Религија и обичај

У доба када друштвено тело још увек није било рационализовано посредством еволуције технолошке и економске свести, религија је била можда и најосновнији вид структуирања социјалних и духовних односа. Кроз интеракацију са ‚‚оноземаљским”, човек је, антрополошки гледано, потврђивао не само себе као индивидуу, него и оправдавао своју егзистенцију у склопу мреже социјалних односа. Однос човека и апстрактних сила мењао се кроз историју но, гледано из савремене перспективе, у највећем броју случајева за основни мотив комуникације са Богом човек је имао какву личну или друштвену корист, била она економске или духовне природе.

Уколико се гледа са историјског аспекта односа према религији, начин комуникације са вишим силама одвијао се обредном методом, кроз различите поступке и ритуале, било то посредством каквог медијума оличеног у виду врача (у примитивним друштвима) или свештеника (с развојем кохерентне социјалне структуре). У примитивним друштвима обичаји су имали сврху да понављањем одређених образаца, који су били везан за вишу силу посредством елемента или појма који је она представљала, измоле од богова махом економску корист за друштвену заједницу. На пример, у праисторијској племенској организацији, племе је пре лова одржавало одређене плесне ритуале у част ловљене животиње, како би поспешило лов. Уколико би акција у чију сврху се ритуал одржао била успешна, врач – који је имао улогу иницијатора истог – понављао би тај образац сваки наредни пут све док се не покаже да је вишеструко успешан, те би прерастао у обичај који се преносио на наредне генерације. У старијим друштвеним структурама поглед на ритуале имао је трансцедентални карактер, па се сматрало да је круг у коме се ритуал извршава запосет божанским или демонским силама. Из овог односа успешно-неуспешно касније су се развојем цивилизације, изродили манихејски принципи монотеистичких религија, у којима су се успех и срећа, или у супротном беда и пропаст, приписивали Богу или Сатани.

Santiago Ribeieroo

На балканским просторима обичаји су се одржали изузетно дуго, у руралним крајевима су присутни и дан данас, но с рационализацијом света и савременим поимањем цркве пре као институције него као духовног медијума између човека и Бога, они су више продукт укорењеног сујеверја. Но поменути рурални крајеви су донекле задржали пагански однос према стварности. У неким крајевима још увек се верује у традиционална демонска бића и обичајни начини протеривања истих веома сличе оним исконским магијским ритуалима више него догматским хришћанским начинима за избегавање немилости код Бога. На пример, обичај за протеривање вампира мешавина је паганског и хришћанског – употреба колца којим се пробада срце наслеђе је старословенских племена и религиозних жртвовања животиња како би се приволеле (или уклониле) демонске силе у своју корист, док је вампиров страх од симбола крста јасна алузија на хришћанску праксу и поимање вампира као нечисте силе која је у ултимативном страху од исконски чисте божанске.

У вишебожачким паганским друштвима у којима се свакој природној или друштвеној појави приписивало одређено духовно значење и отелотворење у виду богова су ритуали и обичаји имали квалитете везане за оно што умилошћени Бог представља. Киша се привољавала додолањем, које је имало особине древног култа Мајке Земље, врач или шаман који је имао намеру да умилостиви бога-вука носио је вучју кожу и слично. Тиме се може закључити да су обичаји првобитне религиозности имали у свом корену првенствено страх и корист у односу према природи.

Такође се и у самом хришћанству однос и укорењеност обичаја мењала. Обичајна и ритуална пракса се спроводила кроз догматска учења, те су свештеници све до протестантизма имали улогу својеврсне ‚‚Божије руке” која спроводи опроштаје и божију реч. Сходно томе, обавеза долажења на проповеди и исповедање имали су ритуални карактер у ком се, кроз ток обреда у коме се свештник у име народа обраћа Богу и моли га за милост, свест масе кроз медијум свештеника ‚‚стапа” са апстрактним Богом. Обичаји хришћанске догме у највећем броју случајева везани су за отелотворење Христа, који као, архи-медијум комуникације са Богом, бива призван у метафоричку присутност кроз познато ‚‚крв и тело Христово”. Овај конкретан обичај био је предмет крвавих полемика и верских ратова у доба појаве протестантизма и Лутерових и Калвинових учења. Ипак, протестантизам је, у неким тумачењима, био корак напред у развоју друштвене свести, где су се чак и религиозни обичаји рационализовали до неке границе, те се црква временом још више институционализовала и била ближа свом савременом положају у друштву. Ритуали и приношења дарова Богу били су само привидно религиозни, а више доприносили економском јачању црквеног тела, а обичајна пракса одласка на мисе и службе код махом богатијих друштвених слојева (материјално богаћење сматрано је грешним) имало је за сврху својеврсно чишћење савести. Тиме се може закључити да је религија имала политичко-економску сврху и да се (поново подсећање на древна ритуална падања у транс и религиозне заносе) кроз веру манипулисало ширим народним масама кроз стварање обичаја и свести о греху и Божијој немилости уколико се исти прекрше.

Santiago Ribeiero

Из овога следи да се, са социолошког становишта, црквени обичаји могу посматрати као првобитни начин друштвене интеграције. Понављањем одређених ритуала и устаљивањем истих као догми постиже се усађивање идеја у свест народа што је и циљ постизања колективне трансцеденције, чиме се приближава Богу. Од поменутих племенских удруживања и падања у узвишена стања свести посредством или харизматске манипулације религиозног вође, или узимањем опијата (или комбинацијом истих), до хришћанских окупљања на проповеди и ритуалне радње којима се божија присутност спуштала у земаљску сферу, или људска свест уздизала у духовну. Не само да је друштвени аспекат религије битан за уопште стварање обичаја и преношење истих на наредне генерације, но су и у самим ритуалима улоге увек подељене – јасан пример је улога шамана у примитивним заједницама и свештеника у модерним као спроводилаца и модератора ритуала. Религија на индивидуалном плану постоји али није у стању да створи обичај уколико се не пренесе на колектив. У неким религијама позитивно се подстиче аскетизам као обичај – на пример у неким хришћанским сектама или будизму, отуђеност од света и практиковање репетитивних мантри и устаљеног начина живота води ка духовном уздизању.

Религијски обичаји у неким тумачењима воде се као зачеци позоришта и имали су уметнички карактер. Како се у модерном позоришту (под модерним се мисли од античког па до данас) могу јасно разазнати подељене улоге и развој радње, такође се то може препознати и у групној обичајној пракси. Античко позориште такође је имало своју обичајну и религиозну улогу, где су се кроз ликове богова и божанских хероја заправо спроводили обреди у част конкретних богова, те су се спуштањем тих ‚‚божанских” принципа у сферу позоришне делатности и придодавања уметничке димензије пријемчиве народној маси, заправо давали на увид примери и принципи пожељног понашања, што је за религиозне догме и обичаје карактеристично. Тиме се кроз медијум глумаца (чак се и глумачка делатност може тумачити као својеврсна запосетост од стране божанског надахнућа, слично групној улози врача/шамана), према Аристотелу, постизало катарзично чишћење масе и тиме приближавало идеалном и религијски подобном начину живота. Античко позориште је заиста било религиозно обојено и имало своју друштвену функцију управо тиме што је било третирано као део обичаја, у склопу разних манифестација посвећених боговима у њихову славу.

Савремено доба изродило је нове богове, који нису трансцеденталног карактера но материјалног, те самим тим се предмет на који се обичајна пракса односи. На неки начин, обичаји имају истоветну структуру од како универзум постоји и можда је управо то препознавање универзалног закона који треба да се следи по одређеним корацима довело до стварања обичајних обреда и устаљене праксе којима се виша сила привољава у људску корист. У новом времену, богови човечанства су економски. Људско биће је временом рационализовало свет око себе, полако потискујући ту своју ирационалну страну која оправдање за своје постојање тражи у спољашње духовном, и смисао почело да траћи у опипљивом свету око себе и унутар себе. Но поента је да се постојање обичаја и начин њиховог преношења очувао – човек се и према материјалним стварима односи готово религиозно, уздижући их и одрицајући се једног како би евентуално поседовао друго, а начин стицања се учи и преноси, као и црквене догме, са капиталом се калкулише на истоветан начин како се раније калкулисало спиритуалном енергијом. Социјалистички теоретичар Маркс покушао је да укине постојање религије но постигао је управо парадокс – створио је идеологију која је савремена религија, само окренута овоземаљском, али концепт је идентичан и подразумева обичајно понашање, са себи карактеристичним боговима.

Уколико се гледа из логичког угла, обичаји представљају свесно понављање образаца који су у више случајева били успешни у корист (веће или мање) заједнице. Но управо у примени ове дефиниције јесте мањкавост савремене религиозности, која је заснована на емпиријском доживљају света, док религија у свом искону захтева управо присуство оног ирационалног, које је једино неопходно како би се достигла божанска самосвест потребна за општу добробит заједнице. Човек је окренут стицању индивидуалне користи те му религија у савремено доба није неопходна зарад побољшавања кваитета егзистенције као раније, јер је довољан сам себи. Сходно томе и обичаји које модерни човек практикује више су личне ситнице. Данашњи човек је сам себи Бог.

Есеј је награђен 3. местом на конкурсу за израду есеја фондације “др Лазар Вркатић”  2017/2018 године, на тему “Религија и друштво”

Ауторка: Милица Амиџић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *