Prvih šest u ogledalu sedmog lirskog kruga

(Poezija Momčila Nastasijevića)

***

Odavno se za pesništvo Momčila Nastasijevića (1894–1938) kao sinonim uzima izraz sedam lirskih krugova, prema organizaciji stihova koju je pesnik za života jasno i precizno uspostavio, premda nije stigao da to i objavi u celini.

Kao retko koji pesnik tog vremena, Nastasijević će svoju (prvu i za života jedinu) zbirku pesama, nazvanu Pet lirskih krugova, objaviti tek u 38. godini života, kada su pesnici njegove generacije imali iza sebe i po nekoliko štampanih zbirki.

Iako Nastasijevićev pesnički opus nije obimom veliki, to se nikako ne može reći za estetsku stranu tog dela, već naprotiv: upravo se „nevelikost toga dela shvata kao nužni uslov za njegovu prvorazrednu vrednost“ (Tešić 2008: 124). Naime, pesnik je objavljivao (odnosno pripremio za štampu) samo ono za šta je, nakon iscrpljujućeg rada, bio potpuno siguran da doseže savršenstvo kojem je težio.

Nastasijevićev pedantan rad najbolje se ogleda u činjenici da su neke pesme sačuvane u preko deset verzija. Kad se zna koliko je pesniku trebalo da uobliči i do vrhunca dovede započetu misao, jasno je da suprotstavljeni odnos (niskog) kvantiteta i (visokog) kvaliteta nije ni mogao biti drukčiji. Smrt je, međutim, presekla taj temeljni i savesni, ali zato veoma spori i za tadašnje prilike neprimetni rad, tako da je, izvan sedam ciklusa, ostalo još dosta nezavršenih pesama.

Za života poznat samo užem krugu čitalaca, Nastasijevića će razumeti i kao duhovnog pretka prihvatiti tek nove generacije pesnika, stasale nakon Drugog svetskog rata, pa će Nastasijević tako postati jedna spona između starih i novih pesnika, jer njegovo pažljivo ronjenje u srpsko srednjovekovlje i folklor, traganje za maternjom melodijom – sve je to bilo u službi dosezanja novih visina u srpskoj poeziji. Zato se obično kaže da je pesnikov tradicionalizam sav bio u službi modernizma, te da je Nastasijević bio tradicionalniji od tradicionalista, a moderniji od modernista.

***

Premda je Nastasijevićev pesnički opus obimniji od sedam jasno definisanih ciklusa, taj se okvir uglavnom ne prekoračuje kada se govori o najvišim dometima pesnikovog lirskog stvaralaštva (tim pre što mnoge pesme izvan sedam krugova nisu završene), ali se, sa druge strane, taj okvir retko i sužava, jer nemoguće je razumeti jednu pesmu ili jedan ciklus bez osvrta na stihove iz drugih ciklusa. Samo se na taj način Nastasijević može shvatiti kao pesnik, a njegova poezija protumačiti na pravi način, jer sedam ciklusa zapravo su jedan neraskidivi niz, pri čemu je poslednji, sedmi, svojevrsno ogledalo prethodnih šest krugova (nekih više, nekih manje), na šta može ukazati već i broj pesama u njemu: sedam.

Objavivši u posebnoj zbirci samo pet ciklusa: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote i Reči u kamenu, Nastasijević je u rukopisu ostavio još dva završena: Magnovenja i Odjeci, koja će prvi put biti štampana, zajedno sa prethodnim, u knjizi Pesme 1938 (u okviru posthumnih Celokupnih dela), a u redakciji pesnikovog prijatelja Stanislava Vinavera.

Termin sedam lirskih krugova se, međutim, kao naslov odomaćuje tek od Prosvetinog izdanja 1962, a priređivač Vasko Popa objasniće tom prilikom da je dotični naziv odabran zato što se iz sačuvanih rukopisa vidi „da je sam pesnik cikluse Magnovenja i Odjeke, koje nije objavio u zbirci Pet lirskih krugova (Beograd 1932), nazivao šestim odnosno sedmim lirskim krugom“ (Popa 1962: 201).

Gotovo tri decenije kasnije, priređujući Sabrana dela Nastasijevićeva, Novica Petković neće prihvatiti takvo tumačenje, već će smatrati da je ideja o sedam lirskih krugova bila samo prvobitna pesnikova zamisao, „od koje je kasnije verovatno odustao budući da potpuno uobličene krugove pesama više ne naziva ni šestim ni sedmim“ (Petković 1991: 210). Zato će Petković izdvojiti Magnovenja i Odjeke od ostalih pet ciklusa, možda i s namerom da, bar takvim tehničkim postupkom, ukaže čitaocima šta je za pesnikova života štampano a šta je ostalo u rukopisu.

Činjenica je, međutim, da pet lirskih krugova, sami za sebe, ne mogu pružiti pravu sliku Nastasijevićevog poetskog cilja, te zato i dva za pesnikova života neodštampana kruga treba posmatrati zajedno sa ostalim, bez obzira na to da li je pesnik od „prvobitne“ namere docnije odustao ili nije.

***

Visok kvalitet Nastasijevićeve poezije, naravno, ne znači da su sve pesme iz sedam ciklusa ispevane sa istim uspehom, a razlika se možda najbolje i uočava ako se međusobno uporede Magnovenja i Odjeci, dakle ciklusi iz rukopisa.

Dok su Odjeci, kako im i sâm naziv kaže, svojevrsne replike na neke ranije stihove, te kao takvi ne dosežu uvek kvalitet prethodnih lirskih krugova, dotle Magnovenja predstavljaju onaj poetski vrhunac kome je Nastasijević još od početka težio. Može se reći da je pesnik upravo u ovom ciklusu, „i u smislu sažimanja i u smislu estetske funkcionalnosti – konačno rešio problem poetskog izraza“ (Tešić 2008: 142). Želeći da dopeva pet ciklusa, pesnik je to u šestom učinio maestralno, dok je sedmim, na svojevrstan način, zatvorio krug. Nije slučajno što se u Odjecima peva najprozirnije i što se baš ovde nalaze najjasnije pesme, ali nije slučajno ni što je ovaj lirski krug slabijeg kvaliteta od prethodnih. Čini se da je to i bila pesnikova namera, jer poetski vrhunac već je ostvaren, dok u završnom krugu samo odjekuje ono što je u prethodnim krugovima bilo najjače, bez ikakve namere da se savršeno iznova usavršava i da poslednji ciklus baci u zasenak prethodne.

Pošto ni to, sa druge strane, ne znači da su sve pesme iz Odjeka obavezno slabije od prethodnih, pojedine pesme stoga treba detaljno uporediti i videti da li je odjek umanjio vrednost – ili je možda još više pojačao.

***

Prvo što kod poslednjeg kruga pada u oči, to je neskriveno repliciranje prvog ciklusa, jer od sedam pesama iz Odjeka najmanje tri se mogu povezati sa krugom Jutarnje kao celinom. Već sâm naslov pesme „Jutro“ (Odjeci) nedvosmisleno podseća na prvi ciklus, a pritom se uočava da je takva vedrina, slavljenje mladosti, slavljenje života, uopšte jedno ditirampsko raspoloženje – zajednička karakteristika pesama prvog ciklusa. Čak se i pojedine reči doslovno ponavljaju, a prvi stihovi „Jutra“ gotovo da su identični (u semantičkom smislu) sa prvim stihom pesme „Rumena kap“ (Jutarnje).

Jutro“:

Ljubicu,
smerni cvet,
pokropi rosom zora.

Rumena kap“:

Rumena kap ljubici na proplanku.

Obe pesme i u narednim stihovima imaju zajedničkie motive, a to su priroda i devojka, koje kao da se postepeno stapaju u jedno.

Jutro“:

Što bosa tvoja noga
razbija rosu,
lepojko?

Rumena kap“:

Lagana nono, milje niz travku,
gazi san za jutarjem.

Identičan motiv javlja se i u pesmi „Zora“ (Jutarnje), pri čemu se takođe uočava sličnost sa pesmom „Jutro“.

Zora“:

Iz grla da ti golubica zaguče,
zaplamti sa usana ruža,
u nedrima ti dve trešnje zarude …

Jutro“:

I gle,
u plavetni dan,
vejala snom i vejala,
sa talasavih grudi
neljubljene devojke,
ljubica smerna.

Na sličan način je i motiv iz naslova pesme „Đurđevci“ (Jutarnje) odjeknuo u pesmi „Sećanje“ (Odjeci), ali dok je prva ispevana pod neskrivenim uticajem folklorne tradicije, što donekle preti da umanji umetničku vrednost same pesme, dotle je u drugoj lirski subjekat sav prepušten sebi, nekom svom setnom tihovanju, svojim sećanjima, zagledan u idiličnu sliku iz mladićkih dana:

I videh, u rodnom kraju
prisojem na zelen-bregu,
gde liska listava i dren,

prvence đurđevke
bela ruka traži
(„Sećanje“).

Poslednja pesma poslednjeg kruga zapravo je poetska priča o četiri godišnja doba, pa zato nije čudno što i nosi takav naslov – „Priča“. Pažljivim upoređivanjem sa nekim pesmama prvog ciklusa, može se reći da su u „Priči“ sažeti oni motivi od kojih su u prvom lirskom krugu ispevane cele pesme.

Donekle i pesma „Jasike“ iz ciklusa Jutarnje podseća na „Priču“, s tim što se u „Jasikama“ na nešto drugačiji način, a pritom i sasvim drugim izrazom, dočarava prevrtljivost i nestalnost prirode.

U pesmi „Grozd“ iz prvog ciklusa pesnik je tri puta upotrebio pridev zlatan kako bi na pravi način dočarao veselu jesenju atmosferu, te je i očekivano što se isti pridev zapaža u „Priči“, i to baš u onim stihovima gde lirski subjekat iskazuje svoj doživljaj jeseni.

Izrazi zlato, zlatna, pozlatiti pojavljuju se i u pesmi „Biljkama“ iz lirskog kruga Večernje, gde su takođe u funkciji dočaravanja jeseni. Za pesnika je jesen doba umiranja, s tim što se ta smrt manifestuje pozlaćivanjem (kao što i kaže stih od dve reči „smrću pozlati“ u „Biljkama“), čime je i jedan tako mračan motiv ispunjen izvesnom svetlošću, nadom u povratak i u vaskrsenje. Kad bi se pesme „Biljkama“ i „Priča“ spojile u jednu, stvorio bi se jedan neverovatan kontrast: priroda zamire, ali se takva smrt čini lepom i idiličnom.

Biljkama“:

Mirisne moje,
toplo mi umirete.

Priča“:

A u nama pevaju milja;
radosni, ruku pod ruku,
gazimo po zlatu.

***

Dok tri pomenute pesme iz Odjeka – „Sećanje“, „Jutro“ i „Priča“ – nose u sebi život i radost iz ciklusa Jutarnje, dotle se pesme „Molitva“, „Tuga“, „Pogreb“ i „Iz osame“ više oslanjaju na preostale cikluse, jer donose nešto težu i mračniju atmosferu.

Veza između pojedinih pesama još se lakše uočava ako se u obzir uzmu i njihove rane verzije. Primera radi, pesma „Ljiljani“ iz kruga Večernje u početku je imala naslov „Jesenja pesma“, baš kao i pesma „Tuga“ iz Odjeka, pa je stoga i bilo očekivano da pesnik, čak i u konačnim verzijama, upotrebi identičan spoj reči zarad dočaravanja motiva jeseni, koji i u ovim pesmama dominira, samo ne onako idilično kao u prethodnim primerima.

Ljiljani“:

Topi se dan.
Po zlatnom odru device mru,
dragane bolu,
sestre moje mile.

Tuga“:

Zasvetle dani,
device mru biljke
tihano milo.

Zanimljivo je da se reč ljiljani iz naslova prve pesme ponavlja i u pesmi „Tuga“, a i rima je u obema pesmama ostvarena pomoću iste reči, samo u nešto različitim oblicima.

Ljiljani“:

Mirišu na ljiljane
što precvetali lane.

Tuga“:

… precvetaše žurno
ruže i ljiljani,
sluči se ista priča
kô i lani.

Više je nego jasno da pesnik u poslednjem ciklusu nije tek tako replicirao pojedine stihove iz prethodnih krugova, pa tako ni sličnu rimu ne treba uzimati kao puko prepisivanje i ponavljanje u nedostatku inspiracije. Pesnik je želeo da svesno, bar na tren, iznova doživi zanos iz jedne ranije pesme, pa zato ovo nije ni dopevavanje, nego još jedan odjek visokih dometa, već ostvarenih u prethodnim ciklusima.

U poslednjem krugu svoj odjek našla je i pesma „Truba“, takođe iz ciklusa Večernje. Naslovna reč ove pesme prvi je motiv u pesmi „Pogreb“ iz Odjeka, a pogreb je opet zajednička tema obeju pesama.

Prvi stih pesme „Pogreb“: Zàpēva mu truba … ne može a da ne podseti na treći stih pesme „Truba“: Negde zàpēva truba.

Obe pesme opevaju pogreb vojnika i obe doživljavaju taj čin kao apsurd i kao nešto prema čemu čovek mora pasionirano da se odnosi, jer se to ne može izmeniti, što je naročito vidljivo u „Trubi“:

Šta vredi pop što moli,
pa krstača, pa ime,
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti onu koju voli.

Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu.

***

Primećuje se da vesela jutra, preko zlatne smrti, polako ustupaju mesto jednom mračnom ambijentu, pa se tako dolazi do ciklusa Bdenja, čija prva pesma nosi naziv „Molitva“, baš kao i prva pesma u Odjecima. I mada se na prvi pogled dosta razlikuju, obe „Molitve“ predstavljaju želju za samosatiranjem i samouništenjem.

Molitva“ (Bdenja):

Pakao meni, oče,
boljezan, draču na put.
Rastoči o rastoči raba.

Molitva“ (Odjeci):

I vetri tvoji
da krše me zemlji, pregiblju,
snezi na meni prezime.

Uopšte je ciklus Bdenja sav u tom duhu samouništenja, jer se i sâm život posmatra kao „nepodnošljiv ispad izazvan činom rođenja“, kao nešto što predstavlja „iskliznuće, skretanje s nekog magistralnog i nepoznatog toka stvari“ (Tešić 2008: 143). Sa te strane bi se prva pesma u Odjecima mogla posmatrati kao jedan sažet odjek celog kruga Bdenja, ali se, istovremeno, uočava i sličnost sa krugom Gluhote.

Stihovi iz Gluhota, raspoređeni u deset celina numerisanih rednim brojevima, predstavljaju jednu borbu protiv nemogućnosti poimanja sveta, protiv neizrečja, što je zapravo pokušaj razaranja mukline, sa čime se lirski subjekat nosi i rve, pevajući verovatno svoje najmanje prozirne, ali najjače stihove. To se oseća već u prvoj pesmi, gde se javlja karakteristični i ubuduće sve važniji motivi kamena i stene:

O miruj,
preteško moje,
kami kamena mene,
mukla steno.

Motiv stene se iz istog razloga ponavlja i u pesmi „Molitva“ iz Odjeka:

Blažen u tebi da zanemim.
I od nema mene
stena da prozbori gori,
gora cveću.

Lirski subjekat se moli Bogu „da nem progovori kroz elemente prirode“ (Tešić 2008: 158), što bi bila konačna pobeda nad tom muklinom koja ga toliko tišti. Tako se sjedinjenje devojke i prirode iz prvog ciklusa sada zamenjuje sjedinjenjem lirskog subjekta sa kamenom, kroz koji će priroda propevati i poeziju do savršenstva dovesti.

***

Nije slučajno što peti lirski krug nosi naslov Reči u kamenu niti je slučajno što se u šestom krugu (Magnovenja) pojavljuju pesme naslovljene kao „Tuga u kamenu“ i „Reči iz osame“, a nije slučajno ni to što se u poslednjem krugu pojavljuje pesma „Iz osame“ – jer već se naslovima ukazuje na povezanost između ciklusâ i pesama, a šesti krug javlja se kao spona između petog i sedmog.

Pesma „Tuga u kamenu“ (Magnovenja) jasno stavlja pred lirskim subjektom problem neizrecivosti:

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza…

Zato će lirski subjekat „reč svoju nem“ zaveštati kamenu u pesmi „Reči iz osame“ (Magnovenja), da bi u pesmi „Iz osame“ (Odjeci) došlo i do konačnog stapanja sa kamenom:

u kamen zaspati javom,
il’ budno snom
poteći na veke.

Motivom kamena, ističe se jedno od najvažnijih obeležja Nastasijevićeve poezije, jer pesnik teži da uspostavi „sažetost i eliptičnost, kao i čvrstu organizaciju stiha – ponekad do pretvrdosti“ (Tešić 2008: 140). Borba za savršen izraz najbolje se ogleda u ciklusima Gluhote i Reči u kamenu, gde se pesnik najviše približio svom cilju. Međutim, pošto ovi stihovi spadaju među najtajanstvenije, oni su kao takvi uvek odbijali čitaoca da ih razume i shvati na pravi način. Tako je visoki kvalitet obavezno umanjivao jasnost, i obrnuto.

***

Nastasijević je dobro učinio što je dopevao pet lirskih krugova i što je od sedmog načinio ogledalo u kome će odraz naći oni manje prozirni i možda suviše zapleteni stihovi iz prethodnih ciklusa. Tek kada se pažljivo sagleda njihov odraz u ogledalu sedmog lirskog kruga, oni će postati mnogo jasniji, pa će samim tim i biti pročitani u pravom ključu.

Pesma „Priča“, poslednja u Odjecima, zaista kazuje jednu priču koja se neprestano ponavlja, baš onako kako bi se i Nastasijevićevi lirski krugovi mogli iznova i iznova čitati, tumačiti i razumevati, nekad na jedan, nekad na drugi način, te da nikada ne budu do kraja pročitani i definitivno rastumačeni. To i jeste pravi smisao jedne besmrtne poezije, da svako novo čitanje donosi nova otkrića.

Nastasijevićevu poeziju odlično oslikava naslov jedne pesme iz šestog lirskog kruga, jer ambijent „Radosnog opela“ kao da je prisutan još od početka, pa je uz sedam lirskih krugova i smrt lepa kad je zlatom obojena, na pogrebu se uživa u svečanom zvuku trube, a mukla i hladna stena raspevala se i procvetala.

Takva je Nastasijevićeva poezija, mračna a svetla, kamena a savitljiva, neprozirna a jasna, tradicionalna a moderna. „Mrenjem sve življi, starošću sve dublje mlad“, to je pesnik Momčilo Nastasijević. U zrelim je godinama stvorio najbolje stihove. Ostavio je pesme koje će posle njegove smrti naći pravog odjeka.

Izvori i literatura

1. Popa 1962: Momčilo Nastasijević, Sedam lirskih krugova (pesme). Izbor i predgovor Vasko Popa. Brazde (biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca). Izdavačko preduzeće Prosveta, Beograd 1962.
2. Petković 1991: Momčilo Nastasijević, Poezija, priredio Novica Petković. Sabrana dela Momčila Nastasijevića u redakciji Novice Petkovića. Knjiga prva. Dečje novine – Srpska književna zadruga, Gornji Milanovac – Beograd 1991.
(Nastasijevićevi stihovi citirani su prema ovom izdanju.)
3. Tešić 2008: Momčilo Nastasijević, Sedam lirskih krugova. Priredio Milosav Tešić. Čigoja štampa, Beograd 2008.

Autor: Dušan Milijić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *