Problem temporalnosti i prostorne konceptualnosti subjekta u Nervalovoj Silviji

Problem temporalnosti izuzetno je delatan u Nervalovoj Silviji. Ovom problemu pridružuje se i pitanje prostorne konceptualnosti subjekta. Redefinisanje granica vlastite subjektivnosti kroz izmeštanje, a potom stapanje unutrašnjeg i spoljašnjeg, sećanja i stvarnosti, upamćenog i u sadašnjem trenutku percipiranog prostora, oslobađa subjekta logičkih ograničenja i omogućava skoro neograničena preosmišljavanja sopstva.1) Nerval, naime, pristupa onome što bi se moglo nazvati princip prevoja, što za posledicu ima sažimanje dimenzija prostora i vremena unutar strukturalno deformisanog narativa, a sve to zarad težnje za objedinjavanjem vlastitih vizija i saobražavanja stvarnosti vlastitoj volji.2)

Pokušaji da se nadmaše prostorna i vremenska ograničenja svuda su dovedena u pitanje. Modulacije u koncepcijama percepcije i sećanja, umesto da dozvole subjektu da reinterpretira stvarnost u vlastitim slikama, upravo dovode u pitanje subjektovu mogućnost da organizuje veze se stvarnošću. 3) Subjekt više ne može u sebi da fundira niti sebe niti spoljašnji, objektivni svet. Konstantan strah od solipsizma vodi naratora u potragu za fundamentalnim označiteljem.4) Uhvaćen u fantastistični svet sopstvene kreacije, nervalovski subjekt se bori da stekne kontrolu nad vlastitim fantazmama. Sa druge strane, princip prevoja koji ublažava subjektovu nestabilnost strukturira tekst i organizuje prostor, simulirajući jedinstvo i postojanost i ublažavajući promene uzrokovane vremenom. Na taj način, subjekt u Silviji zavisi istovremeno tematski, od izmeštenosti okruga Valoa i strukturalno, od principa ogledanja među samim poglavljima.5)

Uspomene na okrug Valoa predstavljaju svojevrsnu propulziju koja pokreće naratora i određuje narativ. Prva polovina teksta govori nam o Parižaninu koji nakon duge opsesije počinje da se zaljubljuje u glumicu zvanu Aurelija. Maštajući o glumici, u novinama čita da usled berze ponovo postaje bogat, što će mu možda omogućiti da stekne svoju ljubav. Ubrzo postaje jasno da ga materijalna stvarnost ne interesuje. U istim novina nalazi objavu o seoskoj svečanosti okruga Valoa, što priziva uspomene iz detinjstva. Upola sanjajući, čitavo detinjstvo odvija se pred njim. Priseća se svoje ljubavi prema mladoj devojci plemićke krvi, Adrieni, koja je postala monahinja i ljubomore svoje druge ljubavi, Silvije. Ljubav prema glumici Aureliji iznenada biva objašnjena čudnovatom sličnošću sa monahinjom Adrienom, ali je ovo duboko problematično za naratora. Odlučuje da ode na svečanost u nadi da će ga Silvija moći spasiti te opasne strasti u smislu da ga ona može odvesti u ludilo, kao i da nađe sigurnu tačku oslonca u stvarnosti. U kočijama na putu za selo, u toku noći, on sastavlja ponovo svoje uspomene iz vremena kada je često navraćao u Valoa. Kao posledica toga naviru i druge uspomene što vodi naratora sve dublje u stanje sna, pri čemu je cilj putovanja pronalaženje odgovor na  oneospokojavajuće pitanje da li su Aurelija i Adriena ista žena. Odgovor će biti nađen u naratorovim sećanju, pokrenutom njegovim boravkom u Valoa, kao i u razgovoru sa Silvijom. Sam prostor pri tome neće pružiti bilo kakve objektivne dokaze o identitetu ovih dveju žena, već će, naprotiv, sve više uranjati nervalovskog subjekta u vlastita sećanja6), sa čim u vezi posebnu ulogu imaju i vodeni pejzaži.

Poseban karakter okruga Valoa čini i sam njegov položaj. Blizu Pariza, ali bez železničke linije, okrug se čini izmeštenim od istorijskog vremena.7) Mesta u Valou, poput Šalisa, Otisa i Ermenonvila su napuštena i izuzeta iz života savremenog doba. Ona postaju introspektivna, samorefleksivna, transcendirajući prostor unutar sebe samih. Zanemarivanje od strane spoljašnjeg sveta garantuje njihov ostanak u prošlosti. Putovanje anahronim sredstvima, ne železnicom, već kočijom i pešice, nervalovskom subjektu takođe omogućava da se vrati u prošlost i da na romantičarski način mitologizuje svoja sećanja.

Yannick Bourgeouis

Oživljavanju različitih temporalnih projekcija pripovedačevog postojanja često se pridružuju aluzije na jednu još udaljeniju prošlost.8) Tako je, na primer, jedan od zidnih satova od sedefa iz doba Renesanse ukrašen  bareljefom na kojem je prikazana Dijana nalakćena na svog jelena, dok je hram, podignut na ostrvu, sa kraja osamnaestog veka, morao, smatra junak-pripovedač, prvobitno biti posvećen Uraniji. Pripovedačeva lična sećanja su takođe viđena kroz veze sa prošlošću, pri čemu posebno mesto zauzimaju reminescencije na Rusoa i njegovo delo.

Prostorna izolacija subjekta ogleda se i u organizaciji samog teksta. Poglavlja ne prate hronološki red, već pre prostorni, mesni, ukrštajući se jedna sa drugim.9) Četrnaest poglavlja Silvije osvetljavaju se međusobno, tretirajuću se kao duplikati, kroz princip dvostruke simetrije10) Poglavlja sa kraja i početka predstavljaju eho jedna drugih i dele paralelne teme.11) Prema Leonu Selijeu prva tri poglavlja su preslikana u poslednja tri, kroz inverziju, tvoreći tako kružnu kompoziciju.12) Središnjih osam poglavlja takođe predstavljju replike jedna drugih stvarajući prevoj u narativu.13) Ovih osam poglavlja, zapravo, predstavlja tačke u kojima su sećanja iz okruga Valoa najgušće skoncentrisana.14) Ključni momenat romana  je svakako sedmo poglavlje, Šalis,  koje u malom  reprodukuje princip prevoja karakterističan za celinu romana.15) Unutar narativa ono predstavlja tačku prelaza i snažnog susticanja izmeđi sećanja u vezi sa okrugom Valoa i oštrog proboja stvarnosti prisutne u drugoj polovini romana. Prevoj u reljefu naglašava prevoj u prostoru u kojem su okrug Valoa i narator zatvoreni, dok se prelaz iz sadašnjosti u sećanje ili san otkriva  kroz ponavljanje šaliske opatije, prvi put kao deo stvarnosti, drugi put kao deo sećanja.16)

Prostor u Šalisu uzrok je najgušćeg i najfantastičnijeg iskustva pošto su u njemu naratorovo želje potvrđene njegovim sećanjem17) Narator, zajedno s Silvijinim bratom, još jednim dvojnikom, posmatra svečanost koja se odigrala nekada u prošlosti. Fantastična atmosfera generisana je spajanjem opatije izgrađene u mešovitom stilu, vizanstijski, gotski, italijanska renesansa, i osećaja da su dva posmatrača uljezi.18) Alegorijska predstava odigrana je od strane mladih devojaka iz obližnjeg manastira. Adriena, naratorova prva ljubav, za koju sumnja da je docnija Aurelija, igra ulogu svetog duha koji poziva anđele da slave Hrista. Ta scena, kako se narator priseća, ostvaruje njegovu težnju da spoji čednu monahinju sa glumicom bez srca. Vizija je toliko savršena da narator sumnja da se ikada odigrala.

U poslednjoj rečenici još jedan prevoj u reljefu vraća naratora iz iluzije u stvarnost. Reč je o Plesiju, čestom toponimu u Francuskoj koji ima svoje poreklo u latinskoj osnovi plecto, zaviti ili splesti, a potiče od reči ples, koja označava prostor zatvoren liticama čije se žile previjaju, taložeći se jedna preko druge.19) Prevoj koji se pojavljauje na početku poglavlja preslikan je ovim na kraju, odvajajući tako ovo poglavlje od ostatka teksta, kao što je i okrug Valoa izmešten iz moderne, prozne stvarnosti.20) Prevoji, dakle, formiraju prostorni preklop izvan vremena, gde se sve ponavlja i odgovara onom drugom i gde su razlike ukinute, i gde se sinhronijska stvarnost upravo kroz ponavljanja fikcionalizuje u dijahronijsku ravan.

Opsena se završava tako što narator napušta ovaj svojevrsni prostor. Zora sviće i narator shvata da prostor više ne oslikava njegova noćna sanjarenja. Druga polovina teksta predočava naratorovo razočaranje za idealima čiji su istočnik bili upravo uspomene iz prve polovine narativa. Narator, naime, teži da sebe ponovo upiše u prošlost tako što će kao u pozorištu predstaviti slike iz svog pamćenja, predočene upravo u prvom delu, navodeći Silviju i Aureliju da ponove trenutke iz njegove prošlosti.21) Ukoliko bi, naime, mogao da dokaže da su Adriena i Aurelija ista osoba, i ukoliko bi ponovo pridobio Silvijinu ljubav, Ja iz njegove prošlosti odnosno njegovih maštanja  moglo bi da se izjednači sa sadašnjim Ja. Ipak, njegove nade se izjalovljuju. On postaje svestan da u Silvijinom srce više nema mesta za njega, dok ga Aurelija, besna zbog saznanja da je voli samo zbog prazne sličnosti sa drugom ženom, definitivno ostavlja i odlazi sa drugim muškarcem.

Yannick Bourgeouis

Epilog Silvije donosi razrešenje za sve naratorovo dileme, ali ne kroz napore naratora, već kroz Silvijino otkriće. Prateći Aurelijino odbijanje, poslednje poglavlje romana ide napred u sadašljost, nekoliko godina nakon događaja opisanih i tekstu, o čemu svedoči i upotreba sadašnjeg vremena umesto prošlog.22) Žarka želja u prvih trinaest poglavlja da se oživi prošlost, da se nađe harmonija u prirodi, kao i da se identitet ukoreni u specifičnom prostoru kakav je okrug Valoa odlučno je odbijena u poslednjem poglavlju. U poslednjim redovima narator priznaje da je zaboravio jedan važan detalj. On je naime odveo Silviju da vidi Aurelijinu pozorišnu trupu da je pita postoji li neka sličnost između glumice Aurelije i monahinje Adriene. Silvijin odgovor ujedno predstavlja i poslednje reči teksta:

Sirota Adrijena! Umrla je u manastiru svetog-S…, oko 1832.23)

Silvijino otkriće za posledicu ima preobražaj Silvije iz fantastističnog narativa u realističnu novelu, u kojoj Silvija ispunjava svoj zadatak istinskog naratora, a njeno zanimanje tkalje implicira to da je ona neko ko zapravo plete i para narativne niti.24) Njena izjava, takođe, priziva i prvi datum u tekstu ukidajući u potpunosti bezvremenost narativa, povezujući ga sa smrću, ali i ironizujući ga, jer je u vreme naratorovog početnog interesovanja za Aureliju, kao i za vreme kratke romanse sa Silvijom, Adriena bila već odavno mrtva.25) Istodobno, Adrijena kroz umiranje postaje osoba od krvi i mesa, a ne neka utvara koja je bila plod naratorove mašte, pri čemu upravo ova narativna nit omogućava bekstvo iz solipsizma i beskonačnog, opsesivnog ponavljanja prošlosti, a prema tome i prihvatanje temporalnosti i promena koje ona nosi.

Autor: Đorđe Milinković 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Bray, M. Patrick, “Lost in the Fold: Space and Subjectivity in Gérard de Nervalʼs Généalogie and Sylvie“, French Forum Vol.31, No. 2, University of Nebraska Press, Lincoln, 2006, str. 35
2. Isto, str. 35-36.
3. Isto, str. 42.
4, 5, 7, 10, 12, 13, 14, 15, 16, 18, 19, 20, 22. Isto
6. Isto, str. 44
8. Rait, A. W., “Time and Instability in Nervalʼs SylvieThe Modern Language Review, Vol. 83, No. 4, Modern Humanities Research Association, London, 1988, str. 847.
9. “Lost in the Fold: Space and Subjectivity in Gérard de Nervalʼs Généalogie and Sylvie“, str. 44.
11. Isto, str. 45.
17. Isto, str. 46.
21. Isto, str. 47.
23. „Silvija – Uspomene na Valoa“
24. “Lost in the Fold: Space and Subjectivity in Gérard de Nervalʼs Généalogie and Sylvie“, str. 47.
25. “Time and Instability in Nervalʼs Sylvie“, str. 844.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *