Putopis popločan emblemima

Put’šestvije k gradu Jerusalimu Jeroteja Račanina, jeromonaha manastira Rače, opis je njegovog putovanja-hodočašća u Svetu zemlju. Duga je tradicija opisivanja svetih mesta, ali u 17. i 18. veku dolazi do te promene u odnosu na dotadašnju praksu da opisi putovanja postaju namenjeni čitaocu iz svetovne sfere, a ne sveštenstvu, što Pavić (1970: 305-306) povezuje i sa gotovo kataloškim popisima svetih mesta u staroj srpskoj srednjovekovnoj književnosti, ali i sa tradicijom proskinitariona, vrste vodiča kroz grad i okolinu.

Zanimljivijim od srednjovekovnih prethodnika, učinila mi se veza sa antikom:  Pavić pravi razliku između srpske književnosti i zapadnoevropske u tome što u srpskoj, veza sa antikom nikad nije ni napuštana, već je integrisana u srednjovekovnu preko vizantijskog nasleđa (up. Pavić 1970: 16).  Kako navodi Pavić (1991: 88) na drugom mestu, jedno od najuspelijih mesta celog putopisa jeste opis jedne od bura koje su putnike snašle na putovanju u Jerusalim. U preseku razmišljanja o tom motivu i antičkom svetu, prvi mi je bio Odisej, čuveni brodolomnik antičkog sveta.

Dok je za Jeroteja more prostor gde kao da njegov Bog nema nadleštvo, Odisej se kreće morem koje ima sopstvenog boga, ali na njegovu nesreću, ne dobro raspoloženog prema njemu. Odisejeve nevolje na brodu motivisane su njegovim pređašnjim ponašanjem kojim je uvredio jednog hirovitog starogrčkog boga. Ne želeći da ovim pravim ikakvu paralelu između Jeroteja i Odiseja (na kraju, putuju iz sasvim različitih razloga)1), prvi je ipak, kao monah, na neki način božji miljenik, dok drugi, bar na moru, to svakako nije. Ipak, i jedan i drugi su žrtve morskih nepogoda, pred kojima su jednako nemoćni, i jedan pravoslavni monah i jedan mitski heroj. I u svetu Odiseja i u svetu ranog 18. veka, neka viša sila upravlja morem i prilikama na moru, a time i životima ljudi koji tim morima plove.

S obzirom na to da je već pomenuti motiv bure i ranije obrađivan u literaturi (up. Grbić 2007), želela bih da ga prikažem kroz neke od emblema iz Itike Jeropolitike2), koja je izdata oko pola veka3)nakon što je putopis napisan (1727., o čemu  govori Borivoje Marinković (1969: 280-282) u svojoj studiji).

Emblem Putъ4)

Između ovog emblema i putopisa vidim, prvo, očiglednu vezu u tome što da bi postojao putopis, prvo mora postojati put; i put je sam tema, predmet jednog putopisa.

Emblem je predstava o dva puta, jednom lakšem, na čijem je kraju oganj, i drugom, težem, na čijem je kraju Bog (odnosno ono što je tamo Bog postavio, kako nam kaže tumačenje iza emblema: „pravdѹ, cѣlomudrїe, terpѣnїe, vѣrnostь, čistotѹ, vozderžanїe, istinѹ, blagosovѣtїe, soglasїe, premudrostь i prѡčaѧ dobrodѣteli“). Jerusalim, koji je krajnji cilj Jerotejevog hodočašća, materijalizovana je svetost, i gledano kroz ovaj emblem, fizičko dostignuće, fizički vrhunac tok „pravog“, težeg puta. Ipak, trebalo bi naglasiti neke razlike. Emblem puta uči o ideji koju bi trebalo sprovoditi u delo do smrti, koja ima cilj koji nije moguće postići za života, koja je na neki način sama sebi cilj; nasuprot tome, Jerusalim je mesto gde se može otići i koje se može napustiti, dok slika emblema, čini mi se, strogo određuje put kao ili dobar ili loš, kao da pravi put nije nešto na šta se čovek može vratiti. Doduše, monah koji odlazi u Jerusalim tim svojim putovanjem može ostvariti u konkretnoj stvarnosti deo onog što „pravi put“ nalaže; time bi emblem puta bio apstraktan, nadređeni pojam hodočašću, koje bi bilo jedno od mogućih njegovih realizacija. Druga razlika bi bila ta što se na slici emblema pred pogrešnim putem nalazi žena, poput maskote grešnosti; međutim, kao da mizoginija u ovom prenosu u stvarnost ne funkcioniše, jer je jedna od Jerotejevih saputnika upravo žena.5)

Jedna od odlika pravog puta sa emblema jeste da je „vesь žestokъ, vesь kamenьmi i ternїem postlannый“; jedna od poteškoća sa kojima se hodočasnici susreću jeste upravo bura. I Dragana Grbić (2007: 172) govori o njoj kao o nečemu u skladu sa doživljavanjem života kao smene dobrih i loših okolnosti na putu po kojem se čovek kreće, uz strah i neizvesnost koji tu promenu prate, u skladu sa duhom epohe i tada dominantnom slikom Fortune. U skladu sa tim može se bura posmatrati i kao nešto više nego samo jedan od doživljaja na putovanju, kao jedno od tih „kamenja“ na pravom putu, jer ne može biti lako ići pravim putem.

U prvoj buri (up. Bođanski 1969, 5 (13)) u putopisu, putnici „samo“ očajavaju za svoj život; ali druga je mnogo detaljnije opisana (up. Bođanski 1969: 6-7 (14-15)). Sve se smrači,„ni vidismo solnca ni mѣseca, ni neba, ni zemlѣ, ni ptice letuщe“ (Grbić 2007, 165-166). Strah za sopstveni život koji putnici na brodu tada osećaju možda nije sasvim u skladu sa idejom sa emblema o prihvatanju svega što se može naći na tom pravom putu, ali „čudo“ – bar prema mišljenju Jeroteja – koje je došlo od Boga kao spas, moglo bi biti znak da su ipak na pravom putu. Dragana Grbić pominje sličnost opisa te bure sa Hadom (Grbić 2007, 163); pošto je oganj – možda u produženom smislu sam Pakao – na emblemu na kraju pogrešnog puta, bura bi mogla biti nešto poput upozorenja, podsećanja na važnost življenja ispravnog života.

Na emblemu, na kraju pravog puta su Bog i vrlina; a šta se dogodi kada Jerotej konačno stigne u Jerusalim? (Bođanski 1969, 12 (20)) Sem što Jerotej nabraja sve što vidi i opisuje sve što uradi, posebno što se tiče crkve i crkvenih obreda, što se tiče veze sa emblemom puta posebno je zanimljivo kada piše o tome da ide istim putem kojim je išao i Hrist (Bođanski 1969: 22 (31)): gde je Hrist prokleo dućandžije koje su mu se smejale, kamen gde je Hrist sedeo, mesto odakle je Hrist poneo krst… Tako Jerotej, kada ide Hristovim putem, bukvalno ide putem koji je Bog utabao i pokazao ga čoveku: možda najbolja fizička realizacija emblema puta. Tako bi upravo to – hoditi istim putem kojim je hodio i Hrist – moglo da bude odgovor na pitanje šta se nalazi na kraju hodočašća.

Mala napomena u odnosu na već pomenutog Odiseja kao neke vrste prethodnika Jeroteju u brodolomništvu po Sredozemlju: on bi, prema moralnoj pouci ovog emblema, bio na pogrešnom putu – uz sve žene i čarobnice koje prate njegovo putovanje i čuveni silazak u podzemlje, koji je na emblemu čak neka vrste kazne za loše življenje. Ipak, Odisej na kraju stiže na svoj cilj: imao je volju za to, i na kraju, dobio je podršku bogova za to putovanje: slično Jeroteju. Na kraju, u smislu homerovskog čoveka, vođenim željom za slavom i erotikom (Đurić 1982, 74), kao po savetu sa emblema on ide težim putem, radi lične slave, koja je antičkom čoveku bila ono što je završetak „dobrog“ puta bila za hrišćanskog čoveka srednjeg veka i baroknog doba.

 

Emblem Vѣra6)

Na samoj slici emblema, nalazi se brod, na uzburkanoj površini mora, nedaleko od stenovite, opasne obale. Ta slika i natpis bili su takođe inspirativni za tumačenje motiva bure.

Važan momenat za vreme bure svakako je molitva ugroženih Bogu. O molitvi govori i Dragana Grbić: istinska molitva je put ka spasenju koji je jedino moguć kroz Hrista (Grbić 2007, 167); i ona skreće pažnju na centralno mesto molitve u opisu bure, gde se pored strašnih talasa javlja i strašni vapaj putnika (Grbić 2007, 170). Prilikom prve bure, putnici mogu samo da plaču, ispovedaju se7), i mole se Bogu. To u putopisu ima efekta, budući da je sledeće što saznajemo nakon toga da su se putnici zazivali Bogorodicu i Svetog Nikolu (Bođanski 1969, 5 (13)) to da je „pravitelь vѣtrmlomъ“ poznao grad Livno gde su se sklonili. To je možda u suprotnosti sa objašnjenjem emblema, koje tvrdi da vera sama nije dovoljna, već da je potrebno i delati. Čim je krenulo i drugo nevreme, krenule su i molitve, Bogu i Svetom Nikoli (Bođanski 1969, 6 (14)). Bura je ponovo praćena ispovedanjem i opraštanjem od života, ali ovaj put ne dolazi odmah do razrešenja. Ta bura je trajala više dana, uprkos molitvama: dakle, molitve nisu uslišene odmah. Jerotej opisuje i izbacivanje vode iz broda (Bođanski 1969, 7 (15)), ali i to uskoro postaje nemoguće i putnicima ostaje jedino zapomaganje; dva dana i tri noći niko nije okusio ni vode ni hleba; glasovi su promukli, i sve dok bura ne počne da se smiruje, putnici su ležali „яko mrtvi“ (kao mrtvi). Kad se bura smiri, prva stvar koju urade je da se „vospomenu o smerti“ i onda prozbore „blagodarenїe vozdasmo Bogu“. Tako se potvrđuje i važnost vere u toj situaciji, ali i svest o smrti, karakteristična kako za barok, tako i za srednji vek (Memento Mori).

Emblem Lюbovъ8)

Na slici je prikazana ptica, koja je u putopisu znak spasenja: „I vъ tretїй denь uzrѣsmo pticu ot poludne i velmi se vozradovasmo, rekoše, bыće nѣgdѣ kraй blizu, i bura malko utoli“ (Bođanski 1969, 7 (15)). Veza ljubavi (prema Bogu) i ptice potvrđuje se i u objašnjenju iza emblema: drugo Bog ne traži od nas, do da ga ljubimo više od svega i od sebe samog. Tako kroz molitve, kao znak ljubavi prema Bogu, i dolazi spas od bure u vidu te ptice, zajedničke i emblemu i putopisu. I Dragana Grbić spominje hrišćansku tradiciju simbola ptice u putopisu, govoreći o tome kao o biblijskom simbolu, koji direktno aludira na golubicu koja je Noju noseći maslinovu grančicu zapravo donela vesti o kopnu, simbolički upućujući na sigurnost i izbavljenje (Grbić 2007, 174).

Emblem Nadežda9)

Na slici se nalazi kaciga, koja stoji na sidru iznad beskrajnog mora, a koju bezuspešno napadaju strelice, i odbijaju se od nje. Tumačenje iza emblema upućuje na spasenje koje nam dolazi od vere, ljubavi i nade prema Bogu. S jedne strane, to se može posmatrati slično kao emblemi Vѣra i Lюbovъ, a u kontekstu bure iz putopisa, koja ima veze sa trpljenjem i molitvom Bogu. Mnogo više upada u oči maltene kontrast između značenja strela na ovom emblemu i u putopisu. Na emblemu, strelice su iskušenja, nešto što nije od Boga i što od Boga udaljava, znak opasnosti, potencijalni remetilački faktor. U putopisu, s druge strane, strela je jedan od znakova prestanka bure, koja je u srednjovekovnoj poetici, kao i merdevine, imala vezu sa ushođenjem ljudske duše (Grbić 2007, 163).

Emblem Terpѣnїe10)

I na slici i u potpisu pojavljuje se biblijski Jov, za koga je karakteristično da se nije pokolebao u veri u Boga uprkos svim životnim nevoljama („Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje.“). U putopisu, putnici na brodu za vreme bure i nisu imali mnogo izbora sem da budu strpljivi i čekaju da Bog zaustavi buru (kako je to njima verovatno izgledalo; ato da likovi ne traže oslonac u sebi već veruju u čuda kaže i Dragana Grbić (2007, 173)). Ali mogla bih reći da je to indirektna asocijacija na Jova, koji, poput putnika na brodu, nije nikako mogao da utiče na svoje nedaće i koji je bio prepušten na milost i nemilost više sile.

Tako postavljeno, ono uzdizanje duše, pomenuto u odeljku o Nadeždi, kao i spasenje iz kandži prirode, može se posmatrati i kao odgovor Boga na molitvu, veru i nadu, kao i u slučaju Jova. U literaturi se već posvetilo pažnje na mesto u putopisu gde se reka Nil pominje kao rajska (Marinković 1969, 265). U putopisu, reka je vodena površina koja, u suprotnosti sa morem, predstavlja prostor mira, gde bura čoveka ne može snaći, kao božji prostor. I u tu sliku bure se tako upliće i prostorna dimenzija, jer je ona moguća samo na specifičnom prostoru. Tako, iako i Jova i hodočasnike snalaze nevolje sve dok Bog ne reši da je bilo dosta, u priči o Jovu ne postoji ta ideja da je neki prostor opasniji od drugih.

To je sasvim u skladu sa srednjovekovnim načelima. U eseju Vladimira Gvozdena „Moć, žanr, subjekt: nekoliko napomena o evropskim putničkim i putopisnim diskursima u 18. stoleću“, naišla sam na objašnjenje srednjovekovne suprotstavljenosti curiositas-a stabilitas-u, odakle je proizilazilo da je putovanje greh (kao i lekcija o ljudskoj taštini) (up. Gvozden 2014, 48). Iako bi trebalo napomenuti da taj autor radoznalost kao pobudu za putovanje smešta tek u epohu prosvetiteljstva (Gvozden 2014, 49), i da u Jerotejevom slučaju možda ne bismo mogli govoriti o grehu jer je to ipak putovanje iz verskih pobuda, bura se ipak dogodila. Možda tako ipak opstaje teza da je bezbedno samo ono što je poznato i domaće.

U vezu sa tim dovela bih i esej autora James-a Clifford-a, Notes on Travel and Theory. Autor pravi razliku između istraživača (explorer), putnika (traveler) i turiste (tourist), citirajući u stvari Paul-a Fussel-a, i knjigu Abroad. Prema tome, Jerotej bi u Jerusalimu bio turista, jer je išao da vidi unapred, uglavnom biblijskom tradicijom određene stvari, određenim redosledom; ali je putujući do Jerusalima možda ipak bio putnik, jer je u okviru poznatih stvari video i nešto netipično (kao na primer zlosrećno bakarno gumno (Bođanski 1969, 2 (10)), kojeg se dotakao i Borivoje Marinković (1969,  265-267) što nije propustio da zabeleži u svom putopisu.

Emblemi Ljubav, Nadežda i Terpenije

*

Uskim izborom emblema – odabravši da na Put’šestvije k gradu Jerusalimu gledam kroz pet emblema (Putъ, Vѣra, Nadežda, Lюbovъ, Terpѣnїe) iz Itike Jeropolitike – pokušala sam da napravim drugačiju viziju nekih motiva iz putopisa, sa najvećim akcentom na putu i buri, uz mali osvrt na antiku i srednji vek. Kao najinspirativniji se pokazao emblem Put, kojim sam želela da objasnim i cilj puta kao takvog, i pojavu prepreka na tom cilju (bure). On mi je omogućio da se dotaknem, bar na trenutak, i učešća žene na hodočašću.

Emblemima Vѣre i Lюbovi poslužila sam se za tumačenje važne pozicije molitve u autorovom doživljaju bure. Emblem Nadežda sam prvobitno zamislila da iskoristim na sličan način kao i Vѣru i Lюbovъ, ali mi je na kraju dobro došao za drugačiji pogled na motiv strele. Emblem Terpѣnїe mi je pomogao da uspostavim neki odnos putopisa i Biblije, što je, s obzirom na jake veze sa srednjovekovnom tradicijom ovog dela, bilo prilično neophodno.

Nadam se da sam uspela da asocijacije i veze koje sam uočila između Itike Jeropoltike i Put’šestvija k gradu Jerusalimu pretočim u reči. Počela sam od Puta, kojim sam obuhvatila celu sliku, i odakle sam suzila pogled na motiv bure, koji sam želela da obradim na autentičan način. Još uži fokus omogućili su mi Vѣra i Lюbovъ na molitvu, kao nešto što u delu funkcioniše kao način, uzrok razrešenja; Nadežda je tu najužeg opsega, jer obuhvata samo detalj znaka početka prestanka bure. Emblem Terpѣnїe je posle svega došlo kao osvrt na moguće veze dela sa tradicijom srednjeg veka i Biblije, što bi bio udaljeni pogled izdaleka na putopis, kojim sam se i oprostila od njegovog tumačenja.

Antički i srednjovekovni tragovi u ovom putopisu ostali su u senci baroknih elemenata koje sam želela da istaknem tražeći i opisujući njihovu vezu sa emblemima, i koji su u mom doživljaju bili snažnije izraženi.

Autorka: Tatjana Kličković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Posebno ne s obzirom na žanrovske razlike i one vezane za istorijski momenat nastajanja Odiseje i Jerotejevog putopisa.
2. http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/209 (pristupljeno: 12. 1. 2017)
3. 1774., prema sajtu Matice srpske.
4. Itika Jeropolitika1774, 5 (23). Dajem dvostruku numeraciju da bi se izbegla zabuna: prvi broj se odnosi na to kako je sama Itika numerisana, a broj u zagradi na numeraciju prema sajtu.
5. Žena se zove Neda up.Bođanski 1969, 1 (7). I kod putopisa dajem dvostruku numeraciju, prvu prema numeraciji putopisa, a drugu prema numeraciji fototipskog izdanja.
6. Itika Jeropolitika 1774, 15 (35).
7. Dragana Grbić govori i o značaju ispovedanja za srednjovekovnu poetiku (Grbić 2007, 170).
8. Itika Jeropolitika1774, 19 (39).
9. Itika Jeropolitika 1774, 29 (51).
10. Itika Jeropolitika 1774, 129 (159).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *