Родни однос у роману „Боја пурпурна“ Alice Walker

(с аспекта семиотичке границе индивидуе)

Са аспекта семиотике,1) веома важан задатак у истраживањима друштвених наука представља проучавање културолошких феномена. Поимање културе „нам допушта да различите ступњеве одређене културе као и целокупно подручје историјске и културне датости проматрамо као отворени текст, при проучавању којега можемо применити опште методе семиотике и структуралне лингвистике“ (Лотман 1985: 274). Управо култура и цивилизација јесу најсложеније и најкрупније структуре семиосфере која представља семиотички простор изван којега је немогућа семиоса, „а њом се означава ма који вид, облик, поступак или процес у који је укључен знак, укључујући и мисаоне процесе“ (Кошничар 2017: 236). Дакле, семиосфера је огроман и врло сложен систем у ком се одвија непрекидан ток комуникације и размене информација свих врста. Структура семиосфере се заснива на подели света и то на унутрашњи (на пример : мој) и спољашњи (на пример: њихов) простор, чији се однос рефлектује преко семиосферне границе која се „условно, може упоредити са сложеном мрежом зидова комора пчелињег саћа која раздваја и истовремено спаја различите семиосферне супструктуре тј. текстове (‘садржаје комора’) у системску целину, семиосферу“ (Исто, 244).  „Садржаји комора“, односно, дате супструктуре су заправо семиосферни индивидууми, који су разграничени мрежом семиосферне границе, те следи да управо она обухвата семиотичко „јаство“ (ја / ми), односно, обухвата семиотички простор „јаства“. Закључимо, она разграничава моје од туђег. Оно што не припада мом семиотичком простору је са друге стране семиосферне границе. Међутим, једино преко ове границе супструктуре могу да се остваре контакти са оностраним. Како та граница функционише? Схваћена као апстрактна, она јесте да ограничава просторе, али она и омогућава проток, филтрира, адаптира, прерађује информације из спољашње у унутрашњи простор. „Дакле структуру семиосферне границе ваља схватити математички апстрактно као мноштво тачака које истовремено припадају и унутрашњем и спољашњем простору формирајући сума билетарно-пермабилни билингвалних филтера за превођење” (Исто, 244). Значи, култура једне унутрашње организације има и својеврстан алтеритет, односно има свој тип спољашње Другости.

„Успешном превођењу на семиосферној граници неопходно претходе процеси семиозе ту се налази и проналази елементарна компатибилност знакова за међусобну декодацију као предуслов кодних матрица који теже остварењу комуникације. Препознавање кода једне културе и проналазење кода друге културе омогућава даље изналажење адекватног језика на који се текст преводи” (Исто, 245).

Ширина ауре семиотичке границе индивидуума је сразмерно пропорционална позицији конкретног индивидуума на одговорајућој хијерархијској скали дефинисаној самоописивањем конкретне културе, а под „семиотичком границом индивидуума обухваћено је све оно што, на известан начин, припада тој појединачности, тј све оно сто се може сматрати његовом садржајном иманенцијом“ (Исто, 246). Међутим што је аура шира, она под своје окриље захвата и више туђе појединачности. Она може да буде шира од физичке границе индивидуума, па је тада А>1,2) дакле обухвата и друге индивидуалитете, дефинишући их као подређене, док код подређенијих индивидуума, који су обухваћени ауром извесног супериорнијег индивидуалитета, ширина њихове ауре је у семиотичком смислу ужа од њихове физичке границе, па је А1.

Конкретан пример за дочаравање односа семиотичких граница аура и појашњење истих јесте патријархална култура где се патријархални код3) препознаје као доминантан. „Резултат тога је успостављање семиотичке мреже канона (канонизација референтне културне праксе), којом конкретна култура идентификује и регулише своје унутрашње јаство; тиме истовремено ствара отклон не само од своје унутрашње Другости већ и од у односу на себе, спољашње Другости“ (Исто, 249). Дакле, за културе у којима постоји доминантни код, у овом случају патријархални, постоји самоописивање по принципима тог кода. Модул индивидуума у патријархалној култури је мушкарац, патрон. Патријархату је својствен моменат приписаности, што значи да људска бића рађањем добијају одређени положај услед унапред приписаних параметара као што су пол, боја коже… Примерице, моћ оца је јако битна, јер заправо представља метафору владара друштва којем се покоравају поданици. Он, дакле, има широку ауру семиотичке границе, којом су обухваћени и други њему подређени индивидууми, који на одређени начин припадају њему као модулу, тј. патрону и његова су својина. У семиотичком кључу, готово да немају своју ауру индивидуалности, већ су интегрисани у оквире семиотичке границе индивидуума патрона. Они не само да су њему подређени већ зависе од његовог статуса као патрона у конкретној културној заједници. Када патрон изгуби власт на пример, сви са њим тону, онда је А 1, што значи да је аура семиотичке границе ужа од његове физичке. Дакле, аура семиотичке границе мушкарца у патријархалним културама простире се преко његове физичке границе, наткриљујући њоме семиотичку границу Другости.

Однос семиотичке границе аура, а уједно и њихов развој и променљивост је и те како видљив у роману Боја пурпурна Alice Walker, америчке књижевнице која је за истоимени роман 1983. године освојила Пулицерову награду.4) О чему се ради у роману? Сели, главна јунакиња овог романа, која уједно пише писма Богу, а касније и својој сестри Нети, пролази као индивидуа кроз један спектар суочавања са другим индивидуама, које је или стављају под њихову ауру, или не. Наиме, Сели је њен очух силовао кад је била девојчица. Родила је двоје деце, међутим, он их је дао на усвајање. Затим је он удаје за старијег човека који већ има децу. Она у том браку трпи насиље и злостављање, све док не сретне Шаг Авери, љубавницу њеног мужа у коју се заљубљује. Након тога, она ступа у однос са овом познатом певачицом, те ћемо видети на конкретним примерима како долази до трансформације семиотичке границе наше јунакиње.

Роман почиње реченицом: „Не смеш ово никада никоме рећи осим Богу“ (Wаlker 1987: 5). Већ на почетку романа наилазимо на доминантност ауре индивидуума мушког рода,5) у односу на подређену женску фигуру. „Родне односе, разлике и конфликте не посматрамо само као производе датог друштвено културног контекста, већ и као елементе који конституишу, покрећу и обликују дату друштвену стварност“ (Батлер 2016: 49). Жена припада приватној сфери живота, а мушкарац јавној. Потискивање жене на маргину приликом уписивања ауре у јавни простор, на симболичан начин показује друштвени однос према жени као према индивидууму који је мање вредан од мушкараца. Наиме, поменуту реченицу је изговорио Алфонсо, Селин очух, након што ју је силовао, а једино Богу, ког је она замишљала као мушкарца, сме да каже за овај догађај.

Дакле, Бог као врховни патрон може да зна тајну. Овом забраном говорења било коме осим врховном патрону (тј. мушкарцу, Богу), уводи нас у причу у којој је на почетку водећу улогу имао патријархат. Дакле, већ на почетку наилазимо на ширину ауре мушкарца и на доминантност момента патријархата који је „у опћем смислу, облик друштвене организације, формалне или неформалне, у којој мушкарци имају примарну контролу над друштвеним, политичким, економским и културним институцијама“. У социолошком кључу, патријархат се посматра и као заједница чија је основна друштвена јединица мушки род. То се у роману примети и у каснијој сцени. Већ на почетку, када Алфонсо планира да уда Сели за господина _6) , те чим су Нети, Сели и њихова маћеха чуле за то, кренуле су да плачу. Да се закључити да Сели није имала избора приликом одабира мушкарца, већ јој је наметнут будући супруг. Самим тим, као потчињена под ауром свог очуха, новим браком је наставила „традицију“, односно, прешла је из окриља једне ауре у другу: „Господин _ те хоће још једном погледат. Ја одем и станем на врата. Сунце ми туче у очи. Он још сједи на коњу. Гледа ме, горе па доље. Тата затресе с новинама. Мрдни мало, неће те угрист, каже он“ (Walker 1987: 13). Врло је занимљив мотив погледа, на почетку романа. Након пар страница ишчитавамо: „Он ме погледа. Ко да гледа земљу. То треба нешто? кажу његове очи“ (Исто, 21). Стога, намеће се закључак колико је наглашена у првом делу романа, доминантност мушкарца када он жену деградира погледом, означава је као ствар и гледа је као ствар. Дакле, велика моћ је у рукама мушкарца и она постаје основни инструмент репродуковања патријархалног поретка: „патријархат се може проматрати као уговор који у себи садржи механизам који је остатак старог свијета очинског права.

Битно је напоменути да главна јунакиња доживљава трансформацију, штавише од ауре која се своди само на физичко постојање до ослобађања од доминантне ауре мушкараца. Наиме, на почетку романа јасно се увиђа њен подређени однос према поменутом Алфонсу, односно очуху, па касније и супругу. То су мушкарци који су били врло сурови према њој. Вршили су насиље и третирали је као животињу, те запажамо читајући, да на почетку романа имамо циклус мушке надлежности. Без обзира на њихово понашање, сматрало се да „жена би увек требало да тежи моралној чистоти и жртвовању“, било да тиме окајава први грех, или удовољава свом мушкарцу. С друге стране, „митски модел мушкарца углавном поседује два лица: он је или насилник или рањено дете“. Уклапањем таквог мушког и женског модела добија се насилан брак, у којем жена има разумевање за мушкарца без обзира на све , јер успева да сагледа његову „унутрашњу лепоту“ и крхкост, и стога може да разуме његове агресивне испаде и самим тим га оправдава (Васиљевић 2007: 97). Њен муж је представљао тиранију мушке фигуре, која урања у модел архетипа који представља њен очух. Без обзира и на насилно детињство и насилан брак, жена је дужна да разуме мушкарца и самим тим да га правда и не напада. Стога, видимо да се Сели није бунила упркос томе што је проживљавала и психичко и физичко насиље. Но, патријархално друштво ставља вредност на жене само у мери у којој служе сврси размене између мушкараца: „Мораш се борит. Мораш се борит. Само, не знам ја како се то бори. Ја само знам како остат жива“ (Wаlker 1987: 19) Следећа сцена најверодостојније појашњава однос мужа и жене: „Драги Боже, Харпо је пито свога тату зашто ме туче. Господин  _  му каже: Зато што је она моја жена. Плус, тврдоглава ко мазга. Једино за што су жене добре  _  није довршијо. Само је забијо браду у новине, онако како он то има обичај. Подсјећа ме на Тату“ (Wаlker 1987: 25). Значи, жене служе сврси у корист мушкараца, и уколико се побуни, добија батинe. У другом делу романа, када се у њеном животу појављује Шаг Авери, Селина семиотичка граница ауре полако почиње да се „помера“. У њеном животу Шаг представља револуционарног лика који заступа идеје феминизма.7) Можемо запазити да Шаг, као што ћемо касније видети, својом доминантном ауром жели да истакне женска права8) и колико су жене заправо равноправне мушкарцима. Својим поступцима, опхођењем према Алберту, Селином мужу и њеном љубавнику, Шаг помера границе семиотичких аура и показује да и жене могу бити доминантније.

Занимљиво је да је Сели први пут чула име свог мужа када га је Шаг ословила: Алберт: „Сједи у сјени и гризе своју лулу. У њој нема духана. Прво што му је рекла: нећу да ми ту смрдиш с некаквим јефтиним, смрдљивим духаном, јеси чуо Алберт?“ (Исто, 42). Прецртавање Албертовог имена сугерира прецртавање, брисање са страхом идентитета који је опасан по ауру индивидуума, а откривање имена умањује значај идентитета за Сели. „Задржавање или брисање имена и презимена указује на њен акценат на мушку доминацију“ (Хеглар 2000: 40). Прецртавајући имена, не помињујући презимена мушкараца она умањује патријархални ауторитет мушкараца. А читајући роман запажамо да мушкарци који нису ословљени јесу Тата и Господин _ , односно Селин муж. Дакле, на тај начин Сели жели да их удаљи од себе, макар писањем јер мушкарци у Селином животу су мучитељи који је виде као предмет, а не као особу са квалитетима. Примера ради, Господиновог сина ословљава по имену: Харпо. Зашто ? Он није опасан по егзистенцију семиотичке границе Селине ауре. Његова аура не наткриљује њену. Но, ова промена у референци имена показује да се Сели развија у остваривању њене једнакости са мушкарцима, за разлику од претходне подређености према њима. Коначно, ословљавајући свог мужа именом, она показује одбацивање страховитог поштовања према којој званични назив „ господин“ заповеда.

Битно је указати и на то како се Алберт понаша према Шаг, а како према Сели, те указати на варијабилност семиотичке границе ауре и његове индивидуе. Када је Шаг дошла, обратила му се на начин који је за Сели незамислив да жена може тако да се према мушкарцу опходи: „Пусти моју проклету руку, каже она господину _ . Што ти је, јеси луд? Не треба мени никакав цмиздрави мали дечко који свом тати не зна рећи не, да ми ту виси по мени. Мени треба мушко, каже она. Мушкарац“ (Wаlker 1987: 41). Овде имамо обрнуту ситуацију од устаљене, Селине ситуације. Заправо, у овом троуглу који се појавио, можемо да видимо како се Алберт понаша потпуно другачије у зависности са ким је у односу. Према Сели, понаша се као према потчињеној, дакле његова семиотичка аура наткриљује њену, њена аура је уроњена у његову. Са друге стране, он сам се према Шаг понаша као потчињен. Дакле, на овој релацији имамо такав однос у ком је женска фигура доминантнија, односно чија је аура „јача“ и која обухвата ауру супротног пола. Стога, Шаг можемо посматрати као весницу феминизма, јер оваквим приступом, ширећи своју доминантну ауру, померајући семиотичке границе у условима патријархата, она истиче неједнакост тако што ставља нагласак на родну политику, односе моћи и сексуалности. Заправо, својим понашањем, као што смо запазили у примеру, она показује како жена може и те како да се опходи према мушкарцу упркос томе што су владале неједнакости између ова два пола.

Међутим, такав однос не постоји само између Шаг и Алберта. Наиме, његов син Харпо тежи ка томе да у браку са његовом женом влада патријархат. Однос према жени, господин __ жели да пренесе и на свог сина Харпа. „Ауторитет оца / мужа сматра се неприкосновеним, и он у рукама држи све ‘руководеће функције’. Од жене, пак, зависе емотивни односи у породици, те се оне често налазе у унутрашњем и спољашњем конфликтиних својих улога и осећања“ (Васиљевић 2007: 104). Кад се оженио Софијом, Харпо се побунио због тога што га није слушала. Затражио је савет од оца: „А јеси ли ти њу кадгод ударијо? пита господин  _ . Харпо гледа доље у своје руке. Не господине, каже тихо, посрамљено. Па како ондак хоћеш да те слуша? Жене су ко дјеца. Мораш им показат ко је главни. А за то ти ништа није боље од добрих, здравих батина“ (Wаlker 1987: 33). Дакле, постоји тежња да се физичким окршајем покаже доминација, како не би били свргнути са власти. Сматра се да ће се добрим батинама подређени „припитомити”.

Исто тако, туча, батине, модрице имају битан моменат у овом роману. Наиме, батине долазе од доминантне фигуре, у овом роману обично од мушкараца, а модрице су као за последицу имале подређеније фигуре. Занимљиво је да је управо боја модрице, боја пурпура, модро-плава. Стога, батине су биле оружје доминантнијих који, користећи страх ових других, успевају да одржавају границе своје семиотичке ауре и ван физичке границе. Боја пурпурна се стално изједначава са патњом и болом. Софијино, претучено лице је описано као боја патлиџана. Нети описује Африканце као плаво-црне, а то може да сугерише патњу која означава реминисценцију на историјско угњетавање расе, које представља један од њихових ожиљака и модрица које карактеришу приче које конструишу њихову историју и које их повезују. Међутим, у Харповом случају имамо обрнуту ситуацију: „Кад смо идући пут видили Харпа, а њему лице пуно модрица. Усница му расцопана. Једно се око стисло ко шака. Хода некако укочено и каже, боле га зубови“ (Исто, 33). Дакле, у овом случају имамо индивидуу женске фигуре чија аура наткриљује мушкарца који јој је подређенији: „Хоћу да ради онако како ја кажем – ко што ти радиш како тата каже. Ох, Боже, кажем ја. Кад тата теби каже да нешто направиш, ти то направиш, каже он. Кад ти каже да нешто не чиниш, ти то не чиниш. Ако не направиш како ти он каже, он те намлати“ (Исто, 53).

Значи, у браку Софије и Харпа имамо обрнуте улоге: „Ја њој кажем да не може стално одлазит сестри. Ми смо сад ожењени, кажем јој ја. Твоје је мјесто овђе с дјецом. Она каже, Узећу дјецу собом, ја јој кажем, Твоје је мјесто самном. Она каже, Хоћеш и ти снама? И само се даље лицка пред огледалом и у исти мах спрема дјецу“ (Исто, 33). Иако је Софија жена и по правилу би требало да све слуша што нареди мушкарац, она се усуђује да се успротиви Харпу, па чак и да га истуче! У њиховом браку она је доминантнија, јер не жели да модел који је морала да живи, а то је борба против мушкараца и одржавање егзистенције женске ауре, да то има и у свом браку: „Каже ми, Ја сам се читав живот морала борит. Морала сам се борит с татом, морала сам се борит с браћом, морала сам се борит са стричевима и са стричевићима. Женско дијете никад није сигурно у фамилији пуној мушких. Али никад нисам мислила да ћу се морат борит у властитој кући“ (Исто, 35). Имала је исти облик понашања и у породици те стога не жели да се исто то понавља и у браку са Харпом. „За рећ право, он те кућне послове воли пуно више од мене. Ја ћу ти вазда радије у поље или се забављат са животињама. Чак ми је драже цијепат дрва. Али он воли куват и прат и све друге ситне послове по кући” (Исто, 50). Софија описује које послове воли да ради. Она воли да ради „мушке“ послове. Софији је дојадило да се Харпо према њој понаша као према псу. Напустила га је и није се појављивала шест месеци. Он је отворио бараку за изласке, једну врсту кафића. Шаг је певала викендом. Једно вече се и Софија појавила. Харпо јој је замерио: „Жена треба мало забаве с времена на вријеме, каже она. Жена треба сједит код куће, каже он” (Исто, 67). Стога, намеће се следеће образложење: „Чињеница да жене имају способност да рађају, довела је до повезивања жена са природом и природним циклусима“ (Васиљевић 2007: 100). Ова физиолошка специфичност жена је коришћена како би се објасниле позиције полова. Дакле, женска сексуалност и моћ репродукције постају и одређујуће културне одлике жена. Женама је увек неопходна заштита, те стога, оне су у патријархату неспособне да буду самосталне. Међутим, Софија је на крају завршила у затвору јер је ударила градоначелникову жену. Она ни пред законом није поклекла. Није хтела да буде слушкиња. Кад су је обишли у затвору, она је одговорила Сели на питање како издржава овде упркос таквим условима. Наиме, тај одговор одлично осликава Сели, како се она понашала током романа док је живела под стегама патријархата ком Софија ње желела да подлегне у браку: „Кад траже да нешто направим, господична Целие, ја се понашам ко да сам ти. Скачем и радим точно оно што ми кажу“ (Walker 1987 : 73).

Да се приметити да се појављује још један доминантан мушкарац који је битна компонента за овај роман и за Селину причу. Наиме, у питању је Бог, ком Сели у првој половини романа пише, од ког је такође у сталном страху од кажњавања и пред којим се њена аура шири само на физичком нивоу. Селин однос са њим нам говори о њеној аури. Она га доживљава као старог белог човека и сматра да је он кажњава тако што јој је убио децу и то само зато јер је црна, сиромашна и зато што је жена. Она поседује низак ниво самопоштовања, те постаје пијун доминантнијих мушкараца, односно пасивна жртва. Када је сазнала како Шаг поима Бога, Сели је доживела просветљење: „Мушко све поквари, каже Схуг. Он ти је на кутији од кукурузне каше, у твојој глави, пун га је радијо. Он хоће да ти мислиш како је он свугди. А чим почнеш мислит да је он свугди, почнеш мислит да је он Бог. А он то није“ (Исто, 154). Бога више није посматрала као тлачитеља и на тај начин је доживела ослобођење од патријархата јер ослободивши се страха од врховног мушкарца патрона, односно Бога, Сели је на тај начин започела слободан живот. Дакле, самом спознајом Бога, Сели је одлучила да премости границе и да прошири властите семиотичке границе њене индивидуе. Стога, у новим оквирима, Бога доживљава као унутрашње спајање са природом, Бог је сада у свему, није само Он, мушкарац како га је јунакиња романа замишљала, а битно је напоменути да „род не поризводи и не утврђује хетеросексуална нормативност, него то чини родна хијерархија за коју се каже да је у основи хетеросексуалних односа“ (Род не поризводи и не утврђује хетеросексуална нормативност, него то чини родна хијерархија за коју се каже да је у основи хетеросексуалних односа“ (Батлер 2016: 55). Односно, бришу се мушке конотације које су биле везане за њега и кидају се семиотиче границе између ње и Бога: „У осталом, Бог којем сам се ја молила и којем сам писала је мушкарац и понаша се точно ко сви други мушкарци које познам. Омаловажавајући, заборављив и подао“ (Исто: 146).

Након што је Бога поимала на нови начин и након што је сазнала да је Алберт скривао писма њене сестре Нети, Сели је почела да јој пише у нади да ће јој та писма једног дана стићи, те тако запажамо како су писма јако битна за идентитет јунакиње овог романа. Након што Сели одлучује да ће за њу Бог бити у свему, она почиње да шаље писма Нети, наглашавајући нову тему љубави, повезаности и рестаурације, коју заправо и представља Селина веза са Нети. Чим се удаљила од патријархалног модела она стиче први осећај самосталности и самопоштовања. Започиње сосптвени посао шијући одећу, напушта везу са човеком који је злоаставља. Дакле, овај прелаз у роману када се донекле са, условно речено, патријархата, прелази на доминацију женског пола, на феминизам, је и те како битан за поимање трансформације, односно мењање и ширење границе семиотичке ауре о којој смо донели извесне закључке. Сада, ослобођена доминације мушког пола, Сели је „пресекла“ семиотичку границу са свим доминантнијим. Конкретно, као што смо запазили, Бога сада не сматра само мушкарцем који јој је нажао све учинио, који јој је убио децу и који је насилан. Бога сада схвата као нешто што се налази свуда око нас. Налази га у свему: „Мушко све поквари, каже Схуг. Он ти је на кутији од кукурузне каше, у твојој глави, пун га је радијо. Он хоће да ти мислиш како је он свугди. А чим почнеш мислит да је он свугди, почнеш мислит да је он Бог. А он то није“ (Исто, 154). Затим, сазнала је да Алфонсо није њен тата, већ очух. Стога, можемо запазити да самим сазнањем, нестаје страх и бришу се границе у овом односу. И на крају, Сели одлази од свога мужа Алберта, одлази и започиње живот са Шаг.

Нагласили смо да долази до трансформације семиотичке ауре код Сели након што сазнаје за писма, односно до ширења семиотичке границе њене индивидуе. Међутим, писма су важна и због тога што Нети у њима описује пут до Африке и њен мисионарски позив. Она се налази у селу Олинка када пише Сели. Занимљиво је и то да и Нети приказује начин размишљања тог племена и како они виде родне улоге: „Олинке, наиме, не мисле да је дјевојчицама потребно образовање. Кад сам једну мајку питала зашто тако мисли, одговорила ми је: Сама за себе дјевојка није ништа, тек кроз мужа може постати нештo“ (Исто, 120). Дакле, Олинке сматрају да жена тек кад се уда, може постати неко и да јој то муж може обезбедити. Без мужа она није нико и ништа. Међутим, постоји једна разлика међу односима према женама у Америци и селу Олинка, у Африци. Жена је исто подређена, али битна разлика постоји. Наиме, Нети у једном писму описује како су родитељи мале Таши, која се дружи са Оливијом, Селином кћерком, дошли код Нети да јој се жале како се Таши променила. Постала је тиха повучена, зна да је родитељи васпитају у смеру у ком она не жели да живи. Кажу да личи на тетку која је одбила да се поклони поглавици. Онда следи кључно образложење које истиче ову поменуту разлику: „Свијет се мијења, рекла сам. Ово више није свијет само за дјечаке и мушкарце. Ми овдје поштујемо наше жене, рекао је отац. Никад их не бисмо пустили да се скитају по свијету, као што то раде америчке жене. За жену из племена Олинка увијек се нетко брине. Отац. Стриц. Брат или нећак. Немој се увриједити, сестро Nettie, али наши људи жале жене као што си ти, избачене, не знамо одакле, у свијет теби потпуно непознат, гдје се мораш сама мучити и борити за себе“ (Исто, 122). Дакле, америчке жене су жене које морају да се боре и муче, а жене у Африци су збринуте од стране извесног мушкарца, било да је у питању рођак или муж. Међутим, са друге стране, одређена гестикулација и те како подсећа Нети на понашање мушкараца према женама у Америци. На пример, она пише Сели како мушкарци слушају жену тек толико да им могу издати наређења, а оне кад се обраћају мушкарцима глеадају им у стопала, значи чак ни не гледају у њихово лице, јер се то сматра дрскошћу: „И што ја ту могу рећи? Кад је то заправо наше властито понашање у присутности нашег тате“  (Исто, 124). Да се закључити да и код народа у овом племену и те како постоји широка граница семиотичке границе индивидуума мушкарца и да овде влада патријархат. Потом Сели сазнаје како се мушкарци тачно опходе према женама и како се оне генерално понашају. По рођењу неке су већ биле обећане одређеним мушкарцима. Њихови животи су усредоточени на рад, на децу и на друге жене јер жена не сме имати мушког пријатеља. Оне својим мужевима удовољавају на сваки могући начин. Хвале сваки њихов успех: „Везаност жена уз породицу и дјецу их је спријечавало да се, попут мушкараца, посвете каријери. Зато је један од важних циљева феминизма другог вала било увођење репродуктивних права, односно права на кориштење контрацепције и абортус”. У овом племену муж има власт над животом и смрћу своје жене, те стога и код овога племена увиђамо да „поменуте зависне особе, које на неки начин припадају модулу- патрону (његова су својина) – у семиотичком смислу готово да немају своју ауру индивидуалности, већ су интегрисане у оквире семиотичке границе индивидуума патрона” (Кошничар 2017 : 249).

Међутим, са друге стране, Шаг Авери представља лика који уводи нову димензију у роману. Она води Сели у дубље разумевање њене сексуалности, као и пуноправне љубави: долази до сексуалних сусрета између жене и жене: „Кад сам први пут видила дугачко, црно тијело Схуг Аверy с оним брадавицама ко црне шљиве, исто ко њена уста, помислила сам да се претворила у мушко“ (Wаlker 1987: 43). Сели се осећа као да се претворила у мушкарца, што заправо можемо да протумачимо као збуњеност а не само као признавање бисексуалности. На који начин? Сели није знала шта је заправо бити жена, тако да није могла да спозна шта значи бити човек. Пре него што је имала могућност да буде девојка, постала је насилно жена, а пре него што је успела да се прилагоди на нову улогу жене, родила је децу. Стога, Сели је била уграђена у ту једну лиминалну, међу фазу: „Она има најчворастију, најкраћу, најрудлавију косу коју сам икад видила, а ја обожавам сваку њену влас. Сачувала сам косу коју сам извукла с чешљем“ (Исто, 46). Други знак да је Сели стало до Шаг, приказује нам сцена када се Шаг појављује са мужем Гредијем : « Повриједила си осјећаје господина  _  , кажем ја. Не спомињем моје“ (Исто, 88). Након што се опет вратила, Шаг помаже Сели да открије и везе са прошлошћу, за коју је мислила да је изгубљена заувек. Узела је писма која је Алберт крио и дала Сели да их чита. Као резултат тога, Сели сазнаје да Нети није мртва како је претпостављала него да је жива и да се налази у Африци и да подиже њену децу. Сели схвата импликације које доживљава и које је воде у откриће њеног аутентичног самоповређивања. Пре уласка у њен лиминалитет, њен идентитет је потпуно одређен спољашњим индикаторима: Тата ју је сексуално повређивао, а Алберт ју је објективизирао, те стога закључујемо да је она имала наметнуте изборе које су издавале њено самопоштовање. Сада почиње са свесношћу да прави изборе, сада она, захваљујући Шаг, помера семиотичку границу своје ауре, шири је.

Да се закључити да Сели доживљава једну врсту ритуалне смрти, која се десила два пута: на почетку кад је изгубила невиност и касније када открива своју женственост. Када је насилно изгубила невиност, запазили смо колико се њена семиотичка граница померила просто само на физичку границу, пошто су мушкарци, као што је већ напоменуто, Тата9) и Алберт, били доминантнији. „Патријархат је, тако се испоставило, веома ‘жилава’ творевина“ (Васиљевић 2007: 104). Такође, као закључак се намеће велика нетрпељивост између родова. Највећи део феминистичке теорије полази од тога да постоји неки идентитет, схваћен посредством категорије жена, који, поред тога што уводи феминистичке интересе и циљеве у дискурс, успоставља и субјект који треба политички представљати. До цепања феминистичког субјекта долази кад се уведе разликовање пола и рода. „Разликовање пола и рода служи аргументу по којем је род културно конструисан, без обзира на биолошку крутост пола: стога род није ни каузална последица пола, нити је наизглед фиксиран као пол“ (Батлер 2016: 55). Насупрот томе, у другом делу, као што смо запазили, долази до Селине трансформације и границе се мењају. Она се ослобађа патријархата и њене семиотичке границе се померају и шире се, захваљујући Шаг помоћу које показује да жени не мора живот да се ограничава само на домаћу сферу, на рађање мушких наследника за мужевљеву лозу и његове претке. Жена може и те како да одржава организационе облике у којима не мора главну улогу да има мушкарац. Исто тако, показале су да су семиотичке границе варијабилне, као и то да свака индивидуа може да се ослободи доминантности семиотичке границе ауре модула патрона.

Литература

1. Walker, Alice (1987), Boja purpurna, Globus, Zagreb, prevela: Maja Zaninović.
2. Лотман, Јуриј М.(1985), Разне културе различити кодови, Поља, 318, 274-275.
3. Кошничар, Софија (2011 а), „Семиосфера“, Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, приредили Бојана Стојановић Пантовић, Модраг Радовић и Владимир Гвозден, Нови Сад: Академска књига, 347- 352.
4. Кошничар, Софија (2011б), „Глобалне комуникационе сфере“, Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, приредили Бојана Стојановић Пантовић, Модраг Радовић и Владимир Гвозден, Нови Сад: Академска књига, 80- 82.
5. Кошничар, Софија (2011ц), „Код, кодови културе“, Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, приредили Бојана Стојановић Пантовић, Модраг Радовић и Владимир Гвозден, Нови Сад: Академска књига, 191- 195.
6. Лејсер, Бартон (2010), „Хомосексуалност и архуменр о 'неприродности'“ QТ, часопис за теорију и културу, година 1, број 1-2, Гаyтен- ЛГБТ, Београд, 2010, 79.
7. Младеновић, Марко (1982), „Патријархат“. „Патријархално друштво“, Социолошки лексикон, ур: Радомир Лукић, Мирослав Печујлић. Београд: Савремена аминистрација, 442-443.
8. Батлер, Џудит (2016), Невоља с родом: феминизам и субверзија идентитета, Карпос, Лозница.
9. Васиљевић, Лидија (2007), „Феминистичке критике питања брака, породице и родитељства“, Неко је рекао феминизам, Жена у црном, Центра за женске студије и Женског фонда «Реконструкција», Београд, 94-118.
10. Поповић, М. (2011), Феминизам, род и конституисање родног индетитета, Социолошка луча, В/2, Никшић, 29-39.
11. Proudfit, L. Charles (1991), Celie's Search for Identity: A Psychoanalytic Developmental Reading of Alice Walker's "TheColor Purple", Contemporary Literature,Vol. 32, No. 1 (Spring, 1991), pp. 12-37
12. Heglar, J. Charles (2000), Named and Namlessness: Alice Walker's Pattern of Surnames in The Color Purple, Winter 2000, Vol 13, No. 1, University of South Florida.
13. Preston L. McKever-Floyd ( 2007), „Tell nobody but God“, The theme of Transformation in The Color Purple, Crosscurents, 426-433.

Ауторка: Весна Којашевић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Семиотика је наука која се бави проучавањем знакова. Поступак у семиотици је „слање кодиране информације са пошиљаоца на примаоца и њено дешифрирање и интерпретирање”.
2. A= aura; 1= individuum.
3. „У најширем смислу, под кодом се подразумева правило за превођење информације из једне у другу форму или у другу репрезентацију (један знак у други знак) без потребе да буду истог типа; систем условних знакова који се употребљава за пренос информација; целокупна правила језика” (Кошничар 2011ц: 191).
4. После извесног времена роман је адаптиран у филм и мјузикл под истоименим називом.
5. „Ако је род скуп културних значења, које преузима полно одређено тело онда се никако не може рећи да род произилази из пола. Коструисаност рода, подразумева извесни детерминизам значења рода која се уписују у анатомски дефиницирана тела која се, опет, схватају као пасивни примаоци наумитног културног закона” (Батлер 2016: 56).
6. Сели ословљава свог мужа са “господин”, па следи празна црта. Тек касније сазнаје његово име.
7. „Феминизам другог вала је израз којим се означавају појединци, организације и идеологије које су у другој половици 20. вијека почеле доминирати феминистичким покретом у САД и другдје у свијету. Те су се струје појавиле након успјешно извојеване борбе за политичку и правну једнакост мушкараца и жена, иза које је, по мишљењу нове генерације феминисткиња треба слиједити борба за економску и друштвену једнакост, односно брисање де факто неједнакости између мушкараца и жена”.
8. Женска права је израз којим се описује правни, идеолошки, филозофски и политички концепт према коме свако људско биће женског спола самим чином рођења, без обзира на поријекло или држављанство, стиче одређен број неотуђивих права, а које се садржајем разликују од ширег концепта људских права. Разлог због чега се женска права разликују од људских права јесте то што су жене кроз историју имале права која мушкарци нису признавали, а као разлог томе се приписују биолошким разликама међу половима.
9. У раду се реч „тата“ пише великим словом, јер је и у роману тако написано, како би се назначило то што јунакиња свог очуха није именовала.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *