“Rekavši laku noć” Pjera Mejlaka

Having said goodnight, Pierre J. Mejlak, Merlin, Blata I-Bajda, Malta, 2015

Rekavši laku noć (Having said goodnight) je zbirka kratkih priča, od kojih je jedna prevedena na srpski jezik (Bio sam kod nje, tata) i objavljena u časopisu Koraci. Druge dve prevedene priče ne pripadaju ovoj zbirci, a objavljene su u časopisima Trag i Avangrad. Zbirka, za koju je pisac dobio nagradu EU za književnost 2014. godine, sastoji se od 13 priča, prologa i epiloga koji ne odstupaju od nivoa zanimljivosti samih priča.

Pjer Mejlak je malteški pisac sa kojim se naša javnost još nije dovoljno upoznala i nadam se da će prevod ove zbirke, ali i drugih njegovih priča, doprineti kulturološkoj razmeni. Iako poreklom sa Malte, njegove priče ne odslikavaju život ostrvljana, možda i zato što nije živeo samo na Malti. One svakako jesu obojene načinom života i razmišljanja pisca, odnosno Maltežana, ali daju jednu dublju sliku prodirući u unutrašnje kontemplacije aktera.

Što se tiče prevoda na engleski (priče su u originalu pisane na malteškom jeziku), priče su lako čitljive s aspekta jezika, prilagođene, rekla bih, srednjeobrazovnom profilu ljudi, ali su, s druge strane upečatljiva poređenja, kojima se Mejlak služi. Tako, na primer, nailazimo na sledeće: „nos koji (…) je izgledao kao razmrskana ljuska kikirikija, koje kao da je otvarao neko ko nikada pre to nije činio“ (196), „sahrana je bila zanimljiva poput otkucaja sata usred besane noći“ (57). Priča Tvoje poslednje leto, Ejmi je čitavo jedno poređenje, prepuno personifikacija, u kojem nesrećni dečak umesto drugara skuplja iskorišćene šibice, a potom spomen slike umrlih sugrađana. Čitava ironija i tragedija su nabijeni u dve kratke rečenice:

„Neki od mojih prijatelja nisu više imali šta da kažu, pa, naravno, nisu ništa ni rekli. Bila nam je neophodna sveža krv“ (198).

Postoji nekoliko glavnih karakteristika svih priča, osnovnih boja koje daju opštu sliku i doživljaj zbirke. Ono što možemo da osetimo kao lak povetarac kroz čitavu zbirku jeste dah katoličanstva. Ono nalazi svoje mesto na različite načine, što nije ništa čudno ako znamo da je ono za Maltežane veoma važno. Jedna priča se izdvaja u tom pogledu jer nudi volšebnu osudu, kritiku koja se očituje u jednom liku priče – katoličkom biskupu. U pitanju je priča Stranac, u kojoj žena iz velikog i bučnog grada pokušava da nađe mir na jednom malom ostrvu. Ne samo da do izražaja dolaze ne baš tako hrišćanske misli biskupa, već uopšte sudar kultura – slobodna žena iz velikih, zapadnih gradova i zatvorenost, a istovremeno i ljubopitljivost male sredine, možda i malog čoveka, koja nastoji da očuva svoju monotoniju. Slično romanu prostora, i ovde se lik pomera iz jedne sredine u drugu, te svojim prisustvom nagoveštava sliku društva u celini.

Druga odlika koja se nalazi jesu akteri priča. Ponekad autor prepušta naraciju akterima, a ponekad je narator on sam. Likovi nisu relaistično produbljivani, dati su više kao skica. Ono na čemu je naglasak je njihova unutrašnjost, njihovi unutrašnji nemiri, borbe, upitanosti.

Potom, tu je još jedna zanimljiva karakteristika. Mejlak pokušava da dopre do onih osećanja ljudi u trenucima kada se oslobađaju nekog velikog psihičkog tereta, osećanja na sahranama, što je veoma zanimljivo i uspešno oslikano. Radi se o ljudskim malim tajnama koje ne mogu poneti u grob, koje ostaju onima iza njih da se sa njima bore i izlaze na kraj (kao na primer u Prologue), potom ljudske osobine koje čuvamo za sebe i trudimo se da pred drugima izgledamo besprekorno (priča Vrana). To su male tajne koje kriju porodice i parovi koji su naizgled srećni i žive savršenim životom pred drugima. U priči Papagajev krik žena dobija vest da joj je suprug umro i sav ukus slobode koju je tada osetila simbolično se nalazi u čaši Makalan viskija i jednom gutljaju kojim proslavlja svoju slobodu, oslobađa se teškog tereta braćnog života:

„Znala je samo da je ta boca Makalana koju mu je njegov otac poklonio pre svoje smrti bila posebna i da je njen muž čekao neku posebnu priliku da je otvori. Njena se ukazala. Sipala je malo u čašu, jedan gutljajčić je bio dovoljan“ (168).

Tehniku posmodernista da se kraj ostavi otvoren, kao kod Faulsa na primer, srećemo i ovde. Mejlak ostavlja priču nerešenu, ostavlja misteriju daljeg života, čitaoci mogu da naslute kako će kraj da izgleda, ali ipak, neizvesnost nas drži nakon svake priče, kao na primer u priči Vrana:

„Ketino celo telo se treslo, glava joj je bila priljubljena uz grudi, a Tomas ju je smirivao i uveravao da je policija već na putu“ (54).

Zaključak o knjizi nalazi se u njoj samoj, kada Mejlak piše priču Nuria Angels Barrera, o ženi koja roman svog pokojnog supruga objavljuje kao svoj. Na jednom mestu kritika piše o njenoj knjizi „Knjiga koja nadahnjuje, napisana sa varljivom jednostavnošću koja samo blago prekriva snažnu strast i dubinu ljudskih odnosa“ (210).

Autorka: Ljiljana Pticina

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *