Rijaliti kao izbor

U svojoj knjizi Kratka istorija napretka kanadski pisac Ronald Rajt objasnio je zašto socijalizam nije uspeo u Americi: „zato što siromašni ne smatraju sebe izrabljivanim proleterijatom, već privremeno uniženim milionerima“.

Nije šala da se narodi drugačije odnose prema sopstvenom kolektivnom biću, odnosno da su poput živog organizma manje ili više podložni društvenim boljkama. Komunističke i socijalističke partije postojale su i postoje u mnogim evropskim državama, ali te su države danas ipak po uređenju republike, uključujući i Srbiju, mada nije oduvek bilo tako. Ukoliko uzmemo Nemanjićku državu kao početak državotvorstva u Srba, uvidećemo da smo dosta duže živeli u ekskluzivnom nego u inkluzivnom društvu. Drugim rečima, i te kako je bilo važno čije ste dete, koga sve znate i u kojim okolnostima ste rođeni i odrasli. Za poletnog pojedinca mesta je bilo jako malo.

Jedan narod, jedna vera, jedna država (kada smo je imali), bio je recept i za vreme nastanka građanskog društva u 19. veku. Srpski narod je očekivano imao jednu kulturu, koja bi se savremenom terminologijom nazvala mejnstrim, s tim što drugih „strimova“ (tokova) nije bilo ili ako su postojali, bili su označeni kao izrazito negativni i time potisnuti na marginu društva. Politika singularizma nastavila se kroz čitav 20. vek: jedan kralj, jedna narodna vojska, jedna partija, jedna ideologija i na posletku jedan TV kanal. Ovakav koncept sam po sebi nije loš, ali nepovratno degradira sposobnost pojedinca za prepoznavanje i upražnjavanje pluralizma, koji se ishitreno i nekritički percipira kao negativna pojava.

Srpski gledalac je prve decenije 21. veka suočen sa mnoštvom kablovskih kanala najrazličitije sadržine, što je za njega bio (nemi) šok ravan onome što je zadesilo američke Indijance kada su ugledali konkistadore. Epilog je sličan, izuzeti iz svog prirodnog habitata, velikobratovskog prvog kanala nacionalne televizije, koja je desetkovana, gledaoci su izgubili pojam kolektivnvog u brojnosti ponuđenih kanala. A onda se pride pojavio i rijaliti.

Rijaliti program je nastao u Sjedinjenim Državama nakon Drugog svetskog rata, a najuniženiji format koji je dospeo do nas je začet devedesetih godina prošlog veka, da bi prve decenije ovog veka doživeo svoju punu ekspanziju. Kako je očito nastao u društvu drugačijeg od srpskog, njegova izvorna ciljana publika takođe je različita, ali što je važnije, on je namenjen određenoj grupi ljudi, a ne svima. Neslućena popularnost rijaliti emisija u SAD-u, poput „Džerzi Šora“ [Jersey Shore] i „U korak sa Kardašijanovima“ [Keeping Up with the Kardashians], samo je odraz tamošnjih društvenih problema, a nikako svedočanstvo o kvalitetu rijaliti programa. U očima srpskog gledaoca (doslovno), rijaliti je prerastao u onaj jedan televizijski kanal kome se bespogovorno verovalo i koji je dobar deo vremena opravdavao to poverenje. Ranije su spikeri direktno sarađivali sa lektorima, a danas lektore jedva da iko i konsultuje. Udarnih termina za emitovanje poput drugog Dnevnika više nema, jer ih je koncept 24/7 rijaliti televizije u potpunosti obesmislio. Štaviše, rijaliti nije emisija, već čitav televizijski kanal ili više njih čije emitovanje nikada nikad ne prestaje. Jedini koji može isprati svaki minut tog programa verovatno je samo đavo, jer on nikad ne spava.

Što se publike tiče, u Srbiji danas rijaliti gledaju svi koji ga komentarišu: i oni koji ga otvoreno vole, oni koji ga gledaju ali ćute o tome (najbrojnija skupina) i oni koji ga otvoreno kritikuju. Ne govorimo ovde o televizijskoj kritici kao recenziji ili prikazu, već o krajnje nekonstruktivnom napadu zasnovanom na pretpostavci da rijaliti program jeste jednak tom jednom sabornom kanalu koji bi svi trebalo da gledaju. On to nije čak ni u svojoj postojbini, niti to ikada igde može postati, jer rijaliti je pre svega proizvod koji konzumira onaj ko tako želi. Koliko god se činilo da je levijatanski raširen vremenom i prostorom, jedini put do njega ipak vodi svojevoljnim klikom daljinskog upravljača. Stoga, oštra kritika jednog takvog programa jednako je trivijalna koliko i kritika kupovine dvoslojnog, a ne troslojnog toalet papira.

Legitimna meta istinske kritike, ukoliko bi takva postojala, bio bi konzument, odnosno gledalac, jer kako smo već istakli, rijaliti je proizvod koji podleže zakonima tržišta. Ukoliko niko ne prebaci na rijaliti program, sva je prilika da će njegovo snimanje biti obustavljeno, jer nije isplativo, što se redovno dešava sa pilot-serijama u Americi. U svetskim razmerama, teško je očekivati da se dogodi ovakav obrt, ali u Srbiji je promena svakako moguća. Kao što smo se za istorijske prilike jako brzo razočarali u političke partije, u kapitalizam i u demokratiju, tako isto možemo izgustirati i rijaliti, što strani gledalac nikada ne bio u stanju da učini, jer mu je rijaliti program životna vrednost od samog početka. U pravoslavnoj zemlji koja živi na Kosovskom mitu degutantno je govoriti o bilo kom TV formatu kao o vrednosti. Duhovna konkurencija je srećom (još uvek) previše jaka.

Treba napokon razumeti da svađalački nastrojeni pojedinci zatvoreni u pseudokuću nisu nikakav socijalni fenomen, društveno ogledalo niti vrednost, već samo jedan programski paket koji se nudi onima koji bi ga pazarili. Kada na rafu supermarketa vidimo „crni sok“ čija je cena nepunih četrdeset dinara, naravno da ćemo kupiti originalnu „kolu“ iako košta devedeset dinara. U kulturnoj ponudi mehanizam odlučivanja nije ništa drugačiji, jer ako je već pritisak na dugme besplatan, zašto izabrati u svakom pogledu siromašniji sadržaj.

Iako će se publika rijatili programa vremenom smanjiti, ona će uvek postojati i to nikako nije loša stvar. Naprotiv, to može imati neobičnu pedagošku vrednost. Kada nas dete kao roditelja sledeći put upita šta te čike okupljene oko stola u podrumu rade, možemo mirne savesti odgovoriti: „Tete i čike nisu imale detinjstvo, pa moraju sada da budu deca. Počinje ti crtani, prebaci kanal“.

Autor: Stefan Pajović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *