Ratni dnevnik Milete Prodanovića

Autobiografije, memoari i dnevnici su prozni oblici koji svedoče o životima pojedinaca, ali koji se pišu se iz razičitih razloga. Za dnevnike je karakteristično to da se razmišljanja i događaji beleže iz dana u dan i imaju sadržaj intimnije prirode jer cilj pisanja dnevnika nije objavljivanje kao što je slučaj sa memoarima i autobiografijama. Kada je reč o Ratnom dnevniku 1914-1918 Milete M. Prodanovića, na samom početku uočavamo odstupanje od ove karakteristike jer autor daje objašnjenje da dnevnik piše od početka rata pa do samog kraja u nadi da će svoje ratne zabeleške sačuvati i ostaviti svom pokolenju. Iz te konstatacije nam se nameće pitanje da li je, dok je pisao dnevnik, u svesti imao nadu da će delo biti objavljeno ili je pak prvenstveni razlog pisanja bio da bar na neki način olakša sebi ratne dane.1) Mileta M. Prodanović u uvodnom delu takođe ističe da iznosi svoje mišljenje, svoja zapažanja o tome kako je doživeo različite situacije na bojnom polju. Pripadao je Prvoj bateriji Šumadijskog artiljerijskog puka „Tanasko Rajić“ i vršio je dužnost narednika baterije u administrativnom pogledu dok je kasnije bio unapređen i u podnarednika. Čitajući dnevnik, uočavamo da pasusi imaju određenu formu koju autor primenjuje od početka do kraja. Svaki dan ima naznačen datum beleženja, vremenske prilike tog dana, aktuelnosti i razmišljanja koja su za taj dan bila važna. Na primer: Utorak, 15. jula. Divan vedar beše dan. Pošto smo se digli iza ručka, spremili smo se, pozdravili sa roditeljima, sestrom, dečicom i ženama, krenuli smo se u ime Boga u komandu; do Čačka ćemo zajedno, pa će Zdravko sutra za Niš, a ja ću za Kragujevac. U Čačku smo noćili.2)

Dnevnik se može posmatrati kroz celine omeđene godinama, odnosno istorijskim prilikama koje obuhvataju mobilizaciju, kretanje vojske preko Albanije, Krfa, do Solunskog fronta. Prikazuje borbe i proboj Solunskog fronta, Maglensku ravnicu, položaj vojnika, pobedu i povratak u domovinu. Ako pažnju obratimo samo na naslov Ratni dnevnik 1914-1918 očekivali bismo upravo gore navedeno: istorijske okolnosti, vojne statistike, različite vojne lokacije, ali u tom slučaju, određenje ovog dnevnika ne bi bilo celovito. Paralelno sa ovim istorijskim slojem koji predstavlja neku vrstu svedočanstva jednog teškog perioda srpske vojske i srpskog naroda, jedan dokument koji verodostojno prikazuje nedaće Velikog rata, uočavamo i intimnu ispovest jednog čoveka, otrgnutog od svoje kuće, porodice i zavičaja. Dakle, pored sloja koji nam prikazuje bateriju Šumadijskog puka, pronalazimo i psihološki sloj koji prikazuje emocionalna i psihička stanja, snove, predosećanja, raspoloženja, odnose prema porodici i saborcima. Kroz ovaj dnevnik, upoznajemo se sa Miletom M. Prodanovićem, uglednim trgovcem koji je u svom kraju bio cenjen i poštovan što se nije promenilo ni tokom rata. Uviđamo da je bio stub Prve baterije Šumadijskog puka, oslonac i motivator, ne samo vojnicima već i komandantima koji su u njemu videli osobu od poverenja i časti. Govorili su za njega da je lično hrabar, inteligentan i primeran službenik. 3)

Kakav je odnos imao prema vojnicima iz svoje baterije, najbolje se može iščitati kroz sledeći odlomak: Moral kod vojnika pao, tako, da je u masama napuštao svoje komande i vraćao se kućama, među kojima se viđao i poneki i od oficira. Ja sam sa našim vojnicima kod svih vatri sedeo, bodrio ih i pričao im, a pošto su mene svi neobično voleli, poštovali, uspeo sam da sve ljudstvo sačuvam, jer su u mene imali i brata i roditelja i svi su kazali dokle ti Mileta ideš idemo svi.4) Ono što je isticao u razgovorima sa vojnicima jeste pozivanje na prošlost, istoriju kao i na motiv Kosovskog boja 1389. godine smatrajući da su uzroci propasti srpskog carstva ležali u nejedinstvu među starešinama i iskušenju i da zbog toga srpska vojska ovog puta, kada su oni koji je vode složni, mora istrajati i pružiti otpor neprijatelju. Verovao je da je potrebno uložiti trud, napor i veru u služenju starešinama jer bolje je kao častan čovek, veran Srbin poginuti, nego kao izdajnik živeti.5) Da je u ovaj stav istinski verovao pokazuje nam i momenat kada razmišlja čak i o samoubistvu te u periodu borbe sa Bugarima na Hisaru beleži:Molio sam se Bogu, samo da se teško ne ranim, već lako da se ranim ili da poginem, a iz unutrašnjeg džepa izvadio sam revolver, da ako se teže ranim, da moradnem ostati, da se ubijem sam, da živ ne padnem Bugarima šaka…6) Vojnicima nije dozvoljavao da im izgovor za napuštanje baterije budu porodica i deca jer bi oni trebalo da budu motiv za borbu za čast. U budućnosti ti potomci će pominjati njihovo ime i dičiti se njima, biće im uzor i model ponašanja, neće lutati u magli već će imati čast i obraz kao slavni preci.

Ordenje Milete Prodanovića, FOTO: Mina Erić

Kada je reč o odnosu prema porodici, uočavamo da Mileta M. Prodanović pored izrazito zaštitničkog stava ima i veoma emocionalnu povezanost sa njima. Dva meseca nakon mobilizacije 1914. godine, Mileta ima košmare o strašnim i krvavim borbama. Ti snovi predstavljaju predosećaje koji ne slute na dobro kao i njegovu preveliku brigu za brata Zdravka. U ponedeljak, 4. avgusta 1914. godine beleži sledeće: Sedeći naslonjen na laktove odmah zaspah. Odjednom u snu stvori mi se slika velike krvave borbe u velikom ušorenom selu; lepa crkva porušena granatama i sa obaljenog tornja jedna cigla više od njene polovine nadnela se. Sam mislim kako je njena teža na obali. Tog trenutka izbi streljački stroj i moj brat Zdravko sa isukanom sabljom pred strojem. U tom momentu on pada pogođen. Ja se prenem iz sna. Ovo mi se sve zbilo za nekoliko trenutaka.7) U razgovoru sa komandirom kaže da je svestan da mu san ružnu sliku predstavlja, ali i da se za sebe ne plaši već da mu je brat Zdravko na umu jer je svestan da su borbe opasne i teške, a da je ljudski život ništa u takvim trenucima. Njegove slutnje nažalost su bile tačne jer 10. avgusta saznaje da mu je brat Zdravko poginuo u Prnjavoru, u Mačvi, upravo onog dana kada je zloslutni san odsanjao. Kako je vreme prolazilo, udaljenost od porodice ga je sve više mučila. Tokom boravka na Krfu, često razmišlja o svojima i te misli prenosi u dnevnik uz opise prirode kakvu prvi put u životu vidi: Počinje velika briga i tuga, da me mori za roditeljima, ženom i decom. Svakoga dana gotovo šetao sam se pored mora, posmatrao sam dolazak brodova, varoš Krf i preko zaliva Epirske gole i kršne stene. Šetajući se tako jednoga dana pored mora i gledajući kako morski talasi zapljuskuju obale i kako se rastureni po zalivu čamci igrahu po zelenoj vodi, njihova jedra beljahu se kao leptiri, oči mi se stalno otimahu preko zaliva ka severu, gde je naša mila otadžbina, gde su moji mili i dragi ostali, tamo daleko preko zaiva beljahu se u snegu kršne albanske planine, njihovi vrhovi lepo se ocrtavahu u plavom nebu. Sednem pod maslinu na samoj morskoj obali i zamišljen dugo i dugo sedeo sam, dan bejaše lep, misli moje praćene su prošlim ranijim sretnim životom u svome zavičaju, sećam se onoga lepoga života, moje dečice, roditelja, žene, brata i sestara, razmišljao sam na naše rodne ravnice, na lepa polja obrasla mirisnim cvećem, na lepe doline kojima povetarac duvaše, preneo sam u mislima da sam tamo…8) Crnjanskovim rečnikom kazano, sumatraističkim nitima, Prodanović spaja udaljene predele, misleći o svojim, tuđe krajeve čini sebi bliskim i bar u takvim razmišljanjima uspeva da bude sa svojom porodicom. Stamen i jak kakav je oduvek bio u leto 1918. popušta sa zdravljem, sav klonuo i malaksao. Iščitavanjem uviđamo da do takvog fizičkog stanja dolazi ne toliko zbog napora i premorenosti već zbog toga što duži vremenski period nema vesti od svojih Pranjanaca. Kada saznaje da mu je posle nekoliko meseci tišine stiglo pismo od porodice, ne može da dočeka da svane novi dan i da to pismo pročita. Od silnog nestrpljenja i iščekivanja, istrčava u susret ordonansu koji nosi kartu ne bi li što pre čuo vesti od svojih. Kako kaže, ta karta ga je ponovo oživela jer je od brige, tuge i čežnje klonuo.

Ovaj dnevnik nosi veliku umetničku vrednost zbog toga što je prožet raznolikim poređenjima, metaforama, deskriptivnim slikama (jedna od takvih slika je gore naveden odlomak). Prodanović uverljivo opisuje trenutke kada je prvi put video aeroplan, kada je prvi put video more i morski brod. Opisuje svaki susret sa predelima i prirodom koja je drugačija od one kojoj nestrpljivo želi da se vrati. Takođe, Prodanović 1916. godine daje i opis fizičkog izgleda vojnika što se može povezati i sa njihovim stanjima u tom periodu: Kretanje je bilo brzo, pa je za nas naročito bilo zamorno, koji se već mesec dana veremo po albanskim krševima sa vrlo slabom hranom, pa se iznurilo, marširajući iz dana u dan, vojnici su izgledali veoma žalosni i pocepani i oko vatri izgoreli i počađavili. Nekome na sred leđa šinjel progoreo, neki nema do pola rukava, nekom šajkača progorela, pa mu kosa prošla gore, neobrijan i od dima sav začadio, mršav i iznuren, žalosna i bedna izgledaše naša vojska.9) Prikazujući izgled srpskih vojnika postepeno iz prvog lica množine prelazi u treće lice jednine što kod čitaoca ostavlja utisak da se vojna formacija vremenom izobličava pretapajući se u masu koja se svodi na opis jednog pojedinca izmučenog lika karakterističnog za sve u Prvoj bateriji Šumadijskog puka.10)

Dnevnik završava povratkom u domovinu oktobra 1918. Desetog oktobra, kada blago jesenje sunce grejaše, ali vetar pomalo duvaše,11) jašući ispred svoje baterije, zajedno sa pukovnikom Vukašinom koji je želeo da mu pokaže raspored trupa Kosovske bitke 1389. godine, kroz razgovor evocira sećanja na ovaj boj koja su sačuvana u narodnim, kosovskim pesmama, i taj razgovor uverljivo kasnije prenosi u svom dnevniku uz belešku da se i sam osećao kao da je bio u tom boju. Nakon prikaza emotivnog susreta sa porodicom i olakšanja koje je osetio kada se uverio da je kod kuće sve u redu, da su deca porasla i da su svi zdravi, materijalno dobro obezbeđeni jer je otac o svemu brinuo, Prodanović završnu reč posvećuje Krfskoj deklaraciji potpisanoj 20. juna 1917. Ističe da je značajno to što su deklaracijom obuhvaćeni veliki ustavni problemi kao što su oblik vladavine, ime buduće države i vladara, kruna, grb i zastava. Prodanović zapisuje: Ispunjena je doneta odluka na Krfu, stvorena je jednostavna i nedeljiva država Srba, Hrvata i Slovenaca, monarhija sa dinastijom Karađorđevića na čelu. Oduševljenje narodno i veliko veselje na sve strane.12)

Isečak iz rukopisa Milete Prodanovića; FOTO: Mina Erić
Isečak iz rukopisa Milete Prodanovića; FOTO: Mina Erić

Kroz Ratni dnevnik 1914-1918 Miletu M. Prodanovića upoznajemo kao narednika, a potom i podnarednika Prve baterije Šumadijskog artiljerijskog puka koji je među vojnicima i komadantima veoma poštovan. Pitanje koje se nameće nakon čitanja dnevnika jeste sledeće: kako je Mileta M. Prodanović živeo u mirnim vremenima? Iz porodičnih uspomena saznajemo da je zaista bio jedna velika ličnost, vredna svakog divljenja i poštovanja. Završio je gimnaziju, a potom i Trgovačku akademiju u Beču. U svojim rodnim Pranjanima imao je fond za školovanje siromašnih đaka, a svi oni koji su imali bilo kakvih poblema u selu, slobodno su mogli njemu da se obrate za pomoć ili savet. Davao je ljudima menice, čak i svoje stvari stavljao je pod hipoteku kako bi pomogao drugima. Bio je oličenje nekoga na koga se selo moglo osloniti, a tome svedoči podatak da je imao preko sto kumstava. Pored toga, biran je i za predsednika opštine i za poslanika. Osnovao je Čačansku banku i bio predsednik upravnog odbora Hipotekarne banke u Beogradu. U ime Kraljevine vodio je licitacije za Srbiju i bio je poznat po tome što je bio pošten čovek kome je svetinja bila da nikoga ne uvredi. To se vidi i po tome kako je doživljavan u svojoj okolini. U trenutku kada mu majka umire, 1948. godine kada je vladala nemaština, kada su im komunisti oduzeli sve što su stekli, pomoć prilikom organizovanja sahrane, pruža mu upravo jedan od momaka koji je bio zaposlen na njegovom poljoprivrednom gazdinstvu koje je pre rata bilo veliko.Mileta M. Prodanović bio je bogat pre svega u duhovnom i emocionalnom smislu. Sa ženom Cvijetom imao je veliku porodicu. Pet kćeri koje su se udale za pet trgovaca i šest sinova. Najstariji sin Milan bio je spreman da nastavi očev posao, završio je Ekonomski fakultet i zaposlio se u banci, ali 1943. godine odlazi u zarobljeništvo, jedno vreme provodi u italijanskom logoru i život završava u Venecueli. Drugi sin Dušan je takođe završio Ekonomski fakultet i radio je u štabu Draže Mihailovića. Kod kuće ga je pronašla Šesta lička divizija koja ga je odvela na streljanje. Život je izgubio kada i Jovan Deroko koji je bio, iako najmlađi, jedan od najsposobnijih komandnata četničke organizacije. Deroko je život izgubio u 29. godini, a za sobom je ostavio knjigu Toplički ustanak.Teška sudbina zadesila je i trećeg Miletinog sina, Momčila. On je završio agronomiju, a bio je i rezervni kapetan konjičke kraljeve garde. Izbegavši streljanje na Banjici, u Pranjanima ga ponovo pronalaze i odvode na streljanje u Gornjem Milanovcu. Međutim, kako je nekada sedeo u klupi sa Milošem Minićem, on izdaje naređenje da Momčila Prodanovića mesec dana, svaku noć za redom, izvode na streljanje, ali tako da svake noći ubiju sve osim njega. Pored te velike traume, dočekao je duboku starost, živeo je 90 godina i dočekao je da ima uspešnu decu i unuke. Sin Božidar, u svetu umetnosti i slikarstva poznatiji je kao Božo Prodanović. Nakon završenog Fakulteta likovne umetnosti u Beogradu, jedno vreme je radio kao profesor u umetničkoj školi, potom i na FLU u Beogradu. Njegove oblasti bile su slikarstvo, mozaik i crtež.

Gornjem Milanovcu je poklonio svoja 82 umetnička dela, u koja spadaju ulja na platnu, akvareli, mozaici, grafike, a u postavci Muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu može se videti još 13 njegovih dela kao i njegov slikarski pibor koji je kasnije Muzeju darovao Božov sin, takođe slikar, Mileta. Peti sin Milete M. Prodanovića bio je Miroslav13), po zanimanju građevinski tehničar koji je predavao u Tehničkoj školi u Čačku.Takođe je radio i u Osnovnoj školi „Ivo Andrić“ u Pranjanima gde je bio nastavnik tehničkog obrazovanja. Najmlađi sin, Miloš, završio je Elektrotehnički fakultet, jedno vreme je radio kao profesor i bio jedan od direktora u Elektroprivredi. U Pranjanima je bio poznat kao Čika Mišo i bio je jedan od omiljenih ljudi u selu. Kada je otišao u penziju, vratio se u Pranjane gde je držao časove matematike mnogim generacijama, od vežbanja za kontrolne zadatke do priprema za upis u srednje škole i fakutete. Baš kao i njegov otac, bio je oličenje dobrote i poštovanja, kao i sva ostala Miletina deca naravno.

Glava ovako velike i uspešne porodice, nosilac odlikovanja kao što su Albanska spomenice, tri Ordena Svetog Save, Medalja za građanske zasluge, Orden krune, Mileta M. Prodanović, život je izgubio 1945. u 61. godini kada se iz Bosne vraćao u Srbiju i kada su ga uhvatile jedinice KNOJ-a i nakon držanja u zatvoru streljale u jamu bezdanku zajedno sa ostalim Prodanovićevim saborcima i istomišljenicima.

Literatura: Mileta M. Prodanović, Ratni dnevnik 1914-1918, „Dečje novine“, Skupština opštine, Gornji Milanovac, 1994.

Autorka: Mina Erić

FUSNOTE:   [ + ]

1. Na ovo pitanje, kao i na mnoga druga, odgovorio nam je unuk Milete M. Prodanovića, Milutin Prodanović, 12. februara 2017. godine u Pranjanima koji kaže: “On je pisao Ratni dnevnik jer je bio na takvom položaju da sve naredbe od komande i svi izveštaji, od vrha Šumadijske divizije, pa do vojnika, išle preko njega i on ih je uredno beležio i davao je svoje viđenje o toj situaciji. Imao je obimnu građu koju je zajedno sa svojom jedinicom čuvao i nosio sa sobom. Kada se završio rat, on je sredio taj dnevnik, sa njegovim pogledom na ceo Veliki rat i onda je napisao posvetu.“ Milutin Prodanović još dodaje: “On nije imao neki predumišljaj, da namerno piše da bi to kasnije ostavio nego jednostavno, on je bio vojnik i u Prvom i u Drugom balkanskom ratu i u Velikom ratu. O svim tim ratovima vodio je beleške koje je na miru, kad se rat završio sredio i od kojih je fomirao dnevnik. Deda je imao tzv. krasnopis, oni su to učili u školi. On je završio Gimnaziju i Trgovačku akademiju u Beču i on je jednostavno imao ispisan rukopis. Napravio je jednu knjigu koja se čuvala u kući i nije iznošena iz kuće. Ima jedan zanimljiv podatak, a to je da je zahvaljujući mom stricu Božidaru, Dobrica Ćosić dolazio ovde [u Pranjane] dok je pisao Vreme smrti i čitao Ratni dnevnik.
2. Mileta M. Prodanović, Ratni dnevnik 1914-1918, „Dečje novine“, Skupština opštine, Gornji Milanovac, 1994, str. 12.
3. Isto, str. 216.
4, 5. Isto, str. 108.
6. Isto, str.99.
7. Isto, str. 21.
8. Isto, str. 128.
9. Isto, str. 124.
10. Tokom razgovora sa Prodanovićevim unukom, Milutinom, shvatila sam da ovako bogati i slikoviti opisi i književni jezik imaju uporište u bogatom čitalačkom iskustvu. Milutin Prodanović o tome kaže sledeće: „On je imao svoju biblioteku, bio je pismen čovek koji je završio škole, putovao je po Pešti, po Beču, tako da je imao bogato iskustvo. On je odmah posle rata ušao u književnost, a to je preko njegovog ratnog druga, Stevana Jakovljevića. Deda se pominje u Srpskoj trilogiji kao domaćin i trgovac iz Pranjana koji je vodio dnevnik.“
11. Mileta M. Prodanović, Ratni dnevnik 1914-1918, „Dečje novine“, Skupština opštine, Gornji Milanovac, 1994, str. 261.
12. Isto, str. 271.
13. Otac mog sagovornika Milutina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *