fizičar Albert Ajnštajn (1879–1955), kao i nemački filozof i lekar Albert Švajcer (1875–1965) među mnogim „zvezdama” sa kojima se porodica Salomon susretala. Jedan od gostiju u kući Salomonovih bio je i Alfred Volfzon (Wolfsohn, 1896–1962), Paulin učitelj pevanja i prijatelj.

Uspon nacističkog vođe Adolfa Hitlera (1889–1945) na vlast označio je početak progona Jevreja u Nemačkoj. Šarlotin otac izgubio je posao na univerzitetu i počeo da radi u Jevrejskoj bolnici u Berlinu, a Paulina blistava karijera bila je na izmaku. Šarlota je 1936. godine primljena u poznatu berlinsku umetničku školu, koja je dozvoljavala pohađanje veoma malom broju Jevreja. Neki izvori navode da je Šarlota primljena jer kao izuzetno povučena i ćutljiva devojka, gotovo nevidljiva, ne bi mogla da zavede mlade Arijevce i tako predstavlja opasnost za novonastali poredak u državi. Za vreme koje je provela u toj školi vezuje se jedna anegdota. Nadarena i napredna Šarlota osvojila je prvo mesto na jednom slikarskom takmičenju. Međutim, nagrada je otišla u ruke njene školske drugarice Barbare, samo zbog toga što nije bila Jevrejka. Veruje se da je ta nepravda razlog zbog kojeg je Salomonova napustila čuvenu školu.

Kristalna noć 9. novembra 1938. označila je početak otvorenog nasilja nad Jevrejima koje su sprovodili nacisti u ime države. Nedugo nakon tog krvavog čina, Albert Salomon je odveden u koncentracioni logor Zahsenhauzen blizu Berlina, ali je porodica ubrzo uspela da izdejstvuje njegovo oslobađanje. Paula i Albert su Šarlotu poslali na Azurnu obalu kod Franciskinih roditelja, verujući da će je tako zaštititi od nacističkog zla koje je obuzelo Nemačku, ali nisu ni slutili šta će zadesiti njihovu mezimicu…

Slikarka u nastajanju stigla je te zime u živopisni francuski gradić Vilfranš-sir-mer. Njeni deda i baba po majci živeli su tu već neko vreme, zahvaljujući njihovoj prijateljici Otili Mur (Ottilie Moore), imućnoj Amerikanki nemačkog porekla koja je oko sebe okupljala jevrejske izbeglice i štitila ih. Međutim, tragedija porodice Grunvald se ponavlja: Šarlotina baba izvršava samoubistvo! Jedini preostali član porodice u Francuskoj otkriva unuci dugo čuvanu tajnu, zastrašujuću istinu o „zlu koje je nagrizlo njihovo porodično stablo”, kako je to opisao francuski pisac David Fenkinos (1974) u romanu „Šarlot”. Naime, ukupno sedam članova Šarlotine porodice sa majčine strane oduzelo je sebi život.

To turobno saznanje predstavlja prekretnicu u devojčinom životu. Ona odbija da se povinuje nepisanom porodičnom zakonu samouništenja i nalazi utočište u umetnosti. Pre dolaska u Francusku slikala je neredovno i bez jasnog cilja, ali u ovom trenutku odlučuje da stvori prvo veliko delo koje će, kako će se kasnije ispostaviti, biti njena labudova pesma. Kao u zanosu, Šarlota Salomon slika i piše priču o sebi u trećem licu, dok su ostali likovi članovi njene porodice i ljudi iz njenog okruženja, kojima neznatno menja imena. Na primer, prezime Salomon zamenjeno je prezimenom Kann, Paula Lindberg postaje Paulinka Bimbam, učitelj pevanja Alfred Volfzon preimenovan je u Amadeusa Daberlona (Daberlohn). Jedan od prvih koji je primetio i podsticao Šarlotin talenat u Berlinu, pored brižne maćehe Paule, bio je upravo Volfzon. Mlada devojka je verovatno bila zaljubljena u njega uprkos velikoj razlici u godinama. Njena opčinjenost bila je tolika da se na njenim slikama njegov lik pojavljuje mnogo češće od ostalih, gotovo 3.000 puta. Šarlotini gvaševi ređaju se povezani nitima priče i prikazuju unutrašnjost porodične kuće Salomonovih, devojčicu koja očekuje anđeoski lik majke, Paulinkine koncerte i časove pevanja, užase Holokausta… Na poleđini slika nalaze se beleške o muzičkim kompozicijama koje ih prate. Recimo, lik „muzičkog proroka” Amadeusa Daberlona stupa na scenu uz „Toreadorovu pesmu” iz opere „Karmen”.

Šarlota Salomon

Salomonova je ovaj spoj slika, reči i muzike nazvala jednim imenom „Život? Ili pozorište?”. Savremeni kritičari imali su poteškoća da njeno delo, jedinstveno u istoriji umetnosti, svrstaju u određenu grupu. Jedni ga nazivaju operetom, drugi ga karakterišu kao dnevnik ili autobiografiju u slikama. U nekim delovima izgleda poput stripa.

Gospodin Grunvald i umetnica su deo 1940. godine proveli u koncentracionom logoru Girs na Pirinejima. Izmučena Salomonova trudi se da ne razmišlja o samoubistvu, premda deda ne skriva da joj predviđa isti kraj koji su odabrale ostale žene iz porodice. Starac i Šarlota su u otvorenom sukobu. Navodno ju je on čak zlostavljao, a ona njega na kraju otrovala. S obzirom na to da je slikala svaki detalj svog života, nacrtala je dedu na samrtnoj postelji. U Francuskoj se udala za austrijskog Jevrejina Aleksandra Naglera (Alexander Nagler), koji je, smatraju neki, prvobitno bio ljubavnik Otilije Mur (ona se u to vreme vratila u Ameriku i povela sa sobom nekoliko jevrejskih dečaka i devojčica). Zlosrećna slikarka bila je trudna kada su 1943. godine nacisti uhapsili nju i njenog muža u Vilfranšu i odveli ih u Aušvic. U logoru smrti žene su bile odvajane od muškaraca, a trudnice ubijane na samom početku. Dvadesetšestogodišnja Šarlota ubijena je odmah po dolasku u Aušvic, dok je njen muž umro kasnije tokom zarobljeničkih dana. Ipak, njeno delo je preživelo rat jer ga je ostavila na čuvanje prijatelju od poverenja. Albert i Paula tokom rata su uspeli da pobegnu u Holandiju, a kada je nastupio mir, predata im je brižljivo čuvana Šarlotina zaostavština. Neobična umetnica naslikala je preko 1.000 gvaševa, od kojih je oko 800 uvrstila u „Život? Ili pozorište?”. Otac i maćeha su to blago predali Jevrejskom Istorijskom muzeju u Amsterdamu, gde se i danas može videti.

Šarlota Salomon

„Ima još radosti, cveće ne prestaje da cveta, a sunce i dalje sija”, natpis je na jednoj slici. Neobična umetnica je svoj kratak život podredila borbi protiv porodičnog prokletstva, na granici između samouništenja i stvaranja. „Život je lep i verujem u njega. Živeću za sve njih!”, bila je misao koja ju je vodila.

Autorka: Jelena Stojanović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *