Роман о потенцијалу једне ситуације

Ирвин Д. Јалом, Проблем Спиноза, Нова књига, Београд 2011.

Током читања књиге имала сам утисак да није оно што сам очекивала. То се дешава понекад, лажем – заправо увек, када одлажете задовољство, и вероватно дође до нагомиланог очекивања које углавном заврши изневерено. Јалом је откриће за мене као писац, пошто је за моје предрасуде дуго био аутор популарне психологије и сличних штива. И нисам се чак ни запитала да преиспитам своју тезу и прочитам неку књигу. Али игром случаја допала ми је руку Лечење Шопенхауером и распршила сумњичавост у квалитет. Тако сам постепено остављала да ми књига „одлежи“, да сачакам тренутак када ћу је прочитати, а уживала сам у Лежању на каучу, Кад је Ниче плакао, чак и Смисао живота је имао смисла.

Проблем Спиноза садржи готово све елементе који су ми се допали у претходним књигама. Познавање људских реакција, филозофска питања провучена на један једноставан начин, формиране ликове и ситуације који својим вибрирањем стварају један свет. Свет људских несигурности, патњи, болести, душа и свих фаза кроз које она пролази. Јалом је добар познавалац материје, али и сјајан приповедач. Пластичност дијалога и ситуација, нијансираност људских реакција, конструкција која непретенциозно ствара један свет, комплексан и близак.

Оно што се није десило, а могло је да се деси. Текст романа разрађује један могући развој догађаја и комплексан сплет људских реакција. Два главна лика око којих иду два тока приповедања – почетак XX века и зачеци лудила нацизма, XVII век и Спинозине револуционарне тезе. Наочиглед две неповезане судбине, животи два историјска лика. Барух Спиноза и Алфред Розенберг укрштају се у потенцијалној (напомињем потенцијално зато што не знамо шта се заиста десило, већ постоји неки потенцијал да је могло да се деси) опсесији једног од првих идеолога нацизма делом, идејама, заоставштином јеврејског филозофа.

У оквиру ове шире теме у отприлике три корака објашњено је како се дошло до највећег злочина XX века. Наравно, поједностављено, али врло занимљив сегмент Проблема Спиноза.

Манипулација лажним информацијама и креирење сопствене истине и мита је дуготрајан процес, практично perpetuum mobile. Сведоци смо тога, и све епохе дају издашан материјал. Али оно што се десило почетком XX века резултирало је једним многомилионским покољем, индустријализованим, ефикасним, монструозним. Корак по корак фабрике убијања су постављене да раде и раде.

Којим странпутицама је овај пут утабан? Прво креирањем псеудотеорија и њиховим пропагирањем. Сулудост самих наведених текстова је умањивала опасност у очима размишљајућих уз објашњење да је теза превише сулуда и фалсификована да би ико поверавао у њу, а камоли је следио. Један од најуспелијих делова по мом мишљењу је млади Алфред који је одржао антисемитски говор пред својим вршњацима. Наравно да је завршио пред наставничким већем, и као корективну меру добио да проучи делове Спинозиних текстова. Главни стереотип је потчињеност и исквареност јеврејске популације, али онда се може поставити питање: како се онда један Гете дивио Спинози? Овај мотив се провлачи кроз читав роман. И питање је: шта је млади Алфред разумео? Ништа. Како су професори протумачили читаву ситуацију? Неће он далеко стићи, недостају му капацитети за било какву значајнију акцију и резултат. Развој догађаја се показао дивљачки супротан.

Следећи корак су медији и гнусна и константна нацистичка пропаганда. Ови механизми су познати и резултати нису изостали. Резултати се броје у милионима мртвих. Колико је Алфред Розенберг учествовао у колективном лудилу (добрим делом га и креирао) толико је лик Спинозе одбио да се укључи у колективну филозофију – резултат је његова званично искључење из јеврејске заједнице. Колико је Алфред поверовао у сервирану теорију, толико је Барух сваки постулат подвргао строгом испитивању и аргументованом одбацивању. И тако се супротности развијају надаље и симболички повлаче јасну црту између пута истине и пута манипулације. Чињенице јесу подложне интерпретацији, али не и безочном искривљењу чији је резултат само злоупотреба.

Појединац и заједница, динамика односа – учествовање и искљученост – други је важан слој нарације. Различите историјске околности различито утичу на потребу појединца за припадањем некој групи. Заједница је увек и један политички огранак који обезбеђује боље/горе услове својим припадницима, извесне повластице/аутономију или пак екстерминацију по дефаулту.

Како се појединац носи са изолованошћу од заједнице – кад је она свесно одабрана или пак наметнута? Различите су реакције различитих карактера. Различита су размишљања и промишљања овог односа – ја и они. У духу психотерапијског приступа Јалом транспонује циљана питања и дијалогом открива унутрашње реакције / промишљања два главна лика. Оба лика имају своје дугогодишње саговорнике – како си се осећао поводом тога, шта те је узнемирило, реци шта ти прво падне на памет, замисли себе… препознајемо кораке које терапеути користе. Реакције се крећу од увида и разумевања, до негирања и одбацивања. Као да оба лика имају свог терапеута.

Иако роман не доноси књижевну новину, открива нам свет приповедача који уме да развије причу, вешто је води. Измишљена, али потенцијално реална дешавања два историјска лика откривају нам динамике два различита историјска тренутка, вечну динамику сукоба појединца и заједнице, истине и лажи, живота и смрти, преиживљавање и убијања.

Ауторка: Милица Милић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *