Rat, ljubav i politika

Special Newsreel / Universal Feature Film

U gornjem delu korica, velikim crnim slovima ispisano je S.N.U.F.F, a ispod naslova stoji telo žene slikano iz perspektive onoga koji na njoj leži. Kada sam počinjao da čitam knjigu, mislio sam da je to telo neke nasumične žene, ali kada sam knjigu pročitao do kraja, shvatio sam da je to niko drugi nego Kaja.

Nakon četiri stotine i kusur stranica, čovek mora da se saživi sa likovima knjige, i u njegovom novonastalom svetu, on svakog lika poznaje do najsitnijih detalja. U ovoj Peljevinovoj knjizi, Kaja nije glavni junak, ali se u njoj nalazi začetak zapleta. U svakom slučaju, pogrešno bi bilo da od nje započnem priču o ovom romanu, te ću se njoj (poput naratora iz knjige) vratiti nešto kasnije.

Svet u koji Viktor Peljevin odvodi njegovog čitaoca, nije ni malo prijatno mesto. On se nalazi u dalekoj budućnosti, i sastavljen je iz dve grupacije. Obe grupacije čine ljudi, sa jednom bitnijom razlikom – stupnjem razvitka. Razvijeniju grupaciju čine Ljudi, a zaostalu čine Orci. Ljudi žive u Bizantiumu, sferičnoj kugli koja lebdi iznad Zemlje na kojoj žive Orci (Guliverova putovanja). Odnos viša klasa – niža klasa je ovde sasvim jasno dočarana. Peljevin je ovaj roman napisao matematički precizno, ali količina satire koju je uneo u njegovo stvaranje je abnormalna. On se igrao sa jezikom, i za svaki novi pojam koji je smišljao, on je davao objašnjenje kako je taj pojam nastao. „Postoji jedna nauka – lingvistička arheologija….1) Mislim da je ova Peljevinova igra ustvari šamar našem modernom društvu, i odnosu modernog društva prema istoriji. Ljudi su uzeli sebi za pravo da koriguju istoriju, i da donose potpuno pogrešne zaključke. To je ona deviza da pobednici pišu istoriju. Mada ovde, čak i pobednici ne poznaju pravu istoriju…

Čitajući ovu knjigu, saznajemo da je njen pisac čovek po imenu Demijan-Landulf Damilola Karpov. Na samom početku mi uviđamo sponu između našeg sveta, i sveta u koji nas uvodi Peljevin. To su imena likova, u kojima je sadržana velika ironija. Peljevin njegovim likovima daje imena velikih ljudi našeg sveta, i na taj način ismeva njegove likove. Primera radi, dalje u knjizi možemo naići na orkskog junaka čije je ime Bamboleo (a mi znamo da je to lik iz našeg sveta kojeg je opevala latino grupa Gipsy Kings, i nekako je ta pesma predstavljala pederluk našeg vremena). Dalje, postoji i jedna hladna žena čije je prezime de Aušvic(!). Poenta ovih imena je više nego jasna: Peljevin želi da pokaže kako su ljudi kroz istoriju gubili svest o stvarnim događajima, i kako je istorija mogla olako da se protumači na loš i pogrešan način. Sa druge strane, Damilola i njegov prijatelj Monteskje su dobili imena po uzoru na njihove pretke (Damilola je potomak Rusa, a Monteskje Francuza). Iako oni nisu u potpunosti svesni šta su njihovi preci tačno bili, poštovanje korena je neizostavno.

Polako dolazimo da glavnih likova ove knjige, a to su mladi par Orka – Grim i Hloja. Peljevin je odlično smislio način na koji njegov sveznali pripovedač (koji je ujedno i jedan od aktera romana- Damilola) prati razvoj događaja. Naime, Damilola je pilot bespilotne letelice. U vreme dešavanja ovog romana, ljudi koji žive u Bizantiumu gotovo non stop nadgledaju Orke – ljude koji žive na Zemlji. Oni to postižu uz pomoć bespilotnih letelica koje poseduju kamuflažu.

Zamislite da, dok šetate ulicom, pored vas lebdi kamera koju ne možete da vidite. (Orvel i Veliki Brat su očigledno imali ogroman uticaj na Peljevina.) Pride, te leteće kamere su uz sebe imale naoružanje, te su lako mogle da intervenišu u slučaju neplaniranih situacija. Tako dolazimo do druge opcije koju su sa sobom nosile bespilotne letelice – snimanje rata – snafa. Ratna propaganda, i propaganda uopšte, oduvek je bila jedno od najboljih sredstava za izazivanje rodoljubivih emocija. Onaj koji je kontrolisao propagandu, kontrolisao je sve. Peljevin je to jako lepo opisao, ali ništa nam nije rekao direktno. To je jedan od razloga zašto on postaje jedan od mojih omiljenih pisaca. Peljevin nam pred noge baca svo smeće savremenog sveta, vešto upakovano, i vezano mašnom.

Vratio bih se još jednom na početak, ne bih li pojasnio ulogu naratora ove knjige. Rekao sam da je Damilola glavni narator, ali nisam bio u potpunosti iskren. Ova knjiga poseduje dva naratora koji se naizmenično menjaju. Oba su Damilola, ali… Jedan deo drugog Damilole je – Grim. Da bih objasnio zašto je to tako prepisaću jedan odlomak iz knjige:

„Dejstvujuća lica ovog pripovedanja biće mladi Ork Grim i njegova prijateljica Hloja.Sticajem okolnosti, ja sam ih dugo posmatrao iz vazduha, i praktično svi njihovi navedeni dijalozi bili su snimljeni preko daljinskih diktafona moje Henelore. Zato imam mogućnost da ispričam ovu priču onako kako ju je video Grim – što moj zadatak čini mnogo zanimljivijim, a nikako ne škodi istinitosti mog pripovedanja.“2)

Dakle, kada je Damilola pripovedač, on piše ono što vidi, a kada je Grim pripovedač, to Damilola piše ono što Grim vidi. Peljevin je lako mogao da izostavi ovo objašnjenje, ali onda ova knjiga ne bi bila tvorevina Damilole, već Peljevina, a Peljevin je želeo da se distancira od dela, i ulogu sveznajućeg naratora je u potpunosti prosledio Damiloli. Naravno, kod Peljevina sve ima svoje, i na kraju će se saznati zašto je, i sa kojim ciljem Damilola pisao ovu knjigu.

Sada bih se vratio Kaji, onoj koja igra ključnu ulogu u ovom romanu. Kaja je izuzetno skupa sura koju je Damilola kupio na kredit.A sura? Sura je veštačka inteligencija smeštena u telo žene, koja služi kao seksualni objekat. U suštini, ona je potomak lutke na naduvavanje. Pošto poseduje veštačku inteligenciju, ona takođe poseduje nešto ljudsko, i sa tim ljudskim, naš narator Damilola će imati ogromnih problema.

Kod Peljevinovih dela se uvek javljaju nekakva pitanja. Pitanje ko sam ja, ili možda bolje – šta sam ja, provlači se kroz nekoliko njegovih priča.

U ovoj knjizi, Peljevin se vraća tom pitanju, i kroz verbalni sukob Damilole i Kaje, on pokušava da shvati šta je to svest. Na kraju knjige, Damilola se pita zašto?

„Kaja mi je bila poslata na utehu i radost – iako je ona, naravno bila samo gumena lutka. Ali ako je rekla istinu o tome kako funkcioniše moj um, šta će onda Manituu gumena lutka po imenu čovek?“3)

Manitu je u ovom postapokaliptičkom svetu naziv za boga. Peljevin se u ovom pitanju poigrao sa našim bogom, i sa religijom uopšte, nazivajući ljude božijim gumenim lutkama. Kao što je čovek stvorio gumene lutke nad kojim bi se iživljavao, tako je i bog stvorio čoveka kako bi se sa njim igrao. Kao da je hteo da kaže da je hrišćanstvo jedna zabluda, i kako su religije ništavne. Šta je čovek, i čija je tvorevina? Zašto smo umislili da smo tako veliki, kad iznad nas postoje više sile, koje svojim delanjem mnogo više utiču na naše živote od nas samih?

Na mnogo ovakvih pitanja, Peljevin daje odgovore, ili nam samo kroz maglu, prstom pokazuje put. Nazvao sam ovaj tekst Rat, ljubav i politika. Rat i politika su sasvim jasna asocijacija na sve što se dešava u romanu, a što sam ovde izneo. Ali šta je sa ljubavlju? Svi znamo da postoje dve ljubavi: telesna i duhovna. Ako pričamo o telesnoj ljubavi, onda je jasno zašto se ona pojavljuje u ovoj knjizi. Ali ako pričamo o duhovnoj ljubavi… Pročitajete knjigu, i saznaćete.

U ovoj knjizi Peljevin se izrugao krivljenju istorije, nastajanju ratova, odnosu sitnih i velikih zemalja, istoka i zapada. Izrugao se homoseksualcima i perverznjavcima. Ali možda najbitnije, Peljevin nas je ovom knjigom upozorio da naša budućnost lako može postati budućnost koju je on opisao u S.N.U.F.F-u.

Autor: Miloš Predojević

FUSNOTE:   [ + ]

1. Viktor Paljevin, S.N.U.F.F, Booka, 2014. str. 16.
2. Viktor Paljevin, S.N.U.F.F., Booka, 2014. str. 16.
3. Isto, str. 10

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *