Rembrantova “Noćna straža”

Gledam, vidim i osećam, kako u mom oku oscilira kontrast između svetla i tame, i neke sete koja se srećno smeje, dok mi svojom nežnošću dušu probadaju tanane strele i ranjavaju je. Želim da iskažem neme reči i razgovetne poglede, ali zalud, pred Noćnom stražom sam nepomična. Hoću da prećutim, a da njima dozvolim da govore. Ipak, rečima oživljavam nijanse koje postaju bića koja bivstvuju u jeku tišine, koje vrište mutne i jasne, i umiru pune života, dok se neprestano rađaju.

Na prvi pogled, može se videti da Rembrant daje prednost predstavljanju opšteg događaja nad vernom izradom pojedinačnih portreta. U prvom planu se izdvaja kapetan i poručnik u maršu. Kapetanova uzdignuta ruka i neznatno otvorena usta pokazuju da on govori. Čineći to, on ne gleda poručnika koji prima naređenja. Figure levo i desno od ulaznog luka takođe učestvuju u razgovoru, ispod njega barjaktar podiže svoju zastavu. Ljudi sa kalpacima i šeširima nose mačeve i koplja; neki od njih imaju okrugle štitove i odeveni su u žoržet. Jedan broj ljudi uzima koplja oslonjena na zid zgrade desno, dok drugi nastavljaju da marširaju kroz lučni ulaz. Dečak sa kalpakom prevelikim za njega naslikan je levo u prvom planu, potrčao je sa praznim rogom za barut, poluokrenut nazad, u iskoraku. Musketar obučen u crveno, stoji do njega puneći pušku. Desno od njega, polusakrivena od kapetana, vidi se prilika u vrećastim pantalonama, s kalpakom ovenčanim hrastovim lišćem, kako sa strane prilazi nadesno krupnim koracima i podiže pušku kojoj su usta cevi vidljiva između kapetana i poručnika. Čovek iza svih, sa ispruženom rukom, pokušava da podesi ugao vatre iz burenceta svoje puške. Bljesak cevi uočljiv je neposredno pored belog pera na poručnikovom šeširu, puška je naslikana u trenutku kada je pucanj ispaljen. Desno od poručnika, starac duva spaljeni barut sa okidača kremenjače. Sasvim udesno, dobošar isprobava svoj instrument, i čini se da je uplašio psa koji se šćućurio ispred njega. Takođe, treba pomenuti i dve ženske figure. Prva, u zlatnoj haljini, ima tašnu i mrtvu kokoš koja visi o njenom pojasu, sa kandžama nagore, i drži rog za piće u ruci. Druga figura je skoro sasvim sakrivena iza nje.

Raznovrsni razlozi za pokrete raspoređeni su pred posmatračem. Brza promena je vidljiva u dečaku koji trči, kao i u krupnom hodu kapetana i poručnika. Mogu se primetiti užurbani gestovi govornika, zajedno sa stavovima tihog trajanja, vidljivim u figuri onoga koga je udarila zastava i držanju onih koji, slušajući i posmatrajući, čekaju. Posebnu pažnju treba posvetiti senci koju kapetanova ispružena ruka baca na poručnikov kaput. Toliko aktivnosti su naslikali Rembrantovi kistovi na ovoj slici, od rukovanja puškom, punjenja, ispaljivanja, čišćenja opaljivača, do pokazivanja zastave, punjenja oružja, isprobavanja doboša. Svaki član čete je prikazan pojedinačno, radeći posao koji priča životnu priču svakog od njih. Kao da svako na toj slici ima svoj sopstveni svet u kome živi, radeći upravo ono što želi. Na slici samo reč i zapovest okupljaju sve te različite radnje.

Ako uzmemo da je tekst iz albuma Baninga Koka tačan, onda delo opisuje trenutak u kome kapetan izdaje naređenje da se izmaršira napolje. Poručnik ga još nije preneo, niti ga je iko drugi svestan. U datom trenutku, poručnikova dužnost je da prenese naređenje. Odabrana je situacija u kojoj svako pojedinačno postaje član kolektivnog događaja upravo u trenutku kada sam izvršava svoju obavezu, bez direktne veze sa onim što se dešava oko njega. Rembrant koristi priliku da da tačnu i finu sliku energičnosti i žurbe svakodnevnog života gilde, i da na isti način opiše grupu kao kolektivnu, ujedinjujuću, aktivnu celinu.

Kristijan Timpel objašnjava opisani trenutak kao „stanje razmeštanja i dovođenja u red“. Međutim, poslednji će naznačiti da je poručnik, ili neka druga ličnost ili ličnosti, već bio pripremljen da prosledi naređenje trupama da se postroje pre nego što izmarširaju.

Može se naći i bolje opravdanje za tvrdnju da je portretisan trenutak upravo pre formiranja stroja, a da ipak ne dopušta neograničenu slobodu individualne radnje. Rembrant je uspeo da ovde, još jednom, na jednom od poslednjih prizora ove vrste upotrebi situaciju da bi prikazao spoljni pokret na najvišoj tački i na najrazgranatiji način, budući da pojedinačne forme još nisu bile uključene u oblikovanu shemu zbirnog marširajućeg reda.

Otvorena situacija postavlja nova pitanja. Hoće li se kapetan i poručnik, naslikani ispred drugih, koji već koračaju, odvojiti od grupe? Kako će marširanje pratiti ljude u formaciji, odakle se pojavljuju likovi koji pridolaze iz lučnog ulaza, gde će se postrojiti, i šta je cilj kretanja grupe? Da li je ono što se dešava normalni tok svakog okupljanja trupe, ili je reč o nečemu posebnom, nečemu jedinstvenom? Ništa od ovoga se ne može zaključiti na osnovu slike. Da li se bavimo polaskom gilde u pratnju Marije de Mediči, kraljice majke i bivše regentkinje Francuske, prilikom njene posete Amsterdamu? Godine 1638. ona je zaista uvedena u grad u pratnji tri gilde. Argument koji ide u prilog ovome je da neki kostimi datiraju iz tog doba; protiv je, međutim, činjenica da ni Fransis Baning Kok, ni poručnik u to vreme još nisu bili u službi.

Neki istoričari umetnosti pretpostavljaju da je ovde predstavljena zgrada gilde, takozvani Klovenirsdolen, čiji je zid trebalo ukrasiti slikama. Međutim, raspored osvetljenja ostaje neobjašnjiv.

Rembrant Harmenson van Rajn – Noćna straža

“Kako da objasnimo svetlosne efekte u slučaju poručnika i ženske figure u pozadini? Ako bismo razmatrali noćni prizor ispred kuće, onda bi to teško mogla biti mesečina, jedina mogućnost bi mogla biti veštačka svetlost koju bacaju baklje, one bi tada svakako uzrokovale više od jedne senke kod svakog objekta. Jačinu svetlosti mogu dati samo sunčevi zraci kao izvor, pa kako je onda na otvorenom, ispred kuće, sve pokriveno tamom? Ako je grupa zaista osvetljena suncem, onda bi se članovi, svakako, pojavili univerzalno osvetljeni i jednako u tami. Ipak, samo su figure poručnika, žene u pozadini i pojedinačnih lica tu i tamo izražene uz pomoć svetlosti, pri čemu ni senke nemaju jasan pravac. Jedino jasna senka kapetanove ruke stvara tako upečatljiv efekat da postaje zamena za celinu, pa nas kao detalj navodi da verujemo u doslednost koncepcije osvetljenja i drugde na slici.“  Ovo zapažanje služi da privuče pažnju na činjenicu da je i ovde verodostojnost radnje dostignuta samo na osnovu verodostojnosti stvarne situacije. Prikriva se istina da su figure svetle zato što su tako naslikane, a ne zato što svetlo pada na njih. To što na slici izgleda kao slučajnost, u stvari je umetnikova namera.

Era baroka bila je vreme alegorija i simbola. Na Noćnoj straži, međutim, Rembrant je, čini se, bio uspešan u njihovom istovremenom prikazivanju i skrivanju, pri čemu posmatrač postaje svestan aluzija, mada nesposoban da rasplete to zamršeno klupko. Na ovaj način, one odražavaju stanje stvari malo pre uspostavljanja značenjskog koncepta.

Rembrant sve svoje prethodne čari slikanja povezuje u jedno klupko vune, od kojeg se pletu najtoplije rukavice za ledene ruke, čija boja pada na njegovo platno koje će umiti Noćnom stražom. U njoj se ogleda Rembrantova zadivljujuća i očaravajuča virtuoznost, gde su kistovi odigrali svoju melodramu. Sve mogućnosti likovnog prikazivanja mogu se činiti iscrpljenim i isceđenim kao limun u čaju, koji se pije negde daleko, gde snegovi veju talasima mora. Ubijam nekog u sebi, zarad vojske koja je oživela u meni, pa je tempiram da na jedan krik sva uzdrhti kao da se predaje visoko, orlovima. I lete, lete visoko nad zemljom boje vrelog kamena, hladne vatre i vrata carskih dveri što bi umorila đavola, jer i on je duboko u sebi anđeo, koji plitkom vodom hoda, mokrim pepelom lomi vulkane. Gde će se sastati Rembrantova i moja četa? Njegovi stražari su krenuli prema meni. Zlato sa rubova njihovih tkanina, tera mi zenice u zagrljaj beonjača. Crveni otisci na platnu se odsijavaju poput vetra na kiši, dok bira njene kapi kao čovek reči. Jedan od većine otvara usta i tako pokazuje dušu, koja je iscrpljena od tamničenja vekovima. Usiljeni osmeh sakriva podignutom rukom, hoće nešto da kaže. Govore tela, mirisom ćutanja. Dečak se igra kao okršaj percepcije jednog duha sa drugim luckastim homo ludensom. Hoće li iko ikada reći jednu istinu za kojom tragam po ovoj litici iznad planina? Udišem korov tajne, osećam prstenje pršljena kičme grana, pa zarivši u krošnju, osetim kako me noktom ogrebe iluzija Boga, koji me opominje da budem tiha. Govori mi da sanjam dok stražarim. Da čuvam gradske ulice, puste kao srca hladnih, belih kraljica. Neke oči su gledale u mene, neke male koščate, a od odsjaja tih očiju, usne poprimiše zelenkastu boju. Amsterdam uspavljuje ponoć, pa ga miluje rukama nevinosti i čistote. Nevini greh se budi u vrisku ponoćnog stražara. Traži svoju dragu koja mirno spava u postelji posutoj mošusom i svilom. Tri bube se sele sa jednog na drugi kraj ceste, a u senci velika koplja i zastave. Glave pokrivene šeširima, nesvesno kriju svu svest ovog grada, što ga čuvam kao liniju na dlanu. I nosim ga u grob, da se ponovo rodi. A trava će nicati i iz kamena, ako zemlje nema. Dvaput prevariš, jednom voliš. Zato te čuvam grade, samo jednom, samo zauvek i nikada više. Zato te nosim u svojoj kosi kao jednu, jedinu sedu vlas da me podseti da mošti ne umiru, ali telo odlazi. Ipak ne očajavaj, duh tvog vremena u meni se ne pokorava nikome, pa čak ni samome sebi. Nešto me u tebi tera da razmišljam, a sve do jutra ću stajati ovde i misliti u večeri. Noć, to je samo dan dok spava, dok se milo pripija uz kožu neba i sanja Sunce sve do svitanja. Okupaj me svetlošću zvezda. Neka se sakriju u mojim obrvama, da svaku od njih nosim kao znak, na čelu ispisano sazvežđe. Reke su se napile vode i biraju samoću, kao što krvotok teče odvojeno od utrobe, ako napuni vene. I onda uživa u slobodi, poslednjim uzdahom se vine i hodi kao beba i mleko na njenim usnama. Veruješ li grade, da te tako čuvam, kao jedini eritrocit u moru belih krvnih zrnaca? I tako te milujem, pod kožom te osećam. Koraci tvoji što morem ovih krovova hode čine da te volim još više, svaki put kad se tvoj plašt dotakne sa mesečinom. Jedna devojčica, budna je i oblači žutu haljinu, sašivenu kod majstorskog krojača. Srećna je što će je nositi tvojim ulicama, uzanim strukom tanjim od prstiju što čine najmlađima veselje, i ne znaju da će se ostvariti. Lepo je biti u ovim godinama, a biti tvoje dete, grade, što si i kolevka i baka ujedno. Tvoje ruke tako naborane liče na slepoočnice kad se skupe pri dnu nogu obrva. Podsećaju na podočnjake i njihov smeh u noći punoj mirisa bajnih i razgovora veselijih od srca samoga. Govori mi jednim poljupcem u obraz, beli kao retko, neotkriveno vrelo nad potocima što recituje krštenje i opelo. Pa čitav život ovde da živim, malo mi je. Zato ti grade stražariš noću nada mnome, dok te ja čuvam. Za druge, od drugih, u sebi.

Rembrant je slikao kapcima i hrapavom kožom na leđima prstiju. Koracima se spuštao u usne, koje zatvorene govore crveno kao mesec kada se poliva po zvezdama. Zvuk njegove osunčanosti je na pola koplja kao zastave dok nariču rime tananosti pokolja. Ima neke nežnosti u tome dok naša tela padaju u javu neke druge dimenzije, jer baš u tom trenu se skupi meso svih tkiva i oslobodi auru svoju. Istorija, to je što diše u prošlosti, što se kupa budućnošću starih vremena, što satkana gordom predrasudom slatka postaje kao reč u životu naših predaka. Celim telom jagodica osećao je ponos i stid. Pod trnjem su mu prsti zimovali, ali neće letovati tu. Noćna straža ne govori, ali ćutanjem sve kaže.

Nisu moje oči videle sve, a i ne žele sve da vide. Vid je dat samo jednom dobu, a ja želim da uzmem ono iza očiju što dotiče dubinu duše. U dušu mi se uvukla Rembrantova Noćna straža, luta kroz nju, kao kroz lavirint, iz kog, nadam se, nikada neće pronaći izlaz. Ostala je da odoleva vremenu, u gradu koji čuva zajedno sa četom koju je Rembrant prosuo po njoj, kao što se nespretno prosipa čaša čaja. Nisu oni slučajno tu, vekovima su na svojim funkcijama, obavljaju svoj zadatak, čuvajući svoj grad. Ostao je zapovednik čete da upire prstom u nas, a nama samo preostaje da čekamo taj neizvesni trenutak kada će nas pozvati da im se pridružimo. Čuvati grad znači dozvoliti mu da živi u slobodi, jer grad, to smo mi.

Literatura:

Bockemühl, Michael (2006), Rembrandt, Zagreb: Taschen / V.B.Z.
Jakubin, Mirjan (2004), Vodič kroz povijest umjetnosti + vremenska lenta, Zagreb
Karuzo, Đačinta, Rembrantov trougao, Sezam book,2011, Beograd
Renak, Salomon, Apolo – Opšta istorija likovnih umetnosti, Beograd, 1990.
Durant, Vil, Početak doba razuma, Beograd, 2001.
Janson, Istorija umetnosti, Beograd, 2011.

Autorka: Teodora Perović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *