Проблем темпоралности и просторне концептуалности субјекта у Нерваловој Силвији

Проблем темпоралности изузетно је делатан у Нерваловој Силвији. Овом проблему придружује се и питање просторне концептуалности субјекта. Редефинисање граница властите субјективности кроз измештање, а потом стапање унутрашњег и спољашњег, сећања и стварности, упамћеног и у садашњем тренутку перципираног простора, ослобађа субјекта логичких ограничења и омогућава скоро неограничена преосмишљавања сопства.1) Нервал, наиме, приступа ономе што би се могло назвати принцип превоја, што за последицу има сажимање димензија простора и времена унутар структурално деформисаног наратива, а све то зарад тежње за обједињавањем властитих визија и саображавања стварности властитој вољи.2)

Покушаји да се надмаше просторна и временска ограничења свуда су доведена у питање. Модулације у концепцијама перцепције и сећања, уместо да дозволе субјекту да реинтерпретира стварност у властитим сликама, управо доводе у питање субјектову могућност да организује везе се стварношћу. 3) Субјект више не може у себи да фундира нити себе нити спољашњи, објективни свет. Константан страх од солипсизма води наратора у потрагу за фундаменталним означитељем.4) Ухваћен у фантастистични свет сопствене креације, нерваловски субјект се бори да стекне контролу над властитим фантазмама. Са друге стране, принцип превоја који ублажава субјектову нестабилност структурира текст и организује простор, симулирајући јединство и постојаност и ублажавајући промене узроковане временом. На тај начин, субјект у Силвији зависи истовремено тематски, од измештености округа Валоа и структурално, од принципа огледања међу самим поглављима.5)

Успомене на округ Валоа представљају својеврсну пропулзију која покреће наратора и одређује наратив. Прва половина текста говори нам о Парижанину који након дуге опсесије почиње да се заљубљује у глумицу звану Аурелија. Маштајући о глумици, у новинама чита да услед берзе поново постаје богат, што ће му можда омогућити да стекне своју љубав. Убрзо постаје јасно да га материјална стварност не интересује. У истим новина налази објаву о сеоској свечаности округа Валоа, што призива успомене из детињства. Упола сањајући, читаво детињство одвија се пред њим. Присећа се своје љубави према младој девојци племићке крви, Адриени, која је постала монахиња и љубоморе своје друге љубави, Силвије. Љубав према глумици Аурелији изненада бива објашњена чудноватом сличношћу са монахињом Адриеном, али је ово дубоко проблематично за наратора. Одлучује да оде на свечаност у нади да ће га Силвија моћи спасити те опасне страсти у смислу да га она може одвести у лудило, као и да нађе сигурну тачку ослонца у стварности. У кочијама на путу за село, у току ноћи, он саставља поново своје успомене из времена када је често навраћао у Валоа. Као последица тога навиру и друге успомене што води наратора све дубље у стање сна, при чему је циљ путовања проналажење одговор на  онеоспокојавајуће питање да ли су Аурелија и Адриена иста жена. Одговор ће бити нађен у нараторовим сећању, покренутом његовим боравком у Валоа, као и у разговору са Силвијом. Сам простор при томе неће пружити било какве објективне доказе о идентитету ових двеју жена, већ ће, напротив, све више урањати нерваловског субјекта у властита сећања6), са чим у вези посебну улогу имају и водени пејзажи.

Посебан карактер округа Валоа чини и сам његов положај. Близу Париза, али без железничке линије, округ се чини измештеним од историјског времена.7) Места у Валоу, попут Шалиса, Отиса и Ерменонвила су напуштена и изузета из живота савременог доба. Она постају интроспективна, саморефлексивна, трансцендирајући простор унутар себе самих. Занемаривање од стране спољашњег света гарантује њихов останак у прошлости. Путовање анахроним средствима, не железницом, већ кочијом и пешице, нерваловском субјекту такође омогућава да се врати у прошлост и да на романтичарски начин митологизује своја сећања.

Yannick Bourgeouis

Оживљавању различитих темпоралних пројекција приповедачевог постојања често се придружују алузије на једну још удаљенију прошлост.8) Тако је, на пример, један од зидних сатова од седефа из доба Ренесансе украшен  барељефом на којем је приказана Дијана налакћена на свог јелена, док је храм, подигнут на острву, са краја осамнаестог века, морао, сматра јунак-приповедач, првобитно бити посвећен Уранији. Приповедачева лична сећања су такође виђеnа кроз везе са прошлошћу, при чему посебно место заузимају реминесценције на Русоа и његово дело.

Просторна изолација субјекта огледа се и у организацији самог текста. Поглавља не прате хронолошки ред, већ пре просторни, месни, укрштајући се једна са другим.9) Четрнаест поглавља Силвије осветљавају се међусобно, третирајућу се као дупликати, кроз принцип двоструке симетрије10) Поглавља са краја и почетка представљају ехо једна других и деле паралелне теме.11) Према Леону Селијеу прва три поглавља су пресликана у последња три, кроз инверзију, творећи тако кружну композицију.12) Средишњих осам поглавља такође представљју реплике једна других стварајући превој у наративу.13) Ових осам поглавља, заправо, представља тачке у којима су сећања из округа Валоа најгушће сконцентрисана.14) Кључни моменат романа  је свакако седмо поглавље, Шалис,  које у малом  репродукује принцип превоја карактеристичан за целину романа.15) Унутар наратива оно представља тачку прелаза и снажног сустицања измеђи сећања у вези са округом Валоа и оштрог пробоја стварности присутне у другој половини романа. Превој у рељефу наглашава превој у простору у којем су округ Валоа и наратор затворени, док се прелаз из садашњости у сећање или сан открива  кроз понављање шалиске опатије, први пут као део стварности, други пут као део сећања.16)

Простор у Шалису узрок је најгушћег и најфантастичнијег искуства пошто су у њему нараторово жеље потврђене његовим сећањем17) Наратор, заједно с Силвијиним братом, још једним двојником, посматра свечаност која се одиграла некада у прошлости. Фантастична атмосфера генерисана је спајањем опатије изграђене у мешовитом стилу, визанстијски, готски, италијанска ренесанса, и осећаја да су два посматрача уљези.18) Алегоријска представа одиграна је од стране младих девојака из оближњег манастира. Адриена, нараторова прва љубав, за коју сумња да је доцнија Аурелија, игра улогу светог духа који позива анђеле да славе Христа. Та сцена, како се наратор присећа, остварује његову тежњу да споји чедну монахињу са глумицом без срца. Визија је толико савршена да наратор сумња да се икада одиграла.

У последњој реченици још један превој у рељефу враћа наратора из илузије у стварност. Реч је о Плесију, честом топониму у Француској који има своје порекло у латинској основи plecto, завити или сплести, а потиче од речи ples, која означава простор затворен литицама чије се жиле превијају, таложећи се једна преко друге.19) Превој који се појављаује на почетку поглавља пресликан је овим на крају, одвајајући тако ово поглавље од остатка текста, као што је и округ Валоа измештен из модерне, прозне стварности.20) Превоји, дакле, формирају просторни преклоп изван времена, где се све понавља и одговара оном другом и где су разлике укинуте, и где се синхронијска стварност управо кроз понављања фикционализује у дијахронијску раван.

Опсена се завршава тако што наратор напушта овај својеврсни простор. Зора свиће и наратор схвата да простор више не осликава његова ноћна сањарења. Друга половина текста предочава нараторово разочарање за идеалима чији су источник били управо успомене из прве половине наратива. Наратор, наиме, тежи да себе поново упише у прошлост тако што ће као у позоришту представити слике из свог памћења, предочене управо у првом делу, наводећи Силвију и Аурелију да понове тренутке из његове прошлости.21) Уколико би, наиме, могао да докаже да су Адриена и Аурелија иста особа, и уколико би поново придобио Силвијину љубав, Ја из његове прошлости односно његових маштања  могло би да се изједначи са садашњим Ја. Ипак, његове наде се изјаловљују. Он постаје свестан да у Силвијином срце више нема места за њега, док га Аурелија, бесна због сазнања да је воли само због празне сличности са другом женом, дефинитивно оставља и одлази са другим мушкарцем.

Yannick Bourgeouis

Епилог Силвије доноси разрешење за све нараторово дилеме, али не кроз напоре наратора, већ кроз Силвијино откриће. Пратећи Аурелијино одбијање, последње поглавље романа иде напред у садашљост, неколико година након догађаја описаних и тексту, о чему сведочи и употреба садашњег времена уместо прошлог.22) Жарка жеља у првих тринаест поглавља да се оживи прошлост, да се нађе хармонија у природи, као и да се идентитет укорени у специфичном простору какав је округ Валоа одлучно је одбијена у последњем поглављу. У последњим редовима наратор признаје да је заборавио један важан детаљ. Он је наиме одвео Силвију да види Аурелијину позоришну трупу да је пита постоји ли нека сличност између глумице Аурелије и монахиње Адриене. Силвијин одговор уједно представља и последње речи текста:

Сирота Адријена! Умрла је у манастиру светог-С…, око 1832.23)

Силвијино откриће за последицу има преображај Силвије из фантастистичног наратива у реалистичну новелу, у којој Силвија испуњава свој задатак истинског наратора, а њено занимање ткаље имплицира то да је она неко ко заправо плете и пара наративне нити.24) Њена изјава, такође, призива и први датум у тексту укидајући у потпуности безвременост наратива, повезујући га са смрћу, али и иронизујући га, јер је у време нараторовог почетног интересовања за Аурелију, као и за време кратке романсе са Силвијом, Адриена била већ одавно мртва.25) Истодобно, Адријена кроз умирање постаје особа од крви и меса, а не нека утвара која је била плод нараторове маште, при чему управо ова наративна нит омогућава бекство из солипсизма и бесконачног, опсесивног понављања прошлости, а према томе и прихватање темпоралности и промена које она носи.

Аутор: Ђорђе Милинковић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Bray, M. Patrick, “Lost in the Fold: Space and Subjectivity in Gérard de Nervalʼs Généalogie and Sylvie“, French Forum Vol.31, No. 2, University of Nebraska Press, Lincoln, 2006, стр. 35
2. Исто, стр. 35-36.
3. Исто, стр. 42.
4, 5, 7, 10, 12, 13, 14, 15, 16, 18, 19, 20, 22. Исто
6. Исто, стр. 44
8. Rait, A. W., “Time and Instability in Nervalʼs SylvieThe Modern Language Review, Vol. 83, No. 4, Modern Humanities Research Association, London, 1988, стр. 847.
9. “Lost in the Fold: Space and Subjectivity in Gérard de Nervalʼs Généalogie and Sylvie“, стр. 44.
11. Исто, стр. 45.
17. Исто, стр. 46.
21. Исто, стр. 47.
23. „Силвија – Успомене на Валоа“
24. “Lost in the Fold: Space and Subjectivity in Gérard de Nervalʼs Généalogie and Sylvie“, стр. 47.
25. “Time and Instability in Nervalʼs Sylvie“, стр. 844.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *