Religija i običaj

U doba kada društveno telo još uvek nije bilo racionalizovano posredstvom evolucije tehnološke i ekonomske svesti, religija je bila možda i najosnovniji vid struktuiranja socijalnih i duhovnih odnosa. Kroz interakaciju sa ‚‚onozemaljskim”, čovek je, antropološki gledano, potvrđivao ne samo sebe kao individuu, nego i opravdavao svoju egzistenciju u sklopu mreže socijalnih odnosa. Odnos čoveka i apstraktnih sila menjao se kroz istoriju no, gledano iz savremene perspektive, u najvećem broju slučajeva za osnovni motiv komunikacije sa Bogom čovek je imao kakvu ličnu ili društvenu korist, bila ona ekonomske ili duhovne prirode.

Ukoliko se gleda sa istorijskog aspekta odnosa prema religiji, način komunikacije sa višim silama odvijao se obrednom metodom, kroz različite postupke i rituale, bilo to posredstvom kakvog medijuma oličenog u vidu vrača (u primitivnim društvima) ili sveštenika (s razvojem koherentne socijalne strukture). U primitivnim društvima običaji su imali svrhu da ponavljanjem određenih obrazaca, koji su bili vezan za višu silu posredstvom elementa ili pojma koji je ona predstavljala, izmole od bogova mahom ekonomsku korist za društvenu zajednicu. Na primer, u praistorijskoj plemenskoj organizaciji, pleme je pre lova održavalo određene plesne rituale u čast lovljene životinje, kako bi pospešilo lov. Ukoliko bi akcija u čiju svrhu se ritual održao bila uspešna, vrač – koji je imao ulogu inicijatora istog – ponavljao bi taj obrazac svaki naredni put sve dok se ne pokaže da je višestruko uspešan, te bi prerastao u običaj koji se prenosio na naredne generacije. U starijim društvenim strukturama pogled na rituale imao je transcedentalni karakter, pa se smatralo da je krug u kome se ritual izvršava zaposet božanskim ili demonskim silama. Iz ovog odnosa uspešno-neuspešno kasnije su se razvojem civilizacije, izrodili manihejski principi monoteističkih religija, u kojima su se uspeh i sreća, ili u suprotnom beda i propast, pripisivali Bogu ili Satani.

Santiago Ribeieroo

Na balkanskim prostorima običaji su se održali izuzetno dugo, u ruralnim krajevima su prisutni i dan danas, no s racionalizacijom sveta i savremenim poimanjem crkve pre kao institucije nego kao duhovnog medijuma između čoveka i Boga, oni su više produkt ukorenjenog sujeverja. No pomenuti ruralni krajevi su donekle zadržali paganski odnos prema stvarnosti. U nekim krajevima još uvek se veruje u tradicionalna demonska bića i običajni načini proterivanja istih veoma sliče onim iskonskim magijskim ritualima više nego dogmatskim hrišćanskim načinima za izbegavanje nemilosti kod Boga. Na primer, običaj za proterivanje vampira mešavina je paganskog i hrišćanskog – upotreba kolca kojim se probada srce nasleđe je staroslovenskih plemena i religioznih žrtvovanja životinja kako bi se privolele (ili uklonile) demonske sile u svoju korist, dok je vampirov strah od simbola krsta jasna aluzija na hrišćansku praksu i poimanje vampira kao nečiste sile koja je u ultimativnom strahu od iskonski čiste božanske.

U višebožačkim paganskim društvima u kojima se svakoj prirodnoj ili društvenoj pojavi pripisivalo određeno duhovno značenje i otelotvorenje u vidu bogova su rituali i običaji imali kvalitete vezane za ono što umilošćeni Bog predstavlja. Kiša se privoljavala dodolanjem, koje je imalo osobine drevnog kulta Majke Zemlje, vrač ili šaman koji je imao nameru da umilostivi boga-vuka nosio je vučju kožu i slično. Time se može zaključiti da su običaji prvobitne religioznosti imali u svom korenu prvenstveno strah i korist u odnosu prema prirodi.

Takođe se i u samom hrišćanstvu odnos i ukorenjenost običaja menjala. Običajna i ritualna praksa se sprovodila kroz dogmatska učenja, te su sveštenici sve do protestantizma imali ulogu svojevrsne ‚‚Božije ruke” koja sprovodi oproštaje i božiju reč. Shodno tome, obaveza dolaženja na propovedi i ispovedanje imali su ritualni karakter u kom se, kroz tok obreda u kome se sveštnik u ime naroda obraća Bogu i moli ga za milost, svest mase kroz medijum sveštenika ‚‚stapa” sa apstraktnim Bogom. Običaji hrišćanske dogme u najvećem broju slučajeva vezani su za otelotvorenje Hrista, koji kao, arhi-medijum komunikacije sa Bogom, biva prizvan u metaforičku prisutnost kroz poznato ‚‚krv i telo Hristovo”. Ovaj konkretan običaj bio je predmet krvavih polemika i verskih ratova u doba pojave protestantizma i Luterovih i Kalvinovih učenja. Ipak, protestantizam je, u nekim tumačenjima, bio korak napred u razvoju društvene svesti, gde su se čak i religiozni običaji racionalizovali do neke granice, te se crkva vremenom još više institucionalizovala i bila bliža svom savremenom položaju u društvu. Rituali i prinošenja darova Bogu bili su samo prividno religiozni, a više doprinosili ekonomskom jačanju crkvenog tela, a običajna praksa odlaska na mise i službe kod mahom bogatijih društvenih slojeva (materijalno bogaćenje smatrano je grešnim) imalo je za svrhu svojevrsno čišćenje savesti. Time se može zaključiti da je religija imala političko-ekonomsku svrhu i da se (ponovo podsećanje na drevna ritualna padanja u trans i religiozne zanose) kroz veru manipulisalo širim narodnim masama kroz stvaranje običaja i svesti o grehu i Božijoj nemilosti ukoliko se isti prekrše.

Santiago Ribeiero

Iz ovoga sledi da se, sa sociološkog stanovišta, crkveni običaji mogu posmatrati kao prvobitni način društvene integracije. Ponavljanjem određenih rituala i ustaljivanjem istih kao dogmi postiže se usađivanje ideja u svest naroda što je i cilj postizanja kolektivne transcedencije, čime se približava Bogu. Od pomenutih plemenskih udruživanja i padanja u uzvišena stanja svesti posredstvom ili harizmatske manipulacije religioznog vođe, ili uzimanjem opijata (ili kombinacijom istih), do hrišćanskih okupljanja na propovedi i ritualne radnje kojima se božija prisutnost spuštala u zemaljsku sferu, ili ljudska svest uzdizala u duhovnu. Ne samo da je društveni aspekat religije bitan za uopšte stvaranje običaja i prenošenje istih na naredne generacije, no su i u samim ritualima uloge uvek podeljene – jasan primer je uloga šamana u primitivnim zajednicama i sveštenika u modernim kao sprovodilaca i moderatora rituala. Religija na individualnom planu postoji ali nije u stanju da stvori običaj ukoliko se ne prenese na kolektiv. U nekim religijama pozitivno se podstiče asketizam kao običaj – na primer u nekim hrišćanskim sektama ili budizmu, otuđenost od sveta i praktikovanje repetitivnih mantri i ustaljenog načina života vodi ka duhovnom uzdizanju.

Religijski običaji u nekim tumačenjima vode se kao začeci pozorišta i imali su umetnički karakter. Kako se u modernom pozorištu (pod modernim se misli od antičkog pa do danas) mogu jasno razaznati podeljene uloge i razvoj radnje, takođe se to može prepoznati i u grupnoj običajnoj praksi. Antičko pozorište takođe je imalo svoju običajnu i religioznu ulogu, gde su se kroz likove bogova i božanskih heroja zapravo sprovodili obredi u čast konkretnih bogova, te su se spuštanjem tih ‚‚božanskih” principa u sferu pozorišne delatnosti i pridodavanja umetničke dimenzije prijemčive narodnoj masi, zapravo davali na uvid primeri i principi poželjnog ponašanja, što je za religiozne dogme i običaje karakteristično. Time se kroz medijum glumaca (čak se i glumačka delatnost može tumačiti kao svojevrsna zaposetost od strane božanskog nadahnuća, slično grupnoj ulozi vrača/šamana), prema Aristotelu, postizalo katarzično čišćenje mase i time približavalo idealnom i religijski podobnom načinu života. Antičko pozorište je zaista bilo religiozno obojeno i imalo svoju društvenu funkciju upravo time što je bilo tretirano kao deo običaja, u sklopu raznih manifestacija posvećenih bogovima u njihovu slavu.

Savremeno doba izrodilo je nove bogove, koji nisu transcedentalnog karaktera no materijalnog, te samim tim se predmet na koji se običajna praksa odnosi. Na neki način, običaji imaju istovetnu strukturu od kako univerzum postoji i možda je upravo to prepoznavanje univerzalnog zakona koji treba da se sledi po određenim koracima dovelo do stvaranja običajnih obreda i ustaljene prakse kojima se viša sila privoljava u ljudsku korist. U novom vremenu, bogovi čovečanstva su ekonomski. Ljudsko biće je vremenom racionalizovalo svet oko sebe, polako potiskujući tu svoju iracionalnu stranu koja opravdanje za svoje postojanje traži u spoljašnje duhovnom, i smisao počelo da traći u opipljivom svetu oko sebe i unutar sebe. No poenta je da se postojanje običaja i način njihovog prenošenja očuvao – čovek se i prema materijalnim stvarima odnosi gotovo religiozno, uzdižući ih i odricajući se jednog kako bi eventualno posedovao drugo, a način sticanja se uči i prenosi, kao i crkvene dogme, sa kapitalom se kalkuliše na istovetan način kako se ranije kalkulisalo spiritualnom energijom. Socijalistički teoretičar Marks pokušao je da ukine postojanje religije no postigao je upravo paradoks – stvorio je ideologiju koja je savremena religija, samo okrenuta ovozemaljskom, ali koncept je identičan i podrazumeva običajno ponašanje, sa sebi karakterističnim bogovima.

Ukoliko se gleda iz logičkog ugla, običaji predstavljaju svesno ponavljanje obrazaca koji su u više slučajeva bili uspešni u korist (veće ili manje) zajednice. No upravo u primeni ove definicije jeste manjkavost savremene religioznosti, koja je zasnovana na empirijskom doživljaju sveta, dok religija u svom iskonu zahteva upravo prisustvo onog iracionalnog, koje je jedino neophodno kako bi se dostigla božanska samosvest potrebna za opštu dobrobit zajednice. Čovek je okrenut sticanju individualne koristi te mu religija u savremeno doba nije neophodna zarad poboljšavanja kvaiteta egzistencije kao ranije, jer je dovoljan sam sebi. Shodno tome i običaji koje moderni čovek praktikuje više su lične sitnice. Današnji čovek je sam sebi Bog.

Esej je nagrađen 3. mestom na konkursu za izradu eseja fondacije “dr Lazar Vrkatić”  2017/2018 godine, na temu “Religija i društvo”

Autorka: Milica Amidžić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *