Рембрантова “Ноћна стража”

Гледам, видим и осећам, како у мом оку осцилира контраст између светла и таме, и неке сете која се срећно смеје, док ми својом нежношћу душу пробадају танане стреле и рањавају је. Желим да искажем неме речи и разговетне погледе, али залуд, пред Ноћном стражом сам непомична. Хоћу да прећутим, а да њима дозволим да говоре. Ипак, речима оживљавам нијансе које постају бића која бивствују у јеку тишине, које вриште мутне и јасне, и умиру пуне живота, док се непрестано рађају.

На први поглед, може се видети да Рембрант даје предност представљању општег догађаја над верном израдом појединачних портрета. У првом плану се издваја капетан и поручник у маршу. Капетанова уздигнута рука и незнатно отворена уста показују да он говори. Чинећи то, он не гледа поручника који прима наређења. Фигуре лево и десно од улазног лука такође учествују у разговору, испод њега барјактар подиже своју заставу. Људи са калпацима и шеширима носе мачеве и копља; неки од њих имају округле штитове и одевени су у жоржет. Један број људи узима копља ослоњена на зид зграде десно, док други настављају да марширају кроз лучни улаз. Дечак са калпаком превеликим за њега насликан је лево у првом плану, потрчао је са празним рогом за барут, полуокренут назад, у искораку. Мускетар обучен у црвено, стоји до њега пунећи пушку. Десно од њега, полусакривена од капетана, види се прилика у врећастим панталонама, с калпаком овенчаним храстовим лишћем, како са стране прилази надесно крупним корацима и подиже пушку којој су уста цеви видљива између капетана и поручника. Човек иза свих, са испруженом руком, покушава да подеси угао ватре из буренцета своје пушке. Бљесак цеви уочљив је непосредно поред белог пера на поручниковом шеширу, пушка је насликана у тренутку када је пуцањ испаљен. Десно од поручника, старац дува спаљени барут са окидача кремењаче. Сасвим удесно, добошар испробава свој инструмент, и чини се да је уплашио пса који се шћућурио испред њега. Такође, треба поменути и две женске фигуре. Прва, у златној хаљини, има ташну и мртву кокош која виси о њеном појасу, са канџама нагоре, и држи рог за пиће у руци. Друга фигура је скоро сасвим сакривена иза ње.

Разноврсни разлози за покрете распоређени су пред посматрачем. Брза промена је видљива у дечаку који трчи, као и у крупном ходу капетана и поручника. Могу се приметити ужурбани гестови говорника, заједно са ставовима тихог трајања, видљивим у фигури онога кога је ударила застава и држању оних који, слушајући и посматрајући, чекају. Посебну пажњу треба посветити сенци коју капетанова испружена рука баца на поручников капут. Толико активности су насликали Рембрантови кистови на овој слици, од руковања пушком, пуњења, испаљивања, чишћења опаљивача, до показивања заставе, пуњења оружја, испробавања добоша. Сваки члан чете је приказан појединачно, радећи посао који прича животну причу сваког од њих. Као да свако на тој слици има свој сопствени свет у коме живи, радећи управо оно што жели. На слици само реч и заповест окупљају све те различите радње.

Ако узмемо да је текст из албума Банинга Кока тачан, онда дело описује тренутак у коме капетан издаје наређење да се измаршира напоље. Поручник га још није пренео, нити га је ико други свестан. У датом тренутку, поручникова дужност је да пренесе наређење. Одабрана је ситуација у којој свако појединачно постаје члан колективног догађаја управо у тренутку када сам извршава своју обавезу, без директне везе са оним што се дешава око њега. Рембрант користи прилику да да тачну и фину слику енергичности и журбе свакодневног живота гилде, и да на исти начин опише групу као колективну, уједињујућу, активну целину.

Кристијан Тимпел објашњава описани тренутак као „стање размештања и довођења у ред“. Међутим, последњи ће назначити да је поручник, или нека друга личност или личности, већ био припремљен да проследи наређење трупама да се построје пре него што измарширају.

Може се наћи и боље оправдање за тврдњу да је портретисан тренутак управо пре формирања строја, а да ипак не допушта неограничену слободу индивидуалне радње. Рембрант је успео да овде, још једном, на једном од последњих призора ове врсте употреби ситуацију да би приказао спољни покрет на највишој тачки и на најразгранатији начин, будући да појединачне форме још нису биле укључене у обликовану схему збирног марширајућег реда.

Отворена ситуација поставља нова питања. Хоће ли се капетан и поручник, насликани испред других, који већ корачају, одвојити од групе? Како ће марширање пратити људе у формацији, одакле се појављују ликови који придолазе из лучног улаза, где ће се постројити, и шта је циљ кретања групе? Да ли је оно што се дешава нормални ток сваког окупљања трупе, или је реч о нечему посебном, нечему јединственом? Ништа од овога се не може закључити на основу слике. Да ли се бавимо поласком гилде у пратњу Марије де Медичи, краљице мајке и бивше регенткиње Француске, приликом њене посете Амстердаму? Године 1638. она је заиста уведена у град у пратњи три гилде. Аргумент који иде у прилог овоме је да неки костими датирају из тог доба; против је, међутим, чињеница да ни Франсис Банинг Кок, ни поручник у то време још нису били у служби.

Неки историчари уметности претпостављају да је овде представљена зграда гилде, такозвани Кловенирсдолен, чији је зид требало украсити сликама. Међутим, распоред осветљења остаје необјашњив.

Рембрант Харменсон ван Рајн – Ноћна стража

“Како да објаснимо светлосне ефекте у случају поручника и женске фигуре у позадини? Ако бисмо разматрали ноћни призор испред куће, онда би то тешко могла бити месечина, једина могућност би могла бити вештачка светлост коју бацају бакље, оне би тада свакако узроковале више од једне сенке код сваког објекта. Јачину светлости могу дати само сунчеви зраци као извор, па како је онда на отвореном, испред куће, све покривено тамом? Ако је група заиста осветљена сунцем, онда би се чланови, свакако, појавили универзално осветљени и једнако у тами. Ипак, само су фигуре поручника, жене у позадини и појединачних лица ту и тамо изражене уз помоћ светлости, при чему ни сенке немају јасан правац. Једино јасна сенка капетанове руке ствара тако упечатљив ефекат да постаје замена за целину, па нас као детаљ наводи да верујемо у доследност концепције осветљења и другде на слици.“  Ово запажање служи да привуче пажњу на чињеницу да је и овде веродостојност радње достигнута само на основу веродостојности стварне ситуације. Прикрива се истина да су фигуре светле зато што су тако насликане, а не зато што светло пада на њих. То што на слици изгледа као случајност, у ствари је уметникова намера.

Ера барока била је време алегорија и симбола. На Ноћној стражи, међутим, Рембрант је, чини се, био успешан у њиховом истовременом приказивању и скривању, при чему посматрач постаје свестан алузија, мада неспособан да расплете то замршено клупко. На овај начин, оне одражавају стање ствари мало пре успостављања значењског концепта.

Рембрант све своје претходне чари сликања повезује у једно клупко вуне, од којег се плету најтоплије рукавице за ледене руке, чија боја пада на његово платно које ће умити Ноћном стражом. У њој се огледа Рембрантова задивљујућа и очаравајуча виртуозност, где су кистови одиграли своју мелодраму. Све могућности ликовног приказивања могу се чинити исцрпљеним и исцеђеним као лимун у чају, који се пије негде далеко, где снегови веју таласима мора. Убијам неког у себи, зарад војске која је оживела у мени, па је темпирам да на један крик сва уздрхти као да се предаје високо, орловима. И лете, лете високо над земљом боје врелог камена, хладне ватре и врата царских двери што би уморила ђавола, јер и он је дубоко у себи анђео, који плитком водом хода, мокрим пепелом ломи вулкане. Где ће се састати Рембрантова и моја чета? Његови стражари су кренули према мени. Злато са рубова њихових тканина, тера ми зенице у загрљај беоњача. Црвени отисци на платну се одсијавају попут ветра на киши, док бира њене капи као човек речи. Један од већине отвара уста и тако показује душу, која је исцрпљена од тамничења вековима. Усиљени осмех сакрива подигнутом руком, хоће нешто да каже. Говоре тела, мирисом ћутања. Дечак се игра као окршај перцепције једног духа са другим луцкастим хомо луденсом. Хоће ли ико икада рећи једну истину за којом трагам по овој литици изнад планина? Удишем коров тајне, осећам прстење пршљена кичме грана, па заривши у крошњу, осетим како ме ноктом огребе илузија Бога, који ме опомиње да будем тиха. Говори ми да сањам док стражарим. Да чувам градске улице, пусте као срца хладних, белих краљица. Неке очи су гледале у мене, неке мале кошчате, а од одсјаја тих очију, усне попримише зеленкасту боју. Амстердам успављује поноћ, па га милује рукама невиности и чистоте. Невини грех се буди у вриску поноћног стражара. Тражи своју драгу која мирно спава у постељи посутој мошусом и свилом. Три бубе се селе са једног на други крај цесте, а у сенци велика копља и заставе. Главе покривене шеширима, несвесно крију сву свест овог града, што га чувам као линију на длану. И носим га у гроб, да се поново роди. А трава ће ницати и из камена, ако земље нема. Двапут превариш, једном волиш. Зато те чувам граде, само једном, само заувек и никада више. Зато те носим у својој коси као једну, једину седу влас да ме подсети да мошти не умиру, али тело одлази. Ипак не очајавај, дух твог времена у мени се не покорава никоме, па чак ни самоме себи. Нешто ме у теби тера да размишљам, а све до јутра ћу стајати овде и мислити у вечери. Ноћ, то је само дан док спава, док се мило припија уз кожу неба и сања Сунце све до свитања. Окупај ме светлошћу звезда. Нека се сакрију у мојим обрвама, да сваку од њих носим као знак, на челу исписано сазвежђе. Реке су се напиле воде и бирају самоћу, као што крвоток тече одвојено од утробе, ако напуни вене. И онда ужива у слободи, последњим уздахом се вине и ходи као беба и млеко на њеним уснама. Верујеш ли граде, да те тако чувам, као једини еритроцит у мору белих крвних зрнаца? И тако те милујем, под кожом те осећам. Кораци твоји што морем ових кровова ходе чине да те волим још више, сваки пут кад се твој плашт дотакне са месечином. Једна девојчица, будна је и облачи жуту хаљину, сашивену код мајсторског кројача. Срећна је што ће је носити твојим улицама, узаним струком тањим од прстију што чине најмлађима весеље, и не знају да ће се остварити. Лепо је бити у овим годинама, а бити твоје дете, граде, што си и колевка и бака уједно. Твоје руке тако наборане личе на слепоочнице кад се скупе при дну ногу обрва. Подсећају на подочњаке и њихов смех у ноћи пуној мириса бајних и разговора веселијих од срца самога. Говори ми једним пољупцем у образ, бели као ретко, неоткривено врело над потоцима што рецитује крштење и опело. Па читав живот овде да живим, мало ми је. Зато ти граде стражариш ноћу нада мноме, док те ја чувам. За друге, од других, у себи.

Рембрант је сликао капцима и храпавом кожом на леђима прстију. Корацима се спуштао у усне, које затворене говоре црвено као месец када се полива по звездама. Звук његове осунчаности је на пола копља као заставе док наричу риме тананости покоља. Има неке нежности у томе док наша тела падају у јаву неке друге димензије, јер баш у том трену се скупи месо свих ткива и ослободи ауру своју. Историја, то је што дише у прошлости, што се купа будућношћу старих времена, што саткана гордом предрасудом слатка постаје као реч у животу наших предака. Целим телом јагодица осећао је понос и стид. Под трњем су му прсти зимовали, али неће летовати ту. Ноћна стража не говори, али ћутањем све каже.

Нису моје очи виделе све, а и не желе све да виде. Вид је дат само једном добу, а ја желим да узмем оно иза очију што дотиче дубину душе. У душу ми се увукла Рембрантова Ноћна стража, лута кроз њу, као кроз лавиринт, из ког, надам се, никада неће пронаћи излаз. Остала је да одолева времену, у граду који чува заједно са четом коју је Рембрант просуо по њој, као што се неспретно просипа чаша чаја. Нису они случајно ту, вековима су на својим функцијама, обављају свој задатак, чувајући свој град. Остао је заповедник чете да упире прстом у нас, а нама само преостаје да чекамо тај неизвесни тренутак када ће нас позвати да им се придружимо. Чувати град значи дозволити му да живи у слободи, јер град, то смо ми.

Литература:

Bockemühl, Michael (2006), Rembrandt, Zagreb: Taschen / V.B.Z.
Jakubin, Mirjan (2004), Vodič kroz povijest umjetnosti + vremenska lenta, Zagreb
Карузо, Ђачинта, Рембрантов троугао, Сезам боок,2011, Београд
Ренак, Саломон, Аполо – Општа историја ликовних уметности, Београд, 1990.
Дурант, Вил, Почетак доба разума, Београд, 2001.
Јансон, Историја уметности, Београд, 2011.

Ауторка: Теодора Перовић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *