Roman o potencijalu jedne situacije

Irvin D. Jalom, Problem Spinoza, Nova knjiga, Beograd 2011.

Tokom čitanja knjige imala sam utisak da nije ono što sam očekivala. To se dešava ponekad, lažem – zapravo uvek, kada odlažete zadovoljstvo, i verovatno dođe do nagomilanog očekivanja koje uglavnom završi iznevereno. Jalom je otkriće za mene kao pisac, pošto je za moje predrasude dugo bio autor popularne psihologije i sličnih štiva. I nisam se čak ni zapitala da preispitam svoju tezu i pročitam neku knjigu. Ali igrom slučaja dopala mi je ruku Lečenje Šopenhauerom i raspršila sumnjičavost u kvalitet. Tako sam postepeno ostavljala da mi knjiga „odleži“, da sačakam trenutak kada ću je pročitati, a uživala sam u Ležanju na kauču, Kad je Niče plakao, čak i Smisao života je imao smisla.

Problem Spinoza sadrži gotovo sve elemente koji su mi se dopali u prethodnim knjigama. Poznavanje ljudskih reakcija, filozofska pitanja provučena na jedan jednostavan način, formirane likove i situacije koji svojim vibriranjem stvaraju jedan svet. Svet ljudskih nesigurnosti, patnji, bolesti, duša i svih faza kroz koje ona prolazi. Jalom je dobar poznavalac materije, ali i sjajan pripovedač. Plastičnost dijaloga i situacija, nijansiranost ljudskih reakcija, konstrukcija koja nepretenciozno stvara jedan svet, kompleksan i blizak.

Ono što se nije desilo, a moglo je da se desi. Tekst romana razrađuje jedan mogući razvoj događaja i kompleksan splet ljudskih reakcija. Dva glavna lika oko kojih idu dva toka pripovedanja – početak XX veka i začeci ludila nacizma, XVII vek i Spinozine revolucionarne teze. Naočigled dve nepovezane sudbine, životi dva istorijska lika. Baruh Spinoza i Alfred Rozenberg ukrštaju se u potencijalnoj (napominjem potencijalno zato što ne znamo šta se zaista desilo, već postoji neki potencijal da je moglo da se desi) opsesiji jednog od prvih ideologa nacizma delom, idejama, zaostavštinom jevrejskog filozofa.

U okviru ove šire teme u otprilike tri koraka objašnjeno je kako se došlo do najvećeg zločina XX veka. Naravno, pojednostavljeno, ali vrlo zanimljiv segment Problema Spinoza.

Manipulacija lažnim informacijama i kreirenje sopstvene istine i mita je dugotrajan proces, praktično perpetuum mobile. Svedoci smo toga, i sve epohe daju izdašan materijal. Ali ono što se desilo početkom XX veka rezultiralo je jednim mnogomilionskim pokoljem, industrijalizovanim, efikasnim, monstruoznim. Korak po korak fabrike ubijanja su postavljene da rade i rade.

Kojim stranputicama je ovaj put utaban? Prvo kreiranjem pseudoteorija i njihovim propagiranjem. Suludost samih navedenih tekstova je umanjivala opasnost u očima razmišljajućih uz objašnjenje da je teza previše suluda i falsifikovana da bi iko poveravao u nju, a kamoli je sledio. Jedan od najuspelijih delova po mom mišljenju je mladi Alfred koji je održao antisemitski govor pred svojim vršnjacima. Naravno da je završio pred nastavničkim većem, i kao korektivnu meru dobio da prouči delove Spinozinih tekstova. Glavni stereotip je potčinjenost i iskvarenost jevrejske populacije, ali onda se može postaviti pitanje: kako se onda jedan Gete divio Spinozi? Ovaj motiv se provlači kroz čitav roman. I pitanje je: šta je mladi Alfred razumeo? Ništa. Kako su profesori protumačili čitavu situaciju? Neće on daleko stići, nedostaju mu kapaciteti za bilo kakvu značajniju akciju i rezultat. Razvoj događaja se pokazao divljački suprotan.

Sledeći korak su mediji i gnusna i konstantna nacistička propaganda. Ovi mehanizmi su poznati i rezultati nisu izostali. Rezultati se broje u milionima mrtvih. Koliko je Alfred Rozenberg učestvovao u kolektivnom ludilu (dobrim delom ga i kreirao) toliko je lik Spinoze odbio da se uključi u kolektivnu filozofiju – rezultat je njegova zvanično isključenje iz jevrejske zajednice. Koliko je Alfred poverovao u serviranu teoriju, toliko je Baruh svaki postulat podvrgao strogom ispitivanju i argumentovanom odbacivanju. I tako se suprotnosti razvijaju nadalje i simbolički povlače jasnu crtu između puta istine i puta manipulacije. Činjenice jesu podložne interpretaciji, ali ne i bezočnom iskrivljenju čiji je rezultat samo zloupotreba.

Pojedinac i zajednica, dinamika odnosa – učestvovanje i isključenost – drugi je važan sloj naracije. Različite istorijske okolnosti različito utiču na potrebu pojedinca za pripadanjem nekoj grupi. Zajednica je uvek i jedan politički ogranak koji obezbeđuje bolje/gore uslove svojim pripadnicima, izvesne povlastice/autonomiju ili pak eksterminaciju po defaultu.

Kako se pojedinac nosi sa izolovanošću od zajednice – kad je ona svesno odabrana ili pak nametnuta? Različite su reakcije različitih karaktera. Različita su razmišljanja i promišljanja ovog odnosa – ja i oni. U duhu psihoterapijskog pristupa Jalom transponuje ciljana pitanja i dijalogom otkriva unutrašnje reakcije / promišljanja dva glavna lika. Oba lika imaju svoje dugogodišnje sagovornike – kako si se osećao povodom toga, šta te je uznemirilo, reci šta ti prvo padne na pamet, zamisli sebe… prepoznajemo korake koje terapeuti koriste. Reakcije se kreću od uvida i razumevanja, do negiranja i odbacivanja. Kao da oba lika imaju svog terapeuta.

Iako roman ne donosi književnu novinu, otkriva nam svet pripovedača koji ume da razvije priču, vešto je vodi. Izmišljena, ali potencijalno realna dešavanja dva istorijska lika otkrivaju nam dinamike dva različita istorijska trenutka, večnu dinamiku sukoba pojedinca i zajednice, istine i laži, života i smrti, preiživljavanje i ubijanja.

Autorka: Milica Milić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *