Мало присуство Александре Батинић

(Александра Батинић, Мало присуство, Библиотека „Милутин Бојић“ / Невен, Београд 2019)

Мало присуство је збирка песама на какву се, усудила бих се рећи, чека дуго. Међу многобројним истакнутим песницима и песмама не постоји оваква зрелост размишљања, богатство речника, снага симболике, уплив природних наука у токове књижевних потока речи. Песникињу, а тиме и њену поезију, јер се она без субјективности творца не отелотворава, одликује ерудитивност и сцијентизам. Мотиви који се провлаче кроз свих пет сегмената збирке јесу смрт, пролазност, трајање, борба са временом, запитаност над судбином човечанства. Постмодернизам у свету лирског.

Колико је заправо тешко бреме освешћеног човека, оног који је почео да размишља о прошлости, будућности, те и садашњости човека уопште? Тежину доноси и чињеница да, када једном почнете да се предајте таквим мислима, оне више никада не нестану, барем не дугорочно. Данас, само хрпу ствари шетаћемо,/ носимо нас, на невидљивом, све тежем ланцу (10). Јер та хрпа коју представљамо никада ни не делује као терет,то је подразумеваност. Потом, каже Александра: Погинућемо од преосталог времена. Иако је стих извучен из контекста специфичног описа љубавних проблема, он свакако говори о тој тежини које време спушта на леђа не савременог, већ било ког човека.

Уколико први део, насловљен Inter nos, сагледамо као целину, увиђамо да се песникиња бави и емоцијама између два бића, те опет борбом са временом, трајањем. Овде се трајање преиспитује са тачке гледишта љубавника. Љубавник из песме Међу рукохватима сећања усељава се у кожу свог објекта љубави, страхујући да ће ту остати изгубљен и заборављен међу другима. Он моли за трајање, незаборав: [] само, не пуштај ме из чељусти/ твојих маштарија./ Изгубим ли се негде међу пртљагом/ знам да ме нећеш тражити (17). Али, и сваки наговештај, помисао на љубав, враћа на идеју смрти, нестајања, заборава, вечности: Мелодија таласања тела је очаравајућа./После мале смрти, шетам ти, шетам по кожи. (18) и [п]ређемо из сећања у заборав,/али остављамо кости./Да се смрт задави (20).  Вечност, ништавило је оно што нас неизоставно чека на сваком путу: Имамо ли где да одемо, разасут,/ разасута, осим ваздуху, јефтином/за плућа./ Ширином беспућа? Дубином лудила? (23).

Уочавамо и то да песникиња изузетно добро влада латинским изразима, користећи их као поднаслове, наслове, а потом и да поседује изузетно опште образовање, а свим тим елементима даје својој поезији поменути ерудитивни карактер. Латински поднаслови красе први и последњи, односно пети, сегмент збирке. Назив последњег својим насловом Post tergum, а потом и стиховима, говори о ономе шта остаје после нас, шта се дешава након наше смрти. Музика као пратња смрти јавља се вероватно као утицај модернистичке српске поезије. Јавља се звук као мелодија, звук као тишина (ћутаћу ноћи, записујем смрт, и мук), звук као откуцаји сата, односно звук протицања времена.

Фото: Нерад Раде

Песма У пукотини рођења лаконски, језгровито даје преглед ковитлаца мисли и онтолошких упитаности песникиње. Она садржи неколико кључних појмова: реч, сумња, смисао, бол, тишина, гордост, први човек и смрт. Песникиња поручује да нема места лажним представама, лажној слици стварности (Нема ту ватре), човек се болно копрца у потрази за смислом, налазећи да је и први човек бесповратно отишао у смрт, заборав, ништавило. Много речи и објашњења ваља заменити тишином, јер, једном пробуђен, немир свакако остаје: Звук бујице потапа/непрекидне низове речи – /неповезано, повезано, напокон се свеже/немиром. И остане,/стоји, сталактит, у пећини. (79).  А шта се десило са првим човеком и шта ће се десити са нама? Песникиња даје одговор: Памти нас само искра свемирског кремена. Тишина, чекање краја сопствене егзистенције, које се манифестује и у физичком болу, болу страха од непознатог, болу спознаје колико је наше мало присуство заиста мало. […] чекам,/ да ми егзистенција прође кроз прсте,/ и постанем неприметна саблазан/ у простој игри пермутације судбина (78).

У сегменту који је песникиња насловила Превазилажења описује се покушај човека да некако савлада сва та мучна питања која га прате без обзира на осмехе, на срећне тренутке, без обзира, како и она каже, на маскирање живота. Човек себи обећава да ће следећи пут, у следећем животу или кроз своје потомке, запамтити претходне путешествије, отргнути прошлост од заборава, понети жива сећања, успомене, не оне записе историјске које индивиду заборављају, гурају под тепих на великом балу историјских знаменика, али узалуд:

Овај пут,
ко сваки други пут,
Одвешће ме на починак некуд
одакле нећу знати да се пробудим, и вратим,
и, ко сваки пут,
на одредиште ћу стићи касно, или никад,
осакаћеног сећања зашто туда идем.

Збирка завршава песмом Omen или назнаком будућности, својеврсном понудом разрешења вечне упитаности о ономе што следи након нас. Развија се нова јединка, поново све почиње од раскошћавања језичне кости, односно њеним одвајањем од свих осталих – развија се говор, поново реч, сумња, немири, али, ипак [т]ребало би поћи том присуству,/ у коме би нас бар телом имало (88).

Ауторка: Љиљана Птицина

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *