САЊАТОРИЈУМ – ИЛИ: КО ЈОШ САХРАЊУЈЕ ПТИЦЕ

Постоји ли књижевност изван канона? Ко је ствара? Како, када настаје? Постоје ли онда нека правила по којим настаје апокрифна књижевност? Или је правило да нема правила? Безброј сличних питања још може тако у недоглед да се ниже. Ја се, ево, предајем. Одговора немам. Можда ми ипак, Сањаторијум – или: Ко још сахрањује птице може помоћи да бар мало “начне” могуће одговоре. За потпун одговор не гарантујем.

            Треба почети испочетка, треба почети од 31. октобра (и сљедећих осам дана), од Сремских Карловаца, од колоније: Књижевност и мултимедија, треба почети од дванаесторо учесника, организатора и гостију колоније. Све то води до Сањаторијума, јер га све то чини онаквим какав јесте.

До Сањаторијума сви заједно!

Сањаторијум је постојао у сваком кораку, помисли, погледу, гласу, ријечи, смијеху свих који су чинили колонију. Био је у предметима који су их окруживали, али он није био опредмећен. Цијела колонија га је познавала, мада нико није знао његов коначан лик.  Све до 23. априла, када се Сањаторијум и материјално родио, спреман да комуницира са сваким ко га чита.

Први тренутак његовог постојања – од тада је досупан свима.
И могућност читања – од тада је доступна свима.

Представљање Зборника било је 23. априла у Омладинском центру ЦК13. Сањаторијум не воли сам да се представља, зато је он натјерао све своје чланове да то ураде умјесто њега. Поново их је окупио. Он никако не воли да прича сам са собом (јер забога није луд!), не воли да само он прича о себи (јер није егоцентричан), не воли ни када други о њему причају (сигурно је сада љут на мене) остављајући њега изван разговора (добро, можда је мало егоцентричан). Он увијек тражи добре саговорнике, спреман да их изазива и покрене на размишљање.

Ауторка: Кристина Топић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *