Романескни различник Мирољуба Тодоровића

ПРИЛОГ ПОЕТИЦИ СИГНАЛИСТИЧКОГ ЖАНРА

I

Из данашње перспективе, Мирољуба Тодоровића можемо назвати не само првим, већ и најзначајнијим теоретичарем сигнализма јер су његове класификације сигналистичких жанрова, нарочито поезије, и данас полазиште свакоме ко се упусти у теоријска промишљања овог уметничког правца.1) Међутим, у односу на богат књижевнотеоријски, књижевнокритички и есејистички корпус Мирољуба Тодоровића који је посвећен жанровским одликама сигналистичке поезије, разматрања поетике сигналистичког романа доста су сведенија. Један од разлога је у чињеничном стању – у односу на поезију чија је природа била (и остала!) иницијални и најсиловитији истраживачки „пројекат“ сигнализма од његових почетака, распони сигналистичког романа постали су предмет истраживања тек последње деценије 20. века.2) Сам Мирољуб Тодоровић у ово „истраживање“ креће 2000. године, романом Тек што сам отворила пошту.

Следећи теоријску мисао Мирољуба Тодоровића о сигнализму, прецизније – у вези његовим са одликама, методама и циљевима, запажамо да је овај стваралац (у) својим радовима истакао најважније копче поетике сигналистичког романа са општим одликама поменутог правца:

  1. Слобода у стваралаштву која увек мора поново да се осваја.3) У контексту романескног стваралаштва Мирољуба Тодоровића, свако његово дело које носи ову жанровску карактеристику можемо ближе одредити као роман – новипут (метод, поступак). Поджанровски опус Тодоровићевих романа креће се на релацији епистоларни4) роман (Тек што сам отворила пошту, 2000) – шатро роман (Шокинг блу, 2007; Боли ме блајбингер, 2009) – вербално-визуелни роман (Apeiron, интернет издање, 2013). У основи поменутог „трагања“ за новим путем свакако се налази игра, још једна универзална одлика стваралачког метода сигналиста.
  2. Важна је форма. У радовима Мирољуба Тодоровића посвећеним распонима неоавангарде, често се наилази на цитирање и/или парафразирање ставова В. Шкловског по питању значаја (и значења) форме. И за сигналисте форма (склоп) је „душа књижевног дела“, предмет трагања, моменат креативности, непосредни израз егзистенције уметничког дела. Трагајући за новом формом романа, Тодоровић је и залазио у област нелитерарних жанрова (писмо), и даље проширивао могућности функционализације вербално-визуелних песама унутар романа.
  3. Романописац – интермедијални (мултимедијални, полимедијални) стваралац. Монтажа, визуелизација, употреба технологија (папирних, електронских; компјутера, интернета) поступци су промовисани сигналистичком поезијом, али плодоносни и када је у питању прозни израз. Међу уметницима који у домену истраживања могућности језика обилато користе Мрежу, Тодоровић (2012: 203) нарочито издваја Илију Бакића и роман Лед (прецизније прво, интернет издање овог дела) називајући га афирматором„нетспика“, односно техноговора који у поменутом роману настаје мешавином српског језика и енглеских и немачких израза.Такође, дела овог аутора, нарочито небјављени роман Перфектни перфект (написан крајем 80-их и почетком 90-их година 20. века), а потом и Пренатални живот и Нови Вавилон, Тодоровић (2012: 204) сматра „првим весницима онога што данашња критика назива хипертекстуалним романом“.
  4. Коришћење потенцијала средстава масовне комуникације. Перманентно у дослуху са временом у коме живи, сигналистички уметник обраћа се електронској цивилизацији на начин њој разумљив, пријемчив и атрактиван. С друге стране, електронска постигнућа ствараоцу нуде вишеструке креативне могућности. Да би искористио њихов потенцијал у стваралаштву, сигналистички уметник нужно мора да поседује креативну и интелектуалну одважност. У овом контексту треба поменути и тежњу сигналистичког ствараоца ка универзалној комуникацији, односно ка што ширем читалачком кругу, будући да се као медиј користи глобални и интерактивни интернет –„велика стваралачка лабораторија и радионица“ (Тодоровић 2013: 57) сигналистичког ствараоца.

II

Ја, по навици, чим попијем кафу, имам потребу да се испричам.

М. Т. Вид, Тек што сам отворила пошту

Први роман Мирољуба Тодоровића, Тек што сам отворила пошту (2000), најпре можемо назвати вербално – визуелним делом јер, поред текстуалних фрагмената – имејлова или поштанске преписке (писама),5) у своју структуру уводи и седам визуелно-вербалних радова који корелирају са трећом доминантном темом романа а која, може се рећи, у себи сублимира оне означене поднасловом (пријатељство и љубав) – рат у Србији 1999. године. Међутим, у контексту стваралаштва Мирољуба Тодоровића, те из угла поетике сигналистичког дела, роман Тек што сам отворила пошту жанровски корелира са Дневником 1985. И Дневник, и поменути роман Мирољуба Тодоровића имају одлике textum6)-а – сигналистичког дела као компактне целине сачињене из поезије, прозе, фрагмената есејистичке природе и визуелних радова. Хронолошки, роман Тек што сам отворила пошту могли бисмо назвати Textum-ом III, односно другим делом „дневника 1985.“. Жанровску одредницу дневника у стваралаштву Мирољуба Тодоровића тенденциозно смо ставили између заграда, желећи да тиме укажемо на посве другачију природу поменутог дела у односу на речничку дефиницију дневника као књижевнонаучне врсте.7) Када је у питању формални аспект, белешке Тодоровићевог Дневника 1985. нису увек датиране; потом, у односу на класични дневник чији је главни лик сам аутор, у средишту Тодоровићевог Дневника је Сигнал(изам) јер ово дело прати свакодневна дешавања и токове поменутог правца. Прецизније, Тодоровићеве дневничке белешке имају карактер потцртавања темеља поетике сигнализма као уметничког правца: с једне стране, у белешкама се указује на изворе, одлике и тежње сигнализма, услед чега оне каткад попримају карактер манифеста (нпр. такве природе је белешка на стр. 120) у којем се истиче спецификум овог уметничког правца, али и природе сигналистичког ствараоца; с друге стране, белешке систематизују сигналистичке жанрове. Потом, белешке Дневника 1985. имају облик хронике активности сигналиста (било да је у питању публиковање појединачних дела или излагање на колективним изложбама), а унутар поменуте хронике могу се пратити токови разних сигналистичких жанрова (визуелне поезије, mail-арта и др.). Једна група Тодоровићевих бележака има карактер одговора, али и провокације писцима и теоретичарима који се негативно писали о сигнализму и шире, о неоавангарди. Тодоровићеве дневничке белешке доносе и детаљан приказ културне и уметничке сцене уСрбији, али и у престоницама сигналистичке уметности ван Београда (Паризу, Сан Франциску, Монтевидеу, Мадриду…) 70-их и 80-их година 20. века. Уз преписке, поетичке и аутопоетичке белешке, есејистичке муњограме (који ће се касније у пар наврата издвајати у засебна Тодоровићева дела), од почетка до краја дневника можемо следити разне варијације „лајт-мотив белешке“ – сигналистичке песме Мирољуба Тодоровића која на свакој другој, трећој, петој… страници, у свега два-три-четири реда, на делу показује ослобађање енергије језика и њену моћ. Тек је незнатан број бележака приватног и личног тона, а њима се читаоцу откривају поједине чињенице у вези са Тодоровићевим стваралачким методом (начин стваралачког рада, услови, преокупације, сумње…) или пак приватним аспектом (брак, релација отац – син и др.). У сагласју са сцијентистичком базом сигнализма, Тодоровићеве белешке садрже разне научне занимљивости, ретке и драгоцене информације у вези са настанком разних технологија, податке из области читавог спектра наука, од природних (математике, биологије, хемије), до друштвених (науке о књижевности, историје, социологије…). Због свих наведених карактеристика, Дневник 1985. може се назвати правим различником: биобиблиографијом сигнализма, Textum-ом, полемиком (тачније, међашем двеју Тодоровићевих књига полемика  Штеп за шуминдере (1984) и Певци са Бајлон-сквера (1986)), те правом изложбом сигналистичких остварења, са више поставки (и позивница!). С обзиром на то да значајан број бележака Дневника 1985. има карактер преписке са разним ствараоцима, уредницима часописа и др., ово дело се с пуним правом може назвати и епистоларним романом.Чврсту релацију романа Тек што сам отворила пошту са Дневником 1985. потврђују и његови ликови (Динка, Виктор, Нада) који су доходали из поменутог дневника.

На почетку рада истакли смо да роман није био честа тема есеја Мирољуба Тодоровића у било ком виду, од „муњограма“ до оних који имају карактер студија. Изузетак је пар текстова посвећених романескном опусу других сигналиста – Слободана Шкеровића, Миливоја Анђелковића, Илије Бакића, Богислава Марковића, Звонка Сарића. Тодоровић је роман промишљао „на делу“ и кроз дело:8) на самом пољу романескног стваралаштва настојао је да осветли сигналистичке разлике овог жанра. Тако се први Тодоровићев роман, Тек што сам отворила пошту,9) с пуним правом може назвати „романом комуникације“ у сигналистичком значењу те речи – као ваннационалне, универзалне, планетарне (панлингвистичке), флуктуирајуће, креативне; целовите и брзе10) комуникације. Без обзира на то што у романескној преписци дела Тек што сам отворила пошту фигурира више пошиљалаца и реципијената – песника, уметника, „нетворкера“, међу којима су најфреквентнији Нада и Динка, јунак овог романа је Информација. Наведена тврдња резултат је више запажања: читајући имејлове (фрагменте, белешке) романа Тек што сам отворила пошту, уочавамо да адресанти (и адресати) перманентно промишљају теорију и праксу информације и комуникације, од њихове научне стране, преко процеса слања, преношења, пријема, запамћивања информације, до самог значења овог појма. Сви поменути проблеми подцртани су већ првим Надиним имејлом упућеном Викију. У имејлу датираном као пети дан месеца октобра 1998. године, Нада из позиције „тамо“ (преко „гране“, у „прелепо уређеном свету“) даје пар рефлексија о благодети „машине“ („моћног рачунара“) и интернета, односно нових медија/технологија у процесу комуникације и откривања „невероватне количине света“ (Тодоровић 2000: 5). Имејл-преписка у овом роману је сигнал споја више градова широм света (Беча, Бостона, Пекинга, Будимпеште, Јерусалима, Београда).

Средишња тема романа готово по сигналистичком упутству обликована је „из хаоса наше савремене цивилизације“ (Тодоровић 1985: 279) – у овом случају, из хаоса рата који је 1999. године задесио Србију. Свих седам визуелних песама инкорпорираних у ткиво романа Тек што сам отворила пошту корелира са његовом доминантном темом, а на плану форме поприма карактер кадрова из ратних, петоминутних вести у чијем су фокусу, као што памтимо, биле нове мете. Метод обликовања ових песама је углавном визуелни (сачињене су из фотографија порушених здања), ока и каткад атома језика (графема). Функција визуелних (и визуелно – вербалних) песама романа Тек што сам отворила пошту, односно „target“-а, јесте пренос објективних информација у вези са бомбардовањем Србије на универзалном фото, односно кадар-језику, те успостављање планетарне комуникације. На плану форме, наведене песме („targets“, информације) попримају карактеристике сцијентистичке поезије (објективност, јасноћу, прегледност), а захваљујући контексту у коме се налазе (али и самим контекстом – материјалом унутар кога су обликоване) проширују функцију сигналистичке поезије сцијентистичког и визуелног усмерења. Најпре, успешност метода обликовања који тежи ка универзалној комуникацији најширих размера потврђен је садржајем романа: између Наде, Динке и више сигналистичких уметника широм света спонтано се успоставља комуникација која поприма размере правих mail-artпланетарних изложби. Задржаћемо се на анализи сваке од визуелних песама утканих у ткиво романа Тек што сам отворила пошту.

Контекст визуелно-вербалног рада бр. 3 чини фотографија порушене зграде РТС-а. Уз фотографију и графеме, саставни део ове визуелне песме, како је жанровски можемо одредити, сачињава слика/цртеж/црно-бела фотографија ока. У ширем контексту романа Тек што сам отворила пошту, сигналистички рад о којем говоримо остварује значајан семантички спектар: ова вербално-визуелна поема би се најпре могла читати као ударна вест, чему превасходно доприноси слика ока лоцирана у горњем десном углу, где обично на екрану стоји ознака телевизијског канала. Тако ово дело поручује: „обавезно видети“ и „шеровати“ информацију о бомбардовању највећег медија у Србији (што је у сагласју са поетиком епистоларног романа, односно имејл-арта, на чије карактеристике указујемо у овом раду). Читањем (гледањем, проматрањем, промишљањем) ове песме у више смерова (конкретно, њеним окретањем у смеру казаљке на сату, или супротном), што је опет на трагу сигнал-поетике (поетике „живог“, у више смерова разгранатог сигнала), можемо ишчитати још неке информације које носи ова „вест“: читалац са говорног подручја српског језика може ишчитати речи „критичан“ и „пропало је“, чиме песма – вест додатно добија на важности и драматичности. Из једног угла атоми језика творе реч „LUUD“. С обзиром на то да „атоми“ оивичују фотографију порушене зграде, они нас уједно наводе на још један њен контекст, схизофрени, ратни, хаотични. Овим се трећа визуелна песма чврсто везује за романескно тематско језгро, рат-Хаос, а у функцији је „опомене“. Потом, фотографија порушене зграде РТС-а на симболичкој равни представља прекид комуникације, што се, не само из угла романа Тек што сам отворила пошту, већ у контексту целокупне сигналистичке поетике одређује као супротност сигналистичкој тријади (човеку, материји и свемиру) као чворишту („апејрону“) „живог“ живота. Дакле, трећи визуелно-вербални рад представља најкритичнији аспект живота (прекид комуникације), опомиње пред Хаосом и тражи нетремице сагледавање као „обредне“ радње – манифестације „живог“ живота у шуму – прекиду вербалне комуникације. Будући да смо услед наведених релација са Комуникацијом (Информацијом) и ратом – Хаосом као тематским и семантичким чвориштима романа трећи вербално-визуелни рад истакли као средишњи, осталесигналистичке радовекоји су инкорпорирани у роман Тек што сам отворила пошту сагледаћемо кроз призму „вести“.

Прва вербално-визуелна саставница Тодоровићевог романа има амбигвитетни карактер ламента и транспарента са митинга. Док колаж фотографија доноси сцене са српских улица, призор порушене светиње и карту са „метама“, вербални рам на једном од најраспрострањенијих језика света, готово са транспарента поручује, односно из масе митингаша „навијачки“ повикује „Stop bombing Yugoslavia“. На другом раду његов вербални део твори сузу која се грана у три правца. Из „сузе“ може се ишчитати реч „ovora“ која изостављањем графеме „g“ реципијента уводи у тему треће вербално-визуелне песме о прекиду комуникације, а са њима семантички корелира и песма бр. 6 чији визуелни контекст чине фотографије порушених мостова. Четврто дело такође се жанровски може одредити као визуелно-вербална песма, али овога пута патриотског карактера, на који се алудира фотографијом порушене зграде генералштаба, те поруком„генерал“ (ћириличним писмом). Пети рад је готово пропорционално вербално-визуелногкарактера. Надовезујући се на два имејла (из 8. и 9. маја 1999.) о митинзима у Пекингу, пета песма садржи обиље порука – транспарената који „документују“ Маринино запажање да „тихо, али сигурно, ЛАВИНА ПОЧИЊЕ ДА СЕ ВАЉА“. Ово дело са 71. стране романа садржи и једно „ЗАШТО“. Одговор, наравно, није „транспарентан“.

На плану садржаја Тодоровићевог романа о којем говоримо, уочава се и сродност са науком која се очитује не толико на нивоу дискурса, колико у домену циљева ка којима је усмерена ова „роман – комуникација“. Дело Тек што сам отворила пошту из више аспеката настоји да дефинише рат, а заједничко свим тим угловима гледања јесте изједначавање ове планетарне појаве са Хаосом, такође планетарних размера. „А неко рече тамо где почиње војска, престаје логика.“ (83), тек је једна разних варијација о природи рата – хаоса, наведена у имејловима адресаната романа Тек што сам отворила пошту. Са даљине, односно са „тамошњег“, бостонског тла, једна од ратних страна одређује се као „цивилизовани“ западњаци, „искусни“ и добро „истренирани“ када је у питању „еколошко загађивање и истребљивање“ (83). Наводницима које употребљава Динкина другарица Елена, једна од адресанткиња романа, не упућује само на ироничну конотацију; реч цивилизован наводницима је прекодирана у кључу „једне невеселе будућности“ (82) у знаку Хаоса – рата.„Одавде“, са бомбардованог тла, адресанти (нарочито Динка) преносе имејлом непосредан доживљај рата: грувања и рушења објеката, грмљавину ПВО одбране, осећај „дуге ноћи“ и „поганог времена“ (84) које се мери „смирелама“ и „шизелама“. На улици, у маси преовладава осећај страха, а уочавамо га у Динкиним коментарима о дијалозима пролазника у којима се све више „барата чудним изразима“ и траже „духовитије замене речи како би се омекшао њихов прави смисао“ (86). Док је у контексту романа поменута супституција „одбрана“ од стварности, рата и страха, на плану сигналистичке поетике она корелира са сегментом који се односи на тежњу ка универзалној комуникацији која се, у контексту поетике поменутог уметничког правца, између осталог остварује и колоквијалним, те шатро говором као варијантом крипто-језика који „живи“ у свим културама света. Шатро именице „смирела“ која је „одзвиждала своје“ и „шизела“ након које следи бацање „крмача“ (бомби) осветљавају Динкин ироничан, и на моменте „ругалачки“ однос према рату – хаосу. Такође, оне се својом „схизоидном“ конотацијом у потпуности уклапају у надреалну атмосферу хаоса и на најбољи начин је дочаравају реципијенту романа. Духовитост, дескриптивност, надреалност, иронија и сарказам неке су од општих одлика шатро језика. Језик „ван закона“ (општеприхваћене конвенције, стандарда) легитимисан је самом „измештеном“ свакодневицом у фукоовском значењу те речи; хронотоп Србије у периоду март – јун 1999. године у Тодоровићевом роману поприма одлике топоса другог места. Стога можемо закључити да посезање аутора романа за колоквијализмима и шатро језиком није интендирано само сигналистичким освежавањем дискурса новим, атрактивним речима, већ омеђавањем једне „породице“ физички расејане, удаљене, али, с друге стране, осећајем и доживљајем до те мере повезане да се налази у стању перманентне, пулсирајуће, дамар-комуникације у којој се страх нивелише духовитошћу, а лица рата-хаоса као средишње информације избраздава. „Смирела“ и „шизела“ носе семантички потенцијал двају песничких слика: пустог градског трга у подне које се, узимајући у обзир семантику које ово доба дана има у фолклорној традицији, преко „глувоће“ повезује са временом демона. Шатро речима демон (рат – Хаос) још једном је детронизован у роману Тек што сам отворила пошту. Услед свега наведеног, овај роман можемо назвати креативним одговором на духовну ситуацију једног времена, односно једном визијом „Човека, Материје и Свемира“11) – хаотоичнодуховитом, схизоидносмиреном, груваноћутљивом, али надасве архетипском, апејронском.

На човекову жудњу за информацијом као средишњом темом романа алудира се и прилогом „тек“ из наслова. Ликови романа (адресанти и реципијенти) све време настоје да „ухвате корак“ са брзином протока информација у електронској ери. Седење испред монитора компјутера и умрежавање ритуал је раван испијању кафе. Насушна потреба за информацијом у природи је свих ликова романа, а поједини од њих усмерени су ка промишљању самог појма „информација“. Примера ради, Нада закључује („капира“) да информација захтева концизност („малко писање“, 5), да треба да буде усмерена ка већој „количини света“, а за њено преношење потребна је „моћна машина“ („сјајна справа“) која једина гарантује успешан, ефикасан и потпун пренос. Сама информација, такође према Надином тумачењу, треба бити „популарна у свету и шире“; стога се информације које ова адресанткиња преноси у својим имејловима највише односе на две универзалне појаве – уметност и рат.

III

Како смо на почетку сегмента рада који се односи на тумачење романа Тек што сам отворила пошту ово дело назвали сигналистичким романом – различником, у овом, завршном делу, систематизоваћемо његов сигналистички спецификум:

  1. Захваљујући свом визуелно-вербалном полу, Тек што сам отворила пошту постаје не само полимедијална, већ и анационална (наднационална) књига о рату као исконском и универзалном злу.
  2. Указујући на вредност пријатељства и љубави и њихову снагу опстанка чак и у времену хаоса (рата), први Тодоровићев роман задобија космички карактер и постаје роман о „постању“ новог, светлијег света, рођеног из мрака хаоса и шума; света који „збори“ универзалним (чак универзумним!) сигналима.
  3. Тек што сам отворила пошту није само роман о универзалноj, већ и о перманентној комуникацији, што је такође на трагу сигналистичке поетике, прецизније мејл-арт уметности. Међутим, за разлику од сигналистичких мејл-арт акција које броје и неуспеле комуникације, сваки фрагмент Тодоровићевог романа о којем говоримо „тек“ је једна информација, али уланчана као одговор – ново питање у вези са сигналистичком тријадом. Тачније, сваки фрагменат носи чувену поруку Тодоровићевих мејл-арт радова, „THINK ABOUT SIGNALISM“. И не само то: сваки од фрагмената романа својим „зракастим“ карактером позива читаоца да исцрта још један путоказ Човеку, да материју наново преобликује (у роману – и буквално, творећи сопствени поредак читања фрагмената), а надасве да, следећи романескна сигналистичка „озрачења“ поменутих суштина, зарони дубоко у само средиште живог живота како би га још једном изблиза сагледао.
  4. Надовезујући се на претходно запажање, још једном треба истаћи да се роман Тек што сам отворила пошту, захваљујући свом фрагментарном и колажном карактеру може назвати и предлошком за ready-made дело у сигналистичком значењу које позива читаоца да од нађеног, готовог материјала (преписки, есеја, манифеста, вербално-визуелних и визуелно-вербалних песама, слогана…) твори ново дело, те да на тај начин себе укључи у масовну комуникацију коју тематизује и собом представља Тодоровићев роман, односно, да се умрежи.
Литература

Марићевић, Јелена. Легитимација за сигнализам. Београд: „Everest Media“, 2016.
Todorović Vid, Miroljub. Tek što sam otvorila poštu. Beograd: Feniks 2000.
Todorović, Miroljub. Dnevnik 1985. Niš: Unus Mundis, 2012.
Тодоровић, Мирољуб. Стварност и утопија. Београд: Алтера, 2013.

Ауторка: Мирјана Бојанић Ћирковић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Значајан прилог теорији сигналистичких жанрова дали су  и Јулиан Корнхаузер и Живан Живковић својим докторским дисертацијама из 1981, односно 1991. године, али и потоњим радовима о поетици сигнализма. Током разматрања поетике (нео)авангарде, сигналистичких жанрова дотицали су се и А. Петров (1976), А. Флакер (1982) и др., док се у библиотеци „Сигнал“ која траје од 1970, током друге деценије 21. века интензивније публикују зборници студија о сигнализму који обједињују текстове еминентних, али и младих истраживача (в. Магија сигнализма, 2016, Визије сигнализма, 2017). Библиотека „Сигнал“ објавила је и једну од обимнијих монографија новијег датума о сигналистичкој поетици (в. Марићевић, Јелена, Легитимација за сигнализам, 2016).Од сигналистичких стваралаца, поред Мирољуба Тодоровића, значајан прилог теорији сигналистичког романа дао је Слободан Шкеровић.
2. Навешћемо нека од запаженијих сигналистичких романескних остварења: Пренатални живот (1997) и Нови Вавилон (1998) Илије Бакића, Земљофобија (2013), Невидљиви Марс (2013), Кофер (2015) Слободана Шкеровића…
3. Уп. „Слобода у стваралаштву – апсолутна нужност.“ (Тодоровић 2013: 5)
4. У овом наводу користимо само експлицитну жанровску одредницу романа из поднаслова. Наставкак рада осветљава још жанровских карактеристика романа Тек што сам отворила пошту.
5. Аутор Мирољуб Т. Вид свој роман поджанровски одређује као „епистоларни роман о пријатељству и љубави“.
6. Ово је наслов дела Мирољуба Тодоровића из 1981. године.
7. Жанровску специфичност Дневника 1985. осветљава и сам аутор, Мирољуб Тодоровић (2012: 27): „Све више ми се чини да на овај свој Дневник не гледам као на некакав зборник дневничких записа и сећања већ у њему видим један нови литерарни продукт (подв. М. Б. Ћ.), дакле, дело формално и жанровски неодређено и неомеђено.“Значајне карактеристике дневничког жанра у опусу Мирољуба Тодоровића истакла је Јелена Марићевић (2016: 59) у тексту о „facebook сигнализму“, односно Тодоровићевим некласичним „временским линијама“.
8. Промишљање жанра „на делу“, а тек потом књижевнотеоријски, есејистички и другим видовима дискурса ван „језика“ уметности, поетичка је константа Мирољуба Тодоровића. На овај начин Тодоровић је крајем 50-их година 20. века „промишљао“ поезију коришћењем језичких амалгама егзактних наука. Теоријско разматрање жанрова сцијентистичке (касније сигналистичке поезије) уследило је манифестом из 1968. (Поезија – наука), а касније и низом текстова сличног карактера.
9. У раду наводимо само бројеве страна романа Тек што сам отворила пошту (Београд: Феникс, 2000).
10. На брзину протока информација у електронској ери и човеково перманентно интересовање за „нову“, „свежу“ и „брзу“ информацију алудира се прилогом „тек“ у наслову романа, али и у дискурсу самих адресаната и реципијената који „по навици, чим попију кафу, имају потребу да се испричају.“ (19)
11. Ово је заправо део наслова сигналистичког манифеста „Поетска визија Човека, Материје и Свемира“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *