Romaneskni različnik Miroljuba Todorovića

PRILOG POETICI SIGNALISTIČKOG ŽANRA

I

Iz današnje perspektive, Miroljuba Todorovića možemo nazvati ne samo prvim, već i najznačajnijim teoretičarem signalizma jer su njegove klasifikacije signalističkih žanrova, naročito poezije, i danas polazište svakome ko se upusti u teorijska promišljanja ovog umetničkog pravca.1) Međutim, u odnosu na bogat književnoteorijski, književnokritički i esejistički korpus Miroljuba Todorovića koji je posvećen žanrovskim odlikama signalističke poezije, razmatranja poetike signalističkog romana dosta su svedenija. Jedan od razloga je u činjeničnom stanju – u odnosu na poeziju čija je priroda bila (i ostala!) inicijalni i najsilovitiji istraživački „projekat“ signalizma od njegovih početaka, rasponi signalističkog romana postali su predmet istraživanja tek poslednje decenije 20. veka.2) Sam Miroljub Todorović u ovo „istraživanje“ kreće 2000. godine, romanom Tek što sam otvorila poštu.

Sledeći teorijsku misao Miroljuba Todorovića o signalizmu, preciznije – u vezi njegovim sa odlikama, metodama i ciljevima, zapažamo da je ovaj stvaralac (u) svojim radovima istakao najvažnije kopče poetike signalističkog romana sa opštim odlikama pomenutog pravca:

  1. Sloboda u stvaralaštvu koja uvek mora ponovo da se osvaja.3) U kontekstu romanesknog stvaralaštva Miroljuba Todorovića, svako njegovo delo koje nosi ovu žanrovsku karakteristiku možemo bliže odrediti kao roman – noviput (metod, postupak). Podžanrovski opus Todorovićevih romana kreće se na relaciji epistolarni4) roman (Tek što sam otvorila poštu, 2000) – šatro roman (Šoking blu, 2007; Boli me blajbinger, 2009) – verbalno-vizuelni roman (Apeiron, internet izdanje, 2013). U osnovi pomenutog „traganja“ za novim putem svakako se nalazi igra, još jedna univerzalna odlika stvaralačkog metoda signalista.
  2. Važna je forma. U radovima Miroljuba Todorovića posvećenim rasponima neoavangarde, često se nailazi na citiranje i/ili parafraziranje stavova V. Šklovskog po pitanju značaja (i značenja) forme. I za signaliste forma (sklop) je „duša književnog dela“, predmet traganja, momenat kreativnosti, neposredni izraz egzistencije umetničkog dela. Tragajući za novom formom romana, Todorović je i zalazio u oblast neliterarnih žanrova (pismo), i dalje proširivao mogućnosti funkcionalizacije verbalno-vizuelnih pesama unutar romana.
  3. Romanopisac – intermedijalni (multimedijalni, polimedijalni) stvaralac. Montaža, vizuelizacija, upotreba tehnologija (papirnih, elektronskih; kompjutera, interneta) postupci su promovisani signalističkom poezijom, ali plodonosni i kada je u pitanju prozni izraz. Među umetnicima koji u domenu istraživanja mogućnosti jezika obilato koriste Mrežu, Todorović (2012: 203) naročito izdvaja Iliju Bakića i roman Led (preciznije prvo, internet izdanje ovog dela) nazivajući ga afirmatorom„netspika“, odnosno tehnogovora koji u pomenutom romanu nastaje mešavinom srpskog jezika i engleskih i nemačkih izraza.Takođe, dela ovog autora, naročito nebjavljeni roman Perfektni perfekt (napisan krajem 80-ih i početkom 90-ih godina 20. veka), a potom i Prenatalni život i Novi Vavilon, Todorović (2012: 204) smatra „prvim vesnicima onoga što današnja kritika naziva hipertekstualnim romanom“.
  4. Korišćenje potencijala sredstava masovne komunikacije. Permanentno u dosluhu sa vremenom u kome živi, signalistički umetnik obraća se elektronskoj civilizaciji na način njoj razumljiv, prijemčiv i atraktivan. S druge strane, elektronska postignuća stvaraocu nude višestruke kreativne mogućnosti. Da bi iskoristio njihov potencijal u stvaralaštvu, signalistički umetnik nužno mora da poseduje kreativnu i intelektualnu odvažnost. U ovom kontekstu treba pomenuti i težnju signalističkog stvaraoca ka univerzalnoj komunikaciji, odnosno ka što širem čitalačkom krugu, budući da se kao medij koristi globalni i interaktivni internet –„velika stvaralačka laboratorija i radionica“ (Todorović 2013: 57) signalističkog stvaraoca.

II

Ja, po navici, čim popijem kafu, imam potrebu da se ispričam.

M. T. Vid, Tek što sam otvorila poštu

Prvi roman Miroljuba Todorovića, Tek što sam otvorila poštu (2000), najpre možemo nazvati verbalno – vizuelnim delom jer, pored tekstualnih fragmenata – imejlova ili poštanske prepiske (pisama),5) u svoju strukturu uvodi i sedam vizuelno-verbalnih radova koji koreliraju sa trećom dominantnom temom romana a koja, može se reći, u sebi sublimira one označene podnaslovom (prijateljstvo i ljubav) – rat u Srbiji 1999. godine. Međutim, u kontekstu stvaralaštva Miroljuba Todorovića, te iz ugla poetike signalističkog dela, roman Tek što sam otvorila poštu žanrovski korelira sa Dnevnikom 1985. I Dnevnik, i pomenuti roman Miroljuba Todorovića imaju odlike textum6)-a – signalističkog dela kao kompaktne celine sačinjene iz poezije, proze, fragmenata esejističke prirode i vizuelnih radova. Hronološki, roman Tek što sam otvorila poštu mogli bismo nazvati Textum-om III, odnosno drugim delom „dnevnika 1985.“. Žanrovsku odrednicu dnevnika u stvaralaštvu Miroljuba Todorovića tendenciozno smo stavili između zagrada, želeći da time ukažemo na posve drugačiju prirodu pomenutog dela u odnosu na rečničku definiciju dnevnika kao književnonaučne vrste.7) Kada je u pitanju formalni aspekt, beleške Todorovićevog Dnevnika 1985. nisu uvek datirane; potom, u odnosu na klasični dnevnik čiji je glavni lik sam autor, u središtu Todorovićevog Dnevnika je Signal(izam) jer ovo delo prati svakodnevna dešavanja i tokove pomenutog pravca. Preciznije, Todorovićeve dnevničke beleške imaju karakter potcrtavanja temelja poetike signalizma kao umetničkog pravca: s jedne strane, u beleškama se ukazuje na izvore, odlike i težnje signalizma, usled čega one katkad poprimaju karakter manifesta (npr. takve prirode je beleška na str. 120) u kojem se ističe specifikum ovog umetničkog pravca, ali i prirode signalističkog stvaraoca; s druge strane, beleške sistematizuju signalističke žanrove. Potom, beleške Dnevnika 1985. imaju oblik hronike aktivnosti signalista (bilo da je u pitanju publikovanje pojedinačnih dela ili izlaganje na kolektivnim izložbama), a unutar pomenute hronike mogu se pratiti tokovi raznih signalističkih žanrova (vizuelne poezije, mail-arta i dr.). Jedna grupa Todorovićevih beležaka ima karakter odgovora, ali i provokacije piscima i teoretičarima koji se negativno pisali o signalizmu i šire, o neoavangardi. Todorovićeve dnevničke beleške donose i detaljan prikaz kulturne i umetničke scene uSrbiji, ali i u prestonicama signalističke umetnosti van Beograda (Parizu, San Francisku, Montevideu, Madridu…) 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Uz prepiske, poetičke i autopoetičke beleške, esejističke munjograme (koji će se kasnije u par navrata izdvajati u zasebna Todorovićeva dela), od početka do kraja dnevnika možemo slediti razne varijacije „lajt-motiv beleške“ – signalističke pesme Miroljuba Todorovića koja na svakoj drugoj, trećoj, petoj… stranici, u svega dva-tri-četiri reda, na delu pokazuje oslobađanje energije jezika i njenu moć. Tek je neznatan broj beležaka privatnog i ličnog tona, a njima se čitaocu otkrivaju pojedine činjenice u vezi sa Todorovićevim stvaralačkim metodom (način stvaralačkog rada, uslovi, preokupacije, sumnje…) ili pak privatnim aspektom (brak, relacija otac – sin i dr.). U saglasju sa scijentističkom bazom signalizma, Todorovićeve beleške sadrže razne naučne zanimljivosti, retke i dragocene informacije u vezi sa nastankom raznih tehnologija, podatke iz oblasti čitavog spektra nauka, od prirodnih (matematike, biologije, hemije), do društvenih (nauke o književnosti, istorije, sociologije…). Zbog svih navedenih karakteristika, Dnevnik 1985. može se nazvati pravim različnikom: biobibliografijom signalizma, Textum-om, polemikom (tačnije, međašem dveju Todorovićevih knjiga polemika  Štep za šumindere (1984) i Pevci sa Bajlon-skvera (1986)), te pravom izložbom signalističkih ostvarenja, sa više postavki (i pozivnica!). S obzirom na to da značajan broj beležaka Dnevnika 1985. ima karakter prepiske sa raznim stvaraocima, urednicima časopisa i dr., ovo delo se s punim pravom može nazvati i epistolarnim romanom.Čvrstu relaciju romana Tek što sam otvorila poštu sa Dnevnikom 1985. potvrđuju i njegovi likovi (Dinka, Viktor, Nada) koji su dohodali iz pomenutog dnevnika.

Na početku rada istakli smo da roman nije bio česta tema eseja Miroljuba Todorovića u bilo kom vidu, od „munjograma“ do onih koji imaju karakter studija. Izuzetak je par tekstova posvećenih romanesknom opusu drugih signalista – Slobodana Škerovića, Milivoja Anđelkovića, Ilije Bakića, Bogislava Markovića, Zvonka Sarića. Todorović je roman promišljao „na delu“ i kroz delo:8) na samom polju romanesknog stvaralaštva nastojao je da osvetli signalističke razlike ovog žanra. Tako se prvi Todorovićev roman, Tek što sam otvorila poštu,9) s punim pravom može nazvati „romanom komunikacije“ u signalističkom značenju te reči – kao vannacionalne, univerzalne, planetarne (panlingvističke), fluktuirajuće, kreativne; celovite i brze10) komunikacije. Bez obzira na to što u romanesknoj prepisci dela Tek što sam otvorila poštu figurira više pošiljalaca i recipijenata – pesnika, umetnika, „netvorkera“, među kojima su najfrekventniji Nada i Dinka, junak ovog romana je Informacija. Navedena tvrdnja rezultat je više zapažanja: čitajući imejlove (fragmente, beleške) romana Tek što sam otvorila poštu, uočavamo da adresanti (i adresati) permanentno promišljaju teoriju i praksu informacije i komunikacije, od njihove naučne strane, preko procesa slanja, prenošenja, prijema, zapamćivanja informacije, do samog značenja ovog pojma. Svi pomenuti problemi podcrtani su već prvim Nadinim imejlom upućenom Vikiju. U imejlu datiranom kao peti dan meseca oktobra 1998. godine, Nada iz pozicije „tamo“ (preko „grane“, u „prelepo uređenom svetu“) daje par refleksija o blagodeti „mašine“ („moćnog računara“) i interneta, odnosno novih medija/tehnologija u procesu komunikacije i otkrivanja „neverovatne količine sveta“ (Todorović 2000: 5). Imejl-prepiska u ovom romanu je signal spoja više gradova širom sveta (Beča, Bostona, Pekinga, Budimpešte, Jerusalima, Beograda).

Središnja tema romana gotovo po signalističkom uputstvu oblikovana je „iz haosa naše savremene civilizacije“ (Todorović 1985: 279) – u ovom slučaju, iz haosa rata koji je 1999. godine zadesio Srbiju. Svih sedam vizuelnih pesama inkorporiranih u tkivo romana Tek što sam otvorila poštu korelira sa njegovom dominantnom temom, a na planu forme poprima karakter kadrova iz ratnih, petominutnih vesti u čijem su fokusu, kao što pamtimo, bile nove mete. Metod oblikovanja ovih pesama je uglavnom vizuelni (sačinjene su iz fotografija porušenih zdanja), oka i katkad atoma jezika (grafema). Funkcija vizuelnih (i vizuelno – verbalnih) pesama romana Tek što sam otvorila poštu, odnosno „target“-a, jeste prenos objektivnih informacija u vezi sa bombardovanjem Srbije na univerzalnom foto, odnosno kadar-jeziku, te uspostavljanje planetarne komunikacije. Na planu forme, navedene pesme („targets“, informacije) poprimaju karakteristike scijentističke poezije (objektivnost, jasnoću, preglednost), a zahvaljujući kontekstu u kome se nalaze (ali i samim kontekstom – materijalom unutar koga su oblikovane) proširuju funkciju signalističke poezije scijentističkog i vizuelnog usmerenja. Najpre, uspešnost metoda oblikovanja koji teži ka univerzalnoj komunikaciji najširih razmera potvrđen je sadržajem romana: između Nade, Dinke i više signalističkih umetnika širom sveta spontano se uspostavlja komunikacija koja poprima razmere pravih mail-artplanetarnih izložbi. Zadržaćemo se na analizi svake od vizuelnih pesama utkanih u tkivo romana Tek što sam otvorila poštu.

Kontekst vizuelno-verbalnog rada br. 3 čini fotografija porušene zgrade RTS-a. Uz fotografiju i grafeme, sastavni deo ove vizuelne pesme, kako je žanrovski možemo odrediti, sačinjava slika/crtež/crno-bela fotografija oka. U širem kontekstu romana Tek što sam otvorila poštu, signalistički rad o kojem govorimo ostvaruje značajan semantički spektar: ova verbalno-vizuelna poema bi se najpre mogla čitati kao udarna vest, čemu prevashodno doprinosi slika oka locirana u gornjem desnom uglu, gde obično na ekranu stoji oznaka televizijskog kanala. Tako ovo delo poručuje: „obavezno videti“ i „šerovati“ informaciju o bombardovanju najvećeg medija u Srbiji (što je u saglasju sa poetikom epistolarnog romana, odnosno imejl-arta, na čije karakteristike ukazujemo u ovom radu). Čitanjem (gledanjem, promatranjem, promišljanjem) ove pesme u više smerova (konkretno, njenim okretanjem u smeru kazaljke na satu, ili suprotnom), što je opet na tragu signal-poetike (poetike „živog“, u više smerova razgranatog signala), možemo iščitati još neke informacije koje nosi ova „vest“: čitalac sa govornog područja srpskog jezika može iščitati reči „kritičan“ i „propalo je“, čime pesma – vest dodatno dobija na važnosti i dramatičnosti. Iz jednog ugla atomi jezika tvore reč „LUUD“. S obzirom na to da „atomi“ oivičuju fotografiju porušene zgrade, oni nas ujedno navode na još jedan njen kontekst, shizofreni, ratni, haotični. Ovim se treća vizuelna pesma čvrsto vezuje za romaneskno tematsko jezgro, rat-Haos, a u funkciji je „opomene“. Potom, fotografija porušene zgrade RTS-a na simboličkoj ravni predstavlja prekid komunikacije, što se, ne samo iz ugla romana Tek što sam otvorila poštu, već u kontekstu celokupne signalističke poetike određuje kao suprotnost signalističkoj trijadi (čoveku, materiji i svemiru) kao čvorištu („apejronu“) „živog“ života. Dakle, treći vizuelno-verbalni rad predstavlja najkritičniji aspekt života (prekid komunikacije), opominje pred Haosom i traži netremice sagledavanje kao „obredne“ radnje – manifestacije „živog“ života u šumu – prekidu verbalne komunikacije. Budući da smo usled navedenih relacija sa Komunikacijom (Informacijom) i ratom – Haosom kao tematskim i semantičkim čvorištima romana treći verbalno-vizuelni rad istakli kao središnji, ostalesignalističke radovekoji su inkorporirani u roman Tek što sam otvorila poštu sagledaćemo kroz prizmu „vesti“.

Prva verbalno-vizuelna sastavnica Todorovićevog romana ima ambigvitetni karakter lamenta i transparenta sa mitinga. Dok kolaž fotografija donosi scene sa srpskih ulica, prizor porušene svetinje i kartu sa „metama“, verbalni ram na jednom od najrasprostranjenijih jezika sveta, gotovo sa transparenta poručuje, odnosno iz mase mitingaša „navijački“ povikuje „Stop bombing Yugoslavia“. Na drugom radu njegov verbalni deo tvori suzu koja se grana u tri pravca. Iz „suze“ može se iščitati reč „ovora“ koja izostavljanjem grafeme „g“ recipijenta uvodi u temu treće verbalno-vizuelne pesme o prekidu komunikacije, a sa njima semantički korelira i pesma br. 6 čiji vizuelni kontekst čine fotografije porušenih mostova. Četvrto delo takođe se žanrovski može odrediti kao vizuelno-verbalna pesma, ali ovoga puta patriotskog karaktera, na koji se aludira fotografijom porušene zgrade generalštaba, te porukom„general“ (ćiriličnim pismom). Peti rad je gotovo proporcionalno verbalno-vizuelnogkaraktera. Nadovezujući se na dva imejla (iz 8. i 9. maja 1999.) o mitinzima u Pekingu, peta pesma sadrži obilje poruka – transparenata koji „dokumentuju“ Marinino zapažanje da „tiho, ali sigurno, LAVINA POČINJE DA SE VALJA“. Ovo delo sa 71. strane romana sadrži i jedno „ZAŠTO“. Odgovor, naravno, nije „transparentan“.

Na planu sadržaja Todorovićevog romana o kojem govorimo, uočava se i srodnost sa naukom koja se očituje ne toliko na nivou diskursa, koliko u domenu ciljeva ka kojima je usmerena ova „roman – komunikacija“. Delo Tek što sam otvorila poštu iz više aspekata nastoji da definiše rat, a zajedničko svim tim uglovima gledanja jeste izjednačavanje ove planetarne pojave sa Haosom, takođe planetarnih razmera. „A neko reče tamo gde počinje vojska, prestaje logika.“ (83), tek je jedna raznih varijacija o prirodi rata – haosa, navedena u imejlovima adresanata romana Tek što sam otvorila poštu. Sa daljine, odnosno sa „tamošnjeg“, bostonskog tla, jedna od ratnih strana određuje se kao „civilizovani“ zapadnjaci, „iskusni“ i dobro „istrenirani“ kada je u pitanju „ekološko zagađivanje i istrebljivanje“ (83). Navodnicima koje upotrebljava Dinkina drugarica Elena, jedna od adresantkinja romana, ne upućuje samo na ironičnu konotaciju; reč civilizovan navodnicima je prekodirana u ključu „jedne nevesele budućnosti“ (82) u znaku Haosa – rata.„Odavde“, sa bombardovanog tla, adresanti (naročito Dinka) prenose imejlom neposredan doživljaj rata: gruvanja i rušenja objekata, grmljavinu PVO odbrane, osećaj „duge noći“ i „poganog vremena“ (84) koje se meri „smirelama“ i „šizelama“. Na ulici, u masi preovladava osećaj straha, a uočavamo ga u Dinkinim komentarima o dijalozima prolaznika u kojima se sve više „barata čudnim izrazima“ i traže „duhovitije zamene reči kako bi se omekšao njihov pravi smisao“ (86). Dok je u kontekstu romana pomenuta supstitucija „odbrana“ od stvarnosti, rata i straha, na planu signalističke poetike ona korelira sa segmentom koji se odnosi na težnju ka univerzalnoj komunikaciji koja se, u kontekstu poetike pomenutog umetničkog pravca, između ostalog ostvaruje i kolokvijalnim, te šatro govorom kao varijantom kripto-jezika koji „živi“ u svim kulturama sveta. Šatro imenice „smirela“ koja je „odzviždala svoje“ i „šizela“ nakon koje sledi bacanje „krmača“ (bombi) osvetljavaju Dinkin ironičan, i na momente „rugalački“ odnos prema ratu – haosu. Takođe, one se svojom „shizoidnom“ konotacijom u potpunosti uklapaju u nadrealnu atmosferu haosa i na najbolji način je dočaravaju recipijentu romana. Duhovitost, deskriptivnost, nadrealnost, ironija i sarkazam neke su od opštih odlika šatro jezika. Jezik „van zakona“ (opšteprihvaćene konvencije, standarda) legitimisan je samom „izmeštenom“ svakodnevicom u fukoovskom značenju te reči; hronotop Srbije u periodu mart – jun 1999. godine u Todorovićevom romanu poprima odlike toposa drugog mesta. Stoga možemo zaključiti da posezanje autora romana za kolokvijalizmima i šatro jezikom nije intendirano samo signalističkim osvežavanjem diskursa novim, atraktivnim rečima, već omeđavanjem jedne „porodice“ fizički rasejane, udaljene, ali, s druge strane, osećajem i doživljajem do te mere povezane da se nalazi u stanju permanentne, pulsirajuće, damar-komunikacije u kojoj se strah niveliše duhovitošću, a lica rata-haosa kao središnje informacije izbrazdava. „Smirela“ i „šizela“ nose semantički potencijal dvaju pesničkih slika: pustog gradskog trga u podne koje se, uzimajući u obzir semantiku koje ovo doba dana ima u folklornoj tradiciji, preko „gluvoće“ povezuje sa vremenom demona. Šatro rečima demon (rat – Haos) još jednom je detronizovan u romanu Tek što sam otvorila poštu. Usled svega navedenog, ovaj roman možemo nazvati kreativnim odgovorom na duhovnu situaciju jednog vremena, odnosno jednom vizijom „Čoveka, Materije i Svemira“11) – haotoičnoduhovitom, shizoidnosmirenom, gruvanoćutljivom, ali nadasve arhetipskom, apejronskom.

Na čovekovu žudnju za informacijom kao središnjom temom romana aludira se i prilogom „tek“ iz naslova. Likovi romana (adresanti i recipijenti) sve vreme nastoje da „uhvate korak“ sa brzinom protoka informacija u elektronskoj eri. Sedenje ispred monitora kompjutera i umrežavanje ritual je ravan ispijanju kafe. Nasušna potreba za informacijom u prirodi je svih likova romana, a pojedini od njih usmereni su ka promišljanju samog pojma „informacija“. Primera radi, Nada zaključuje („kapira“) da informacija zahteva konciznost („malko pisanje“, 5), da treba da bude usmerena ka većoj „količini sveta“, a za njeno prenošenje potrebna je „moćna mašina“ („sjajna sprava“) koja jedina garantuje uspešan, efikasan i potpun prenos. Sama informacija, takođe prema Nadinom tumačenju, treba biti „popularna u svetu i šire“; stoga se informacije koje ova adresantkinja prenosi u svojim imejlovima najviše odnose na dve univerzalne pojave – umetnost i rat.

III

Kako smo na početku segmenta rada koji se odnosi na tumačenje romana Tek što sam otvorila poštu ovo delo nazvali signalističkim romanom – različnikom, u ovom, završnom delu, sistematizovaćemo njegov signalistički specifikum:

  1. Zahvaljujući svom vizuelno-verbalnom polu, Tek što sam otvorila poštu postaje ne samo polimedijalna, već i anacionalna (nadnacionalna) knjiga o ratu kao iskonskom i univerzalnom zlu.
  2. Ukazujući na vrednost prijateljstva i ljubavi i njihovu snagu opstanka čak i u vremenu haosa (rata), prvi Todorovićev roman zadobija kosmički karakter i postaje roman o „postanju“ novog, svetlijeg sveta, rođenog iz mraka haosa i šuma; sveta koji „zbori“ univerzalnim (čak univerzumnim!) signalima.
  3. Tek što sam otvorila poštu nije samo roman o univerzalnoj, već i o permanentnoj komunikaciji, što je takođe na tragu signalističke poetike, preciznije mejl-art umetnosti. Međutim, za razliku od signalističkih mejl-art akcija koje broje i neuspele komunikacije, svaki fragment Todorovićevog romana o kojem govorimo „tek“ je jedna informacija, ali ulančana kao odgovor – novo pitanje u vezi sa signalističkom trijadom. Tačnije, svaki fragmenat nosi čuvenu poruku Todorovićevih mejl-art radova, „THINK ABOUT SIGNALISM“. I ne samo to: svaki od fragmenata romana svojim „zrakastim“ karakterom poziva čitaoca da iscrta još jedan putokaz Čoveku, da materiju nanovo preoblikuje (u romanu – i bukvalno, tvoreći sopstveni poredak čitanja fragmenata), a nadasve da, sledeći romaneskna signalistička „ozračenja“ pomenutih suština, zaroni duboko u samo središte živog života kako bi ga još jednom izbliza sagledao.
  4. Nadovezujući se na prethodno zapažanje, još jednom treba istaći da se roman Tek što sam otvorila poštu, zahvaljujući svom fragmentarnom i kolažnom karakteru može nazvati i predloškom za ready-made delo u signalističkom značenju koje poziva čitaoca da od nađenog, gotovog materijala (prepiski, eseja, manifesta, verbalno-vizuelnih i vizuelno-verbalnih pesama, slogana…) tvori novo delo, te da na taj način sebe uključi u masovnu komunikaciju koju tematizuje i sobom predstavlja Todorovićev roman, odnosno, da se umreži.
Literatura

Marićević, Jelena. Legitimacija za signalizam. Beograd: „Everest Media“, 2016.
Todorović Vid, Miroljub. Tek što sam otvorila poštu. Beograd: Feniks 2000.
Todorović, Miroljub. Dnevnik 1985. Niš: Unus Mundis, 2012.
Todorović, Miroljub. Stvarnost i utopija. Beograd: Altera, 2013.

Autorka: Mirjana Bojanić Ćirković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Značajan prilog teoriji signalističkih žanrova dali su  i Julian Kornhauzer i Živan Živković svojim doktorskim disertacijama iz 1981, odnosno 1991. godine, ali i potonjim radovima o poetici signalizma. Tokom razmatranja poetike (neo)avangarde, signalističkih žanrova doticali su se i A. Petrov (1976), A. Flaker (1982) i dr., dok se u biblioteci „Signal“ koja traje od 1970, tokom druge decenije 21. veka intenzivnije publikuju zbornici studija o signalizmu koji objedinjuju tekstove eminentnih, ali i mladih istraživača (v. Magija signalizma, 2016, Vizije signalizma, 2017). Biblioteka „Signal“ objavila je i jednu od obimnijih monografija novijeg datuma o signalističkoj poetici (v. Marićević, Jelena, Legitimacija za signalizam, 2016).Od signalističkih stvaralaca, pored Miroljuba Todorovića, značajan prilog teoriji signalističkog romana dao je Slobodan Škerović.
2. Navešćemo neka od zapaženijih signalističkih romanesknih ostvarenja: Prenatalni život (1997) i Novi Vavilon (1998) Ilije Bakića, Zemljofobija (2013), Nevidljivi Mars (2013), Kofer (2015) Slobodana Škerovića…
3. Up. „Sloboda u stvaralaštvu – apsolutna nužnost.“ (Todorović 2013: 5)
4. U ovom navodu koristimo samo eksplicitnu žanrovsku odrednicu romana iz podnaslova. Nastavkak rada osvetljava još žanrovskih karakteristika romana Tek što sam otvorila poštu.
5. Autor Miroljub T. Vid svoj roman podžanrovski određuje kao „epistolarni roman o prijateljstvu i ljubavi“.
6. Ovo je naslov dela Miroljuba Todorovića iz 1981. godine.
7. Žanrovsku specifičnost Dnevnika 1985. osvetljava i sam autor, Miroljub Todorović (2012: 27): „Sve više mi se čini da na ovaj svoj Dnevnik ne gledam kao na nekakav zbornik dnevničkih zapisa i sećanja već u njemu vidim jedan novi literarni produkt (podv. M. B. Ć.), dakle, delo formalno i žanrovski neodređeno i neomeđeno.“Značajne karakteristike dnevničkog žanra u opusu Miroljuba Todorovića istakla je Jelena Marićević (2016: 59) u tekstu o „facebook signalizmu“, odnosno Todorovićevim neklasičnim „vremenskim linijama“.
8. Promišljanje žanra „na delu“, a tek potom književnoteorijski, esejistički i drugim vidovima diskursa van „jezika“ umetnosti, poetička je konstanta Miroljuba Todorovića. Na ovaj način Todorović je krajem 50-ih godina 20. veka „promišljao“ poeziju korišćenjem jezičkih amalgama egzaktnih nauka. Teorijsko razmatranje žanrova scijentističke (kasnije signalističke poezije) usledilo je manifestom iz 1968. (Poezija – nauka), a kasnije i nizom tekstova sličnog karaktera.
9. U radu navodimo samo brojeve strana romana Tek što sam otvorila poštu (Beograd: Feniks, 2000).
10. Na brzinu protoka informacija u elektronskoj eri i čovekovo permanentno interesovanje za „novu“, „svežu“ i „brzu“ informaciju aludira se prilogom „tek“ u naslovu romana, ali i u diskursu samih adresanata i recipijenata koji „po navici, čim popiju kafu, imaju potrebu da se ispričaju.“ (19)
11. Ovo je zapravo deo naslova signalističkog manifesta „Poetska vizija Čoveka, Materije i Svemira“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *