Realno i svevremensko u satiričnoj pastorali “Braćo i sestre” Dušana M. Petrovića

Pesnik i satiričar Dušan M. Petrović, hvaljen i zabranjivan, svoju satiričnu pastoralu „Braćo i sestre“ objavio je 2006. g. u elektronskom časopisu za satiru „Etna“. Ovaj satirični dramski tekst, sam prvi put pročitala u jesen 2016. g. Posle prvog čitanja, moje prvo zapažanje je bilo da je tekst „surova realnost“, da su likovi svuda oko nas, u mojoj, tvojoj i vašoj ulici; mom, tvom i vašem gradu; mom, tvom i vašem selu; u našoj Srbiji. I ponovo čitam i analiziram.

Livada i šljiva… Prokletsvo koje nosimo od davnina da će doći dan kada će svi Srbi pod jednu šljivu stati. Šljivo srpsko drvo! Oskar Davičo je klicao „oj, Srbijo među šljivama“! A danas ta zemlja bogata šljivama, polako gubi svoje livade i šljivike, a autor nas satirično upozorava da ne smemo dopustiti da nam poseku to blago. Ne smemo dopustiti da ostanemo bez prirodnog i duhovnog bogatstva. Kroz istoriju su nas pratili bojevi, ustanci, ratovi, seobe naroda i egzodusi, a mi smo se uvek ustali. Danas, ne! Umesto da sadimo nove šljive, kalemimo svoja stabla, beremo plodove svoga rada, mi smo se prepustili. Polako prodajemo našu zemlju, verujući ljudima sa zapada. Stihu“ oj, Srbijo među šljivama“ dodaću reči „na daj, da te seku“, jer nas na to satirično i sam pisac dramskog teksta upozorava. Na toj livadi, pod jednom šljivom okupljeni su preostali Srbi da čekaju spasenje Srbije i budućnosti. Otac i deda Milutin, sin Mileta sa svojom vernom ženom Darinkom i sinom Urošem u kolevci i Ravijojla, žena lakog morala u suknjici,  stoje i čekaju dok vetar duva.

Predstava “Braćo i sestre” u izvođenju amaterskog pozorišta “Mirko Tatalović – Ćira” iz Nove Pazove

Radnja počinje kada svi uspeju da nagovore Milutina da im pročita stari zapis Plotovića, po kome oni rade sve kako je napisano. Kao omađijani sujeverjem iz zapisa, oni se trude i rade iste stvari po ko zna koji put, ne bi li konačno došao čovek sa zapada, koji će im doneti svetlu budućnost. Ravijojla u nedrima nosi biserno zrno crno koje je izbacila Morava. Crno zrno bisera, to smo mi kao narod. Od belih bisera kroz vekove smo pocrneli od života, ratova i tuđeg zuluma. Od čuvenih Nemanjića, duhovnog i kulturnog razvoja Srbije, mi smo se vratili na početak. Darinka iz podvezica vadi pera od dva vrana gavrana. Dva vrana gavrana stoje nasuprot dvoglavom orlu. Zar je gavran pobedio orla? Jeste. Gavranovi su vekovima raznosili meso sa kostiju naših predaka i krvlju natopljenih polja. Vekovima su naši preci ginuli za belog dvoglavog orla i budućnost Srbije. A ovde se poslednji ratnik iz poslednjeg rata vraća sa ordenima, prepušten sam sebi bez podrške svoje države, da čeka. Da li će i njega narod pozlatiti? Ali, nema više naroda. Sami su, dozivaju se pameti, ali im ne ide. Satirično pisac poziva da se dozovu pameti, da se odreknu sujeverja i proročanstva. Vreme je da uzmu stvari u svoje ruke, ali im ne ide. Umesto da se trezne od suludih ideja i Domanovićevog vođe, oni se trezne od šljivovice. Odbacuju oružje sa kojim su vekovima ratovali, odriču se i Vukašinove sablje. Sablje koju već vekovima zajedno sa kostima pretka Vukašina, generacije vuku sa sobom. Ne zapitavši se ni jednom, da li je tom sabljom, predak Vukašin, kao vitez Stefana Nemanje stvarao državu Rašku, da li je ta sablja sekla glave na Kosovu polju, da li je možda dizala ustanke protiv Turaka, borila se u balkanskim ratovima i nošena preko Kajmakčalana!? Ali to nije bitno! Jer mi Srbi ćemo dopustiti da zaboravimo ko nam je bio „đed“ i „prađed“. Mi ćemo verovati bratstvu i jedinstvu, mi ćemo svoje prodati zarad Evrope i zapada, samo da se pojavi taj neko ko će nas uvesti u evropsku uniju.

Predstava “Braćo i sestre” u izvođenju amaterskog pozorišta “Mirko Tatalović – Ćira” iz Nove Pazove

U priči se konačno pojavljuje čovek sa zapada. Srbi ga s kratkom nevericom dočekuju i raduju se. On priča „iskvarenim“ više srpskim nego francuskim jezikom. Ovim ulaskom jednog Francuza, pisac nas podseća na naše nekadašnje prijateljstvo sa Francuskom. A mi i dalje ne verujemo, da su učestvovali u bombardovanju, da su priznali Kosovo (srpsku svetinju), da su raskinuli prijateljstvo. Jer to smo mi, lakoverni, padamo na prazna obećanja. Deda Milutin mu ne veruje. Prošao je deda više od sina, ima svoje razloge. Međutim, Francuz se predstavlja kao čukun, čukun, čukununuk Arsenija Čarnojevića, kao Arsen Noar. Deda je uvučen u masu i predaje joj se, jer Arsenov govor je govor onih koje slušamo decenijama. Bože moj, mi smo bili Evropa pre Evrope, država u kojoj se na dvoru Nemanjića jelo viljuškom. Takav govor u nama budi sećanja, mi svi uvek čekamo da nam se vrati oduzeta titula „nebeskog naroda“, dostojanstvo i ponos, da dočekamo proročanstvo Tarabića da će se svi baš kod nas osećati sigurno i od nas tražiti spas. Sve to čekamo decenijama, verujući vešto sastavljanim predizbornim govorima i govornicima koji nas stalno podsećaju da ipak treba da čekamo još koju godinu. I tako decenijama, od mita o Kosovu do prodaje istog, do ulaska u Evropu kojoj još uvek treba da prodajemo našu zemlju. Naši šljivici i livade postaju inostrane fabrike, ali mi i dalje čekamo bolje sutra. Arsen ih je sve povukao za sobom, bira među njima onoga ko će mu pomoći da svetu i Evropi pošalje diplomatsku notu. Izbor je pao na Ravijojlu. „Arsen prišao Ravijojli pa se zajedno telepate, tj. telo na telo , pa udri!“; baš tim rečima nam autor satirično govori kako izgleda slanje  diplomatske note i kako u stvari i svet i Evropa na tu notu gledaju. Sve je rečeno veoma jednostavno i precizno jasno. Arsenu uspeva da se prikrade i do Darinke, da i sa njom pošalje „diplomatsku notu“. Anđeli pevaju pesmu, vode nas u mit „bolje glava na panju,nego panj na glavi“, do Dušanovog carstva gde su Nemci bili njegovi najamnici, do Karađorđeve glave na panju, preko cerske bitke i solunskog fronta, pa i bliže u dojučerašnju prošlost. Nije to mit. To je ono što žele da nam otmu, naše crkve i manastire, krvlju zalivena pradedovska polja, naše orlove i boje, naše ime. To je naša istorija, koju hoće da nam izbrišu, da je zatvore u neke logore i potpuno unište. A mi i dalje verujemo i čekamo to bolje sutra koje vidimo u tom putu u Evropu. I dokle više… Zar nismo platili toj istoj Evropi našom krvlju dok smo branili njene granice  od turaka? Koliko još moramo da joj plaćamo’? To se pita autor, a i mi čitaoci. Dok anđeli pevaju o Nebeskoj Srbiji, o tom narodi koji uvek dugo, dugo sanja ali se i budi, Mileta je sa Ravijojlom i prepušta se kao i svake noći bračnom neverstvu.

Jutro u Srbiji nakon potpunog mraka. Deda Milutin se budi iz mraka u koji je zapao, ne veruje više Arsenu. Žene su otkrile da je Arsen varalica, pa ga zadirkuju. Milutin i Mileta razgovaraju. Milutin sinu objašnjava sve o uslovima koji moraju da se ispune. Asren shvata da ga je matori Milutin „provalio“ i odlazi. Kulminacija radnje je Ravijojlin odlazak. Mileta trčeći odlazi za svojom ljubavnicom. A Darinka rešena da ubije Miletu, ostavlja bebu Uroša dedi  i odlazi da ih traži. Ona će ubiti sve ono loše u Srbiji, ono što nas vodi ka nekulturi, ka sramoti.

Svojim monologom deda Milutin ide istim putem dvadeset godina. Govori nam istinite činjenice o Srbima, političarima, vlasti. O krsnim slavama gde su svi veliki Srbi, a sutra se stide svojih izjava i žele da nikad više ne budu Srbi. Želi da se predak Vukašin probudi i da mu kaže šta i kako da čini.

Dvadeset godina je prošlo. Milutin i dalje vuče Vukašinov sanduk. Šljiva i livada kao nekada. Dolazi Darinka, vuče mnogo veći sanduk. U sanduku su Mileta i Ravijojla. Ona ih je ubila, godine su je pregazile. Saznaje od svekra da je Uroš u Nemačkoj, oženio se, ima sina Vukašina.  Neki tajanstveni glas se čuje. Deda se i dalje nada da će se predak javiti. Oboje ćute i čekaju pod šljivom da vaskrsne Vukašin. Oko njih samo sanduci. Zar je samo na sanduke Srbija spala? Gde su kolevke u ovoj zemlji? Zašto vlada bela kuga? Da li su Darinka i ostareli Milutin dovoljno jaki da sakriju svoj lični stid i radi opstanka nacije, čuju dečiji plač!? Autor nam pokazuje da su jaki, tj. da još uvek ima onih koji veruju da neće Srbi pod jednu šljivu stati. Ali ima i onih koji veruju da ćemo nestati jednog dana. Ako je od Adama i Eve nastao čitav ljudski rod, što i oni u ovom trenutku ne bi bili srpski Adam i Eva. Ako smo scene Milutina i Darinke dozvoljavali kroz istoriju, zašto danas zaklanjamo pogled pred belom kugom. Nošeni idejama uspeha, karijere, svojom sebičnošću ne želimo decu. Tražimo opravdanja poput siromaštva, uslova u kojima živimo, zatvaramo oči i nećemo da imamo decu. A zaboravljamo, da su naši preci živeli u mnogo težim uslovima, da su naše bake rađale sinove i puštale suze jer je jedan od njih, možda dvojica namenjen otadžbini i „onim“ gavranovima koji se bore sa orlom. I nacija je opstajala. A danas, sutra da li će opstati pred našom sebičnošću i čekanjem za bolje sutra…

Predstava “Braćo i sestre” u izvođenju amaterskog pozorišta “Mirko Tatalović – Ćira” iz Nove Pazove

Dolazi Uroš iz Nemačke, prekida „sramnu“ scenu dede i majke. Žena mu je Nemica, imaju dete. Pisac nam govori da smo zaboravili ko smo i odakle smo, ženimo se radi boljeg sutra, radi papira, u drugim državama, prihvatamo njihove običaje. Ni ne sećamo se više Lazarevićeve pripovetke „švabica“. Hoćemo da budemo svetski ljudi, globalisti. Dozvolićemo da naši potomci ne znaju jezik, sagnućemo se i svoju kičmu staviti u službu drugome. Ali, nema veze, sve to Milutin vidi dok pokušava Uroša da uzme pod svoje. Svi su pod šljivom kao na počeku satirične drame. Čekaju. Uroš je taj dugo očekivani čovek sa zapada. On ne sme da zaboravi svoje poreklo, veru i običaje. On mora da ih sve povede u bolju i svetliju budućnost. Uroš prihvata igru i staje na panj kličući „Braćo i sestre“. Pojavljuje se Arsen, pustili su ga iz ludnice. Svi su naseli pre dvadeset godina i dozvolili da ih vodi neki ludak. Da li to još uvek dozvoljavaju, ostaje na čitaocima. Autor je satirično pokušao da nam pokaže istinu pred kojom smo zaslepljeni već decenijama, ali mi još uvek čekamo, čekamo i čekamo tu Evropu, taj svet, smenjujemo i zatvaramo neke ludake. Još uvek čekamo da se Vukašin probudi, da nam pokaže put kojim treba da idemo. Da verujemo u sebe, da ne tražimo hleba preko pogače, da budemo svoji na svome. Treba da nam kaže da sadimo šljive, da oremo i sejemo naše njive, da rađamo decu da po livadama trče. Sve to mi u dubini duše znamo, ali se nećkamo i mislimo da u nekim državama cveta lepše cveće, da su lepša polja i voćnjaci, sela i gradovi, reke i planine, da neko tuđe sunce lepše greje. U Arsenov zagraljaj trči Darinka,  iako zna da je on neizlečiv. Godine su i njoj donele ludilo i ona nije više ista. Uroševa žena, Nemica Gertruda se smeje tom malom skupu, malom narodu i pita se „Zašto ima tako malo Srbi, a tako puno jebe?“. A nažalost, mi se sami između sebe je…mo i dozvolismo i svetu da nas j..e. Kraj je tužan, dva momka su došla i iščupala šljivu. Mi smo ostali i bez Srba i bez šljive.

Svaki lik u ovom malom umetničkom delu, sa malo reči govori nam mnogo više od onoga što na prvi pogled zapažamo. Pojedinac iz ovoga dela predstavlja neki deo srpke populacije. Lik iz ovog dela, bilo koji, je možda naš komšija, prijatelj, rođak, političar, putnik namernik. Okrenemo li se oko sebe, shvatićemo da svuda vidimo glavne likove ove satirične pastorale.

Milutin – deda, otac, svekar i komšija je starog kova. Drži se onog starog pravila bitno je da imamo krov nad glavom i hleba da jedemo. Novim stvarima, pridošlicama i Evropi prilazi sa nekom rezervom, ali i popušta pod uticajem sredine i mase. Njegov moto je da mladima prenese stare običaje, priče o narodu nebeskom. Svakom svojom rečju nas podseća na to ko smo i odakle smo. Pokušava da održi sve na okupu, ali mu to ne ide. Mladi ga ne slušaju, žele svoj život u drugoj zemlji. On se bori za ono staro srpsko. U sebi nosi priče od davnina, svoje se nosi i pred mnogostrukim neprijateljem i ne predaje se. Scena, kad su ispod šljive sami, Darinka i on,  nesrećni i napušteni, jedini Srbi, on je spreman da dobije bitku za opstanak nacije. Možda će se čitaocu ova scena učiniti vulgarna, ali ona to nije. Ona pokazuje spremnost  radi opstanka nacije. Oni predstavljaju Adama i Evu u budućnosti koja će nam se možda desiti. Među njima nema strasti i ljubavi, oni osećaju i žive trenutak za opstanak nacije. Jer to nije greh. U istoriji je bilo takvih scena mnogo više posle ratova i bojnih polja, mi smo preživeli. Ova scena je opomena, da kao narod to ne smemo više dozvoliti.

Predstava “Braćo i sestre” u izvođenju amaterskog pozorišta “Mirko Tatalović – Ćira” iz Nove Pazove

Mileta – otac nejakog Uroša, Milutinov sin i Darinkin muž, veliki ratnik. Ni sam ne zna iz koga rata je koji orden. Neumoran od ratovanja, rastrzan između žene i ljubavnice. Predstavnik onih koje viđate rastrzane između dve žene, jer nije dovoljno muškarac ako nema i ljubavnicu. Voli da popije i galami, glumi velikog Srbina spremnog da stalno ratuje. Žena s kojom ima dete, uvek je nešto kriva. Neljudskim ponašanjem prema njoj leči svoje komplekse. Uvek traži priliku da je ponizi i uvredi. Odbacuje ideje o braku, povodi se za novokomponovanim načinom života. Beži od bračnih problema u tuđi krevet. Uvek zadivljen onim što mu se servira. Ako Ravijojla namigne on joj je verni pratilac. Spreman da se odrekne i predaka, da uđe u Evropu. Ipak je kod sebe zadržao strah od oca. Zadrhti kad Milutin vikne. Odbacuje ako Milutin odbaci, sluša ako Milutin govori. Ono što ne odbacuje je Ravijojla, zbog nje ostavlja oca, ženu i sina.

Ravijojla – komšinica i ljubavnica, dama lakog morala. Nažalost, pisac kao da je znao da će takvih biti sve više. Vrckava i svesna svojih oblina. Ona privlači pažnju svih svojom pojavom, hodom, koketiranjem. Zna da su svi zadivljeni njenim izgledom, a ne intelektom. Njeno vreme je sada, kada se sve kupuje lepotom  i telom. Ona je kič i šund našeg društva. Ona je reality prenos sa naših malih ekrana, u rozoj suknjici. Svojim izgledom i ponašanjem ona će putovati, biti viđena i sa nekim bogatim evropljaninom naći mir. Mir u lagogodnom životu. Ona se ne osvrće ni na korene, ni na patrijarhalno društvo, ona gleda samo sebe i svoje želje.

Darinka  snaja, majka i verna ljuba Miletina. Skromna i tužna, brižna majka i ponižena supruga. Verovala je u ljubav i brak svom snagom. Odrekla se svojih snova, svoje karijere radi muža i deteta. Ona priča francuski, voli poeziju, ali muž je ponižava. On želi da uništi njenu pamet, njenu muku da održi porodicu, gaji dete i živi. Ona nema prava da uživa u književnosti , duhovnom uzdizanju. Ona mora da ćuti i trpi. U noći mraka i ona se predaje Arsenu. Ravijojla mu se predaje zbog koristi i nade da će je odvesti u bolji život. Darinka to radi zbog poezije. Jer od kada se udala ona ni sa kim u svom okruženju nema temu za razgovor, a sad je pred njom čovek koji voli poeziju. Ide sa njim tu noć, daje mu svoje telo zbog nekoliko minuta razgovora o pesnicima i poeziji. Zna da je to greh, ali ona mora da pobegne od kolotečine u koju je zapala. Sledećeg dana, Mileta svojim odlaskom za Ravijojlom uništava u njoj sve što je imala, ubija joj svaku nadu. Ona se ustaje spremna da ubije svaku nepravdu, bol, razvrat, kič i šund društva. Ubija Miletu i Ravijojlu, ali ona tim činom ubija sve ono što decenijama ubija naše društvo. Odnosi pobedu nad šundom koji se pojavio u našoj kulturi, golim grudima i kratkim suknjama, bori se za ženu koja godinama trpi prevaru i poniženje. Bori se za sve nas koji još uvek verujemo da će Dučić pobediti nekog folk pevača, da ova satirična pastorala pobedi reality program koji nam plasiraju mediji. Bori se, ali u toj svojoj borbi i ona nemoćna ludi i ostaje sa Arsenom na samom kraju. Nemoćna je i pred svojim sinom koji je otišao daleko, pred unukom za koga ne zna da li će jednog dana umeti na srpskom da joj kaže „baba“. A opet jaka i slepo veruje da za opstanak nacije ne treba gledati na interese  i raspravljati o grehu. Predstavlja sve one koje misle da su izgubili bitku sa vremenom u kom žive, one kojima se čini da je intelekt pao pred izgledom, čista poezija pred folkom. Ona nam poručuje da sami otpočnemo bitku protiv nekulture.

Uroš – ime nas asocira na Uroša nejakog i propast carstva srpskog. Mlad željan boljeg života odlazi iz ove zemlje u kojoj nema života pod jednom šljivom. Zaboravlja pretke, veru i naciju, stvara novi život. I kad stoje pod šljivom svi i čekaju da Vukašin progovori. Uroš se pravda da dete ima mesec dana i ne može da priča. I on zna da će povrediti i dedu i majku svojom odlukom da mali Vukašin ne progovori srpski. Nažalost, ovakvih kao Uroš danas je sve više. Traže svoju obećanu zemlju.

Arsen Noar – čukun-čukun-čukununuk Arsenija Čarnojevića, bežeći iz ludnice, stigao do šljive. Podseća na Šćepana Malog. Srbi su poverovali u njegovu priču i slede njegove ideje, aplaudiraju mu, kliču i veruju da će ih on izbaviti. Lik koji je građen sa najviše satire. Autor je njegovom liku posvetio najviše svoga vremena. Arsen predstavlja one koji nam decenijama govore na mitinzima i predizbornim skupovima. One koji nas svesno zaluđuju svojim idejama, a mi kličemo i biramo ih za svoje vođe. One koji nas vode u sve veću propast. Arsen ima mnogo sličnosti sa Domanovićevim „Vođom“.

Nažalost, moramo zaključiti da je čitav vek prošao od Domanovićeve satire „Vođa“ i satirične pastorale „Braćo i sestre“ Dušana M. Petrovića, a mi Srbi i dalje verujemo slepom vođi da nas ostane što manje. Ova satira treba da se igra i nadam se da će se igrati u pozorištima širom Srbije, a na čitaocima dela i publici je da li će zatvoriti oči pred pročitanim i viđenim ili će se ustati. Realno je to što je naš život prikazan kratkim i jasnim replikama, a svevremensko je što te replike mogu da stoje u bilo koje vreme Srbije od sredine 19. veka do danas. Mitsko je ono što smo vekovima gradili i pokušavali da se uzdignemo, a dopustili smo savremenosti da nam to ubije. Na našu štetu  je to što jedan „vođa“ za Srbe sada u liku Arsena Noara, a mi čitav vek ne preduzimamo ništa.  Domanović beše u zatvoru zbog svojih satira, a mi bismo i sada zatvorili oči pred autorom ovog teksta i okrenuli se, kao da ga nismo čitali. Stojimo i čekamo… Šta čekamo?

Autorka: Dijana Vlainić Dragin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *