Приче-атоми „Дванаест збирки“ Зорана Живковића

Писац који ствара књижевно дело и хемичар који ствара ново једињење имају понешто заједничко. Логичко размишљање, интуицију, креативност, знатижељу. Наилазе на низ препрека, затим претпоставки, и можда талентом, можда игром случаја, можда вештином, набасају на одговарајући закључак и решење. Уколико су довољно вешти, од тога направе нешто ново и неочекивано, нову материју или нови књижевни свет.Оба њихова продукта, у току настанка, (као и свака форма у природи) имају потенцијал и жељу да се развијају, спајају, растварају и поново стварају у својој околини како би створили неке нове односе и дошли до нових идеја и форми. Уколико би се настанак књижевног дела посматрао као процеси који се одвијају у природи, указали би се одређени принципи стварања који се (свесно или несвесно) копирају и измештају у свет литературе. Уколико би се и настало књижевно дело по истом моделу посматрало и као органско једињење мисли и речи, дошло би се до закључка да је и свако дело одређено књижевно тело састављено из низа својих јединствених молекула и атома.

Величанственост света и свемира можда је лакше појмити ако би се посматрала као низ комадића и делића, ако би се ти делићи тако растављени доводили у случајну или намерну везу и тако чинили смисао. Дванаест збирки Зорана Живковића је фантастични свет ликова сакупљача, односно ликова који се препуштају својим страстима и у њима се осећају сигурно, њима се бране од несигурности спољашњег света и у њима виде своју утеху. Дванаест збирки и дванаест ликова, који сакупљају и апстрактне и конкретне ствари, као да постоје у једном сасвим уопштеном времену и на једном неодређеном месту, обузети својом страшћу која им је довољан смисао постојања.

,,И тако смо увучени у срце фантастичног“,1) књижевни свет чудног и чудесног, свет снова ,,који брише границе времена и простора и формира једно недељиво апсолутно СВЕ“2) у присуству необјашњивог. Таква је и скица књижевног света фантастике Зорана Живковића, мозаички грађен свет, али ипак свет у коме постоји додир стварног и нестварног у неким законима и просторима свакодневице. Ликови настањени у том свету јесу ликови свакодневице затечени нечим необјашњивим, на шта реагују или смирено или знатижељно, али са прихватањем, или су, са друге стране, сасвим необични ликови сасвим необичних страсти. То су ситуације у којима они преиспитују своје поступке и ставове и које их доводе у егзистенцијалну кризу или до схватања сопствене смртности и пропадљивости људског живота. То су завере писца против ликова, ситуације у тек једном исечку њиховог живота (у који као да су бачени) у којима се не сналазе и изгледају збуњени и затечени развојем догађаја.

Дани, нокти, аутограми, фотографије, снови, речи, приче, исечци, смрти, е-писма, наде, збирке јесу ствари и појаве које ликови Дванаест збирки3) страствено сакупљају и које чине њихов смисао. Субјекти и њихови објекти. Предикат је увек исти – сакупљање. Време – неодређено, уопштено, време је увек и било кад. Место – посластичарница, банка, парк, стан, спаваћа соба, кућна библиотека приручника и речника, монитор компјутера, ,,једина фотеља у малој дневној соби“, болничка соба, ,,пространа и висока радна соба“, ,,једна мала споредна просторија“. Начин сакупљања – све жртве су дозвољене.

На први поглед може се стећи утисак да сам писац Живковић без реда слаже приче о збиркама на полице романа. ,,Одиста су деловале несређено, као да су ту тек привремено остављене, док се за њих не нађе неко погодније место.“ Има ту свакаквих сакупљача, помагача, збирки. Међутим, да ли је та несређеност само привид или је њихов власник знао тачно где и како смешта своје приче као непроцењиве драгоцености једне фантастичне збирке, градећи тако њено тело од ситних атома сакупљача и њихових прича?

Уколико би се мозаик прича Дванаест збирки Зорана Живковића посматрао као органско хемијско једињење, састојао би се из два молекула сваки изграђен од шест атом-прича, подељених на основу начина на који се приче износе. Зоран Живковић тако ређа приче на полице два молекула Дванаест збирки. Атом-приче у структури једињења збирке јесу приче које се граде око портрета различитих ликова, њихових сакупљачких страсти и за њих, врло драгоцених збирки, и подељених у две групе које спаја форма којом им је писац дао живот, дакле, начин на којем их је писац, њихов власник, изнео. Приче првог молекула Дванаест збирки приповеда прво лице, изнете су у ich-formi и у приповедачевом субјективном Ја, и то су непарне приче у структури збирке, док приче другог молекула приповеда свезнајући приповедач, изнете су у er-formi, односно у трећем лицу, и то су парне приче. Можда је, измештајући их наизменично у композицији збирке, писац желео да створи утисак погледа са свих страна на мотив сакупљања и свет сакупљача, да га на тај начин начини објективним и свестраним, свеобухватним, или ипак да се оствари утисак разноликости и шаренила тог света који је присутан у сваком облику.

Два молекула истог броја и састава атома, али различите унутрашње структуре, односно начина на који се они повезују, чине изглед два хексагонална молекула4) повезана у целину збирке и обједињена у последњој причи на полицама господина Покорног. Неважно је где је који атом у молекулу, односно на ком месту се налази, јер су сви атоми у једном молекулу равномерно удаљени једни од других, сваки постоји за себе, али су ипак повезани и постоје и као целина, јер су обједињени истим мотивом – сакупљањем, али и јер се сви срећу у збирци свих збирки господина Покорног.

I

У првом молекулу, иако се разликују ликови, главни актери, начини сакупљања збирки и могући (и немогући) разлози за то, свим атом-причама заједничко је приповедање у првом лицу, при чему приповедач није и сакупљач, већ само долази у контакт са сакупљачем на различите начине и сведочи о њему и о постојању једне збирке. Ипак, читалац се осећа преварено, јер приповедач није и сам сакупљач, те онда опет читалац остаје без директног, непосредног увида у сам лик сакупљача (без свезнајућег приповедача који интерферира, за ког се такође испоставља да и сам није свезнајући, будући да не зна зашто су збирке спаљене на крају. Његово знање изневерава и у њега се сумња, чини се да су и саме позиције приповедача у овој збирци фантастичне и необјашњиве).

Дани су прва атом-прича која чини делић структуре првог хексагоналног молекула. Као што и сам наслов приче наговештава, сакупљају се дани. Дани прошлости других људи у замену за посластицу звану ,,пуњени мајмун“. Њихов сакупљач је посластичар ,,више крупан него дебео“5) који своју збирку дана чува у бочицама налик на луксузне бочице за мирис добро затворене ,,на сувом и тамном месту“, попут какве лако кварљиве, али преко потребне намирнице или лека. Њега случајно среће посетилац посластичарнице и сведочи о самоуком сакупљачу коме сакупљање дана уопште више не представља питање и загонетку. Не зна се да ли је икад сакупљање то њему и представљало, чини се само да је увек постављао питање ,,како“ да их скупи, а не и ,,зашто“. Зато и разлог сакупљања дана није познат, али је добро познат начин на који то чини и како своју збирку у тајности чува. Чини се да се ради о нечем недозвољеном и мистериозном, јер је и сам посластичар увек на опрезу и у страху попут лика Беликова из Чеховљеве приче који понавља – ,,да штогод не испадне“,6)односно да не би невоља избила на видело. У страху од погубног карактера своје збирке чини све што може да обезбеди своју сигурност, и што је можда њему самом важније, сигурност саме збирке.

У сакупљању аутограма можда нема ничег чудесног и необјашњивог, али у сакупљању аутограма људи који само тренутак после погину несрећним случајем тако што ,,нешто падне на њих“,7) има нечег необјашњивог, демонског и фантастичног, али свакако и хуморног. У другој атом-причи сакупљач је насмејан ситни старац беле косе, белих кратких бркова у оделу старинског кроја са љубичастом лептир-машном у коме је нешто онострано, нека чудесна моћ предсказивања блиске будућности, односно откривање времена смрти. Такву особину он осећа као своју срећу и врлину, а види у њој и корист да обогати своју збирку последњих потписа људи пре него што погину. Тиме што своју збирку богати на рачун туђе несвакидашње и необичне смрти чини његову страст помало смешном, али и језивом. Власник збирке, насмејани старац, је поносан на своју збирку, чак иако су ти потписи вредни само због несрећа других људи. Ипак и они из тога добију неку корист, добију славу и публицитет, баш као што је и посетилац посластичарнице у првој причи награђен изузетном посластицом за своју жртву.

Следећа прича која чини један атом у молекулу дешава се ,,у пола ноћи, у глуво доба“ када се одвија изненадни телефонски разговор између сневача снова и сакупљача снова. Сан са љубичастим детаљима је врло вредан за збирку сакупљача снова, а управо то је повод да он ступи у разговор са сневачем. Сакупљачи снова су представљени као колекционари вредних уметничких дела – снова, попут неке такмичарске игре са врло одређеним правилима која морају бити поштована (присутна је нека врста страха да ће се нешто лоше десити, или да ће нешто лоше избити на видело, ако се прескочи неко правило или ако на неко од постављених питања сневач неискрено одговори), снови као ретка уметност, а њихове збирке као нешто на чему се завиди или од чега зависи опстанак.

Четврти атом у молекулу чини прича која се одвија око неодређеног сакупљача прича, међутим не било каквих, већ управо и искључиво само последњих прича неког писца. Писцу неки сакупљач да избор ,,између живота без писања и писања које води у смрт“, јер уколико би почео да пише нову причу, одмах би умро, али уколико не би више никад писао – имао би прилику да живи. На тај начин сакупљач свакако, у случају било ког избора, остаје са драгоценом последњом причом писца, а писац свакако – без писања. Сакупљач је језиво свеприсутан и одмах би знао ако би писац прекршио своју одлуку. Ипак, фантастично је што на самом крају, након што му је дато време за одлуку, писац почиње да пише још једну причу (иако му је речено да је последњу написао), а то су управо реченице којима почиње ова атом-прича. Он осети оштар бол у прсима, што би значило да се казна испуњава, али зашто је онда прича ту, завршена, пред нама, читаоцима?

Мушкарац у љубичастом мантилу који неприметно улази у болничку собу човека на самрти јесте сакупљач пете атом-приче, а дошао је управо по смрт тог човека, како би је уврстио у своју збирку. Као и сви ликови који дођу у контакт са сакупљачима збирки имају и корист и жртву од тога, тако је и лекару на самрти у болничкој соби понуђена корист у замену за – његову смрт. Уколико би се сложио са понудом, добио би ,,вечност испуњену најлепшим даном“ који сам одабере. Поставља се питање: да ли је то награда или тек утешна награда? Наде су последњи атом који чини овај молекул, а њихов сакупљач је представљен као тајанствени отмичар који за слободу свог таоца тражи само његову наду како би је уврстио у своју збирку. И он живи у страху да ће ,,штогод испасти“ од његове страсти за сакупљањем, да ће се нешто лоше десити уколико неко сазна за то или се прочује, јер је жртва коју тражи од извора одакле набавља наду за своју збирку велика – дубока и неповратна безнадежност. На тај начин је један молекул комплетан, састављен од ликова сакупљача и оних који долазе у додир са њима, тј. они који траже жртву и они који пристају на њу, без обзира на исход. Не доводе у питање постојање збирки, нити њихову улогу, они су ту важни као добављачи потребних ствари и појава, односно извори где сакупљачи могу да обогате своје збирке.

II

За разлику од првог молекула, други молекул, и други слој структуре Дванаест збирки, повезан је особином приповедања у трећем лицу и именовањем ликова сакупљача. Око сваког сакупљача ухваћеног у моменту сакупљања гради се једна атом-прича, а свих шест прича имају кобан крај или кобну слутњу краја. Зато је у њима сваки сакупљач ,,сакупљао“ и више не сакупља. Сви сакупљачи трагично су дочекали оно што су збиркама покушавали да избегну, робовање сопственој страсти, смртност или неповратност завршетка и сами постају део збирке. Сви, осим г. Покорног, који чини шесту атом-причу, и који збирку спаљује и уништава. Насупрот сопственом имену, г. Покорни није се покорно утопио у својој страсти.

Г. Прохаска, сакупљач својих исечених ноктију, желео је подвиг и физичко сведочанство о свом постојању да сачува беспрекорно и у потпуној тајности. ,,Човек вичан уљудном владању“ није могао да дозволи да нешто запостави, да се упусти у ризик да нешто заувек изгуби и да један део њега сасвим нестане. Да ишчезне, као да га није ни било. Једини који је могао да се постара да се то не деси био је он сам. Зато је одлучио да никада не умре. Постао је роб самог себе и својих страсти, осигуравајући тако вечито своје постојање.

У другој атом-причи г. Паливец сакупљач је својих фотографија, све у ,,пози достојанствене и озбиљне срдачности“. Веровао је да ће га слике надживети и тако да ће остати траг о њему, да ће га његова збирка слика спасити смртности. Међутим, схвативши да фотографије бледе, почела је да бледи и његова страст и идеја да је бесмртност остварива, и остао је у њему само страх, зато је почео и он да бледи.

Г. Плусхал сакупљајући речи у трећем атому молекула, записивао је лепоту и тако је својим данима давао смисао. Међу темељно и детаљно пробраних и сакупљених речи из речника, приручника, антологија, г. Плусхал је видео радост и уживање, јер не живи узалуд. У страху од краја и од живота без сврхе, сам себе је записао у збирку, поставши тако и сам један од сакупљених експоната збирке, али и заувек живећи у лепоти њене сврхе.

Четврти атом молекула чини г. Поспихал, сакупљач исечака из новина, који је увек тежио одржавању реда, као и г. Павек, око чијег сакупљања се гради пета атом-прича. Г. Поспихал је сматрао да је ,,свет науке био сасвим уређен“, и зато је и сакупљао новинске чланке о њој. Ипак, када наиђе на сазнање да је могуће да се ,,величанствен ред оконча у крајњем нереду“, осећа се беспомоћан и уништава своју збирку, схвативши да се и он сам, као и његов свет, потпуно распада и расплињава у неред.

Г. Павек, у страху од губитка докумената који би могли да се испоставе као важни и кључни (све је увек могућност, за њега увек постоји питање ,,а шта ако..“, и то је његов вечити страх – да ће се једном то ,,ако“ остварити, а он ће бити неспреман), у страху од неуређености која може да буде кобна, г. Павек је редовно архивирао сакупљао и одговарао чак и на сасвим безначајну електронску пошту. Међутим, када се испостави да ни машине нису без краја доступне, г. Павека прогута сопствена збирка и он постаје део виртуелног света.

Уколико би се заиста мозаик прича Дванаест збирки посматрао као хемијско једињење од два хексагонална молекула, по принципима органске хемије, атоми се покрећу уколико се у њихову средину сместио одговарајући катализатор. Међутим, шта је био тај катализатор који је атом-приче ставио у активно стање, који је покренуо ликове на деловање и сакупљање збирки? Шта је то на шта су ликови, нуклеуси атом-прича, реаговали, посегли у свет својих страсти, а изгубили се у свету фантастике? Одговори су различити. Нада? Нада да ће укинути смртност, да ће збирке (или они у збиркама) надживети све, да ће преко збирки допрети до неког другог света, да ће им сакупљање дати неки смисао постојања. Страх? Страх од света који је пропадљив, страх од нестанка, од губитка свог бића или страх од досаде? Или можда жеља за смислом који може да потраје и након физичке смрти? Ипак, збирке се на крају спаљују, нестају, све је дакле, подложно уништењу. ,,Чему се онда око било чега трудити кад ће све ионако да пропадне“? Можда је одговор, сасвим једноставан у својој фантастичности, у решењу г. Прохаске који је чврсто одлучио да не умре. На тај начин поништава време, прошлост, будућност, садашњост, све је једно, јер не пролази. На тај начин укида могућност пропадања.

,,Каква је, уосталом, корист од тога и да се дозна зашто је уништио збирке? То их сигурно не би повратило.“

Шта се десило са свима онима који су тако неповратно изгубили своје збирке када су спаљене, или чак и када су све почивале на полицама г. Покорног? Да ли су се атоми молекула распали, претворили у неред и сад бескрајно лутају свемиром тражећи своју сврху?

Ауторка: Јелена Салопек

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, Службени гласник, Београд, 2010, стр. 27
2. Сава Дамјанов, Вртови нестварног: огледи о српској фантастици, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 362.
3. Зоран Живковић, Дванаест збирки, у: Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр. 419-472.
4. Органска хемија заснива се на хексагоналним једињењима (то јест, на једињењима угљеника), који се састоје од шест повезаних атома са истим особинама. Свака структурна формула органске хемије различитих једињења садржи у себи молекул угљеника који је основа једињења.
5. Зоран Живковић, Дванаест збирки, у: Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр. 421.
6. Антон Павлович Чехов, Човек у футроли, у: Сабрана дела, Књ. 9, (избор Милосав Бабовић), Зрински, Чаковец, 1989.
7. Зоран Живковић, Дванаест збирки, у: Немогуће приче, Завод за уџбенике, Београд, 2010, стр. 433.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *