Првих шест у огледалу седмог лирског круга

(Поезија Момчила Настасијевића)

***

Одавно се за песништво Момчила Настасијевића (1894–1938) као синоним узима израз седам лирских кругова, према организацији стихова коју је песник за живота јасно и прецизно успоставио, премда није стигао да то и објави у целини.

Као ретко који песник тог времена, Настасијевић ће своју (прву и за живота једину) збирку песама, названу Пет лирских кругова, објавити тек у 38. години живота, када су песници његове генерације имали иза себе и по неколико штампаних збирки.

Иако Настасијевићев песнички опус није обимом велики, то се никако не може рећи за естетску страну тог дела, већ напротив: управо се „невеликост тога дела схвата као нужни услов за његову прворазредну вредност“ (Тешић 2008: 124). Наиме, песник је објављивао (односно припремио за штампу) само оно за шта је, након исцрпљујућег рада, био потпуно сигуран да досеже савршенство којем је тежио.

Настасијевићев педантан рад најбоље се огледа у чињеници да су неке песме сачуване у преко десет верзија. Кад се зна колико је песнику требало да уобличи и до врхунца доведе започету мисао, јасно је да супротстављени однос (ниског) квантитета и (високог) квалитета није ни могао бити друкчији. Смрт је, међутим, пресекла тај темељни и савесни, али зато веома спори и за тадашње прилике неприметни рад, тако да је, изван седам циклуса, остало још доста незавршених песама.

За живота познат само ужем кругу читалаца, Настасијевића ће разумети и као духовног претка прихватити тек нове генерације песника, стасале након Другог светског рата, па ће Настасијевић тако постати једна спона између старих и нових песника, јер његово пажљиво роњење у српско средњовековље и фолклор, трагање за матерњом мелодијом – све је то било у служби досезања нових висина у српској поезији. Зато се обично каже да је песников традиционализам сав био у служби модернизма, те да је Настасијевић био традиционалнији од традиционалиста, а модернији од модерниста.

***

Премда је Настасијевићев песнички опус обимнији од седам јасно дефинисаних циклуса, тај се оквир углавном не прекорачује када се говори о највишим дометима песниковог лирског стваралаштва (тим пре што многе песме изван седам кругова нису завршене), али се, са друге стране, тај оквир ретко и сужава, јер немогуће је разумети једну песму или један циклус без осврта на стихове из других циклуса. Само се на тај начин Настасијевић може схватити као песник, а његова поезија протумачити на прави начин, јер седам циклуса заправо су један нераскидиви низ, при чему је последњи, седми, својеврсно огледало претходних шест кругова (неких више, неких мање), на шта може указати већ и број песама у њему: седам.

Објавивши у посебној збирци само пет циклуса: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте и Речи у камену, Настасијевић је у рукопису оставио још два завршена: Магновења и Одјеци, која ће први пут бити штампана, заједно са претходним, у књизи Песме 1938 (у оквиру постхумних Целокупних дела), а у редакцији песниковог пријатеља Станислава Винавера.

Термин седам лирских кругова се, међутим, као наслов одомаћује тек од Просветиног издања 1962, а приређивач Васко Попа објасниће том приликом да је дотични назив одабран зато што се из сачуваних рукописа види „да је сам песник циклусе Магновења и Одјеке, које није објавио у збирци Пет лирских кругова (Београд 1932), називао шестим односно седмим лирским кругом“ (Попа 1962: 201).

Готово три деценије касније, приређујући Сабрана дела Настасијевићева, Новица Петковић неће прихватити такво тумачење, већ ће сматрати да је идеја о седам лирских кругова била само првобитна песникова замисао, „од које је касније вероватно одустао будући да потпуно уобличене кругове песама више не назива ни шестим ни седмим“ (Петковић 1991: 210). Зато ће Петковић издвојити Магновења и Одјеке од осталих пет циклуса, можда и с намером да, бар таквим техничким поступком, укаже читаоцима шта је за песникова живота штампано а шта је остало у рукопису.

Чињеница је, међутим, да пет лирских кругова, сами за себе, не могу пружити праву слику Настасијевићевог поетског циља, те зато и два за песникова живота неодштампана круга треба посматрати заједно са осталим, без обзира на то да ли је песник од „првобитне“ намере доцније одустао или није.

***

Висок квалитет Настасијевићеве поезије, наравно, не значи да су све песме из седам циклуса испеване са истим успехом, а разлика се можда најбоље и уочава ако се међусобно упореде Магновења и Одјеци, дакле циклуси из рукописа.

Док су Одјеци, како им и сâм назив каже, својеврсне реплике на неке раније стихове, те као такви не досежу увек квалитет претходних лирских кругова, дотле Магновења представљају онај поетски врхунац коме је Настасијевић још од почетка тежио. Може се рећи да је песник управо у овом циклусу, „и у смислу сажимања и у смислу естетске функционалности – коначно решио проблем поетског израза“ (Тешић 2008: 142). Желећи да допева пет циклуса, песник је то у шестом учинио маестрално, док је седмим, на својеврстан начин, затворио круг. Није случајно што се у Одјецима пева најпрозирније и што се баш овде налазе најјасније песме, али није случајно ни што је овај лирски круг слабијег квалитета од претходних. Чини се да је то и била песникова намера, јер поетски врхунац већ је остварен, док у завршном кругу само одјекује оно што је у претходним круговима било најјаче, без икакве намере да се савршено изнова усавршава и да последњи циклус баци у засенак претходне.

Пошто ни то, са друге стране, не значи да су све песме из Одјека обавезно слабије од претходних, поједине песме стога треба детаљно упоредити и видети да ли је одјек умањио вредност – или је можда још више појачао.

***

Прво што код последњег круга пада у очи, то је нескривено реплицирање првог циклуса, јер од седам песама из Одјека најмање три се могу повезати са кругом Јутарње као целином. Већ сâм наслов песме „Јутро“ (Одјеци) недвосмислено подсећа на први циклус, а притом се уочава да је таква ведрина, слављење младости, слављење живота, уопште једно дитирампско расположење – заједничка карактеристика песама првог циклуса. Чак се и поједине речи дословно понављају, а први стихови „Јутра“ готово да су идентични (у семантичком смислу) са првим стихом песме „Румена кап“ (Јутарње).

Јутро“:

Љубицу,
смерни цвет,
покропи росом зора.

Румена кап“:

Румена кап љубици на пропланку.

Обе песме и у наредним стиховима имају заједничкие мотиве, а то су природа и девојка, које као да се постепено стапају у једно.

Јутро“:

Што боса твоја нога
разбија росу,
лепојко?

Румена кап“:

Лагана ноно, миље низ травку,
гази сан за јутарјем.

Идентичан мотив јавља се и у песми „Зора“ (Јутарње), при чему се такође уочава сличност са песмом „Јутро“.

Зора“:

Из грла да ти голубица загуче,
запламти са усана ружа,
у недрима ти две трешње заруде …

Јутро“:

И гле,
у плаветни дан,
вејала сном и вејала,
са таласавих груди
нељубљене девојке,
љубица смерна.

На сличан начин је и мотив из наслова песме „Ђурђевци“ (Јутарње) одјекнуо у песми „Сећање“ (Одјеци), али док је прва испевана под нескривеним утицајем фолклорне традиције, што донекле прети да умањи уметничку вредност саме песме, дотле је у другој лирски субјекат сав препуштен себи, неком свом сетном тиховању, својим сећањима, загледан у идиличну слику из младићких дана:

И видех, у родном крају
присојем на зелен-брегу,
где лиска листава и дрен,

првенце ђурђевке
бела рука тражи
(„Сећање“).

Последња песма последњег круга заправо је поетска прича о четири годишња доба, па зато није чудно што и носи такав наслов – „Прича“. Пажљивим упоређивањем са неким песмама првог циклуса, може се рећи да су у „Причи“ сажети они мотиви од којих су у првом лирском кругу испеване целе песме.

Донекле и песма „Јасике“ из циклуса Јутарње подсећа на „Причу“, с тим што се у „Јасикама“ на нешто другачији начин, а притом и сасвим другим изразом, дочарава превртљивост и несталност природе.

У песми „Грозд“ из првог циклуса песник је три пута употребио придев златан како би на прави начин дочарао веселу јесењу атмосферу, те је и очекивано што се исти придев запажа у „Причи“, и то баш у оним стиховима где лирски субјекат исказује свој доживљај јесени.

Изрази злато, златна, позлатити појављују се и у песми „Биљкама“ из лирског круга Вечерње, где су такође у функцији дочаравања јесени. За песника је јесен доба умирања, с тим што се та смрт манифестује позлаћивањем (као што и каже стих од две речи „смрћу позлати“ у „Биљкама“), чиме је и један тако мрачан мотив испуњен извесном светлошћу, надом у повратак и у васкрсење. Кад би се песме „Биљкама“ и „Прича“ спојиле у једну, створио би се један невероватан контраст: природа замире, али се таква смрт чини лепом и идиличном.

Биљкама“:

Мирисне моје,
топло ми умирете.

Прича“:

А у нама певају миља;
радосни, руку под руку,
газимо по злату.

***

Док три поменуте песме из Одјека – „Сећање“, „Јутро“ и „Прича“ – носе у себи живот и радост из циклуса Јутарње, дотле се песме „Молитва“, „Туга“, „Погреб“ и „Из осаме“ више ослањају на преостале циклусе, јер доносе нешто тежу и мрачнију атмосферу.

Веза између појединих песама још се лакше уочава ако се у обзир узму и њихове ране верзије. Примера ради, песма „Љиљани“ из круга Вечерње у почетку је имала наслов „Јесења песма“, баш као и песма „Туга“ из Одјека, па је стога и било очекивано да песник, чак и у коначним верзијама, употреби идентичан спој речи зарад дочаравања мотива јесени, који и у овим песмама доминира, само не онако идилично као у претходним примерима.

Љиљани“:

Топи се дан.
По златном одру девице мру,
драгане болу,
сестре моје миле.

Туга“:

Засветле дани,
девице мру биљке
тихано мило.

Занимљиво је да се реч љиљани из наслова прве песме понавља и у песми „Туга“, а и рима је у обема песмама остварена помоћу исте речи, само у нешто различитим облицима.

Љиљани“:

Миришу на љиљане
што прецветали лане.

Туга“:

… прецветаше журно
руже и љиљани,
случи се иста прича
кô и лани.

Више је него јасно да песник у последњем циклусу није тек тако реплицирао поједине стихове из претходних кругова, па тако ни сличну риму не треба узимати као пуко преписивање и понављање у недостатку инспирације. Песник је желео да свесно, бар на трен, изнова доживи занос из једне раније песме, па зато ово није ни допевавање, него још један одјек високих домета, већ остварених у претходним циклусима.

У последњем кругу свој одјек нашла је и песма „Труба“, такође из циклуса Вечерње. Насловна реч ове песме први је мотив у песми „Погреб“ из Одјека, а погреб је опет заједничка тема обеју песама.

Први стих песме „Погреб“: Зàпēва му труба … не може а да не подсети на трећи стих песме „Труба“: Негде зàпēва труба.

Обе песме опевају погреб војника и обе доживљавају тај чин као апсурд и као нешто према чему човек мора пасионирано да се односи, јер се то не може изменити, што је нарочито видљиво у „Труби“:

Шта вреди поп што моли,
па крстача, па име,
неће се војник вратити у село,
неће пољубити ону коју воли.

Откини зумбул с груди,
погни главу.

***

Примећује се да весела јутра, преко златне смрти, полако уступају место једном мрачном амбијенту, па се тако долази до циклуса Бдења, чија прва песма носи назив „Молитва“, баш као и прва песма у Одјецима. И мада се на први поглед доста разликују, обе „Молитве“ представљају жељу за самосатирањем и самоуништењем.

Молитва“ (Бдења):

Пакао мени, оче,
бољезан, драчу на пут.
Расточи о расточи раба.

Молитва“ (Одјеци):

И ветри твоји
да крше ме земљи, прегибљу,
снези на мени презиме.

Уопште је циклус Бдења сав у том духу самоуништења, јер се и сâм живот посматра као „неподношљив испад изазван чином рођења“, као нешто што представља „исклизнуће, скретање с неког магистралног и непознатог тока ствари“ (Тешић 2008: 143). Са те стране би се прва песма у Одјецима могла посматрати као један сажет одјек целог круга Бдења, али се, истовремено, уочава и сличност са кругом Глухоте.

Стихови из Глухота, распоређени у десет целина нумерисаних редним бројевима, представљају једну борбу против немогућности поимања света, против неизречја, што је заправо покушај разарања муклине, са чиме се лирски субјекат носи и рве, певајући вероватно своје најмање прозирне, али најјаче стихове. То се осећа већ у првој песми, где се јавља карактеристични и убудуће све важнији мотиви камена и стене:

О мируј,
претешко моје,
ками камена мене,
мукла стено.

Мотив стене се из истог разлога понавља и у песми „Молитва“ из Одјека:

Блажен у теби да занемим.
И од нема мене
стена да прозбори гори,
гора цвећу.

Лирски субјекат се моли Богу „да нем проговори кроз елементе природе“ (Тешић 2008: 158), што би била коначна победа над том муклином која га толико тишти. Тако се сједињење девојке и природе из првог циклуса сада замењује сједињењем лирског субјекта са каменом, кроз који ће природа пропевати и поезију до савршенства довести.

***

Није случајно што пети лирски круг носи наслов Речи у камену нити је случајно што се у шестом кругу (Магновења) појављују песме насловљене као „Туга у камену“ и „Речи из осаме“, а није случајно ни то што се у последњем кругу појављује песма „Из осаме“ – јер већ се насловима указује на повезаност између циклусâ и песама, а шести круг јавља се као спона између петог и седмог.

Песма „Туга у камену“ (Магновења) јасно ставља пред лирским субјектом проблем неизрецивости:

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза…

Зато ће лирски субјекат „реч своју нем“ завештати камену у песми „Речи из осаме“ (Магновења), да би у песми „Из осаме“ (Одјеци) дошло и до коначног стапања са каменом:

у камен заспати јавом,
ил’ будно сном
потећи на веке.

Мотивом камена, истиче се једно од најважнијих обележја Настасијевићеве поезије, јер песник тежи да успостави „сажетост и елиптичност, као и чврсту организацију стиха – понекад до претврдости“ (Тешић 2008: 140). Борба за савршен израз најбоље се огледа у циклусима Глухоте и Речи у камену, где се песник највише приближио свом циљу. Међутим, пошто ови стихови спадају међу најтајанственије, они су као такви увек одбијали читаоца да их разуме и схвати на прави начин. Тако је високи квалитет обавезно умањивао јасност, и обрнуто.

***

Настасијевић је добро учинио што је допевао пет лирских кругова и што је од седмог начинио огледало у коме ће одраз наћи они мање прозирни и можда сувише заплетени стихови из претходних циклуса. Тек када се пажљиво сагледа њихов одраз у огледалу седмог лирског круга, они ће постати много јаснији, па ће самим тим и бити прочитани у правом кључу.

Песма „Прича“, последња у Одјецима, заиста казује једну причу која се непрестано понавља, баш онако како би се и Настасијевићеви лирски кругови могли изнова и изнова читати, тумачити и разумевати, некад на један, некад на други начин, те да никада не буду до краја прочитани и дефинитивно растумачени. То и јесте прави смисао једне бесмртне поезије, да свако ново читање доноси нова открића.

Настасијевићеву поезију одлично осликава наслов једне песме из шестог лирског круга, јер амбијент „Радосног опела“ као да је присутан још од почетка, па је уз седам лирских кругова и смрт лепа кад је златом обојена, на погребу се ужива у свечаном звуку трубе, а мукла и хладна стена распевала се и процветала.

Таква је Настасијевићева поезија, мрачна а светла, камена а савитљива, непрозирна а јасна, традиционална а модерна. „Мрењем све живљи, старошћу све дубље млад“, то је песник Момчило Настасијевић. У зрелим је годинама створио најбоље стихове. Оставио је песме које ће после његове смрти наћи правог одјека.

Извори и литература

1. Попа 1962: Момчило Настасијевић, Седам лирских кругова (песме). Избор и предговор Васко Попа. Бразде (библиотека савремених југословенских писаца). Издавачко предузеће Просвета, Београд 1962.
2. Петковић 1991: Момчило Настасијевић, Поезија, приредио Новица Петковић. Сабрана дела Момчила Настасијевића у редакцији Новице Петковића. Књига прва. Дечје новине – Српска књижевна задруга, Горњи Милановац – Београд 1991.
(Настасијевићеви стихови цитирани су према овом издању.)
3. Тешић 2008: Момчило Настасијевић, Седам лирских кругова. Приредио Милосав Тешић. Чигоја штампа, Београд 2008.

Аутор: Душан Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *