Проклета Јерина у историји и поезији

Српска властеоска и владарска породица Бранковић, чији се корени у неким изворима доводе Немањићима, остала је живо упамћена у усменој традицији. Вишевековна легенда о Вуковој издаји, која се протеже још од Орбиновог Краљевства Словена, успела је да се, заједно са другим легендама, убаци у токове усмених песама. Тиме се проклетство Бранковића, као последње светородне српске владарске лозе, не заборавља ни у народној песми, али се по једном броју песама проклетство са мушког дела породице преноси на „жену странкињу“. Проучавајући лик проклете Јерине у песмама из Вукове збирке Српских народних пјесама можемо уочити доста негативних рефлекса који су настали у усменој традицији, а пренели су се на њену слику у народним епским песмама. Зато ћемо покушати да, полазећи од историјских чињеница, сагледамо начин на који је приказана у поезији.

Наша средњовековна историја не памти много истакнутих женских владарки, али ипак једна жена остаје урезана јаче у народну свест него остале, заузимајући тиме једно од првих места у усменој традицији. Та жена је била Ирина из царске куће Кантакузина, којом се Ђурађ Бранковић оженио у време вазалства под Турцима, децембра 1414. године. Не зна се колико је тачно година имала Ирина када се удала за Ђурђа, али је сигурно била много млађа од њега и претпоставља се да му је родила три сина (Тодора, Стефана и Лазара) и једну кћер (Катарину). Међутим, ови подаци се не могу узети као сасвим тачни, будући да је деспот пре Ирине имао још један брак са неком „трапезунтском принцезом“, (Фајфрић 2006: 26), са којом је такође имао неколико деце. Сасвим је извесно да су кћерке Мара и Јелена деца из његовог првог брака, док за Гргура то већ није тако сигурно. О деспоту Ђурђу Бранковићу говори се као о способном владару, те је било тешко његовој жени да дође до изражаја у политичком животу. Ипак, јасно је да је Ђурађ ценио карактер деспотице Ирине, уважавајући њене политичке способности. Најбољи доказ за то је чињеница да је деспот оставио власт државе на самрти не само своме сину Лазару, већ и својој жени. Мило Вукчевић је, проучавајући народна предања о деспотици Ирини (или проклетој Јерини, како је у запамћена у народној традицији), закључио да је народна традиција очувала три облика у коме се појављује њен лик: у песми, приповеци, и легенди, као и да народне епске песме приказују двојако деспотицу Ирину – већи део је оцртава најцрњим бојама, док је други, знатно мањи, приказује као паметну жену, жену државницу, добру и верну супругу (Вукчевић 1934: 12). Народно предање је бацило на Ђурђевог оца и целу његову породицу једну од најтежих анатема, која није била заслужена. Стога, не можемо да не приметимо да се са Јерининим проклетством у народној поезији дешава скоро исто оно што се десило у усменој традицији са косовским издајством Вука Бранковића. Као и издајство, тако је и Јеринино проклетство незаслужено и историјски неосновано. У Српским народним пјесмама Вука Стефановића Караџића остало је забележено неколико песама које сведоче о њеном лику и начину на који је приказана не само у народној традицији, већ у поезији уопште.

Разлоге за настанак предања о проклетој Јерини историчари углавном траже у њеном пореклу и у везивању деспотице за градњу Смедерева (Пешикан-Љуштановић 2007: 117). Предавши Мађарима Београд, а изгубивши Крушевац и Голубац, Ђурађ Бранковић је остао без иједног великог утврђеног града, те он поче журно да гради Смедерево, што је захтевало огромне финансијске и људске напоре, те народна традиција казује како је тада наметнут тежак кулук који је праћен многобројним људским жртвама. Овим радовима је, како се претпоставља, у потпуности руководио млађи Јеринин брат Тома Кантакузен, док је тврђаву пројектовао старији Јеринин брат Ђорђе, архистратиг и фортификатор (Фајфрић 2006: 40). Ова чињеница може бити извор за народно предање по коме је за сву муку која је пратила изградњу града била крива управо Јерина, о чему сведочи и позната песма из Вукове збирке Старина Новак и кнез Богосав (СНП III: 1), у којој кнез Богосав пита Старину Новака због чега се одметнуо у хајдуке. Старина Новак, у чијем лику је остало сећање на историјске јунаке Новака Дебелића и Бабу-Новака (Милошевић-Ђорђевић 1996: 236), одговара да му је било за „невољу љуту“ јер:

„Кад Јерина Смедерево гради,
па нареди мене у аргатлук,
аргатовах три године дана,
и ја вукох дрвље и камење,
све уз моја кола и волове…“ (СНП III: 1)

Ипак ни то не би Новака отерало да оде у хајдуке, већ је кап која је прелила чашу била та што Јерина:

„…позлаћује врата и пенџере,
па наметну намет на вилајет,
све на кућу по три литре злата,
то је, брате, по триста дуката.“ (СНП III: 1)

Дакле, разлог Старине Новака за одметање у хајдуке је неосетљивост Јерине за напаћени народ, која подиже златна врата и прозоре наочиглед патње сељака, и како ће у наредним стиховима песма показати, турско иживљавање над рајом. Многобројне рушевине старих градова и грађевина уопште су везане именом или постанком за деспотицу Јерину, те није необично да поједина предања говоре о њеним градитељским подухватима и о настанку села око тих грађевина.1) Када је требало наћи кривца за патњу народа, народна песма и традиција нису окривиле Ђурђа за то стање, већ деспотицу Ирину, што сигурно мора имати везе и са њеним грчким пореклом, и то можда управо због „оних многобројних Грка, који су као мајстори, надзорници и чиновници били запослени на грађевинама“ (Вукчевић 1934: 62). Њено грчко порекло се у песми Женидба Ђурђа Смедеревца замењује дубровачким пореклом, јер је у песми Јерина кћерка дубровачког краља Михаила, што се види у почетним стиховима:

„Кад се жени Смедеревац Ђуро,
на далеко запроси ђевојку,
у лијепу граду Дубровнику,
у онога краља Мијаила..“ (СНП II: 79)

Ова песма је привлачила пажњу наших научника јер је у њој речено да је Јерина Латинка, а не Гркиња, што има смисла, и то не само због Ђурђевог и Јерининог боравка у том граду, већ зато што се памтио и долазак невесте Ђурђевог сина Лазара у Дубровник (Ређеп 1990: 49). Није непознато да наше народне песме чувају извесну антипатију према Грцима, која се повећала у доба када је било најјаче стварање наше народне поезије. Насилно наметање грчког богослужења када је фанариотско свештенство протерало наше више свештенство је ту антипатију само повећало (Вукчевић 1934: 21). Народ је сигурно пренео ту мржњу на све Грке уопште, па се можда зато изоставља у овој песми чињеница да је Јерина била Гркиња, те се замењује другим, мало погоднијим пореклом. Интересантно је да се Јерина јавља Грујици у песми речима:

„’Стани мало, дијете Груица!
Па му баци јабуку од злата:
‘Нај то тебе, дијете Груица,
ако тебе до невоље буде,
нека знадеш, ђе Јерина сједи’“ (СНП II: 79).

Морамо имати на уму да јабука има изражену брачну симболику, као и да су мушкарци у оквиру свадбеног обреда не само уговарали брак, већ и физички обављали размену, док је „жена била дар или роба која циркулише, чиме се вршило њено опредмећивање и пасивизирање“ (Карановић 2010: 99). Будући да ова народна песма говори о женидби Ђурђа Јерином, може се посматрати и из аспекта свадбеног ритуала, односно оног тренутка када девер „купује“ невесту, с тим да је даривање у песми поменуто само у обраћању Марка краљу:

„Ходи краљу, да се дарујемо,
дарујемо и да с’ опростимо,
што је који учинио квара“ (СНП II: 79).

Можемо приметити да је у овој песми из Вукове збирке она приказана у изразито позитивном светлу, јер успева да спаси свом будућем мужу живот, говорећи му да не слуша њеног „старца баба“. Тиме народни певач наговештава да ће бити добра и верна жена, која ће учинити све за свог мужа.2) Ипак, песма говори о времену пре званичне женидбе, односно пре него што се Ђурађ оженио Јерином. Сасвим је друга прича са песмама из Вукове збирке које говоре о периоду када је постала владарка.

По народној традицији, Ђурађ је био под утицајем своје жене Гркиње, странкиње, која је не само владала уместо њега већ чинила Турцима одређене уступке и доносила зло народу, па чак и сопственој породици. Зато се у неким песмама истиче појединац као заштитник властеле и државе од Јеринине самовоље. Тај појединац је Облачић Раде, у коме је вероватно у епским песмама сачувано сећање на челника Радича Поступовића, или великог војводу Радослава Михаљевића, историјску личност великаша Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића (Милошевић-Ђорђевић 1996: 177). У песми из Вукове збирке, Облак Радосав, Раде је тај који је научио „двије војеводе“ да „не држе вјере у Јерини“ (СНП II: 83). Он пребацује Ђурђу што је Јерини допустио да погуби толике војводе, чиме је демонстрирана њена свемоћ над војводама, па и самим деспотом. Међутим, када Јерина почне да прети и њему и унуку Змај-деспоту Вуку, он је тако лако ударио да је „са црном земљом саставио“. Јерина, дакле, ради против властитог порода, и показује спремност да обеси свог унука, јер каже: „и тебе ћу сјутра објесити са унуком Змај-деспот Вуком“ (СНП II: 83). Она је крива у другим песмама и за „ослепљење властитих синова, било зато што их лоше саветује, наводећи их на непримерено понашање, било зато што их клевеће код турских власти и склапа заверу са кћерком“ (Пешикан-Љуштановић 2007: 102). Тиме се лик Јерине везује за вештицу, која је по Вуковом тумачењу „жена која (по приповијеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лепира, у кокош или ћурку, па лети по кућама и једе људе, особито малу дјецу“ (Стефановић Караџић 1969: 66). Међутим, вештица је позната по томе да ради против властитог порода; у народу се чак држи да „жена не може бити вештица док не поједе сопствено дете“ (Ђорђевић 1953: 22).3) На тај начин њен лик добија нову димензију: она више није неко ко угрожава само државу својом самовољом, већ и своје потомство. Друге песме опевају и породични лом Бранковића, опевајући сукоб Јерине и Маре са Вуком, Гргуром, Стефаном и Јованом, сагледавајући га у другачијем светлу него историја. У овим сукобима Ђурађ Бранковић најчешће је опеван као „немоћни посматрач, који не може да спречи Јеринина злочинства“ а ређе као неко „ко се супроставља Јерини, као осветник ослепљених синова“ (Пешикан-Љуштановић 2007: 102).  То нам доста говори о негативној слици Јерине, која не слуша никог, чак ни сопственог мужа, којег је по народној традицији жена обавезна да слуша, јер је муж господар жене у традиционалној култури. Као и у овој песми из Српских народних пјесама, тако и у многим другим из осталих рукописа и збирки, Ђурађ је осликан као играчка у Јерининим рукама, која не чини ништа да се супротстави свемоћи своје окрутне жене.

Један од врло тешких грехова који народна традиција приписује деспотици Јерини је и њена оданост Турцима, посебно њеном зету султану Мурату II. Тако је у најкраћој познатој песми о Јерини из Вукове збирке Јерина „даде ћерку за Отмановића, и с њом даде земљу и градове“ (СНП II, 80). Историјски подаци о Мариној удаји сведоче о нужности тог поступка, будући да ју је Ђурађ дао Мурату II да би спречио даља турска освајања, са великим миразом, који је послужио као куповина његове даље власти деспотовином (Фајфрић 2006: 51). Међутим, епска песма је другачије приказала Марину судбину, директно окривљујући Ђурђеву жену за удају Маре. Јерина, мимо воље мужа, удаје кћерку за Турчина, да би њена кћер касније ослепела наследнике престола, чиме обе разарају будућност српске државе. Давањем кћерке иноверцу, она сама постаје туђа, или „открива да је туђа увек и била“ (Пешикан-Љуштановић 2007: 123).

Однос према жени у фолклору је амбивалентан; њој се придаје велика моћ, али је и потенцијално опасно биће. Јерина, због титуле и моћи којој располаже, припада домену јавног, што се види по њеном царском пореклу. Дакле, она „улази у забран мушке моћи и власти“ (Пешикан-Љуштановић 2007: 120), што би могао бити још један разлог због којег је Јерина неправедно осуђена у народној књижевности. Мешајући се у јавне послове и јавни живот, она је дала усменој традицији још један разлог да буде омражена, јер се жени мешање у јавне послове не прашта. Уосталом, жена је у традиционалној култури капија оностраног, управо због своје моћи рађања; магијско-религиозни аспект, па према томе и „друштвена надмоћност жене има космички модел: фигуру Земље-Мајке“ (Елијаде, 167). Жени се придаје велика моћ тиме што рађа змајевите јунаке, али може највише и да нашкоди сину. У многим усмених обредним песмама везаним за календарски циклус и обреде плодности женско тело је приказано као „амбивалентни гранични простор у коме се и преко кога се успоставља контакт са светим“ (Пешикан-Љуштановић, 2016: 93). Њено тело се стапа са природом и постаје извор свеколике плодности, у чему се огледа и женска моћ. Са друге стране, жена је у усменој традицији због своје моћи опасна и зато је треба санкционисати. Јерина, чија моћ је истовремено и политичка, сурово удара Максима у песми Ђурђева Јерина:

„Како га је лако ударила,
ударила по бијелу лицу,
четири му помјерила зуба,..“ (СНП II, 80),

док у другој песми чини све могуће да оствари свој циљ и силом ожени свога брата изабраном девојком (СНП II, 82). На тај начин она је узроковала смрт свога брата, не послушавши свога мужа, који је са правом прекорева:

„А нисам ли тебе беседио:
‘остани се, Јерина госпођа,
од невесте љубе Тодорове?’ “ (СНП II, 82).

Ова песма карактеристична је и због тога што доста верно слика средњовековног властелина Тодора од Сталаћа, што нас имплицитно упућује на самовлашће властеле после смрти цара Душана. Деспотица Ирина, навикнута на византијску властелу, није трпела јогунасто племство, што је можда још један разлог да је народ омрзне (Вукчевић 1934: 37). Народни певач је у песми осуђује кроз Ђурђеве речи, одобравајући последице непромишљеног делања:

„О Јерина, луда женска главо!
 Шта с' тражила, још си мало нашла..“ (СНП II, 82).

Описујући деспотицу Ирину Кантакузин у народним песмама као потенцијално опасно, демонско биће које угрожава државу, народна традиција ју је неправедно осудила, дајући јој епитет „проклета“. Колико се ова негативна слика пренела на тумачење историје оног доба најбоље сведоче подаци из појединих историјских књига, у којима је она описана као „горда и властољубива Гркиња“ која се поред свега одрекла своје кћерке и послала је далеко од себе (Види, Фајфрић 2006: 45). Док је мали број народних песама приказује као добру и верну супругу, већи број је описује као немилосрдну владарку која намеће тешке намете свом народу и доноси зло не само држави, већ и сопственом породу. Приписујући јој оданост Турцима, народна традиција се одаљава од историјске истине и обликује епску судбину Јерине, која по народном веровању разара читаву државу својим поступцима и мучи свој народ. Као жена која је ушла у домен јавног својим политичким деловањем и као владарка у време градње Смедерева, народ је одлучио да је окриви за све недаће које су га могле задесити. Тако је у Вуковим Српским народним пјесмама деспотица Ирина описана као „проклета Јерина“, „луда женска глава“ која чини оно што јој је по вољи по сваку цену, сурова владарка која је отерала Новака у хајдуке, али и као мајку која Мару удаје својевољно да турског султана и која жели да нашкоди свом породу, чиме се њен лик приближава вештици. Тиме је народна традиција на „проклету Јерину“ бацила можда највећу анатему од свих, осудивши је на најсуровији начин: не само као жену и владарку, већ као и мајку.

Примарна литература:

  1. СНП II – Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, Скупио их и на свијет издао _ _ _, Књига друга у којој су пјесме јуначке најстарије, у Бечу 1845. (Цитирано према: Сабрана дела Вука Караџића. Књ. 5. Приредила Радмила Пешић. Београд: Просвета, 1988.)
  2. СНП III – Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, Скупио их и на свијет издао _ _ _, Књига трећа у којој су пјесме јуначке средњијех времена, Биоград, у штампарији Краљевине Србије 1894. (Цитирано према: Српске народне пјесме. Приредила Снежана Самарџија. Београд: Завод за уџбенике, 2006.)

Секундарна литература:

  1. Вукчевић, Мило (1934). Ђурђева Јерина: у традицији и науци, Вршац: Штампано код Ј. Е. Кирхнера удове.
  2. Ђорђевић, Тихомир (1953). Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Београд: Српска академија наука.
  3. Eлијаде, Мирче (2003). Свето и профано. Превео Зоран Стојановић. Предговор написао Сретен Марић. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
  4. Карановић, Зоја (2010). Небеска невеста, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
  5. Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2007). Станаја село запали: огледи о усменој књижености, Нови Сад: Дневник.
  6. Пешикан-Љуштановић, Љиљана (2016). „Женско тело као простор у усменој обредној лирици“. Сарајевске свеске. Бр. 49/50. Сарајево: Media centar, стр. 93-109.
  7. Пешић Радмила, Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност (1996), Београд: ТРЕБНИК.
  8. Ређеп, Јелка (1990). „Ђурђева Јерина“. Зборник радова наставно-научне групе за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Ниш: Филозофски факултет, стр. 48-53.
  9. Стефановић Караџић, Вук. Српски рјечник: истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Скупио га и на свијет издао _ _ _, у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1852. (Цитирано према: Српски рјечник. Уредио С. Галогажа и др. Београд: Нолит, 1977.)
  10. Фајфрић, Жељко (2006). Лоза Бранковића, Сремска Митровица: Табернакл.

Ауторка: Александра Косовац

Под менторством проф. др Љиљане Пешикан Љуштановић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Једно од тих предања је забележено у Левчу, у селу Дубици, у коме се објашњава како је село добило име. По том предању, Јерина је имала град у непосредној близини, чије рушевине и данас постоје, те је једном приликом зет истерао Јерину из града, што је довело до тога да она читаву ноћ проведе стојећи, тј. дубећи у очекивању своје војске у једном потоку. Тако је село које је настало око тог потока добило име Дубица (Вукчевић 1934: 68).
2. Ово није далеко од историјске истине. Остао је упамћен догађај када је деспотица Ирина отишла у Београд да послужи као јемац за свог мужа у време када је био заробљен од стране Силађија, децембра 1455. године (Вукчевић 1934: 17). По овом догађају се види њен значај, јер је редак био случај да жена, поред синова и виших државних функционера, иде непријатељу као гаранција мужу.
3. Тихомир Ђорђевић је записао да у Гацку кажу „са женом која је вјештица не ваља се пазити, јер вјештице најприје иду у свој род и на оног са ким се добро пазе“ (Ђорђевић 1953: 21).

Једно мишљење на „Проклета Јерина у историји и поезији“

  1. Veoma lep i poucan clanak u kom se vidi da je autor veoma upucen u citavu materiju. Moje licno misljenje je da mi ne mozemo sa sigurnoscu da tvrdimo da li je Irina bila zla ili dobra zena jer se pisani ostaci kose jedni drugim i mislim da nam ostaje samo da nagadjamo kakva je ona bila zapravo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *