Шарлота Саломон: Орфеј у ратном паклу

„Живот? Или позориште?” је једино дело младе уметнице која је стварала у вихору Другог светског рата, а музика, лудило и самоубиства само су неке од тајни које су у њему насликане. „Живот је леп и верујем у њега. Живећу за све њих!”, била је мисао која је водила Шарлоту Саломон.

Да је Шарлота Саломон жива, ове године би славила сто други рођендан. Међутим, ова немачко-јеврејска сликарка и књижевница није имала срећу да преживи нацистички логор Аушвиц, какву је, рецимо, имао аустријски психијатар и филозоф Виктор Франкл (1905–1997). Критичари и уметници су тек од недавно почели да проучавају њено дело које је јединствено у својој сложености и нераскидиво повезано са њеном тужном животном причом.

Шарлота Саломон

Шарлота Саломон рођена је 1917. у Берлину, у угледној породици. Њени родитељи упознали су се током Првог светског рата; отац Алберт (1883–1976) био је лекар, а мајка Франциска Грунвалд (Franziska Grunwald) болничарка на фронту. Осим тога, Шарлотин отац био је професор на берлинском универзитету, а такође, сматра се зачетником мамографије. Ћерка је добила име по Францискиној сестри која се 1913. године убила скочивши у језеро. Опијум и депресија су, по свој прилици, навели Франциску да и она себи одузме живот. Скочила је кроз прозор породичне куће, а малој Шарлоти, која је тада имала осам година, одрасли су рекли да је мајка умрла од прехладе.

Доктор Саломон се поново оженио 1930. године. Шарлотина маћеха била је тада позната немачка оперска певачица јеврејског порекла, Паула Линдберг (Paula Lindberg,1897–2000), која је око себе окупљала бројне познате личности тог времена. Извори наводе да су немачки физичар Алберт Ајнштајн (1879–1955), као и немачки филозоф и лекар Алберт Швајцер (1875–1965) међу многим „звездама” са којима се породица Саломон сусретала. Један од гостију у кући Саломонових био је и Алфред Волфзон (Wolfsohn, 1896–1962), Паулин учитељ певања и пријатељ.

Успон нацистичког вође Адолфа Хитлера (1889–1945) на власт означио је почетак прогона Јевреја у Немачкој. Шарлотин отац изгубио је посао на универзитету и почео да ради у Јеврејској болници у Берлину, а Паулина блистава каријера била је на измаку. Шарлота је 1936. године примљена у познату берлинску уметничку школу, која је дозвољавала похађање веома малом броју Јевреја. Неки извори наводе да је Шарлота примљена јер као изузетно повучена и ћутљива девојка, готово невидљива, не би могла да заведе младе Аријевце и тако представља опасност за новонастали поредак у држави. За време које је провела у тој школи везује се једна анегдота. Надарена и напредна Шарлота освојила је прво место на једном сликарском такмичењу. Међутим, награда је отишла у руке њене школске другарице Барбаре, само због тога што није била Јеврејка. Верује се да је та неправда разлог због којег је Саломонова напустила чувену школу.

Кристална ноћ 9. новембра 1938. означила је почетак отвореног насиља над Јеврејима које су спроводили нацисти у име државе. Недуго након тог крвавог чина, Алберт Саломон је одведен у концентрациони логор Захсенхаузен близу Берлина, али је породица убрзо успела да издејствује његово ослобађање. Паула и Алберт су Шарлоту послали на Азурну обалу код Францискиних родитеља, верујући да ће је тако заштитити од нацистичког зла које је обузело Немачку, али нису ни слутили шта ће задесити њихову мезимицу…

Сликарка у настајању стигла је те зиме у живописни француски градић Вилфранш-сир-мер. Њени деда и баба по мајци живели су ту већ неко време, захваљујући њиховој пријатељици Отили Мур (Ottilie Moore), имућној Американки немачког порекла која је око себе окупљала јеврејске избеглице и штитила их. Међутим, трагедија породице Грунвалд се понавља: Шарлотина баба извршава самоубиство! Једини преостали члан породице у Француској открива унуци дуго чувану тајну, застрашујућу истину о „злу које је нагризло њихово породично стабло”, како је то описао француски писац Давид Фенкинос (1974) у роману „Шарлот”. Наиме, укупно седам чланова Шарлотине породице са мајчине стране одузело је себи живот.

То туробно сазнање представља прекретницу у девојчином животу. Она одбија да се повинује неписаном породичном закону самоуништења и налази уточиште у уметности. Пре доласка у Француску сликала је нередовно и без јасног циља, али у овом тренутку одлучује да створи прво велико дело које ће, како ће се касније испоставити, бити њена лабудова песма. Као у заносу, Шарлота Саломон слика и пише причу о себи у трећем лицу, док су остали ликови чланови њене породице и људи из њеног окружења, којима незнатно мења имена. На пример, презиме Саломон замењено је презименом Kann, Паула Линдберг постаје Паулинка Бимбам, учитељ певања Алфред Волфзон преименован је у Амадеуса Даберлона (Daberlohn). Један од првих који је приметио и подстицао Шарлотин таленат у Берлину, поред брижне маћехе Пауле, био је управо Волфзон. Млада девојка је вероватно била заљубљена у њега упркос великој разлици у годинама. Њена опчињеност била је толика да се на њеним сликама његов лик појављује много чешће од осталих, готово 3.000 пута. Шарлотини гвашеви ређају се повезани нитима приче и приказују унутрашњост породичне куће Саломонових, девојчицу која очекује анђеоски лик мајке, Паулинкине концерте и часове певања, ужасе Холокауста… На полеђини слика налазе се белешке о музичким композицијама које их прате. Рецимо, лик „музичког пророка” Амадеуса Даберлона ступа на сцену уз „Тореадорову песму” из опере „Кармен”.

Шарлота Саломон

Саломонова је овај спој слика, речи и музике назвала једним именом „Живот? Или позориште?”. Савремени критичари имали су потешкоћа да њено дело, јединствено у историји уметности, сврстају у одређену групу. Једни га називају оперетом, други га карактеришу као дневник или аутобиографију у сликама. У неким деловима изгледа попут стрипа.

Господин Грунвалд и уметница су део 1940. године провели у концентрационом логору Гирс на Пиринејима. Измучена Саломонова труди се да не размишља о самоубиству, премда деда не скрива да јој предвиђа исти крај који су одабрале остале жене из породице. Старац и Шарлота су у отвореном сукобу. Наводно ју је он чак злостављао, а она њега на крају отровала. С обзиром на то да је сликала сваки детаљ свог живота, нацртала је деду на самртној постељи. У Француској се удала за аустријског Јеврејина Александра Наглера (Alexander Nagler), који је, сматрају неки, првобитно био љубавник Отилије Мур (она се у то време вратила у Америку и повела са собом неколико јеврејских дечака и девојчица). Злосрећна сликарка била је трудна када су 1943. године нацисти ухапсили њу и њеног мужа у Вилфраншу и одвели их у Аушвиц. У логору смрти жене су биле одвајане од мушкараца, а труднице убијане на самом почетку. Двадесетшестогодишња Шарлота убијена је одмах по доласку у Аушвиц, док је њен муж умро касније током заробљеничких дана. Ипак, њено дело је преживело рат јер га је оставила на чување пријатељу од поверења. Алберт и Паула током рата су успели да побегну у Холандију, а када је наступио мир, предата им је брижљиво чувана Шарлотина заоставштина. Необична уметница насликала је преко 1.000 гвашева, oд којих је око 800 уврстила у „Живот? Или позориште?”. Отац и маћеха су то благо предали Јеврејском Историјском музеју у Амстердаму, где се и данас може видети.

Шарлота Саломон

„Има још радости, цвеће не престаје да цвета, а сунце и даље сија”, натпис је на једној слици. Необична уметница је свој кратак живот подредила борби против породичног проклетства, на граници између самоуништења и стварања. „Живот је леп и верујем у њега. Живећу за све њих!”, била је мисао која ју је водила.

Ауторка: Јелена Стојановић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *