Прошлост као свест о нужностима данашњице – део други

„Призрене стари, капије раствори…“ Призрен и ја, први пут. Ноћна тмина. Одзвања калдрма. Жубори Бистрица. Синан пашина џамија. Камени мост. Кривудави сокаци. И Богословија. И пред Богословијом полицајац. Уредно се поздрављамо и улазимо у просторије Богословије Светих Кирила и Методија, где нас дочекује отац Андреј. Бујица емоција. Не прикрива их ни он, ни млади богослови који нас радо поздрављају, придржавају капуте, служе домаћом ракијом и дају на дар кратка писанија о светињама царског Призрена, ни ми. Првих неколико тренутака говоримо очима, погледима. У први мах, од силине осећања, не умемо да искажемо дивљење. А дивљење је обострано. Диве се они нама – на храбрости и одлучности да кренемо путем наших предака; дивимо се ми њима – младим чуварима вере и традиције у овим немириним и немилим временима.

48

ФОТО: Бојана Анђелић

Присуствујемо служби током које млади богослови, свих педесет и тројица, певају духовне песме. Певамо и ми, учествујемо у богослужењу и заједничкој молитви, док моје тело испуњава радост сазнања да изговарам свете речи управо ту, у царској престоници. Потом улазимо у учионицу 1. разреда. У фокусу моје пажње су наслови на клупама – на свакој Свето писмо, пригодна литература и један који ми нарочито измами осмех на лице, али исто тако и затекне Христов Светосавац Михајло Пупин, запис проте Саве Јовића, који говори о непролазном делу и подвижничком животу доброг Христовог Србина, Михајла Пупина. У мислима их питам и унапред се радујем потврдним одговорима:

Јесте ли знали да је Михајло Пупин заправо имао два презимена? Увек и свугде се представљао као Михајло Идворски Пупин. Тако је цео свет сазнао за мало место из ког Пупин потиче – Идвор?

Јесте ли знали да је Пупинова мајка Олимпијада уснила сан како је Свети Сава саветује да треба да пусти свога сина да иде у Америку?

Јесте ли знали за огромно поштовање које је Пупин осећао према својој мајци? Када је причао о њој, увек је устајао показујући тиме поштовање, љубав и захвалност за све што је учинила за њега.

Јесте ли знали да је Пупин један од пет најобразованијих и најбољих америчких професора икада?

Јесте ли знали да је неколико његових ученика добило Нобелову награду?

Jeсте ли знали да је био почасни доктор наука на 18 универзитета?

Јесте ли знали да је Пупин један од оснивача НАСЕ?

Mihajlo_Pupin_in_1916222

Михајло Идворски Пупин

Јесте ли знали да је Пупин мотивисао људе и будио интересовање за науку и културу?

Јесте ли знали да се његова аутобиографија Са пашњака до научењака читала у америчким школама? Била је саставни део лектире.

Јесте ли знали да је Пупин добио Пулицерову награду?

Јесте ли знали да је Пупин помагао разним институцијама, судству, слепима, инвалидима, давао сиромашним девојкама мираз како би могле да се удају? Помагао је и хуманитарно и културно и политички.

Јесте ли знали да је купио слику Паје Јовановића, у Паризу, када је била на аукцији? Куповао је слике наших сликара како не би отишле у приватне колекције и потом их поклањао нашим галеријама и музејима.

Јесте ли знали за углед који је имао у америчким породицама?

Јесте ли знали да су америчке породице самоиницијативно слале своју децу да помажу Србији за време Првог светског рата?

Јесте ли знали да су та иста деца била фасцинирана Србима и нису хтела да се врате својим кућама? Сјајан пример „усељавања“ Србије у срце странца.

Јесте ли знали да је српска застава једна од две која се вијорила на Белој кући? Захваљујући Пупину.

Јесте ли знали да се изборио да Банат не припадне Румунима?

Јесте ли знали да је Пупин имао четири саветника: 1. Уметност – Урош Предић; 2. Наука – Јован Цвијић; 3. – Вера – Владика Николај; 4. Политика – Никола Пашић?

Јесте ли знали да се његове две књиге – Нова реформација и Романса машина – налазе на Хемингвејевом списку најбољих књига икада?

49

ФОТО: Бојана Анђелић

Срећна сам, јер ови млади људи изучавају и Пупина и увиђају колико је заправо велики његов удео у стварању и креирању историје. Силно желим да разговарам са њима. Желим да разговарамо о религији, историји, књижевности. Толико тога желим да их питам, толико тога желим да им кажем. Немам времена. Немам времена ни да утиснем у сећање њихова лица. Али доћи ћу. Доћи ћу ја овде опет. Из мисли ме прену песма тих младих бића, којом исказују захвалност за нашу посету и желе миран наставак ходочашћа. Нетремице их гледамо и слушамо док нам се у једном моменту гласови не уједине. Плачемо и певамо. Певамо из дубине душе. Певамо као једно:

Да ли чујеш, мила,
Мога коња кас?
Да ли чујеш са планина
Зове те мој глас?
Засвираше трубе;
Заврши се бој.
Звона звоне, зора свиће,
Враћам се, роде мој. (...)

И док журимо ка Цркви Богородице Љевишке, размишљам о храбрости и истрајности ових ђака решених да се посвете вери. Призренска Богословија, подигнута 1871. године, као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства, до 1999, када је привремено измештена у Ниш, никада није прекидала са радом. У нередима који су избили 2004. спаљени су сви објекти Богословије. У међувремену су школа и мања зграда са професорским становима обновљене, а у току је и обнова интерната, библиотеке и преосталих зграда. Године 2011. Призрен је постао богатији за једанаест ђака, који су тада уписали 1. разред, док их данас има педесет и три. Долазе из различитих крајева Србије, изузетно су храбри и оптимисти иако им је ограничено место и време кретања. У град одлазе у пратњи наставника који се налази у кругу од 20-ак метара, јер и даље постоји стрепња када је реч о безбедности.

1

Црква Богородице Љевишке обавијена бодљикавом жицом

Цркву Богородице Љевишке, поред сада већ очекиваног полицајца, чува и штити бодљикава жица. Подигнута лево од Бистрице, отуда звана Љевишка, и поред жице, отпада и гарежи, не престаје да плени својом лепотом и постојаношћу. Мрак је, али је видимо. Видимо и осећамо њену близину. Чекамо свештеника. Хоће ли доћи? Хоће ли отворити врата Љевишке? Не, није Љевишка дозволила да посумњам. Осети Љевишка коме је потребна. Млади свештеник пристиже. Улазимо ћутке. Мрак је и није мрак. Рушили су је, али је нису срушили. Палили су је, али је нису спалили. Гасили су светлост фресака наносећи креч преко њих и правећи рупе чекићем, али је нису угасили. Фреске би сваки пут изрониле одупирући се вишевековном мраку и најездама непријатеља.

Задужбина Светог краља Милутина, саграђена почетком 14. века, због изузетне вредности архитектуре и фрескосписа, увршетена је на листу споменика УНЕСКО-а и као таква представља омиљено место за ходочаснике и непресушну инспирацију за писце.

Топла вечера и постеља дана другог чекале су нас у Великој Хочи. Велика Хоча је насеље у општини Ораховац. Према предању, овде, где се налазе дечански виногради, сам Свети краљ Стефан засадио је винову лозу. Винарију (Дечанска виница) данас, уз помоћ мештана, воде дечански монаси. На Трифундан, дан виноградара и дан општине Ораховац, народ се окупља и подсећа Светих Немањића и цара Душана, који је ове винограде оставио српском народу на чување – убирање гроздова и производњу вина.

Собу делим са Софијом, девојком коју сам упознала непосредно пред полазак на наше путовање. Софија је једно предраго биће. Одише смиреноћу, скромношћу и духовношћу. Два сата разговора, квалитетног разговора, била су довољна да увидим да у животу не треба да презам ни од чега, да не треба да посустанем кад помислим да је најтеже и кад можда тако изгледа, и да увек треба да следим своју звезду водиљу.

38

ФОТО: Бојана Анђелић

Софија има 28 година. Пореклом је из Вороњежа, дивног града на реци Дон, где данас живи и ради. И није само Шолохов рођен на Дону. И није на Дону само он похађао школу и формирао се као човек и као писац. Схватила сам то упијајући сваку Софијину реч и дивећи се њеној преданости, посвећености и предузимљивости – да дође у Србију и буде саставни део наше наизглед мале дружине. Заљубљеник је у Балашевићеве песме. Слушајући њих, научила је српски језик. И не, ни у једном моменту, док нисам сазнала да је Рускиња, нисам посумњала да српски језик није њен матерњи, јер га је савладала до перфекционизма. Софија данас предаје српски и македонски језик на Вороњешком универзитету. Бескрајно воли ћирилицу и интересује се за српску историју, културу, науку и уметност. Почетак нашег пријатељства крунисале смо малом разменом дарова. Из свога кофера извадила је слаткише из далеке Русије, брош са грбом Вороњежа и часопис Универзитета и позвала момка и мене да дођемо у Вороњеж и будемо полазници првe Летње школе руског језика. Ми смо јој поклонили нашу Плазму и захвалили се за изузетну дарежљивост. Смејемо се, грлимо и једна другој желимо мирне сне и наставак путовања. Сутра нас чека дугачак пут – Албанија – Тирана, Драч и Скадар.

Дан трећи.

Ено, по кланцима један народ цео
Ради слику пакла – кожа је и кост.
И корење једе као хлебац бео,
А смрт му је радост, добродош’о гост. (Дис – После Албаније)

И док прелазимо преко албанских врлети, размишљам о нашем народу и страхотама које је преживео повлачећи се преко Албаније. Видим дугу и непрегледну колону која се креће и дању и ноћу, и кроз села и кроз вароши, кроз земљу и воду, преко брда и равница. Али та непрегледна колона убрзо би постала прегледна. Осипала би се. Мртви и смрзли штрчали би из снега. Живе би шибали ветрови. Ледили им дах. Онемогућавали кретање. Неки би застали да се одморе свесни да ће им то можда бити последњи одмор. Али као што Алкибијад Нуша рече: „Отаџбина је мисао и вера, а мисао и вера не умиру.“ Онима који би веровали, надали се, онима који би надјачали и највећу бол био си осигуран пут до слободе.

Иако пут до Тиране траје сатима, ми непрестано разговарамо о најхладнијој зими у историји српског човечанства. Присећамо се десетогодишњег Момчила Гаврића, који представља пример прераног сазревања српског детета у ратном вихору. Захваљујући пожртвованости српских војника, који су последње резерве хране одвајали за храброг дечака, успео је да стигне на Крф. Присећамо се и Макрене Спасојевић, чији је син јединац као добровољац, заједно са војском, кренуо путем Албаније. Мајка Макрена је стигла српску војску у повлачењу. Ту, у албанским гудурама, срела је краља Петра и замолила га да пронађе њеног сина јединца и да му вунене чарапе које је исплела. Након овог сусрета, мајка се вратила у село. Своје обећање краљ Петар није заборавио. Пронашао је Макрениног јединца, мртвог. Сачувао је чарапе, али није имао срца да пошаље мајци тужну вест. По повратку у Србију, послао је свог саветника да је пронађе и изјави саучешће. Но, Макрена је, још за време рата, умрла. Краљ Петар наредио је да се Макрени и Маринку подигне споменик, а од вунених чарапа се до краја живота није одвајао. Држао их је испод јастука и, према предању, на самрти тражио да му их обују и у њима умро.

Могу да осетим и мирис крофни, истих оних о којима пише Растко Петровић, наш писац који је као шеснаестогодишњак прешао Албанију:

Поново је трпео од глади. Желудац је сам себе варио.

У року од два сата превалио је један километар. Разведравало се. И тада је у даљини, између брегова, видео море. Чинило му се да види море: једна светла пругица на хоризонту пре него што је светлост почела да се гаси. Начинио је неколико корака још, и изгубио ту трачицу између свода и земље. Онда се вратио на исто место и лежећи гледао у то. Час би је видео јасно, час нимало. Није, уопште, био сигуран да нешто постоји, а ако постоји, ко зна шта је то било.

Људи су пролазили равнодушни и дроњави као увек. Најзад је рекао једноме, показујући прстом:

– Море!

Овај је застао, загледао се у даљину и, одједном, не рекавши ни речи, залетео се вичући. Та је пругица заиста

страховито личила на осветљену воду. И за друге је она била море!

Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус…

Заспао је немајући појма о времену и месту на коме је. Најпре је губио свест. Губио је свест неколико пута у току тога дана. У таквом је стању и заспао. Ноћ је била хладна и хладноћа га је најзад у зору растрезнила. Ипак је за све време сањао вруће крофне. (Растко Петровић – Дан шести)

28

ФОТО: Бојана Анђелић

Најзад Тирана. Несређен улаз. Шатори, бараке, монтажне куће и приколице са једне стране. Виле са друге. Раскош и беда. Небројено много возила. Центар чине Скендербегов коњаник, Етхембегова џамија, Кула са сатом, Опера, Национални историјски музеј, Национална банка Албаније.

У Амбасади Србије у Тирани дочекао нас је амбасадор, господин Мирољуб Зарић, са сарадницима. Амбасадор је изузетно срдачно подржао нашу намеру. Разговарали смо о унапређењу интеркултуралног дијалога и сузбијању стереотипа и предрасуда. У Албанији се не поштују права националних мањина, па тако ни права Срба. Но, постоји чврсто уверење да ће међудржавне посете и разговори допринети побољшању њиховог положаја. Први корак је учињен. Еди Рама је први албански премијер који је 2014, након 68 година, посетио Београд док је протекле, 2015, српски премијер Александар Вучић посетио Тирану. Била је то прва посета једног српског премијера у историји. Такође, у последње две године порастао је број Срба који летују у Албанији и број Албанаца који посећују Србију (Exit, Belgrade Beer Fest, Nisville Jazz Festival). Овим путовањем дајемо мали допринос побољшању међуљудских односа и уз чврст стисак руке добијамо подршку за сваку добру намеру и помоћ уколико нам узтреба, а ми обећавамо поновну посету. Након кратке шетње ужим центром Тиране и посете храма Васкрсења Христовог, напуштамо албанску престоницу. Ручамо у аутобусу. Немамо времена за кафане и ресторане, јер је организатор Миодраг скројио амбициозан план пута. Амбициозан, али остварљив.

Топлије је. Осећа се мирис мора. И „бакрено небо распаљено сија“. Лука Драч – место где се завршава пешачки део повлачења српске војске преко Албаније и ишчекују трајекти за Крф. Моји сапутници изувају ципеле, босоноги шетају обалом и улазе у Јадран. Окренути су ми леђима, загледани у даљину, у правцу у ком су гледали и њихови преци, у правцу „острва спаса“, где су се, нажалост не сви, уморни стекли, где су им пружени сан и исцељење. Многи су своје животе оставили управо на овом месту. Ћутимо. До поласка. До Скадра. Прија нам тишина.

У Скадру нас дочекује председник Удружења Срба и Црногораца „Морача-Розафа“ из Скадра у Албанији, господин Павле Јакоја Брајовић. Брајовић је изразито шармантан и бескрајно духовит човек. Жели нам добродошлицу говорећи да се једнако радује свим Србима који посећују ово подручје. Наздрављамо сусрету и обедујемо морску рибу правећи кратку ретроспекцију нашег путовања. Разговор затим тече у правцу данашњег положаја нашег народа у Албанији. У Албанији данас живи око 30 000 Срба. Срби углавном живе у Скадру и околини. Међутим, још увек нема ни основних ни средњих школа на српском језику. Стога, Удружење, у циљу очувања српске културе, духовности, језика, обичаја, традиције, историје и свега онога што чини српски идентитет, одржава разноразне културне активности. У центру Скадра, недалеко једна од друге, налазе се џамија, католичка и православна црква. Заједнички живот је могућ, каже Брајовић, а и сами се уверавамо. Остаје нада да ће Срби остварити права која им по међународним правима припадају.

Покрива ме скадарско небо. Склапам очи, присећам се стихова песме Зидање Скадра и у мислима путујем кроз прошлост.

И би ноћ, и би јутро, дан четврти.

А какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине

И још они грозни виногради;
Кад погледаш стрмо испод града,
Ал’ узрасла шеница бјелица,
А око ње зелена ливада,
Кроз њу тече зелена Бојана,
По њој плива риба свакојака,
Кадгођ хоћеш, да је тазе једеш. (Женидба краља Вукашина)

Тако је краљ Вукашин описивао Скадар нудећи руку Момчиловој љуби Видосави. Смарагдно зелена Бојана, моја имењакиња, ушће Дрима у Бојану, Скадарско језеро, Јадранско море. Држимо град на длану и упијамо сву његову лепоту. Непрестано корачамо по зидинама, јер се са различитих места отварају нове визуре града. А ја… Ја погледом тражим место из народне песме где и „данас иде храна: / Зарад’ чуда и зарад’ лијека, / Која жена не има млијека.” Музеј. Можда је ту. Улазим и прво што видим јесте, од белог углачаног камена, представа мајке са дететом и десно од ње стихови на албанском језику. А некад Розафа беше Гојковица млада коју у песми Зидање Скадра зазидаше да би опстали темељи и тврђава се изградила. Не могу да се померим. У мени неверица, али и никад јача тежња за очувањем народних песама о неимарству средњовековне Србије.

Шетњом по Скадарској тврђави заокружујемо ово величанствено путовање. Захваљујем Богу за благодат, милост и мир. Захваљујем Богу, јер нас ни у једном моменту није напустио. Захваљујем Миодрагу, организатору, за идеју и њену реализацију. Постоји ли лепши и бољи начин да се обележи век од српске борбе за слободу, од слома и каснијег васкрсења? Захваљујем сапутницима који нису штедели да поделе сва своја сазнања о Великом рату и који су бринули о Драгани, Софији и мени. Захваљујем свима који су нам, свако на свој начин, помогли да успемо. Захваљујем и онима који су сумњали – њихова сумња давала нам је додатну снагу.

ПРОШЛОСТ КАО СВЕСТ О НУЖНОСТИМА ДАНАШЊИЦЕ – ДЕО ПРВИ

Ауторка: Бојана Анђелић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *